Optimist magazin #061 (avgust 2021) by Optimist Magazin

Izdvajamo Ne budi hejter

Osnivač i izdavač: Gej lezbejski info centar Godina osnivanja: 2011. Glavni i odgovorni urednik: Predrag Azdejković Saradnici: Nemanja Marinović, Zoran Janković, Milan Aranđelović, Igor Maksimović, Milan Živanović, Ivana Nikolić, Bogdan Petrović, Jovana Ivetić, Milica Simonovski, Filip Obradović, Miloš Peri, Ana Stjelja, Marko Radojičić NASLOVNA STRANA: Foto: Boban Ristić Styling: Jelena Jelić - Body Chain Makeup: Loakiin Web: www.optimist.rs E-mail: optimistmagazin@gmail.com FB Page: www.fb.me/optimist.rs Štampa: Newpress

10 baci lajk

Samopoštovanje

Podrška:

Република Србија МИНИСТАРСТВО КУЛТУРЕ И ИНФОРМИСАЊА

Magazin možete čitati i na:

Magazin prihvata nadležnost:

CIP Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 305 OPTIMIST : vodič kroz gej Srbiju / glavni i odgovorni urednik Predrag M. Azdejković. God. 1, br. 1 (jun 2011) . [S. l.] : Regionalni info centar, 2011 (Smederevo : Newpress). 21 cm Dvomesečno. Naslov 1. broja: Optimizam ISSN 22176756 = Optimist COBISS.SRID 186184972

Dijana rokvić - Didi J 24

Pose 46 finale

Reka Valerik

OPTIMIST Mađarska

vropa i svet „najoštrije su osu- stveno zakonodavstvo, objasnivši da zakon dili“ najnoviju odluku Viktora samo štiti decu od seksualne propagande. MaOrbana o održavanju referen- đarska, jednostavno je, ne ograničava ničija duma o zakonu o zaštiti dece, prava, ali pitanja koja se odnose na pripadnike koji je usvojen početkom juna LGBT zajednice nemaju šta da traže u vrtićima a čiji se amandmani, usvojeni u i školama. poslednjem trenutku, odnose Poznavaoce prilika u Orbanovoj Mađarskoj na seksualno obrazovanje i se- ovaj poslednji korak i ne čudi: za nešto više od ksualne manjine. decenije koliko je Fides na vlasti, zabranjena je Tako je među prvima rea- promena pola; pojam „pol“ u zakonima zamegovala predsednica Evropske njen je terminom „pol utvrđen po rođenju“; istokomisije, Ursula fon der Lajen, rekavši da je polni parovi ne smeju da usvajau decu, a u zakon koji ograničava prikazivanje seksualnih ustavu je porodica definisana isključivo kao zamanjina u medijima „sramota“. Mnogi evropar- jednica muškarca i žene. ZAŠTO JE ZAKON POSTAO SPORAN lamentarci zahtevaju povlačenje zakona, odnoZakon o zaštiti dece usvojen je početkom sno usvajanje kazni protiv mađarske vlade, ako zakon ipak ostane na snazi. Mnoge vlade zema- juna i, u svom originalnom, prvobitnom obliku, lja EU mađarski akt nazvale su diskriminacijom nije bio sporan. Prvenstveno se odnosio na seksualnih manjina, a Evropska komisija je i obavestila Mađarsku da pokreće pravni postupak protiv nje. To bi, u krajnjem slučaju, moglo dovesti i do saslušanja na Evropskom sudu pravde. Ovo, LGBT zajednica u kandžama Viktora Orbana začuđujuće, nije bio kraj: Evropska komisija je zamrzla zahtev Mađarske za udeo od nekoliko milijardi evra iz evropskog fonda za pandemiju. Orban, naravno, nije ostao nem. U video poruci objavljenoj na Fejsbuku najavio da će Mađarska održati referendum o temama koje su obuhvaćene amandmanima, i rekao: „Ugrožena je budućnost naše dece, a mi nemamo piše: Ivana Nikolić pravo na povlačenje.“ Ne znamo kada će sam referendum biti održan; ono što znamo jesu pitanja o kojima će se građani Mađarske izjašnjavati: - podržavaju li građani organizaciju nastave o oštrije kazne za seksualne zločine nad decom seksualnoj orijentaciji u školama bez pristanka (povećanje kazne za osuđene pedofile). Međutim, pre poslednjeg čitanja, poslanici Orbanoroditelja; - smatraju li potrebnim promociju promene vog Fidesa uveli su dodatne članove, uključujući i amandman kojim se zabranjuje prikazivanje ili pola među decom; - da li su saglasni sa ograničenjima za prikaziva- promovisanje homoseksualnosti za mlađe od 18 nje materijala deci koji mogu da utiču na se- godina. „Pornografija i sadržaji koji predstavljaju seksualnu orijentaciju, kao i materijala o promeni ksualnost ili promovišu odstupanje od rodnog pola. U zaštitu zakona i Orbana brže bolje stali identiteta, promenu pola i homoseksualnost ne su poslanici njegove vladajuće partije Fides, smeju biti dostupni mlađima od 18 godina“, stoji poput Balaša Hidvegija, koji je optužio Evrop- u dokumentu u koji je agencija Frans pres imala sku uniju da ignoriše pravo Mađarske na sop- uvid, a čiji je cilj „zaštita prava dece“.

Najoštrije osuđujemo

www.optimist.rs

Odredbe zakona bi, ukazuju kritičari, mogle da dovedu i do ukidanja popularnih serija i filmova, a u kojima se pominje homoseksualnost, kao i do toga da mladi ljudi budu lišeni važnih poruka ili naterani da se vrate u ormar. Takođe, usvajanje zakona bi značilo i da više neće biti odobravani obrazovni programi ili reklame u znak solidarnosti sa seksualnim i rodnim manjinama, poput Koka-Koline reklame iz 2019. u kojoj su dva muškarca, što je izazvalo pozive na bojkot njenih proizvoda. U školama bi ubuduće o seksualnom obrazovanju mogli da podučavaju samo oni koje odobri mađarska vlada. Sve ovo je za posledicu imalo da sve opozicione parlamentarne stranke, osim Jobika, bojkotuju glasanje. I pored toga, za zakon je glasalo 157 poslanika. Na snagu je stupio početkom jula. I ŠTA SAD? Osim burnih reakcija međunarodne zajednice, na hiljade ljudi protestovalo je u Budimpešti zbog, kako kažu, „stalne propagande“ Orbanove vlade protiv LGBT zajednice. Demonstranti su zahtevali od predsednika Mađarske da poništi zakon, iako se već tada znalo, tj. očekivalo, da će ga Janoš Ader potpisati. U nastojanju da ga odvrate od potpisivanja zakona, demonstranti su u kutiju ubacivali poruke za predsednika: lične priče o podršci, prihvatanju, autovanju, obrazovanju i isku-

stvima koje su stekli kao pripadnici LGBT populacije. David Vig, direktor Amnesti International-a u Mađarskoj rekao je da ovaj zakon dodatno marginalizuje mađarsku LGBT zajednicu. „Ono što ovaj zakon i diskurs čine jeste mešanje zločina nad decom sa sporazumnom ljubavlju odraslih“, ukazao je Vig. I nakon cele ove priče, nameće se glupavo a ipak logično pitanje - i šta sad? Kuda sad? Kako će izgledati, tj. kako izgleda, život pripadnika LGBT zajednice u Mađarskoj? Kakvu poruku Orbanova Mađarska šalje svojim sunarodnicima koji, eto, vole njega umesto nje ili nju umesto njega ili koga god? Kako se u svojoj tesnoj koži sada osećaju tinejdžeri i omladina koji još uvek nisu izašli iz ormara? Šta za razvoj deteta znače ovakva ograničenja? Nije li ovo siguran put bez povratka ka naciji homofoba i mrzilaca svega drugačijeg? Nema odgovora na ova pitanja. Evropska unija i ostali mogu samo da najoštrije osuđuju i prete Orbanovoj vladi, ostaje da se vidi da li će njihove pretnje zaista uroditi plodom. Zašto? Pa jednostavno. Nije Sloba kriv, mi smo govna, samo u mađarskom kontekstu. I zato što ta ista Evropska unija godinama gleda razvojni put Viktora Orbana i fašističke izdanke njegove vladavine. I ne radi ništa. Osim što najoštrije osuđuje. Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Lokal

GBT aktivisti se često susreću sa pitanjima o tome kakav je položaj LGBT osoba van Beograda i, zaista, ponekad i ne postoji adekvatan odgovor. Prajd i borba za jednakost LGBT osoba od devedesetih godina odvijaju se uglavnom u Beogradu. Nedavno je i Novi Sad dobio svoj prvi Prajd, a aktivisti i aktivistkinje okupljeni oko beogradskih i novosadskih LGBT organizacija su 2019. godine učestvovali u takozvanom Prajd karavanu – gerila akciji u kojoj su se nenajavljeno pojavljivali u gradovima širom Srbije uz slanje jasne poruke podrške LGBT osobama u tim gradovima. Međutim, Krovna organizacija mladih Srbije (KOMS) odlučila je da na direktniji način pruži podršku i mogućnost mladim aktivistima i aktivistkinjama iz pet gradova u Srbiji da prođu obuku o aktivizmu, javnom zagovaranju i sprovođenju istraživanja, kao i da ispitaju kakav je zaista položaj LGBT mladih u navedenim sredinama i u njima sprovedu aktivističke inicijative. Upravo je iz ove inicijative nastao program „Srušimo četiri zida“, čiji je naziv inspirisan željom

LGBT mladi u lokalnim sredinama

rodni identitet kriju unutar četiri zida. KOMS je ovim projektom želeo i da radi na širenju svesti o položaju i problemima ove manjinske grupe u gradovima van Beograda. Nakon otvorenog poziva i procesa selekcije, odabrani su timovi koje su činili po troje mladih iz Vranja, Čačka, Kraljeva, Vrnjačke Banje i Sombora. Zatim je usledila edukativna faza Programa. Kroz tri treninga, na temu istorijata i položaja LGBT zajednice i aktivizma u Srbiji, o metodi EU Dijaloga i mapiranja ključnih lokalnih donosilaca odluka, kao i o metodologiji sprovođenja istraživanja, učesnici i učesnice stekli su neophodna znanja za dalje korake Programa, a ujedno su dobili jasan zadatak i instrukcije za sprovođenje istraživanja o položaju LGBT mladih na lokalnom nivou. Tokom sledećih mesec dana učesnici su, uz stalnu mentorsku podršku, anketirali ispitanike i sproveli istraživanja na različite teme koje se tiču položaja i problema mladih LGBT osoba iz pet sredina u kojima se Program i sprovodi. Rezultati istraživanja su bili i te kako zabrinjavajući. U Čačku, više od polovine mladih ispitanika ne bi prihvatilo držanje istopolnih parova za ruke van ‘četiri zida’, dok skoro 70% ispitanika apsolutno ne podržava održavanje Parade ponosa. Kao dominantan razlog nedostatku podrške LGBT+ zajednici navodi se vređanje religijskih uverenja i javnog morala, s obzirom da 70% ispitanika smatra sebe umereno do veoma religioznim. Vidno je da mladi iz Čačka nisu adekvatno informisani o predlogu zakona o istopolnim zajednicama – preko 55% mladih ne podržava usvajanje ovog zakona, dok skoro 40% tvrdi da bi ovaj zakon omogućio istopolnim parovima usvajanje dece. U Vranju su ispitivani nastavnici u osnovnim i srednjim školama. Tačno polovina svih škola iz ovog grada odbila je da učestvuje u istraživanju. Iako je primetna dobra teorijska potkovanost nastavnika o osnovama LGBT terminologije, posebno transrodnosti i razlike između pola i roda, alarman-

Srušimo četiri zida Piše: Filip Vulović

KOMS-a da osnaži mlade LGBT ljude iz manjih sredina koji su često obeshrabreni i ugnjetavani pritiscima da svoju seksualnu orijentaciju ili

www.optimist.rs

tna je činjenica da skoro 70% ispitanih nastavnika smatra da je homoseksualnost poremećaj, iako je zvanično skinuta sa liste mentalnih poremećaja pre više decenija, kao i činjenica da petina nastavnika smatra da se učenici kvalitetnim vaspitno-obrazovnim programom mogu sprečiti da postanu deo LGBT+ zajednice! Ipak, postoje i pozitivni primeri u Vranju. Naime, jedan od nastavnika je, pri popunjavanju upitnika, ispričao kako mu se nedavno autovao 17-godišnji sin: “Moj sin ima 17 godina, učenik je gimnazije. Skoro mi se poverio da je homoseksualne orijentacije. Reagovao sam mirno i rekao mu da mi je žao što je tako, ali, ako je on srećan da ću biti i ja. Iznenadilo ga je moje prihvatanje, plašio se reakcije. Rekao mi je da to duže vreme drži u sebi i da se sada oseća oslobođeno, da je skinuo teret sa sebe. Smatram da je podrška roditelja najvažnija, ako ona postoji, lako će se izboriti sa sredinom”. Tim Kraljevčanki je istraživao potrebe za psihološkom podrškom LGBT mladih u tom gradu. Čak 35% mladih Kraljevčana i Kraljevčanki tvrdi da ne podržava LGBT+ zajednicu. Trećina LGBT+ mladih u Kraljevu ima potpunu podršku prijatelja i porodice, dok jedna trećina od istih ljudi nema nikakvu podršku. Skoro 80% ispitanika

navelo je da smatra da je neophodno postojanje nekog vida psihološke podrške LGBT mladima u Kraljevu, budući da je trenutno ovakav vid podrške umnogome ograničen. Tim mladih iz Sombora istraživao je položaj LGBT+ mladih u obrazovnom sistemu u ovom gradu. Više od polovine profesora tvrdi da o LGBT+ zajednici ne razgovara sa svojim učenicima, a poražavajuć je i podatak da 40% ispitanih profesora smatra da ova tema ne treba da bude zastupljena u formalnom obrazovanju. Učenici koji su popunjavali upitnike dali su slične odgovore, a neki smatraju da nikada ne treba ‘promovisati LGBT+ zajednicu u formalnom obrazovanju’. Skoro trećina mladih LGBT+ osoba iz Vrnjačke Banje koje su učestvovale u istraživanju tvrde da su doživele nasilje zbog svoje seksualne orijentacije i/ili rodnog identiteta. U 40% slučajeva, to nasilje je bilo fizičko, dok je 17% LGBT+ mladih doživelo seksualno nasilje. Nasilje se najčešće dešavalo u školama. U čak 50% slučajeva kada je nasilje prijavljeno, reakcija nadležnih je izostala, dok je policija reagovala samo u 14% slučajeva. Na kraju, nešto više od polovine mladih ispitanika navelo je da se u Vrnjačkoj Banji ne osećaju bezbedno. Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Lokal

Nakon objavljivanja rezultata istraživanja, timovi su započeli svoje lokalne aktivističke inicijative. Za sada je okončana inicijativa u Vrnjačkoj Banji. Naime, učesnici i učesnice su dizajnirali flajere sa ključnim informacijama iz istraživanja i delili su ih po gradu tokom trajanja Love Fest-a, muzičkog festivala koji svake godine okuplja desetine hiljada ljudi u Vrnjačkoj Banji. Prolaznici su reagovali iznenađujuće pozitivno na flajere, za razliku od predstavnika gradskih vlasti i Kancelarije za mlade, sa kojima su se aktivisti i predstavnik KOMS-a sastali u Opštini. Naime, tokom gotovo čitavog sastanka, prisutni su odbijali da čuju suštinu problema mladih LGBT Banjčana, a umesto toga su se fokusirali na to kako publikacija navodi podatke koji kvare reputaciju Vrnjačke Banje, pretežno turističkog mesta, govoreći da je nemoguće da se preko 50% mladih u Vrnjačkoj Banji ne oseća bezbedno. Zamenik predsednika opštine nije znao da se LGBT osobe rađaju takve, a Prajd i druge vidove eksponiranja smatra nepotrebnim. Gospođa iz opštine je insistirala da dobije informaciju o tome šta KOMS u Banji radi za ostalih 93% mladih (s obzirom da 7% mladih čine LGBT osobe), a direktorka Ugo-

www.optimist.rs

stiteljsko-turističke škole izjavila je da je, nakon što je pustila upitnike na odeljenske grupe, dobijala pitanja poput “Mi smo potomci cara Dušana, kako možete ovakve upitnike da nam šaljete?”. Aktivisti su sa sastanka izašli razočarani, ali istovremeno i ohrabreni da se bore kako buduće generacije ne bi imale ovakve stavove prema LGBT zajednici. Ostali timovi će do septembra sprovesti svoje inicijative koje će zahtevati mnogo strpljenja, hrabrosti i upornosti. Ovim programom, KOMS je probio led i ohrabrio mlade LGBT osobe iz manjih sredina u Srbiji i njihove saveznike i saveznice da se hrabro bore za svoj položaj u svojim zajednicama. Koliko god rezultati istraživanja i utisci sa sastanaka sa donosiocima odluka bili poražavajući, oni su istovremeno i dodatni pokazatelj mladima, kao i javnosti generalno, da je potrebno preći naporan put kako bi se položaj LGBT mladih na lokalu mogao okarakterisati kao zadovoljavajuć. Jasna je i potreba za nastavkom decentralizacije LGBT aktivizma van Beograda i Novog Sada, a KOMS planira da nastavi sa ovakvom praksom i da sprovodi nove programe i projekte koji se bave LGBT mladima širom Srbije.

A OPTIMIST Doroteo

ko mislite da je hejter produkt modernog doba u velikoj ste zabludi. Mrzitelja koji nagomilani bes i nataložene frustracije ispoljavaju negativnim komentarima i nipodaštavanjem drugih, bilo je oduvek. Delovali su iza leđa, a priželjkivali da to rade javno, svesni da je samo tako lekovito po njihove izmučene živce. I želja im postaje stvarnost. Dogodio se internet. Sadisti sa premalo samokontrole i previše potisnute mržnje dobijaju mogućnost da njihovi toksični komentari odjeknu dalje od ranijih dometa. Mrzitelji dobijaju širok prostor delovanja, još širu publiku i novi popularniji termin – hejteri. Život je danas „world wide web“ i sve je pola sekunde udaljeno od govora mržnje. Jedini uslov je da imate profil na nekoj društvenoj mreži i dovoljno sadizma da hejtujete... Odnosno mazohizma ukoliko ste neko ko hejterske komentare čita i „loži“ se na njih. Iz minule epohe, hejteri su poneli to da vole da deluju iz pritaje i da nose masku tj. skrivaju se iza lažnih profila dok izbacuju otrovne strele demonstrirajući infantilnost poput deteta koje vas je u prošlom veku zvalo na fiksni telefon i spuštalo slušalicu onog trenutka kada mu se javite. Ima, naravno, i hejtera pod punim imenom i prezimenom. To su uglavnom oni koji kažu kako nemaju dlake na jeziku, ali im to nije pokriće za iskrenost, već opravdanje da budu bahati i vređaju vas. U svakom slučaju, ako i nisu anonimni, na fizičkoj distanci su sigurno. Zato je hejtovanje ekspanziju i doživelo na internetu. Ta udaljenost i mogućnost trolovanja iz sopstvene fotelje bez straha od susreta sa osobom na koju se baca hejt, ključna je komponenta modernog sajber hejtovanja, koje postaje savršen način za ekspresiju sopstvenih dijagnoza i frustracija. Sa tim u vezi, koliko god čudno zvučalo, sajber hejtovanje ima i svoju pozitivnu stranu.

Ako znamo kakav je mentalni sklop prosečnog hejtera, a znamo, jasno nam je da u pozadini takvog poriva stoje razne prikrivene psihopatije, pa bi se moglo reći da je i bolje što ih ispoljavaju viralno, a ne na neki monstruozniji način u fizičkom svetu. Jer, hejteri su ljudi koji uživaju u tome da drugima nanose bol. Oni teraju svoju priču sve dok vas ne nateraju do suza ili ne proizvedu u vama dovoljno besa da postanete isti kao oni. U stanju su da troluju po internetu satima, jer su uglavnom i dokoni. Generalno, to su ljudi koji nemaju svoj život, zato se uostalom i bave tuđim. A kako su sopstvenim uz to i nezadovoljni, oni imaju potrebu da se useru i u vaš, da prostite. Kako ne znaju za druge metode prevazilaženja sopstvenih frustracija i nezadovoljstva, najjednostavnije im je da sednu za računar i izbace ih na prvom postu ili osobi na koju naiđu. Samo nekoliko udara po tastaturi i već su doživeli privid olakšanja, a ukoliko im odgovorite i upustite se u raspravu sa njima iz koje nikada ne možete izaći kao pobednik, njihovo nezadovoljstvo prerasta u

Sadisti i mazohisti na internetu

Ne budi hejter, baci lajk

www.optimist.rs

piše: Bogdan Petrović zadovoljstvo i oni su ono zbog čega su seli za računar, postigli. Oslobodili su se svog toksičnog otpada, bez imalo osećaja griže savesti što su ga zapravo natovarili nekom drugom za vrat. Najveći problem sa modernim hejterima leži u tome što oni misle da je to što rade zapravo kul. Uporište za to nalaze u činjenici da u javnom prostoru ima ljudi koji su se proslavili napadajući druge. Ne treba ih imenovati, ne samo zato što svi manje više znamo ko su, već i da bi se izbegla dodatna popularizacija, pošto je to ignorisanje jedini način da se stane na put hejterima i čitavoj

toj subkulturi. Njihove rečenice nikako ne treba repostovati, retvitovati i slično. Čak ni kao loš primer uz ubeđenje da bi neko iz njega mogao nešto da nauči. NE, nikako! Kada vam neko baci hejt, tog odmah treba blokirati i ignorisati. Hejt ne zaslužuje nikakvu reakciju i to je jedini način da se sa osobom koja ga baca izborite. Ono što svaki hejter želi je da se upecate na njegovu udicu, zato ju je i bacio. Njegov jedini cilj je da svoje nezadovoljstvo prebaci na druge, zato je ignorisanje jedini način da ga pobedite, odnosno da uzvratite podjednako jak udarac koliki je on vama zadao svojom uvredom. Istovremeno, to je siguran način da njihove hejtove svedete na minimum, jer im nećete pružiti mogućnost da posle prvog, bace drugi, treći i tako redom... Ignorisanje hejta, naravno, nije uvek lako, pogotovu ako je hejter inteligentan, a ima i takvih, pa vas je pogodio tamo gde ste najtanji. Međutim, i sa tim u vezi je dobra stvar što se hejtovanje dešava na društvenim mrežama na kojima je u vašim rukama najdelotvorniji lek i najbolji odgovor na bačeni hejt, a to je blok. Ako imate bilo kakvo iskustvo rasprave sa hejterima, sigurno ste posle zalud izgubljenog vremena na kraju uvek kao najbolje rešenje odabrali opcije „delete“, „unfriend“ ili „block“, jer drugačije ne može. Kriva Drina se ne ispravlja. Zato je toksične napade ovog tipa najbolje blokirati odmah bez ikakvog

ulaska u raspravu sa onim ko ga je proizveo. Blok je naravno moguć i u stvarnom svetu, jednostavno se okrenete i odete. Ravnodušnost ne samo da je najbezbednija po vas već je i najljudskiji odgovor na hejt. Znam da se mnogi neće složiti sa tim, ali duboko sam uveren da čak i prema hejterima treba biti čovek. Pogotovu kada imate u vidu da ste bolji i superiorniji od njih, a sama činjenica da su bacili hejt na vas bez ikakvog povoda i konkretnog razloga je najbolji dokaz za to. Koliko god vam zvučalo neprihvatljivo, i hejteri zaslužuju razumevanje. S obzirom na to da je ono što ih pokreće na takvo ponašanje u biti patološka dijagnoza, treba imati u vidu da svaki bolestan čovek zaslužuje da mu ne stajemo dodatno na muku. Zato ih se, ako već nismo u mogućnosti da im pomognemo, treba kloniti. Na koncu, hejteri ne mrze vas nego mrze sebe zato što ste vi refleksija onoga što bi oni hteli da budu, a ne mogu, što se, primera radi, posebno odnosi na homofobe. Iako to ne umeju na pravi način da pokažu, hejteri su zapravo ljudi koji misle da ste bolji od njih, samo koriste pogrešnu metodu da vam to stave do znanja. Da li ste ikada upoznali hejtera koji je bolji ili uspešniji od vas? Siguran sam da niste nikad. Vodič kroz gej Srbiju

T OPTIMIST Kolumna

„Ti ideš da postaneš stjuard?“ njegovoj odgovornosti. U slučaju nesreće, - „Da.“ stjuard poslednji izlazi iz aviona, što može da ako smo se, jednog aprila, znači da ga, možda, nikada neće napustiti. upoznali moj najbolji Svestan svega, uputio sam se u nešto što će muški prijatelj i ja, na aero- se ispostaviti kao najveća avantura mog dosadromu Nikola Tesla u Beo- dašnjeg života. Video sam svet drugim očima, gradu. Prema pravilu od Filipina do Brazila i moje asocijacije na njega kompanije Qatar Airways u više nisu bile vezane za putopisne emisije ili koju smo se upravo uputili, knjige, kao mnogo godina ranije kada bih ležao morali smo da putujemo na pesku novosadskog Štranda i maštao kako obučeni u formalnu garde- ću jednog dana i ja putovati avionom negde darobu, tako da je dečko lako leko, što dalje odavde. Interesantna anegdota je zaključio da sam mu, vero- da sam prilikom svog prvog letenja avionom, vatno, budući kolega po uniformi i prišao mi. Za- nekoliko godina ranije, imao problem sa vezivajedno smo stigli u Dohu nekoliko sati kasnije i njem pojasa. Leteo sam iz Beograda za London uselili se u stanove koji će biti naš novi dom za na master studije, misleći da sam otišao po svoj narednih par godina. Qatar Airways, kao i druge budući posao, nesvestan da svoju budućnost avio kompanije sa Bliskog istoka, svojim zapo- upravo gledam pred očima, dok stjuardesa deslenima, osim redovne plate, obezbeđuje stan, monstrira kako se vezuje pojas. Opet sam se neplaća račune i snosi i deo troškova za hranu na kako spetljao i na kraju je morala da mi lejoverima. Uniforme mi nisu strane – pre odla- pomogne devojka koja je sedela do mene. Kada ska na službu u avion, radio sam i druge poslove sam joj nekoliko godina kasnije, putem Instakoji su zahtevali uniformnost u odevanju – a, baš grama, javio da ću ja sada biti odgovoran za to neposredno pre nego što sam postao stjuard, da svi u avionu budu pravilno vezani za poletanosio sam malo drugačiju uniformu u kuhinji u Umagu, u kojoj sam radio kao asistent u kuhinji. Svakako, uniforma u Dohi bila je lepša, komfornija i značila je Vazdušne avanture jednog novosađanina veću odgovornost. Stjuard, suprotno mišljenju većine, nije konobar u avionu – bar nije samo to. Stjuard je čovek čija je odgovornost da putnici koji su u njegovoj kabini, bezbedno i komforno, stignu s jedne na drugu destinaciju svog putovanja. piše: Igor Besermenji Stjuard mora da poznaje svoj avion, kabinu i svaki njen ćošak, da ume da rukuje vratima aviona i svom opremom koja se u avionu nalazi, a to uključuje i aparate za gašenje požara, boce kiseonika, nje, pa... možete da zamislite njenu reakciju. zatim da poznaje karakteristike i tehnike pružaFast forward u budućnost – svaki dan živeo nja prve pomoći u avionu, sve dostupne lekove sam sa dva kofera koji su postali moji jedini priu kabini i njihovu primenu. Zatim, stjuard mora jatelji koji su uvek tu. Vukli su se sa mnom po da zna kako da pomogne pilotu u kokpitu u hit- svetu, videli sva moja uzbuđenja, sreću, pronim slučajevima, održava komunikaciju sa cen- vode, hotelske sobe, zaljubljivanja, suze, umor i trima na zemlji i pomogne u sletanju, kao i sve što ide uz život osuđen na to da se živi izbezbednoj evakuaciji putnika. Mora da zna i među neba i zemlje. Doručkovao bih s roditekako da pomogne porodilji da dete dođe na ljima u Novom Sadu, već predveče bio bih s svet, ako dete odluči da se rodi među oblacima. prijateljima u Dohi, a sutradan doručkovao s koNa kraju krajeva, stjuard poslednji napušta ka- legama na Zanzibaru. Sve je bilo redovno u binu – čak i posle pilota – što dovoljno govori o mom životu, osim ljudi. Oni su se menjali svakog

Biti StjuarD

www.optimist.rs

dana, jer bih svakog dana radio sa novim kolegama i bio u drugoj zemlji, na drugom kontinentu. Na lejoverima, voleo sam da izađem sam, izgubim se u novom gradu, upoznam nove ljude, sednem u kafić s najlepšim pogledom u upijam energiju života grada koji bi mi se odvijao pred očima. Često bi mi se pridružile i kolege i koleginice. Predrasuda je da su stjuardi listom gej momci – to nije baš tačno, a moji najbolji muški prijatelji među stjuardima su većinom strejt. Odmor stjuarda na lejoveru traje onoliko dugo koliko to vreme između letova dozvoljava. Dešavalo mi se da ni ne stignem da izađem iz hotela, ali imao sam i po pet, šest slobodnih dana u Brazilu, na primer. Svaka avantura završavala bi se isto – pakovanjem kofera i oblačenjem uniforme za povratak u Dohu. Neke od najlepših uspomena vezane su za putnike koje sam upoznao prilikom dugih, prekookeanskih letova, kada bih imao više vremena da im se posvetim i upoznam ih. Jedna divna gospođa koja je travel-blogerka iz Indonezije,

poslala mi je po svom privatnom vozaču u sobu hotela u Džakarti knjigu koja govori o političkim prilikama i istoriji Indonezije, nakon što sam joj prilikom leta rekao da sam master političkih nauka. Druga gospođa iz Švajcarske mi je zauvek otvorila vrata svojih stanova na Majorki i u Cirihu. Najlepšu pohvalu za svoj rad, napisanu na maramici, dobio sam od malog putnika iz Londona i njegovog oca. Dečak će jednog dana postati pilot i rekao mi je da sam učinio da još više zavoli tu veliku igračku, avion. Upoznao sam i Brazilca koji putuje svetom i zarađuje gostujući po zabavama i festivalima sa svojom fantastičnom afro frizurom, kao i našu Australijanku koja me je satima ispitivala o tome kako je moguće da se u Srbiji već tako dugo nije promenila vlast. Upoznao sam i Mis Univerzuma iz Kolumbije, kao i Pakistanku koja živi kao princeza u Los Anđelesu, jer je potomak najbogatije porodice svoje zemlje. Dok pišem ovaj tekst i prisećam se svih tih trenutaka, stižu me suze radosnice, a sa nekima od njih sam i danas u kontaktu i znam da ću ih ponovo sresti, što život penzionisanog stjuarda čini naročito lepim. Posle svega, u srcu nosim veliku zahvalnost za priliku da u svojim dvadesetim godinama živim taj spektakularni život. Posle svega, shvatam da je svako pranje prljave daske wc šolje, svaki nervozan putnik kog sam morao da smirim, svaki trenutak u avionu koji sam proveo od umora naslonjen na lavabo toaleta, imao smisla i svoju nagradu. Najvažnije, ostaju mi prijateljstva za ceo život. Danas, imam više prijatelja i ljudi na Bliskom istoku koji me svakog dana pitaju kako nego u Srbiji, zbog čega ću se redovno vraćati u Dohu. Ako bi trebalo da izaberem jedan događaj za koji bih mogao da kažem da mi je promenio život, bez razmišljanja rekao bih da su to moje godine u kompaniji Qatar Airways i Dohi. Bilo je to nešto što nikada nisam planirao za sebe, a došlo je odjednom i donelo mi najlepše uspomene i najveću sreću. Bio je to moj izlazak iz zone komfora koji se višestruko isplatio, svetlo nesputane slobode koje će zauvek ostati na mom licu i koje sa ponosom nosim svuda. Najviše sam zahvalan gradovima koji će uvek kao tajnu čuvati sve moje najluđe avanture. Šta sam radio, kako, gde i sa kim – sada znamo samo daleki gradovi i ja. Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Iz Dijaspore

oj prvi susret sa balkan- bitno koju Jugoslovenku slušamo – da li Breninu skom gej zajednicom u ili onu od Milića Vukašinovića – sve na Balkanu još Holandiji bio je topao, ako uvek bitne podele u tuđini – naizgled - ne postoje. ne i vreo. Prvi petak avguIznenadio sam samoga sebe jednom zbog sta, večernje pred Prajd nelagode koju sam osetio kada je trebalo da kod Homomonumenta, upoznam novog kolegu, koji je bio iz mojih kraspomenika žrtvama ho- jeva, kako su mi rekli – Goran – mogao je biti i mofobije, a ispred amster- Srbin, i Hrvat i Bosanac. Ta nelagoda nije nestala damske Zapadne crkve ni posle deset godina života u Amsterdamu. Ach(Westerkerk) – orijentalna tung! Achtung! – upozoravao bi želudac. Ovaj tehno gej žurka provoka- strani zemljak može sadržati tragove ratnog detivnog naziva Pink Istanbul i masa polugolih, tam- tinjstva. A neću se ni prisećati mlađanog Safeta, noputih, maljavih momaka, reklo bi se Saje, koji mi u polumraku sa tugom šapuće da je istočno-mediteranskog porekla. Uštirkana am- sa majkom prebegao u Holandiju ’95, dva meseca sterdamska četvrt Jordan ličila je na vilajet. Uz nakon što mu je otac ubijen. Ne želim ni da se pripomoć prijatelja domogao sam se bekstejdža, sećam glupavih, ali u svesti žigosanih reči stare dobio nekoliko potpisanih, tada još uvek aktuel- komšinice, koja doduše nikada nije izašla iz Šumanih cd-ova i okitio se dobrodošlicom u ono što je dijske Kolubare, da ne treba da tražim kurca po težilo da se predstavi kao srećnije društvo. Makarskoj, kad je Mataruška Banja tako blizu. Balkanska gej zajednica nije bila ništa drugo No jednom sam u avionu upoznao izvesnu nego turska gej zajednica u Holandiji, koja je u Bilju, koja mi se tokom poletanja iz Frankfurta, svoje dimije rado prihvatala i ponekog zalutalog ničim izazvana (sedela je preko puta), obratila reJužnog Slovena, Albanca ili Grka, privučenog magnetnom silom zvukova Anadolije. Upravo je muzika donekle ucrtala tursku, tj. balkansku gej zajednicu na inače šarenoliku društvenu mapu Am- (Ne)postojanje balkanske gej zajednice u Beneluksu sterdama. Čuveni Tarkanov hit „Kiss Kiss“ postala je Prajd himna LGBT+ ljudi sa našeg podneblja. Štaviše, ona je i posle 20 godina nezamenljiva na plejlistama holandskih i nemačkih svadbi. Baš jedno takvo, dosadno kalvinističko venčanje piše: Miloš Peri oživelo je tek kada je mladin najbolji prijatelj (Albanac, gej) pustio „Habibi Ya Nour El Ein“ Amra Dijaba, i kada su vremešni Holanđani zanjihali kukovima koje je godinama nagrizala osteoporoza. Neospornu moć muzike dokazala je kasnije čima da ima naviku da na letovima obuče što žurka Kalinihta (Kalinichta), koja se ponosi lepe- udobniju trenerku, i što laganije patike. zom melosa od Slovenije do Libana, i na kojoj se - Jer ako dođe stani-pani, ja spremna, pa trk, gotovo uvek mogu čuti najveće balkanske muzi- sve petama po guzici. Plašim se, mlogo se plašim čke dive – od Severine, Brene i Cece, preko Ane aviona, đavo ih odneo. Visi i Despine Vandi, pa sve do Azisa, Preslave i dru- Ja, evo, više volim da sam u Versaćeu, pa ako gih. Nigde kao tu nisam video tako slobodan (tr- ginem, onda daj da makar ne poginem kao da se bušni) ples muškaraca, koji su napokon živeli bavim švercom naočara na autobuskoj. svoje snove još od čuvene Zabranjene ljubavi – Zvala me sine, kumila i molila da je zagovatakozvane Žade. ram, tražila datume po kalendaru kada me hoće Drugih načina razaznavanja i uoqueeravanja na večeri sa njenom porodicom u Hanoveru. A – zanimljivo – nema. U dijaspori smo svi naši, i svi onda smo sleteli u Beč, i ja je zamolio da pusti smo nekako ex-YU, čak i ako smo Bugari, i nije jedan iMessage mojoj majci jer mi je baterija

Odakle si, sele?

www.optimist.rs

crkla a ne bih da tražim štekere već da izađem sa aerodroma, na šta je ona odgovorila da nema kredita. Pet minuta kasnije pozvala je svoju pedikirku i pola sata bučno zakazivala seču papaka kao da diže bunu protiv dahija. Dok je ulazila u crni džip, gunđala je svom rođaku kako je teška lenčuga, kako treba da se ugleda na nju i zgrće švapske pare. To jeste najranija slika koju sam stvorio o najvećem delu svega što je srpsko, a izmešteno je van Srbije, i u taj ram se mahom uklapa i najveći deo LGBT+ Balkanaca koji žive u zemljama Evropske Unije – prosto, bahato, površno, umišljeno, samoživo i gramzivo – opisivao sam često putem video-poziva i molio kosmos da me niko nikada ne opiše tim rečima. Onaj manji deo imao je sreću u nesreći da u Evropu ne ode u potrazi za poslom, već za životom u kom više neće biti diskretni, u kom će smeti da budu i fem i poz. Istovremeno, taj manji broj tzv. LGBT+ azilanata još manje je sklon formiranju bilo kog oblika zajedništva sa svojim zemljacima. Pored toga što je (ne)postojanje balkanske gej zajednice kao takve u Holandiji najčešće uslovljeno različitim balkanskim socio-ekonomskim prilikama, prisutan je značajan i upečatljiv parametar kojim se lako određuje pojava dve različite struje. Svakako je to nostalgija, pa sledi da je jedni nemaju, a drugi je imaju na pretek. Ovi prvi znaju gde su i zbog čega su došli, skloniji su adaptaciji uz pomoć svojih prijatelja – većinom Holanđana. Mnogi su izbacili -ić, -ov i -ski iz prezimena, odrekli ih se brže nego Sveti Petar Hrista, zamenili ih prezimenima svojih muževa, neretko sa rogobatnom suglasničkom grupom -sch. Oni neće znati kojim danima su

domaće kore najsvežije u turskim radnjama, u kući neće imati pravoslavni kalendar i neće farbati jaja za naš Vaskrs. Zbog ovih drugih reč nostalgija kao da je i izmišljena, jer tako dobro paše uz Balkance i njihove kofere pune letnje tuge, bolne miline, i urezanih slika čipki preko televizora, „Boljeg života“, „Srećnih ljudi“ i žutih dunja na bakinom ormanu. Tu nostalgiju video sam i na licima bugarskih mladića u baru Amstel 54, koji su davne 2012. celu letnju sezonu prestajali u ćošku, nadajući se da će im neko dati dvadeset evra za oralni seks. Da sam viknuo „Vesna Zmijanac“ počeli bi da plaču i ne bi prestali sve do otužnog graničnog prelaza Gradinje-Kalotina.. U balkanske kofere, osim nostalgije, nekako su ugurani i mediteranska lenjost i istovremeno ljubav prema oboru a zaziranje od struktura. Te i druge prilike izuzetno su otežale postojanje zajednice kao prisutne, kompaktne, vezane celine, kao što su, uostalom, i spojevi ova dva tipa ex-YU migranata toliko retki da su gotovo nemogući. Svoju žeđ za Balkanom u Holandiji utolio sam među Grcima. Ni njih nisam našao kao srećno formiranu grčku gej zajednicu, već putem posla i poznanstava. Prećutno razumevanje i uzajamna neobjašnjiva naklonost, a odsustvo teških jugoslovenskih hamletovskih dilema, oslanjali su se na temelje viševekovnog prijateljstva naših naroda. Među Grcima nisam strepeo, i osećao sam se voljeno. Na mojoj prvoj Kalinihta žurci govorili su mi da smo braća – ne po materi, ne u kafani složna, ne po babine linije – prosto: braća – αδερφια. Posmatrao sam druge za koje sam znao da su jugoslovenskog porekla. Nisu mogli da sakriju da su se naježili na prve taktove pan-balkanske Indirine pesme „Lopov“. Pa ipak dok su bugarski mladići napamet pevali reči na srpskom, turski se bezbrižno njihali u ritmu melodije, a mi nazdravljali metaksom, ovi naši naručivali su viski, a jedna od njihovih prijateljica vikala je daj nešto strano, na šta su se ostali smejali. Ta generacijska signature nota licemerja i cinizma u tom trenutku, na tom mestu, bila je ništa drugo nego bezumno struganje skorele pepeljuše sa opanaka. Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Queeroskop

www.optimist.rs

Kao prvo, većina muškaraca je, zbog mog izgleda, pomislila da sam trans, ili cross dress osoba, te su započinjali obraćanjem u ženskom rodu. Muku sam namučio dok sam svakom ponaosob pokušao da objasnim šta je genderqueer (zato je dobro što je moj prethodni tekst objavljen, pa umesto da trošim vreme, ja lepo pošaljem link, pa neka čita koga interesuje!) Druga predrasuda sa kojom sam se susreo jeste da, pošto misle da sam trans osoba, to sa sobom povlači da sam prostitutka. Iako lično nemam ništa protiv tog zanimanja, smatram da to nije jednostavno raditi i da poseban tip ličnosti može time da se bavi, ipak me je na neki način vređalo što tako nešto uopšte mogu da pomisle. Ja sam mislio da „se vidi po meni“ da se ne bavim time, ali sam onda shvatio da većina muškaraca ne razmišlja na taj način (ili ne razmišlja uopšte), već komunikacije započinju po ustaljenom šablonu. Treća stvar su bile fotografije. Kao što sam prethodno spomenuo, do prošlog leta nisam imao nikakvog dodira sa aplikacijama, i bilo mi je šokantno kako tim muškarcima nije nikakav problem da pošalju fotografije svojih polnih organa, ali je s druge strane ogroman problem da pošalju npr. fotografije svog lica. Jer valjda, pošto sam peder, šta mene drugo može da interesuje osim polnog organa, pobogu!? Četvrta stvar su zauzeti/oženjeni muškarci. Neka mi samo još jednom neko kaže: „Nije on gej, pa ima devojku!“ ili „Nema šanse da je on gej, ozbiljan čovek, poslovan, porodičan, ima ženu i dvoje/troje/četvoro dece!“ Iako sam i ranije znao da jedno ne isključuje drugo, pun in-

Foto: Tiago Felipe Ferreira

renutak kada sam shvatio da me privlače muškarci desio se tokom srednje škole. Sedeo sam sa nekoliko drugarica i svako je trebalo da kaže ime svoje simpatije. Ja sam rekao da nemam simpatiju, na šta je jedna od njih odgovorila: „Kako nemaš, tebi se sviđa Milan*!“ (u pitanju je bio drug iz razreda, ime je izmenjeno) Ja sam njoj na to rekao da ne lupeta gluposti, na šta je ona uzvratila da bi volela da mogu da vidim svoje lice i osmeh koji razvučem od uva do uva svaki put kada on uđe u učionicu. Narednog dana, kada sam se iz prve klupe okrenuo na njegov glas i kada mi se lice ozarilo, shvatio sam da je bila u pravu. Kada sam nakon toga došao u Novi Sad na studije i krenuo da izlazim po gej klubovima, smatrao sam da je to jedini način da nekog upoznam. Međutim, pred prvi izlazak, nas nekoliko je sedelo u stanu, i jedan drug je ušao na neku aplikaciju (Romeo, ja tada nisam znao šta je to). Kada mi je pokazao sadržaj prepiski (foto, video), bio sam zgrožen i tada sam znao da je to sve meni izuzetno neprivlačno i da ne želim da vodim takve konverzacije, sa takvim ljudima, na taj način. Tako je i bilo, sve do prošlog leta, kada sam završio svoju trogodišnju vezu, a zbog korone nije baš bilo mnogo prilike da se krećem među nekim ljudima. Pritom, tada sam već bio uveliko autovan, svestan da izgledam onako kako se osećam, i nisam imao problem da na aplikacijama za upoznavanje okačim svoje fotografije, jer skrivanje iza lažnih profila nije dolazilo u obzir. Pritom, ja sam samo napravio, postavio fotografije, i čekao da vidim da li će išta da se desi. I desio se haos! Poruke su krenule da stižu sa svih mogućih strana, od raznoraznih ljudi. U prvi mah mi je ta pažnja prijala, ali sam onda shvatio da nešto meni tu ipak smeta.

boks od strane takvih muškaraca mi je to doda- je to problem, već su se pravdali time da je bolje tno potvrdio. Pritom, većina njih je delovala vrlo da budemo negde gde ćemo biti sami, "jer začuđeno, zbunjeno, šokirano, čak uvređeno ćemo biti opušteniji". kada objasnim da se ne viđam sa zauzetim muPoslednja, možda meni lično i najteža stvar, škarcima. Jer, mislim, neću valjda još da biram!? jeste bio trenutak kada sam shvatio da ogroKad smo kod prava na izbor, dolazimo do man broj muškaraca trans žene, cross dress pete stvari. Pošto su me ti muškarci na neki osobe i ljude nalik njima zapravo ne doživljava način doživljavali kao devojku, shvatio sam da kao osobe, već isključivo kao fetiš. U njihovoj postoje određene sličnosti u pristupu. Svakako, glavi, ja nisam osoba koja će, ukoliko uopšte negativnih sličnosti. Jedna od najčešćih sličnosti dođe do seksualnog odnosa, biti neko ko taje reakcija na odbijanje. Često se dešavalo da, na kođe u njemu treba da uživa, već sam ja iskljumoje odbijanje (koje je zaista u većini slučajeva čivo sredstvo za ispunjenje njihovih fantazija. bilo fino i kulturno) krene niz najgorih uvreda na Ono što je prednost jeste to što se to oseti već moj račun. A ukoliko ne dođe do toga, onda se prilikom prvih poruka u komunikaciji, pa je javljala zbunjenost – „ja sam tebe odabrao, ja onda lako završiti je. hoću nešto sa tobom, i sad meni nije jasno kako Moja želja da napišem ovaj tekst se javila iz ti možeš da kažeš ne“. Bilo mi je neverovatno ko- dva razloga. Prvi su trans i cross dress osobe koje liko određen tip muškaraca ne razume moje se susreću sa istim tipom muškaraca i misle da pravo na izbor, koji čak ne moram ni da obja- „ne vrede više“ od takvog načina ophođenja. Ja šnjavam ukoliko ne želim, ali se stvarala ta at- sam neko ko više nije tako mlad, poprilično sam mosfera da, ukoliko ne želim, moram da pružim svestan toga ko sam i kakve odnose želim, pa na dovoljno validne razloge (pod tim mislim na raz- to ne pristajem. S druge strane, postoji gomila loge koji će njima trans osoba koje u biti dovoljno valiodnose stupaju dni). Usled njihove mlade, nesigurne, ogromne želje, prilite možda zbog pažkom odbijanja su nje (koja pogotovo U raljama srpskog gej onlajn dejtinga određeni posezali u tim godinama za metodom broj prija, jer te potvrdva. Valjda su mislili đuje kao to što jesi) da para vrti gde pristaju na nešto za burgija neće. šta smatraju da im Naredna stvar je jedina opcija. je nespremnost Ovim tekstom bih Piše: Filip Obradović muškaraca da na želeo da im porujavnom mestu čim da, ukoliko ne budu viđeni sa osožele, ne moraju da bom poput mene. pristaju na takve Ja sam generalno odnose, imaju osoba koja se ne vodi nagonima, i ukoliko želim pravo na izbor i pravo da ih neko poštuje i ceni nešto sa nekim, potrebno mi je da ga prvo upoz- zbog njihove celokupne ličnosti, a ne da ih donam (pogotovo kada je u pitanju online dating, življava kao fetiš i fantaziju. jer iluzija koju ja namaštam na osnovu fotograDrugi razlog su upravo muškarci o kojima je fija i realnost često umeju da budu dve potpuno reč o ovom tekstu. Iako sam svestan da većina različite stvari). Tu smo često dolazili do pro- njih možda neće rado potrošiti svoje vreme da blema, jer nisu autovani, ne osećaju se prijatno pročita ovako nešto, bilo bi lepo kada bi to urada ih drugi ljudi vide sa mnom, ne bi gubili dili, jer bi shvatili kako se osobe kojima se oni vreme na piće (što je u suštini možda i jedini va- obraćaju osećaju dok im se oni tako obraćaju. lidan argument, samo ja onda nisam osoba za Možda bi tada neki od njih postali svesni toga njih). Najinteresantniji su mi bili muškarci koji šta rade, te bi bili spremni da svoj pristup pročak nisu imali dovoljno hrabrosti da priznaju da mene, ili makar prilagode.

Samopoštovanje

Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Intervju

rva epizoda Tetki objavljena je u septembru prošle godine i svakog drugog četvrtak mogli ste da uživate u zanimljivim temama koji je ovaj, tada trio obrađivao. Ako ste ih kojim slučajem propustili, podkast Tetke možete slušati na skoro svim platformama koje nude podkaste, poput dizera, spotifaja, gugl podkastâ, saundklauda i sajta podcast.rs. Takođe, sve epizode su objavljene na jutjubu, gde možete pogledati poslednju epizodu prve sezone i novogodišnji specjial u video formatu. Kako su nastale „Tetke”? Alexis: Ideju za „Tetke” sam imala preko dve godine. Htela sam da napravim nešto po uzoru na TV formate, gde neki panel žena diskutuje na različite teme npr. „The View”, „The Talk” u Americi ili kod nas ona emisija „Žene”, samo da to bude iz gej perspektive. Goran i Miloš su mi spontano pali na pamet kao neki zabavni ljudi s kojima bih mogla to da radim, a sam naziv „Tetke” bio je zapravo neka ideja da se osnaže svi gej fem muškarci i da se reč „tetka” iz gej slenga koristi kao nešto lepo, a ne kao nešto negativno. Kako birate teme kojima ćete se baviti u vašem podcastu? Goran: U principu, tu je Aleksis uspostavila hegemoniju i ona nam određuje i čime ćemo da se bavimo i šta ćemo da pričamo. Nismo se Miki i ja pitali ništa i zapravo zato je Miki morao da nas napusti (smeh). Alexis: Što bi Šešelj rekao: „Dogovorićemo se kako ja kažem!” Šalim se, to je, naravno, jedna velika laž – ja sam samo osoba koja dosta predlaže i ima DOBRE IDEJE. Prosto, ja nisam kriva što se tuđe ideje ne zapate kao moje. Naravno, svi smo podjednako uključeni u proces smišljanja i odlučivanja. Da li se uvek slažete i imate slično mišljenje ili se posvađate? Goran: Ne slažemo se uvek i ne daj bože da se uvek slažemo, jer ne verujem da bi podkast bio zanimljiv da je tako. Jednom se, na primer, dogodilo da smo morali da obustavimo snimanje, da bismo se Miki i ja pošteno isprepirali oko jedne teme i tu je Aleksisina uloga bila iznena-

đujuće medijatorska, s obzirom na to da ona privatno obožava da potpaljuje vatru. Van to jednog puta smo uvek nalazili zajednički jezik, uprkos tome što se ne slažemo Alexis: Što se tiče razmirica – one se dešavaju i mi vrlo često imamo nekakva neslaganja, ali tu stupa na snagu ta naša kultura dijaloga i uvek nađemo prelazno rešenje. Jedna od najvećih drama je bila zapravo neslaganje oko toga da li treba autovati poznate ličnosti ili ne. Tada smo bukvalno morali da prekinemo snimanje i raspravljali, ali uvek manje-više sve rešimo dijalogom, uprkos tome što svi imamo jak personaliti. I da li je okej autovati javne ličnosti? Goran: Generalno sam stava da svako treba da ima prava da kontroliše svoja autovanja, pa tako i javne ličnosti. S druge strane, ako je neka osoba koja uživa neki stepen popularnosti neautovana, ali je i aktivno homofobična u javnosti – mislim da takvo licemerje treba obznaniti, jer ne smemo da dozvolimo da budemo igralište poznatih i polupoznatih ljudi zarad njihovih sitnih interesa.

Tetke vladaju svetom

Goran & Alexis

www.optimist.rs

Razgovarao: Predrag Azdejković Foto: Boban Ristić Styling: Jelena Jelić - Body Chain Makeup: Loakiin

Alexis: Razumem ideju da se autuju oni koji su poznati i privilegovani, autovanjem se teret homofobije i transfobije deli, ali nikada ne bih preuzela ulogu sudije u toj situaciji. Radije bih motivisala te ljude da sami istupe pod svojim uslovima. Kao i Goran sam saglasna da treba isprozivati one koji svoju seksualnu orijentaciju ili rodni identitet kriju homofobijom, transfobijom i generalno konzervativnim istupima, a takvih na našoj estradi ima puno. Radujem se danu kada će sve te kvir javne ličnosti prestati da se kriju i svojim autovanjem pomoći pre svega sebi, a onda i celoj zajednici.

Epizode traju mahom duže od sat vremena. Da li vam vreme brzo prođe? Alexis: Najgore je što nama snimanja nekad traju i po pet-šest sati, jer mi tako dođemo, pa se dogovaramo šta ćemo i kako ćemo, pa pogledamo neki materijal koji ćemo obrađivati, pa krenemo da ogovaramo, pa naručimo sarmu i onda sednemo da snimamo. Nekad se čak događalo da snimimo epizodu, pa kažemo „ajde ispočetka, ovo što smo snimili je bilo ’onako’”. Na snimanju se uglavnom raspričamo, pa epizode duže i traju, ali kad si sa Tetkama, vreme leti. Kakve su bile reakcije javnosti? Goran: Pa ja iskreno sumnjam da neka šira javnost i zna za naš podkast. Čini mi se da je podkast ostao negde u LGBT+ krugovima, što je okej. Zapravo naš fokus i jeste da budemo pre svega sadržaj za LGBT+ zajednicu i u okviru nje su reakcije bile uglavnom jako pozitivne. Događalo mi se i da na nekoj gej žurki, pa čak i dejting aplikaciji mi neko kaže da sluša i voli naš podkast. Alexis: Evo sad kad smo organizovali „Thank U, Next” žurku u Novom Sadu, baš mi je nekoliko ljudi prišlo i pitalo hoće li biti nove sezone, a javljaju nam se i ljudi na netu da nam odgovore na neku temu koju smo obrađivali. Meni je mnogo

drago zbog toga, jer lično i ja bih volela da sam imala ovakav sadržaj kad sam imala 13, 14 ili 15 godina. Mislim da je važno da što više ljudi iz zajednice kreiraju neki sadržaj, jer originalnog kvir sadržaja na našem internetu nema mnogo. Da li ste imale neke kontroverze? Alexis: Moram da priznam da se ja stalno bojim da nešto ne kažem pogrešno ili da se nešto ne protumači pogrešno zarad sopstvenog mentalnog zdravlja, jer ljudi umeju da pogrešno protumače ili učitaju, a i neka pogrešna izjava uvek može da se potkrade. To se dosad nije dešavalo osim kada su određene grupice ljudi pokušale da nešto namerno izvade iz konteksta, ali bezuspešno. Goran: Ja sam negde osetljiviji i od Aleksis na sadržaj koji bi mogao da se protumači pogrešno. Inače, od sredine sezone je postao moj zadatak da preslušavam epizodu pre izbacivanja i onda ja kažem Jovanu, našem dizajneru zvuka, i šta tehnički treba da popravi i šta mislim da bi trebalo da se iseče, jer bi moglo biti neprikladno. U međuvremenu ste ostali bez jednog člana? Goran: Tačno je. Miki je odlučio da izađe iz Tetki, što zbog dosta obaveza, što zbog toga što je smatrao da teme nisu dovoljno kompatibilne sa njim. Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Intervju

Nama je mnogo drago što je bio sa nama makar ovu prvu sezonu, jer joj je davao poseban šarm. Alexis: Slažem se sa Goranom, samo se nadam da ovo neće biti klasičan scenario, gde članica nekog benda reši da izađe, jer kao želi da se odmori, a onda krene da radi svoj solo projekat. Ukoliko Miloš bude krenuo ovim putem, to mu neće proći, ali ovom prilikom ga pozdravljam i, evo barem za novine, želim mu sve najlepše (smeh). Šalu na stranu, Miki i ja se družimo skoro celu deceniju i žao mi je što neće biti sa nama, ali se istovremeno i radujem novoj dinamici i generalno novoj sezoni. Šta planirate u budućem periodu? Da li razmišljate o proširenju? Javnom konkursu za trećeg člana? Alexis: Za drugu sezonu smo isplanirali da podkast bude malo strukturisaniji po celinama. Takođe, dogovorili smo se i da menjamo termin – ići ćemo svakog drugog ponedeljka i prvu epizodu možete da očekujete 13. septembra, za

www.optimist.rs

vreme Nedelje ponosa. Što se proširenja tiče, vest da Miki odlazi je i nas malo zatekla, maltene pred početak snimanja prve epizode druge sezone. Goran i ja smo odlučili da smo zasad sebi samima dovoljni, tako da nastavljamo kao duo. Goran: Ja bilo koji scenario ostavljam kao otvorenu opciju. Kad nam je Miki rekao da odlazi, Aleksis i ja smo odmah krenuli da predlažemo ko bi mogao da bude novi član, ali smo na kraju shvatili da nam ne treba toliko ishitreno proširenje. Da li se menja negativan odnos prema gej fem muškarcima, odnosno tetkama? Alexis: Nisam sigurna koliko smo mi femice danas prihvaćenije, ali smo definitivno osnaženije i hrabrije. Društvo naš feminitet vidi kao slabost, jer i žene percipira kao slabe, ali to je zabluda. Upravo zbog njega je na nama od samo starta bio veći teret homofobije i nismo imale opciju da se ne autujemo, jer društvo svakog fem muškarca percipira kao geja, ali mene lično je to naučilo da moram da stisnem zube i odbranim se. Femfobija je poslednjih godina predmet jakih kritika i to je dobar početak. Str8 looking i mačo batice bi trebalo da nam budu zahvalniji, jer da nije bilo nas i dalje bi morali da se žene i žive paralelne živote. Goran: Čini mi se da su feminizirani gej muškarci nekako uvek bili, ne najveća, ali svakako najtransparentnija meta homofobije i mislim da se to nije promenilo ni dan-danas. Danas samo postepeno postajemo manje homofobična sredina, pa je samim tim i taj negativan odnos prema gej fem muškarcima labaviji. Ono što mi je svakako oduvek bilo jasno, mada se sa time verovatno susreću i drugi pripadnici i pripadnice LGBT+ zajednice, jeste da sam uvek morao da na drugim poljima ekstremno kompenzujem, da bih bio potpuno prihvaćen, kao da su moja feminiziranost i seksualnost nekakve falinke. Znate, ako je Goran recimo najduhovitija osoba u razredu, onda on više nije „onaj peder”, nego „onaj car”. Meni to lično nije bio veliki problem, ali je glupo što svi moramo da se suočavamo sa takvim očekivanjima.

Šta mislite o bodi-šejmingu među gej muškarcima? Goran: Bodi-šejming nije smislila gej zajednica, ali jeste jedan od većih problema unutar same zajednice i mislim da je to zapravo jedna od manifestacija kompenzovanja toga što smo to što jesmo. Takođe, smatram da taj bodi-šejming ima veze sa time što je mnogim gej muškarcima intima vrlo često dostupna jedino kroz nekakve jednokratne seks-dejtove, a to nisu prilike za vezivanja i dublja upoznavanja. Takva situacija je onda i pogodno tlo za nekakvu međusobnu kompetitivnost u izgledu. Uprkos svemu tome, moram da kažem da poznajem jako mnogo divnih gej muškaraca koji su se vrlo emancipovali od takvog rezonovanja. Alexis: Naravno da je tako nešto potpuno neprihvatljivo, ali je isto tako kultura u kojoj smo odrasli i u kojoj živimo. Meni recimo sa lažnih profila često pišu uvrede na račun kilaže, mada ima i onih koji me zbog toga fetišizuju. Moj mentalni sklop je takav da uživam u tome da ljudi pričaju o meni, pa čak i kada pričaju negativno. Nisam nešto u fazonu da svi treba da vole svoje telo i da su sva tela lepa, već da su sva tela

takva kakva jesu i da ne treba praviti veliku famu oko toga. Nekada smo zaista prestrogi prema gej muškarcima, jer ma koliko da sam dobijala negativnih komentara, dobila sam i hrpu pozitivnih i biram da se fokusiram na te sjajne gej momke koji su dobri, hrabri i solidarni. Da li je podcast ubio radio zvezdu? Goran: Nemam pojma, ja nikad u životu nisam pratio radio-program, a podkasta sam više snimio nego odslušao (smeh). Alexis: Evo sad sam krenula na vožnju i ono od radija što sam tada čula je bilo kriminalno i to, recimo, i treba da umre. E sad, formati radija i podkasta mogu sami po sebi mogu da koegzistiraju i ako neka stanica želi da uvrsti „Tetke” u svoj program, mi se ne bismo bunili. Vaša poruka čitaocima Optimist magazina? Alexis: Budite okej sami sa sobom, budite ponosni na činjenicu da ste okej sami sa sobom. Dolazite na žurke i druge gogađaje koje organizujem! Slušajte „Tetke” svakog drugog ponedeljka, a možete čak u Prajd info centru da kupite „Tetke” merch. Goran: Manifestujte da diplomiram. Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Osmatračnica

a se podsetimo. Predsednik Vučić je izjavio da „neće potpisati zakon ako ga Narodna skupština usvoji” jer je u obavezi da „štiti Ustav”. Odjednom, istopolne zajednice su neustavne. Predsednik je to objasnio na jedan krajnje populistički način koristeći jednu evidentnu zamenu teza – istopolna partnerstva nazvao je brakom. „Ustav upućuje na Porodični zakon koji brak definiše kao zakonom uređenu zajednicu muškarca i žene. Stoga, zakon o istopolnim zajednicama ne bih mogao da potpišem i vratio bih ga Narodnoj skupštini”, rekao je predsednik Srbije, a prenela Slobodna Evropa. Ovaj terminološki izbor nije slučajan, on je vrlo svesno upotrebljen kako bi se sedelo na dve stolice i dodvorilo desno orijentisanom glasačkom telu, iako je predsednik vrlo svestan da se ne radi o istoj stvari i da je samo Ministarstvo oformilo radnu grupu koja je mesecima radila upravo na tome da zakon bude u skladu sa svim pravnim aktima ove zemlje. Ovo je takođe pokazalo i jednu neverovatnu bahatost osobe koja smatra da je veći stručnjak od stručnjaka koje je samo Ministarstvo, u kom

Zoomer kampanja podrške zakonu o

istopolnim zajednicama piše: Nemanja Marinović bi takođe trebalo da sede stručnjaci, odabralo, a koji su nacrt sastavili. Ti stručnjaci ne samo da, očigledno, nemaju pojma kakvi su zakonski akti ove zemlje, nego još i krše Ustav koji će naš predsednik tako zdušno braniti od tih zlih, nestručnih ljudi. On takođe smatra i da je iznad

www.optimist.rs

svih u ovoj zemlji, te da je njegovo mišljenje validnije i od svih stručnjaka koje zakone pišu i od cele Skupštine koju je sam oformio. Pa posle što ljudi imaju utisak da se za sve pita jedan čovek dok ostali samo klimaju glavom i što će neko reći da se takvo uređenje naziva „autokratija“. Ne znam, evo, i ja se pitam. No, pa pošto se ovde, takođe vrlo očigledno, ne radi ni o zabrinutosti za ustavni poredak, ni o zaštiti bilo koga, već samo o glasovima na narednim izborima – portal za mlade Zoomer.rs je pokrenuo kampanju podrške Zakonu kako bi pokazao ono što istraživanja već pokazuju: da je više onih koji zakon podržavaju, od „onih drugih“. Možda besmisleno, reći ćete, jer mladi niti su ciljna grupa niti glasačko telo, niti ikoga zanima šta oni misle – i možda ste u pravu, ali svejedno, neka se glas ipak čuje. Kampanja je krenula u junu, mesecu ponosa, svakodnevno, a do danas traje sporadično kroz različite medijske sadržaje koji imaju za cilj da pokažu koliko je zakon važan i zašto ga treba podržati. Kampanju su podržali ljudi najrazličitijih struktura – od političara, aktivista, estradnih ličnosti, umetnika... pa do „običnih ljudi“ koji su nas kontaktirali na društvenim mrežama i poželeli da i iznesu svoj stav. Posebno su nam dragi Milan i Bojan koji su hrabro izjavili „ZATO ŠTO NA TO ČEKAMO DESET GODINA“! Njih dvojica i svi drugi LGBT ljudi koje oni predstavljaju tom rečenicom su jedino što je u celoj priči važno – zakon treba usvojiti jer je zakon POTREBAN. Tačka.

Ako nije po Ustavu – promenićemo Ustav jer Ustav koji ne služi građanima nije dobar Ustav. A zakon JESTE ustavan, čisto da se podvuče opet. Ne može se neko kriti iza jednog dokumenta, koji nije uklesan u kamenu i koji je već više puta menjan kako je kome odgovaralo, niti se može Ustavom sakriti homofobija i nespremnost da se konačno donesu određene političke odluke. Jasno je da je ovo pitanje kupovine vremena jer idu izbori. Ne može se donositi„pederski zakon“ pred izbore. To ćemo posle, ako dobijemo vlast. I verovatno hoće. I verovatno bi sad trebalo da ih LGBT populacija podrži jer, verovatno, hoće da ga donesu. Kad ono međutim, zakon je podržala i cela opozicija. Gotovo cela, tu su uvek one neke figure koje su do juče tvrdile da nisu partija nego porodica i imaju neko svoje shvatanje „porodice“ koje brane jednako smislenim argumentima kao predsednik Ustav. Kroz Zoomer serijal „Da sam ja gradonačelnik/ca“ prošlo je deset mladih ljudi iz osam različitih političkih organizacija i svi, osim Lazara Paunovića iz Narodne stranke, podržali su zakon. A te političke organizacije iz kojih dolaze su Stranka slobode i pravde (Valentina Reković), Ne davimo Beograd (Dobrica Veselinović), Demokratska stranka (Dejan Bagarić), pokret Krov nad glavom (Ivana Anđelković), Nova stranka (Marko Živković), Zajedno za Srbiju (Uroš Rakić) i Pokret slobodnih građana (Pavle Grbović), a zakon je u emisiji podržala i nekadašnja aktivistkinja pokreta 1 od 5 miliona, a sada nestranačka ličnost i aktivistkinja Dejana Deksi Stošić, koja je čak izjavila da podržava i usvajanje dece od strane istopolnih parova. Kroz kampanju je Zakon podržao i pokret 1 od 5 miliona, odnosno njegov kopredsednik Martin Bežinarević.

Dakle, gotovo cela opozicija. Što bi onda LGBT ljudi glasali za vlast? Zato što imamo „premijerku koja je LGBT“, ali nije „LGBT premijerka“? Kampanja i dalje traje, ali ako želite da saznate ko je iskrena podrška, evo nekih imena. Iz sveta kulture, pokret su podržali režiser i glumac Stefan M. Mladenović, režiser Predrag Ličina, glumci Sergej Trifunović, Uroš Novović, glumica Maja Šuša, književnici i književnice Stefan Mihajlovski, Marko Vidojković i Minja Marđonović, ilustratorka Jelena Jaćimović, Podrška dolazi i iz sveta medija, te su kampanju podržali novinari i novinarke Jovana Gligorijević, Nikola Krstić, Pero Jovović, Tamara Urošević, Tamara Šehić, Jovana Netković, Jovana Aničić i naravno moja malenkost. Naravno, tu su i aktivisti koji se zdušno bore za ljudska prava, a neki od njih su sociološkinje Isidora Petrović iz fondacije Jelena Šantić i Jana Šarić iz Centra E8, zatim Brajan Brković iz Centra za interkulturnu komunikaciju i Vladimir Simović iz Centra za politike emancipacije, medijska ekspertkinja Maja Vasić Nikolić Podrška je došla i iz prosvete i hvala Danijeli Grujić, filozofkinji iz Gimnazije J.J. Zmaj u Novom Sadu, Dragani Prodanović i Stefanu Janjiću, asistentima na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. I naravno, veliko hvala članovima zajednice Lani Vee, Sonji Sajzor, Goranu Vojinoviću, Predragu Azdejkoviću i naravno Milanu i Bojanu, kao i prijateljicama i podršci Mini Cerovini, Tamari Marković Stokić i naravno PRAVIM GEJ IKONAMA Sajsi MC i Bojani Vunturišević. Zoomer će nastaviti kampanju, što direktno na ovaj način, što kroz sve svoje sadržaje, a uskoro kreće i jedan zanimljiv LGBT medijski projekat o kome ne smem još uvek ništa da otkrijem... Vodič kroz gej Srbiju

D OPTIMIST Intervju

ijana Rokvić, poznatija LGBT populacija je često na meti hejtera. kao Didi Džej, nakon viKao iskusnija po pitanju hejterskih našegodišnje karijere i pada, kako se nositi s tim? brojnih nastupa širom Nikada se nisam obazirala na mišljenje drugih Amerike, prvi put je na- ljudi a pogotovo ne na hejtere. Mislim da su hejstupila u Srbiji, i to u gej teri sastavni deo svake uspešne osobe u svetu i klubu Musk Machine. da je normalno da postoje ljudi koji as vole i oni Kako sama kaže nastup koji vas ne vole. Ne postoji osoba na svetu koja je bio fenomenalan i nikada nije iskusila tako nešto, pa čak i u privatbila je oduševljena nom životu. Često umem da kažem da od hejkada je krenuo nastup tera volim da pravim fanove i to mi se obično u punom klubu. Nastupala je u mnogim gej klu- dešava da ljudi koji su bili moji najveći hejteri bovima širom Amerike, ali joj je ovaj nastup bio ubrzo postanu moji najveći fanovi. Mišljenja ljudi i stavovi se menjaju vremenom i u skladu najdraži jer je nastupala u zemlji iz koje potiče. Kako objašnjavaš da ti je to prvi nastup u sa događajima i situacijama koje nas okružuju. Srbiji? Zapravo nikada nisam imala neku preteMoje srce će uvek biti uz lgbt populaciju ranu želju da nastupam u Srbiji, uvek sam smatrala da sam ja za nešto više i za van granica naše zemlje. Uvek sam imala želju da osvojim svet! Amerika je oduvek bila moj cilj. Pre svega i vrsta muzike kojom se bavim i pesme na engleskom jeziku nisu previše slušane u našoj zemlji tako da je moja publika uglavnom inostrana, mada bih volela da se to promeni i da ljudi u našoj zemlji više počnu da slušaju pop i stranu muziku. Razgovarao: Predrag Azdejković Prvi nastup u Srbiji, ali nikako Foto: Miloš Miletić prvi pred LGBT publikom? Imala sam tu čast da nastupam u preko 20 gradova širom Amerike po gay klubovima Covid-19 pandemija je ostavila ogroman gde je zaista bio ogroman broj LGBT populacije, trag na naše živote i način življenja. Kako nastupala sam čak i na nekoliko Gay Pride-ova, si se ti nosila s celom situacijom? svaki je prošao fantastično ali moram da izdvo- Kada je Covid 19 pandemija krenula da se širi ja jim Gay Pride u Feniksu - Arizoni gde sam nastu- sam zapravo bila u Americi u petom mesecu pila pred više od 100 hiljada ljudi, bila sam jako trudnoće i nisam mogla da shvatim šta se deuzbuđena te večeri i taj nastup će mi zauvek šava, moji menadžeri su odjednom počeli da mi govore da stalno moram nositi masku jer dolazi ostati u secanju. Ženske pop zvezde imaju verne oboža- opasan virus iz Kine, ali ja nisam želela da povevaoce među muškom gej populacijom. rujem u to. Nakon toga uskoro sam stigla u SrKako ti vidiš i objašnjavaš tu ljubavnu biju i usledio je lock down. Moram priznati bilo aferu? je jako teško sedeti kod kuće danima, jako mi je Mislim da je to neki specijalan odnos. Moram da bilo teško što nisam mogla da putujem i da nakažem da je čak i veći deo mog tima iz gay po- stavim snimanje svojih pesama u studiju u Amepulacije i jako sam zahvalna i ponosna zbog rici ali nekako sam se vremenom navikla na celu toga, pre svega smatram da je gay populacija situaciju i nastavila da sve obaveze završavam daleko kreativnija i talentovanija od ostalih i da online. Situacija u Americi je jako usporila moje samo oni mogu napraviti tu pravu show biz ča- projekte na kojima ozbiljno radim i ja se nadam roliju od jedne zvezde, mislim da niko to ne ume da će uskoro sve skroz prestati i da ćemo nastakao oni. viti život kao da se to nikada nije ni desilo, ipak

Dijana Rokvić Didi j

www.optimist.rs

je to veliki udar na ceo svet i na živote svih nas bez obzira čime se bavimo. Koja je najveća zabluda o tebi za koju svi misle da je istina? Postoji dosta zabluda o meni, pogotovo u medijima u Srbiji. Jako često sam dolazila u situaciju da se moje izjave izvlače iz konteksta, da se izmišljaju svakakve anegdote u moje ime koje ja zapravo nikada nisam ni izjavila i sve mi je to bilo smešno u jednom trenutku nisam mogla da verujem koliko su ljudi opsednuti mojim likom i delom da provode sate smišljajući izjave u moje ime. Ali dobro sve je to sastavni deo show biza i ja sam sigurna da su ljudi do sada shvatili ko sam i koliko sam postigla do sada. Dolazim iz jako male zemlje ali sam bila u mogućnosti da ostvarim ozbiljne rezultate kao jedina muzička zvezda koja dolazi iz Srbije. Kada bi morala do kraja života da nosiš samo jednog dizajnera koji bi to bio i zašto? Imam nekoliko omiljenih dizajnera i ovo je jako teško pitanje za mene ali recimo da bi to bio brend Versace. Mislim da taj brend odgovara mom stilu i da bukvalno mogu da nosim sve iz njihove kolekcije. Pored tog brenda obožavam Chanel, Fendi kao i Roberto Cavalli koji se vraća na velika vrata uz novog dizajnera Fausta Puglisija. Koji su tvoji planovi za budućnost i šta možemo da očekujemo od tebe? Što se mojih planova i karijere tiče zaista imam mnogo ozbiljnih projekata na kojima radim i planiram da uskoro sve završim pa da konačno sve mogu da predstavim celom svetu. Radim na novim pesmama, duetima, nedavno sam završila duet sa reperkom koja je među top 5 u Americi i jako sam uzbuđena zbog toga. Takođe uradila sam i duet sa velikom NBA zvezdom iz Lejkersa Andre Dramondom koji uskoro izlazi. Uskoro letim za Ameriku gde me očekuje snimanje novih spotova i zaista jako naporan period. Istina je da jedva čekam da vam sve to predstavim! Tvoja poruka čitaocima Optimist magazina i LGBT populaciji u Srbiji… Moja poruka vasim čitaocima i celoj LGBT populaciji je da nikada ne odustaju od svojih snova, da budu svoji, da se bore za svoja prava, da budu ponosni na ono što jesu jer zaista su posebni! Moje srce će uvek biti uz LGBT populaciju i uvek ću učiniti sve da pomognem da se njihova reč daleko čuje. Vodič kroz gej Srbiju

U OPTIMIST Televizija

metnost (bilo da se radilo o muzici, književnosti, filmu ili slikarstvu) nam pomaže da prevaziđemo emotivne i psihološke poteškoće. Pa čak i učestvuje u oblikovanju naše individualne i kolektivne ličnosti. Dakle, ona može uticati na promenu društvenog stava usađivanjem vrednosti i prenošenjem iskustva kroz prostor i vreme. I u tom smislu je sredstvo komunikacije, jer omogućava ljudima iz različitih kultura i vremena da komuniciraju jedni sa drugima putem slika, zvukova i priča, i na taj način ruši barijere i predrasude. Imajući ovo u vidu, umetnost je čak sredstvo za društvene promene. Svakako, živimo u svetu bele dominacije i heterocentrizma. Ideja heteronormativnosti je ojačana i kroz socijalno-kulturno uslovljavanje, ali još više kroz vizuelnu kulturu koja je uspešno promovisala homo-nevidljivost. Sa druge strane, od 1990-ih do danas, prikaz LGBT+ stidljivo raste u svetskim medijima. Kvir zajednica zauzima sve aktivniji stav u definisanju sopstvene kulture sa primarnim ciljem postizanja afirmativne vidljivosti. I zaista, pozitivno prikazivanje ili povećano prisustvo

www.optimist.rs

LGBT+ u medijima poslužilo je povećanju prihvatanja i podrške kvir osobama. Fokusirajući se na Balkan, moramo zaključiti da je slikarstvo kao i svugde u svetu, najslobodnija forma. Kvir književnost se konačno budi, ali je još prilično sanjiva, i još je nema ni približno dovoljno. I suviše malo njih peva kako on voli njega, i kako ona voli nju. A šta je sa glumom? Ovde je promena možda i najprimetnija, ali i najbitnija, jer na kraju krajeva tu je vizuelna kultura u svom najjačem jeku. Film „Diši duboko“ je izašao 2004. godine, i vrlo uspešno predstavio generacijski jaz između roditelja i dece savremenijeg doba. Plus, predstavlja i ljubavnu priču dve devojke. Ta priča je daleko od savršene. Sa druge strane, ne postoji ni jedna heteroseksualna idilična veza koju ovaj film portretiše. Ono što je reditelj nastojao jeste da prikaže život onakav kakav jeste iza paravana za koji su se starije generacije čvrsto držale. I opet, ljubav ove dve devojke jeste najstvarnija u celom ostvarenju. Osim svih kvaliteta koje nosi, moram da dodam da je „Diši duboko“ bitan i jer je to prvi put da mi, koji smo danas u ranim tridesetima, vidimo da se jedna ženska osoba zaljubi u drugu. LGBT+ tema je ona koja se nije spominjala ni od strane naših roditelja, ni u školama, ni u medijima. Gledajući ovaj film, mnogi smo prvi put videli homoseksualni par, i shvatili da postoje. Film “Parada” je izašao 2011. godine, i na šaljiv, karikaturni način se bavio mentalitetom balkanskih naroda, ali i Paradom ponosa. Baš jer je takav, karikaturni, privukao je širok spektar ljudi. Da je drugačiji, ozbiljniji, mnogo manje ljudi bi ga gledalo. Ili bolje rečeno, odgledali bi ga samo članovi LGBT+ zajednice. I onda oni drugi nikada ne bi čuli rečenicu koja, parafrazirajući, glasi: “Vi šetate slobodno ulicama svaki dan, ja bih makar taj jedan.” I nažalost, nije uticao da se stav o Paradi promeni, ali da ima više ovakvih ostvarenja možda bi i došlo do promene. Ono što je svakako uspeo jeste da pokaže da i heteroseksualci i homoseksualci mogu postojati zajedno, kao prijatelji, bez mržnje. Serija “Jutro će promeniti sve” emotivana je 2018. godine, i brilijantno se bavi mladima u Srbiji. Osim toga, daruje i autentičnog LGBT+ lika, i to u vidu glavne junakinje. Ono što je uspela jeste da prikaže da je homoseksualna i heteroseksualna omladina, samo to - omladina, da razlike ne postoje. A i pomogla je mnogima da se autuju.

Serija “Jedini izlaz” je emitovana ove godine. sliku, već istinsko predstavljanje. Devojke nisu Radi se o prvoj srpskoj autentičnoj hičkokovskoj ni karikaturne, ni stereotipne, već izgledaju kao triler seriji, i gotovo čitav fokus je na tome ko je bilo koje, koje možemo sresti na ulici. U Srbiji im, krivac. Međutim, javlja se i lezbejski par. Sama koliko god to bilo tužno, nema mesta. I to ne njihova ljubavna priča, mada jaka, nije razra- samo zbog orijentacije, već i iz svih onih mateđena, već je ono što je bitno reakcija njihovih ro- rijalnih i drugih razloga zbog kojih mladi odlaze. ditelja. Od jedne devojke, roditelji su to potpuno Ali, da, ne mogu imati porodicu i decu ovde. I prihvatili. Šta više, oni razumeju i da njihovom ponekad, roditelji ih mogu voleti više od života, a opet nemati spodetetu nema mesta sobnost da prihu Srbiji, dok nam je vate njihovu država ovakva seksualnost zbog kakva je. Od druge duboko usađenih devojke, majka je Kvir reprezentacija balkanskih stereoprihvatila njenu setipa. Da je otac ksualnost, a otac prihvatio, ova serija nije. Stoga, majka bi pričala bajku. A stoji kao most izza bajka još nije među svoje kćerke i vreme, najpre mosvog muža. Zašto je ramo dobro saglesve ovo bitno i Piše: Jovana Ivetić dati realnost. zašto je idealno što Dakle, kvir reje baš ovako odraprezentacija na veđeno? Roditelji koji likim i malim imaju LGBT+ decu gledajući ovu seriju mogu shvatiti da nisu jedini, ekranima, nije samo poželjna već krucijalna. I da njihov slučaj nije usamljen. I mogu se podse- samo uz pomoć umetnosti može doći do LGBT+ titi koliko gube od života svoje dece ukoliko vidljivosti i rušenja heterocentrizma, a jačanja odluče da se drže po strani. Članovi LGBT+ za- jednakosti i mira. jednice ovim filmom ne dobijaju nekakvu lažnu

Moć malog ekrana

Vodič kroz gej Srbiju

A OPTIMIST Intervju

na Mandić je pozorišna da to ne bih ponovila. Ili zapamtim šta mi se do(Srpsko narodno pozo- palo, šta sam suptilno odradila, pa bi bilo lepo rište i Atelje 212), film- da to osvestim, pa da negde implementiram. Za ska i serijska glumica, a mene je bilo važno da naučim sebe da gledam i bavi se i sinhronizaci- slušam. Beležila sam šta mi se ne sviđa kod jama. Voleli smo je kao mene, čemu ja nisam poverovala sebi, i barem Marlenu u televizijskoj do sada sam uspevala da to promenim. Glumila si u filmu Sestre, koji je obradio seriji „Neki novi klinci”. temu trgovine ljudima. Svi koji smo ga I plakali uz nju kao odgledali se slažemo da je „težak za gleSašku u filmu „Sestre”, danje“, a koliko je bilo emotivno teško za koji je i dobila nasnimiti ga? gradu na 46. Filmskom susretu u Nišu. A onda Radila sam ga sa Ivanom Vuković, sa kojom sam nas je dotakla i kao Tamara u “Jedinom izlazu”. Koliko je potrebno odricanja glumačkoj bila na Akademiji u Novom Sadu. Nismo bile na profesiji? Koliko se emotivno trošiš? istoj klasi, ona je bila kod Jasne Đurišić, a ja kod Emotivni deo nije nužno trošenje, već najprostije Borisa Isakovića. Još tada smo se, dakle, poznarečeno čačkaš nešto po sebi. Otvaraš nova vrata vale, volele i družile. I obema nam je bilo teško u svojoj duši, u glavi, u telu. Naravno, ukoliko si raditi „Sestre“, ali ne mogu da pričam o Ivani jer voljan za to. Ne moraš, ali ako želiš da budeš po- nije tu. Snimale smo ga pre oko deset godina. Ja šten u tome što radiš, i te kako trebaš da kopaš sam imala 22, 23 godine. Bila sam srećna jer je po sebi i istražuješ. I onda otkriješ svašta novo, pa snimanje u Beogradu, pa sam mogla da budem to dakle nije trošenje već dobitak. A koliko odri- kod svojih roditelja. I u tom trenutku, nisam bila canja je uopšte potrebno da bi se bavio ovom profesijom? Potrebno je. Ali to ti postane normalno, kao što je normalno i da ustaneš ujutru, spremiš se i odeš na posao od 9 do 17h. Nažalost, počneš da podrazu- Uvek sam imala razumevanja prema svojim likovima mevaš te obaveze i odricanja koja su sastavni deo svakog posla, ne samo ovog. Ne bih ni da mistifikujem to. Da, odričemo se, ali znamo zbog čega i u koju svrhu. Da li više voliš da radiš u pozoristšu ili na filmu, i da li uopšte možeš da Razgovarala: Jovana Ivetić izabereš? To su dva različita principa rada. Nisam čula do sada ni jednog kolegu da je uspeo da kaže da sigurno preferira jedno ili drugo. I jedno i drugo je zabavno, a i u okolnosti u kojima radiš su lepe. Na filmskog svesna koliko me je sve to pogađalo. Na kraju setu si svestan kamere i moraš da budeš intim- snimanja sam shvatila do kojih sve podataka niji sa njom. Ali opet i na pozorišnoj sceni postoji sam došla. Ranije nisam znala da je trgovina ljuta intima. I postoje i kamere, gde si ti onako dima rasprostranjena u toj meri. Mislim da ljudi dosta bliži publici i koja služi da se uradi krup- i dalje nisu informisani kolika je opasnost. Bilo je njak glumca, kako mi to zovemo. U pozorištu iz- dana kada na snimanju nisam mogla da zaustanova probaš i naučiš svoje puteve, i uvek igraš vim suze, pa kažu stop, ali ja i dalje ne mogu da kao da je prvi put. A na snimanju postoji taj prvi se umirim. Mada su te emocije i pripadale tim put kada si nešto odradio i izgleda baš dobro i godinama. Ili mi je lako da to kažem iz ove perspektive, da je to pripadalo tim godinama, a zaspontano. Postoji radost u oba. Da li gledaš sebi, svoje filmove i serije? pravo ne znam kako bi bilo sada. Imali smo i Nisam jedna od onih što ne gledaju sebe. Umem veliku odgovornost prema tim devojkama, jer da pogledam i zapamtim šta mi se nije svidelo, smo imali privilegiju da upoznamo devojke iz Si-

Ana Mandić

www.optimist.rs

gurne kuće. Tu odgovornost smo imale i Ivana i ja, da ne smemo da razočaramo sve te žrtve. Morale smo da budemo jako pažljive, i taj osećaj te uhvati. Ima tu puno toga. U seriji Jedini izlaz, tumačiš queer lika. Da li si se pribojavala negativnih reakcija i da li si imala neke homofobične komentare? Ne znam da je bilo homofobičih komentara, a i sve i da ih ima, to je nečije pravo da razmišlja drugačije. Nije mi prvi put da igram lezbejku, već sam to radila u predstavi. Jasno je šta ja mislim o tome, ukoliko želim i prihvatim tu ulogu, moj stav je jasan. Prema svakom svom liku si odgovoran, moraš da ga braniš. Do sada nisam igrala nešto što ne mogu da opravdam. Ne kažem da ne može da mi se desi, jer poznajem kolege koji jesu. Ali ja sam uvek imala ljubavi i razumevanja prema svojim likovima. Tvoj lik je reprezentativan za LGBT+ zajednicu. Smatram da je to jedna od najrealističnih predstavljanja, kroz probleme sa kojima se tvoj lik suočava, poput selidbe iz zemlje i reakcija porodice, odnosno oca. Ima takvih priča, a ima i boljih i gorih. Imam u okruženju prijatelje iz LGBT+ zajednice, drugare i drugarice, i čula sam razne sudbine tih ljudi i odnose sa porodicama. Da li je ova priča tipična? Ne znam. Bojim se da smo počeli da podrazumevamo da će porodica loše reagovati, ali opet to i jeste još uvek naša realnost u Srbiji. I žao mi

je zbog toga, ali se nadam da ćemo ovim primerima pokazati da to nije dobro i da niko ne profitira. Do sada smo valjda mogli da naučimo da niko nema ništa od ljutnje. I nije to ni stvar kompromisa, nemaš ti šta da se pitaš tu o ljubavnom životu svog deteta, kao što se ni dete ne pita da li mama i tata trebaju da se razvedu. To je mamin i tatin odnos. Super bi bilo kada bi roditelji prihvatili tu osobu, nebitno da li je u pitanju strejt ili gej osoba. Lepo bi bilo da prihvataju, ako ne mogu, nije ni važno, ćuti i trpi. Ne ono bukvalno da ćute i trpe, već ako ta osoba mene čini srećnom, celovitom i ispunjenom, kakve veze ima kojeg je pola? Još nismo stigli do ovoga, ali se nadam da ipak hoćemo. Važno je da se pojavljuju likovi kao u Jedinom izlazu, da se provlače kroz naše predstave i filmove. Dragojević je snimao Paradu pre deset godina. Primećujem da se pokušava da iskomunicira sa ljudima da to bude prihvatljivo. Ali nekako bih volela da ubrzamo taj proces prihvatanja. Fali li nam empatije, generalno kao naciji? Ne mogu da se usudim da odgovorim da li nam kao naciji fali empatije. Kao pojedincima, možda da. Ali mislim da živimo u groznom vremenu, gde je previše društvenih mreža i javnih izlaganja, pa smo se malo izgubili u svemu tome i lažnim predstavljanjima. Fali nam malo istine, pa onda i empatije. Često razmišljam o tome gde se nalazimo i u kakvom vremenu deca odrastaju. Šta trinaestogodišnjaci gledaju i smatraju normalnim? Na primer, mnogo se priča o štetnosti filtera na Instagramu, ali se i dalje zadržava na razgovoru. Da li pandemija covida makar malo usmerila ljude ka sebi samima i ka umetnosti? Nikada nećeš odabrati da provedeš odmor kod svoje kuće, već ćeš ga koristiti za putovanja. Imali smo dva meseca da budemo zatvoreni u svojima kućama. Svi smo usporili živote i jeste bilo značajno. Zabavno mi je što se gomila ljudi vratilo kuhinji. Nebitno da li je neko naučio nešto novo, svako je imao svoje vreme za sebe, da vidi šta njemu treba. Neko je odmarao, neko trenirao. Ja sam se odmorila, hranila zdravo, imala neke svoje rituale. Čitala sam i gledala gomilu stvari. Mogli smo da gledamo evropske predstave online. Kada bi inače imali tu privilegiju? Prijalo mi je. Pamtim i solidarnost policije koja je dozvoljavala da ljudi izvode svoje pse napolje. Prazan grad i samo ljudi koji šetaju svoje ljubimce. I to je lepo. Veseli te jednostavan život. Vodič kroz gej Srbiju

A OPTIMIST Muzika

ko si DJ, tvoj posao je da zabavljaš ljude cele noći. A ukoliko nemaš novca, uz to postaješ i grafički dizajner, menadžer društvenih mreža, promoter, producent i organizator. Većina ljudi, dok uz tvoju muziku đuskaju na žurci, ne razmišlja mnogo o trudu koji iza te zabave stoji. Ali kad vidiš da ljudi uživaju u onome što si za njih spremio, zaboraviš na to dok ne dođe trenutak da promovišeš sledeću žurku, i tako u krug. I dalje se jasno sećam marta 2020. godine, smaranja prijatelja da pozovu ljude na žurku, okače promo na svoj stori, bezbroj poslatih promo poruka na Grindru i Romeu, pripremanja pesama za lipsync-ove, kao i nekog virusa koji je krenuo da se širi po celom svetu. Nije mi bilo baš jasno šta se dešava, ali svuda si mogao da osetiš strah koji je rastao iz dana u dan i nadolazeću paniku koja se polako širila među ljudima. Spremao sam žurku u Zappa Barci i zvao sam Marka, jednog od vlasnika, koji, isto kao i ja, nije znao šta da radimo. Dvadesetak minuta nakon našeg poziva, rezidentni fikus Srbije, Ana Brnabić, najavljuje početak vanrednog stanja.

Žurke posle korone

Thank U Next piše: Jovan Ilić Foto: Milica Stefanović

Nisam znao šta će to sada značiti za nas i kada ćemo opet moći da pravimo žurke, ali svakako mi nije bilo svejedno, jer pored toga što volim da organizujem žurke, to je za mene bio bitan deo prihoda koji je preko noći nestao. Nestala je industrija zabave, a kada to kažem ne mi-

www.optimist.rs

slim samo na pevače, muzičare i DJ-eve, već i na sve one ljude koji se iza scene staraju da sve prođe kako treba – producenti, performeri, audio i video tehničari, prodavci karata, konobari, fotografi i mnogi drugi. Svi mi smo odjednom ostali bez posla, a na sve to, činilo se da čitava država upire prst u nas, u žurke i klubove, kao glavne krivce za to što se virus širio munjevitom brzinom. Skoro godinu ipo dana kasnije, korona je i dalje tu, a svi se nekako sve više pravimo da je nema ili da prolazi. Scena se polako vraća u normalu, klubovi se pune, a, budimo iskreni, niko ne poštuje mere zaštite. Leto je, ljudi su željni zabave i žurki, i, mada je i dalje tu, a preti nam, izgleda, i neki novi soj, nikog više ne interesuje korona. „Thank U nEXt“ je koncept žurki koji sam pokrenuo zajedno sa svojom najboljom prijateljicom Alexis Vandercunt i njenom dreg kućom Haus of Plastics. Haus of Plastics pored Alexis, čine njena ćerka Zoi Plastic i Loakiin. Uz njih sa mnom je žurke pravila i Anja The Batman koja je na svaku žurku dolazila sa drugom bojom kose i za koju ljudi zbog njenog ekscentričnog izgleda često pomisle da je jedna od dreg kraljica.

Zamislili smo žurku kao prostor za slavljenje i prebolevanje bivših ljubavi i prijateljstava uz najgotivnije pop i rnb hitove. Ne možemo zaboraviti ni naš „Burn Book“ - knjigu u koju ljudi pišu najgore stvari o bivšim ljubavima i prijateljima, koja me nasmeje svaki put kada je otvorim. Mada su mnoge žurke počele da se vraćaju još u aprilu i još od proleća su me svi zapitkivali kada će biti ponovo „Thank U nEXt“, mi smo želeli da sačekamo da se što veći broj ljudi vakciniše pre nego što počnemo ponovo, kako bi žurke bile što je više moguće bezbedne. Nakon skoro godinu ipo dana, zakazali smo „Thank U nEXt: Summer of Love“ žurku u Borisovom ateljeu u Novom Sadu i nadali se najboljem. Pred žurku smo bili ispunjeni nekom čudnom kombinacijom stresa i sreće jer se posle toliko vremena konačno vraćamo na scenu. Razmišljali smo o tome da li su nas ljudi zaboravili, da li ćemo imati dovoljno novca da pokrijemo troškove bine, rasvete, ozvučenja, prevoza i svega ostalog što uz to ide. Ali čim smo zakora-

čili na binu, sve je to nestalo brže nego balončići od sapunice koje je Alexis duvala u publiku. Ova žurka ispala je jedna od najboljih koje smo ikada napravili. Naravno, nakon Novog Sada, vraćamo se i u Beograd, 4. septembra i to po prvi put u Dragstoru! Više informacija o ovoj žurci i svemu što vam za nju spremamo možete naći na našim društvenim mrežama! Veoma smo ponosni na to što smo od početka uspevali da jednu LGBTI+ žurku skoro svakog meseca organizujemo u Beogradu i Novom Sadu, i mislim da je to nešto što za sada jedini uspevamo da radimo. Van Beograda, naša zajednica baš i nema mnogo prilika da izađe u prostor u kom će se osećati bezbedno, pa naše žurke posećuju i ljudi iz drugih gradova. Mi ćemo se uvek truditi da „Thank U nEXt“ bude i ostane bezbedan i siguran prostor za đuskanje sa fantastičnim dreg nastupima punim šljokica i fabuloznosti, death dropova, različite gimnastike pištolja i puški na vodu, balončića i najbitnije ljubavi i sreće. Vodič kroz gej Srbiju

K OPTIMIST Istorija

ada je pre dve decenije zakoračio u večnost 69-godišnji Gregori Hemingvej, najmlađi sin svetski poznatog pisca Ernesta Hemingveja, iza sebe je ostavio gomilu brakova i dece, ali i nedovršeni proces promene pola. Rođen je 1931. godine u Kanzas sitiju, u saveznoj američkoj državi Misuri u braku Ernesta Hemingveja i Poline Fajfer. U ranom detinjstvu između njega i njegovog dominantnog oca razvio se poseban odnos koji će obeležiti Gregorija do poslednjeg trenutka života. Ernest Hemingvej ga je smatrao najtalentovanijim među svojom decom. Ali je on, Gregori, nazvao „najcrnjim mestom u porodici“. Njegovi memoari „Moje uspomene na oca“ objavljeni 1976. godine otkrili su mnoge detalje složenog odnosa koji je imao sa svojim ocem i neprekidne potrebe da ga zadivi i učini ponosnim. „Sećam se da je samo jednom pre toga tata bio toliko zadovoljan mnome – kad sam izjednačio na šampionatu u gađanju glinenih golubova. Bio je uveren da u porodici postoji još jedan pobednik kad sam osvojio prvu nagradu na školskom takmičenju u pisanju kratkih priča. Trebalo je da Turgenjev osvoji nagradu. On je napisao tu priču. Ja sam je samo prepisao, promenivši mesto i imena likova, iz knjige za koju sam pretpostavio da je tata nije čitao zato što su neke stranice još bile slepljene. Nisam se osećao kao pobednik i pitao sam se posle koliko će vremena tata otkriti da je moj jedini stvaralački doprinos toj priči bio da promenim ’iznenada’ u ’i tako najednom’. Srećom, nisam bio u blizini kad je tata otkrio moju književnu krađu. Vratilo mi se kad ga je neko upitao da li se njegov sin Gregori bavi pisanjem. ’Da’, odgovorio je blistajući s uživanjem. Na licu mu je zasjao onaj lažni osmeh kao da je neko uzviknuo ’ptičica’. ’Gregori povremeno nešto loše ispravi.’ Svi su se, naravno, nasmejali. U toj gužvi neko je možda pomislio: ’Kakva bi strašna svinja napravila takvu bezosećajnu opasku na račun sopstvenog sina. Pretpostavljam da su onda tačne sve one priče

koje sam čuo o tome kako je on samo pritajeni siledžija.’ Pritajen – da, ali ja sam mu pomogao da postane takav“. Gotovo čitav život proveden u senci velikog oca, boreći se između ličnih i porodičnih želja i ambicija, srljao je u različite avanture i porive koji su ga često vodili iz krajnosti u krajnost. „Ono što sam zaista želeo da budem bio je Hemingvej heroj“ – pisao je u svojim memoarima. Iako je želeo da bude lekar, Gregori je često menjao poslove i u međuvremenu je postao zavisan od alkohola i droga. Upravo zbog svojih zavisnosti, jednom prilikom je završio u zatvoru. Kada je Ernest za to saznao, nazvao je svoju, tada već bivšu suprugu Polin, te je na nju divljački vikao. Ernest tada nije znao da mu je bivša supruga obolela od retke vrste tumora, zbog čega je strogo trebalo da izbegava stres. Fajfer je umrla nekoliko sati nakon telefonskog razgovora. Ernest je za smrt svoje bivše supruge krivio Gregorija koji je godinama nakon toga izbegavao da se suoči s ocem. Tragična smrt majke samo je još više pojačala i onako veliki jaz i otuđenost između njega i oca.

TRAGIČNA KOB PORODICE HEMINGVEJ

Gregori (Glorija) Hemingvej

www.optimist.rs

piše: M.K. Iako je na početku studija odustao od medicine, Gregori Hemingvej je našao snage i volje i uspešno završio medicinu gotovo petnaest godina kasnije - 1964. godine. Neko vreme se posvetio svom poslu, ali mu je ubrzo oduzeta dozvola za rad zbog alkoholizma. Mnogo puta je lečen elektrošokovima i doživeo nekoliko nervnih slomova. Često je menjao mesto boravka, lutajući od motela do motela, ili boraveći kod prijatelja. Jedno vreme je kao beskućnik živeo u jednom automobilu. Njegova kćerka Lorijen opisala

ga je kao: „On je bio čovek pun samilosti prema drugima i verujem da je jedino želeo da i drugi njega vole. Imao je veoma složen odnos sa ocem i majkom i to ga je čitavog života mučilo.“ Gregori Hemingvai je godinama tvrdio da je iskusio rodnu disforiju. U više navrata je eksperimentisao sa nošenjem ženske odeće. Njegova treća supruga Valeri je tvrdila da je „Celog svog života Greg vodio izgubljenu bitku protiv ove bolesti. Nedostajala mu je rana pomoć jer njegovi roditelji nisu mogli ili nisu hteli da prihvate njegovo stanje, niti je mogao sam da se pomiri s tim dugo, započeo je studije medicine u nadi da će pronaći lek, ili barem utehu. U tome nije uspeo, razvio je alternativnu ličnost, lik u koji se mogao povući od nepodnošljivih odgovornosti zato što je, između ostalog, bio očev sin, i nikada se nije merio sa onim što se od njega očekivalo, ili sa onim što je očekivao od sebe“. Mada je Ernest Hemingvej znao da mu je sin travestit, izgleda da Gregori - Glorija to sam sebi nikada nije oprostio i često je sebe krivi za samoubistvo oca. „Nikada se nisam oslobodio osećanja krivice za očevu smrt, što me je često nagonilo da se čudno ponašam.“ Jednom prilikom je izjavio: „Potrošio sam stotine hiljada dolara pokušavajući da budem normalan. Moja nesreća je što sam

imao oca kakav je bio Ernest Hemingvej. Veliki čovek, pun ljubavi prema svojoj deci, ali šta je to što vas potpuno izluđuje kada imate dominantnog oca? U mladosti sam se veoma trudio da ispunim njegova očekivanja. Jednom sam na safariju u Africi ubio čak 18 slonova.“ Gregori je razmatrao operaciju promene pola još 1973, ali sa prvim operacijama počeo je tek 1995. godine i tada je povremeno počeo da koristi ime Glorija. Uprkos operaciji, on se i dalje u javnosti predstavljao se kao muškarac. Između ostalog ponovo se oženio sa svojim bivšom ženom Galliher 1997. godine. Kao Gregori, nastavio je da daje intervjue o svom ocu još 1999. U julu te godine prisustvovao je događajima povodom obeležavanja stogodišnjice rođenja Ernesta Hemingveja u Oak Parku. Takođe je govorio na otvaranju Hemingvej-Fajfer muzeja u porodičnoj kući njegove majke u Arkanzasu jula 1999. godine. Njegov prelazak sa muškarca na ženu bio je dug proces koji je prekinut zbog njegove tragične smrt. Ugradio je implantat dojke na jednoj dojci. Iako je ponekad viđen u ženskoj odeći ipak je odeven u muškarca, posećivao lokalnu kafanu i predstavljao se kao „samo jedan od momaka“. Gregori je umro 2001. u 69. godini života nakon što ga je policija uhapsila jer je go sedeo uz put. Na nogama je imao ružičaste štikle i haljinu u ruci. Saznalo se da je poslednjih godina svog života živeo kao Glorija i da se podvrgnuo operaciji promene pola. U zatvorskoj ćeliji je proveo pet dana, a šesti nije dočekao jer nije pio svoje lekove za maničnu depresiju i visoki krvni pritisak. Sahranjen je kao dr Gregori Henkok Hemingvej pored svog oca i polubrata. U većini čitulja pisalo je Gregori, dok je magazin „Time“ napisao da je preminula „Glorija Hemingvej, 69, transeksualni najmlađi sin sada ćerka pisca Ernesta Hemingveja“. Činjenicu da je njihov otac žena, iskoristila su deca u procesu pobijanja testamenta gde je kao naslednica navedena njegova supruga, pozivajući se da u tom trenutku Florida nije priznavala istopolne brakove. Bio je to tragični kraj jedne složene ličnost čiji su unutrašnji demoni i porivi bili jači od nje same. Proživela je život u senci „velikog oca“, boreći se sa depresijom, alkoholizmom i rodnom disforijom. Ipak kako je rekao sam Ernest Hemingvej „čovek može biti uništen, ali ne i pobeđen“. Vodič kroz gej Srbiju

D OPTIMIST Drag

ecenija prikazivanja „RuPaul’s Drag Race“ i brojnih nastavaka, dokazala je da dreg kakav se tu prikazuje nije za osobe slabog srca. Prema novom Vice izveštaju, ne ide uvek u prilog onima koji nisu u finansijski dobrom stanju. Dok je internacionalno izlaganje RuPaul takmičenja definitivno napravilo zvezde od kraljica kao što su Aquaria, Bob the Drag Queen, Trixie Mattel i bezbroj drugih, troškovi koje su morale da izdvoje zarad pomenutog izlaganja su ogromni, nekoliko kraljica je reklo za VICE. Potrebna je kupovina perika (VICE prenosi da ručno rađena perika od veštačke dlake ima početnu cenu od 325$; dok perika visokog kvaliteta od ljudske dlake košta najmanje 1000$) i materijali za odeću (stakleni ili plastični nakit, „Stvarno nisam imala toliko novca,“ rekla je ručno rađena garderoba ili iz butika) kako bi Monique, uporna takmičarka 10. sezone. „Imala ostavile utisak na RuPaulov prestižni kadar sam ukupno 1500$. Znala sam da šijem, dobro oštrog oka. Njihovi troškovi dostižu nekoliko hi- sam poznavala svoj oblik tela, tako da sam ljada dolara. mogla da napravim dobre stvari. Bila sam sveSasha Velour sna da imam drugakaže da je potročiju ličnost. Ali da Koliko novca je potrebno za učestvovanje u šila ukupno 4000$ budem iskrena, bilo na autfite iz 9. seje teško.“ zone. Polovina tog U Untucked gotroška došlo je iz stovanju nakon elinjene ušteđevine minacije, rekla je da dok joj je drugu je morala da koristi polovinu pozajvreme za pripremu mio otac. Pobednastupa pokušavanica 11. sezone jući da na licu mesta Yvie Oddly, čija je napravi garderobu trash-glam esteza nastup, zbog čega piše: Michael Love Michael tika često uzrokonije imala dovoljno vala nesuglasice vremena da nauči među članovima žirija i ostalih učesnika, rekla je tekst pesme za lip sync izazov. Njeno kasnije poza VICE da je potrošila 14000$ na garderobu. Za javljivanje u 4. sezoni All Stars bilo je uspešnije to je uzela 2000$ svoje ukupne ušteđevine, po- jer je imala 20000$ za trošak i više vremena da zajmila 5000$ od poslovnog partnera i 7000$ je se pripremi, što joj je donelo drugo mesto u tom dobila kao vid sponzorstva od bara u kome je takmičenju. radila. Članovi žirija često za nečiji izgled kažu da Aquaria, pobednica 10. sezone, potrošila je je „jeftin“. Sa druge strane, Velour je dobijala 5000$ i rekla da joj je kao osobi koja zna da pohvale za svoju kreativnost tokom takmičenja. štedi, novac stalno bio stalno na umu dok se pri- Jedan od njenih autfita je koštao ukupno 60$ premala za takmičenje. dolara i sadržao štikle iz Targeta. Ali slučaj po-

RuPaul’s Drage Race-u

www.optimist.rs

kojne Chi Chi DeVayne, je dokaz kako učesnici mogu biti kažnjeni ako imaju prigovor na kritike sudija. Nakon što je otkrila da je zbog autfita u epizodi 4 Neon Queen Realness skoro bankrotirala Michelle Visage je odgovorila bez imalo milosti. „Devojko, nije ti potreban novac. To nikada ne sme biti izgovor.“ Čista genijalnost bi u idealnom slučaju omogućila bilo kojoj harizmatičnoj kraljici da pretvori kesu za đubre u couture komad, na šta i sam RuPaul često skreće pažnju. On je sam stekao svoje milionsko bogatstvo i jednom nosio đubre tokom svojih početaka u Njujorku 80-ih. Takođe se pokreće pitanje cene po autfitu. Odeća iz butika koja je jeftinija često ne odgovara dreg kraljicama koje su šire i krupnije građe i imaju različite oblike tela - a tek kada se uzmu u obzir dodaci za grudi i zadnjicu. „Moram svoje stvari da pravim po meri ako želim da moja haljina ide do poda a rukavi mi dodiruju zglob,“ Bob the Drag Queen kaže za VICE. Štaviše, Monique Hart je istakla mnoge razlike između takmičara u smislu konekcija, novca i privilegija. „Mislim da Afroamerikanci zbog uslova u kojima su odrastali nemaju tu slobodu kao belci.“

Monique je rekla za VICE: „I baš zbog te slobode izražavanja i manjka izlaganja drugačijim tipovima izražavanja, mislim da nam je teško da izađemo iz kalupa na koje smo navikli.“ Nastavila je: „Belci homoseksulci često znaju druge belce homoseksualce koji imaju novac... ili ako nemaju znaju nekoga ko ima. Ako si crnkinja, to nije slučaj.“ Bez obzira na brojne izazove tokom takmičenja, biti deo Drag Race-a može biti povoljno za bilo koju dreg kraljicu koja započinje svoju karijeru, često dovodi to boljih nastupa i većih honorara. Većina kraljica se slaže da je povratak investicije vredan žrtve koju su napravile radi popularnosti. Kraljice koje su doživele najveći uspeh - kao Alyssa Edwards, snimila je rijaliti o svom igračkom studiju u Dalasu i priprema predstavu u londonskom West Endu. Ili Monet x Change, koja se pojavila u Pepsi Superbowl reklami sa Cardi B. Miss Peppermint, koja se skoro pojavila na Brodveju i dobila angažman za inauguraciju 2021. Ili čak Shangela i William, koji su se pojavili u filmu Lejdi Gage „A Star is Born“. Ovo su sve dokazi koliko vas harizma, jedinstvenost, hrabrost i talenat mogu daleko dovesti. Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Intervju

kumbin Tafilaj je jedan od retkih albanskih umetnika koji je svoju karijeru posvetio isključivo ciljevima podrške društvenom i kulturnom razvoju. Njegova motivacija za različite umetničke projekte je ukorenjena u ljudima i njihovim pričama. Projekte koje je radio prenose poruke o značajnim uzročnicima kao što su porodična sila, dimenzija ljubavi, LGBTIQ i izraz nacionalne autentične umetnosti. Da li se usuđujete da definišete šta je queer umetnost? Umetnost mora biti hrabra, ako umetnost nema taj kvalitet, može biti oblik komunikacije, uvek ispražnjena od nedostajuće moći. Moje umetničko stvaralaštvo pripada konceptualnoj umetnosti i nemam za cilj umetničku podelu i specifičnu definiciju publike, želim da komuniciram sa svima bez izuzetka, da stvaram iz različitih društvenih razloga i da upravljam publikom sa novom dimenzijom komunikacije, gde svako moje iskustvo stvara jedinstvenu interakciju načina razmišljanja, od pobune, nezadovoljstva do ispunjenja. Živimo u periodu u kojem se konfrontacija sa nama i stvarnošću mora kontinuirano dešavati, iz jedinog razloga što nije intelektualna izolacija u zoni komfora, koja može da uništi društvo na polagan, ali siguran način. Šta mi možete reći o vašem projektu Panta rei? Ljubav mora biti u službi čovečanstva, ona samo kada je daruje dobija svoje pravo značenje. Iskreno smo radili na vrednostima onoga što život daje smisao, insistirajući na promociji ove vrednosti, pretvarajući je u glavnu poruku samog projekta. Ljubavi, ova natprirodna sila, u naizgled teškim usponima, kao što su to uvek i veliki usponi, pretvorili smo je u počast negiračima, podstičem vrednosti savladavanja sebe, verujući da ćemo ovu bitku nad sobom morati dobiti svaki dan. Melodija „PANTA REI“, bila je beskonačnost za inspiraciju prema tekstovima koji u prvim frazama izražavaju stanje dečaka koji ima homoseksualnu orijentaciju, u fazama priča se izražava ispred ogledala u zoru novog dana. Nasta-

viti sa prihvatanjem stvarnosti u sebi koju sudbina ne može promeniti, identifikuje šifru života. U horu postavljam besmisleno pitanje sa kojim se suočava LGBTIQ + zajednica i zatvaram ga najpozitivnijom porukom da je ovo zaista ponos života. Nezaboravni trenuci iz dana snimanja i izazovi u postprodukcijskoj sobi, kako bi mogli uskladiti mozaik priče koja bi obeležila bolne i ponosne priče LGBTIQ + zajednice, bio je izazovan i složen proces, novi uspon ponovne rasprave namerno, koja je analizirala dramaturgiju u okviru vizuelnog koncepta, koji ne sledi linearni narativ, već́ fragmentarni, komadni, i njegova veza bila je ključ za prenošenje poruke. Ponedeljak, 1. februara 2016. godine, u Umetničkoj galeriji u Pri-

Umetnost leči najveće bolove i traume

Škumbin Tafilaj

www.optimist.rs

Razgovarao: Predrag Azdejković

štini, bila je međunarodna premijera projekta „Panta rei“, sećam ga se kao jednog od događaja koji obeležava novi duh masovnog razumevanja za važne društvene ciljeve. Značajan deo društva do tog perioda bio je nasilan protiv bilo koje inicijative za zagovaranje LGBTIQ + razloga i naporno smo radili na tome da diskurs o ovoj tabu temi prebacimo na drugi nivo, stvorili smo umetničko delo koje je kroz svoje elemente komuniciralo sa publika na jedinstven način. Kako vidite LGBT situaciju na Kosovu? Pogoršani, često beznadežni, nepromenljivi u masi, pod uticajem mnogih društvenih okolnosti i normi i pravnih nedostataka koji se hrane jedni drugima sa jedinom svrhom da na besmislen način uništi slobodnu volju svakog člana LGBTIQ + zajednice. Kosovo ima savremenu ustavnu i zakonsku osnovu, koja može da omogući kompletiranje i dalji razvoj zakona o braku. Ali verujem da za ovo mora postojati nesporna

volja rukovodstva. A takva situacija je tako krhka u kosovskoj stvarnosti, naše rukovodstvo i snaga društvenog glasa trpe od verskog uticaja kao beskompromisnog efekta na ukupan društveni napredak. Prihvatanje socijalne raznolikosti od strane političkih ličnosti na Kosovu je zakasneli, ali dobrodošao korak. Učestvovanje u aktivnostima LGBTIQ + za podizanje svesti političke klase u većini slučajeva izgleda kao neophodan dodatak njihovom političkom profilu. Uloga svakog kreativnog umetnika je da se kroz svoju izražajnu umetnost zalaže za važne društvene ciljeve. Kao takav osetio sam se, umetničkim jezikom, da izrazim socijalnu dramu, koja nas podseća da je pre mnogo godina naše društvo bilo nasilno prema tim članovima društva, u nekim slučajevima je bilo ubistveno i od ovog nasilja, članovi zajednice postalo još izolovanije otežavajući život i istinu. Moramo uporno verovati da su vrednosti, vrline i darovi ljudski, a ne polni. Nadam se da će budućnost pronaći zapadni Balkan kao referentnu tačku, gde se slobode i prava LGBTIQ + zajednice promovišu zajedno i u bojama koje predstavljaju. Bili ste deo “Mirëdita, dobar dan” festival u Beogradu. Kakvi su vaši utisci? Umetnički festival "Mirëdita, dobar dan", dragulj je u kulturnom kalendaru metropole kao što je Beograd. Bilo mi je izuzetno zadovoljstvo i čast što sam bio na izložbi, „... Hajde da vodimo ljubav!“ Unutar artivizma, osnovnog koncepta mog stvaralaštva, koji kombinuje umetnost i aktivizam u mojim delima, izabrao sam komunikaciju putem konceptualne umetnosti sa srpskom publikom. Secam se svakog detalja o početku večeri 29. maja 2019. godine u CZKD, transformisao je u planetu zemlju veliki prostor okružen magičnim atmosferi, svedoče o rađanju umetničkog dela postmoderne, koje je svoju međunarodnu premijeru doživelo na ovom festivalu. Kako vidite ulogu umetnosti u procesu izgradnje mira između Srbije i Kosova? Umetnost i njeni izražajni oblici univerzalni su jezik komunikacije, jezik koji leči najveće bolove i traume u istoriji čovečanstva. To je dokazani argument da je umetnost stvorila nove mogućnosti i otvorila nove puteve mišljenja. Jedini način na koji će moći da se otkrije istina između dva naroda, ujedinivši ih na prirodan način tamo gde bi zaista trebalo da bude budućnost mladih iz obe nacije, jeste umetnost. Želim da buduć-

nost mobiliše sve oblike saradnje bez izuzetka, gde se vraćamo jedni drugima sa prvim motivom da poštujemo zajedničku kulturnu prošlost, sećanje, izvanredan primer umetnika koji su umetnički živeli bez barijera u bivšem periodu Jugoslavije i napustili nama dragocenu zaostavštinu i referencu na kulturu ovog dela sveta, a zatim i da ojačamo umrežavanje u ovom periodu kao garanciju za nove generacije, da se više nikada ne vrate na tačku kulturne podele i jednostranog kršenja. A za ovo svi bez izuzetka moramo naporno raditi na negovanju saradnje i povećanju prostora za izražavanje i interakciju. Kultura i umetnost mogu igrati važnu ulogu u prevazilaženju razlika. Niko nije rođen da mrzi drugu osobu zbog boje kože, porekla ili religije. Stoga ćemo morati biti glasniji u promovisanju nove kulture saradnje, koja svaki deo istorije pripisuje dragocenom i istinitom, bez obzira koliko ogorčen bio. Istina dve nacije mora ostati nepokolebljiva i služiće nam da se osvrnemo na prelaze ka saradnji i komšijskom savezu. Šta planirate za naredni period i kada će beogradska publika ponovo imati priliku da vidi vaše delo? Za mene kao umetnika publika zapadnog Balkana je misija i cilj. Povratak u Beograd je velika želja, tamošnja publika neguje ukus za umetnost i kulturu uopšte i jedinstven pristup promovisanju vrednosti savremene umetnosti. Sledeća izložba „P A R A D I G M A“, biće jedinstveni događaj za koji vredno radim na povratku u Beograd. Vodič kroz gej Srbiju

U OPTIMIST BDSM

prkos tome što se ne može sa preciznošću utvrditi koliko su animal i pet play uobičajena praksa u gej BDSM zajednici, koja je počela da se razvija 70-tih godina XX veka, neka istraživanja pokazuju da bar jedan od deset ispitanika praktikuje ovakav vid seksualnog ponašanja. Na njihovo poreklo uticali su kostimografija, fikcija, mit i legenda, igra uloga i psihodrama u različitim aspektima. Igranje uloga životinja bio je uobičajen i sastavni deo rituala u mnogim plemenskim kulturama i u novije i praistorijsko doba, gde je član (ili članovi) plemena fizički i često duhovno preuzimao ulogu životinje koju je ili cenio ili lovio. Primeri uključuju mnoga američka indijanska plemena i arktičke domoroce. Drevne religije pominju mnoštvo likova koji su bili poluživotinje-poluljudi (satiri, kentauri, Minotaur, Sfinga...). Neki superheroji i heroine takođe sadrže elemente vezane za animal play - Divlja mačka DC Comics-a, Žena-mačka, Pingvin i Viksen, Marvelova Tigra, Čovek-vuk i Crna mačka ili čak Irena Gallier Nastasje Kinski u filmu „Ljudi mačke“ iz 1982. (rimejk filma Simone Simon iz 1942.)... Svi uključuju kvalitete životinja koje preuzima

www.optimist.rs

čovek. Neki bi čak rekli da se i verovanje u terijantropiju (vukodlaci i ostalo), takođe potpada pod igru ljudskih uloga ili transformaciju. Osobe se uključuju u animal play, prvenstveno, kako bi izgradili jače emocionalne veze. Ljudi razvijaju duboke emocionalne veze sa svojim ljubimcima. Dom može zahtevati bezuslovnu ljubav i poslušnost, ali takođe može obučiti svog ljubimca da bude emocionalno perceptivniji i empatičniji. Ovo pomaže submisivcu da se oseća sigurno i zaštićeno u vezi. Dog play (puppy play) je forma seksualnog ponašanja u kojoj učesnici uzimaju uloge psa i vlasnika u cilju postizanja seksualnog zadovoljstva. Pas ima pasivnu ulogu i objekat je ove seksualne igre, dok vlasnik ima aktivnu ulogu, određuje pravila igre i vodi je u željenom smeru. Nastoji se stvoriti emocionalna veza između vlasnika/gospodara i pokornog/kućnog ljubimca. Partner u ulozi psa, obično nosi kožnu masku u obliku pseće glave, dok na rukama ima specijalno dizajnirane rukavice u obliku pseće šape. Pas pije vodu i jede iz činije, ne koristeći ruke. Oko vrata nosi ogrlicu na koju je prikačen povodac. Hoda na „sve četiri“ i spava na podu. Prolazi kroz dresuru koja zavisi od želje vlasnika i onoga što želi da postigne. Neki vlasnici žele poslušnog i istreniranog psa, dok većina teži ka razigranijem. S druge strane, vlasnik ispunjava zadatke kao i sa biološkim psom: vodi ga u šetnje, hrani ga, kupa

ga, brine o njemu... Jedina razlika u odnosu na Radoznalost – Pojačava interes za otkrivanje prave pse je ta što sa svojim ljudskim psom, vlasnik novih stvari i momenta; može da ima i seks, Oslobođenje mada nije obavezan, od stresa - Omogujer pojedinci postižu ćava odvajanje od zadovoljstvo i samim svakodnevnih žistavljanjem u ulogu ODGOVOR NA NEKREATIVNU I NESLOBODNU STVARNOST votnih problema i psa ili vlasnika. oslobađanje od naNeosporno je gomilanih negativda ovakav vid senih emocija; ksualne igre dobija Seks – Pojačava sve više pristalica u seksualni nagon i gej BDSM svetu, jer utiče na bolji kvalipiše: Igor Maksimović prema iskazima tet seksualnog čina; osoba koji je praktiZajedništvo – kuju, u velikoj meri Doprinosi osećaju doprinosi oslobazajedništva, kako izđanju inhibicija i među vlasnika i psa, stvara mogućnosti da seksualne fantazije po- tako i među samim psima, čija zajednica postaje stanu realnost. Ovde je veoma važno napome- sve vidljivija; nuti da dog play nije isto što i zoofilija, kako neki Performans – Iako se bazično posmatra kao zlonamerno mogu da kažu. seksualni fetiš, dog play ne mora da uključuje Za razliku od odnosa gospodar-rob, koji ima bilo kakvu formu seksa, već da se od strane učečvršću i rigidniju formu, dog play se nalazi na snika igre doživi kao gluma, izvedba, u kojoj se skroz drugoj strani BDSM spektruma. Dok rob ima mogu otkriti skriveni potencijali i sagledati svet obavezu da služi i brine o gospodaru, po tačno iz sasvim drugačije perspektive; određenim pravilima, ovde je obrnuto, tj. vlasnik Oprema – Prateća oprema koja je sastavni brine o psu, te sve dobija daleko dinamičniji deo dog play scenografije (rep, povodac, ogrlica, odnos koji nije rutina kao kod gospodara i roba. šape...) pojačava seksualni nagon i zadovoljstvo... Naravno, iako i ovde postoje različiti intenAko definišemo čoveka i kao homo ludensziteti igre koji mogu ići i do situacija koje postaju a („čoveka koji se igra“), onda dog play može da više od toga i prelaze u životni stil i pretvaraju odlično posluži kao primer da se igra upotrebse u trajan odnos (24/7/365), gde psu nije doz- ljava kao najzdraviji način da se igrači u virtuelvoljena bilo kakva ljudska aktivnost, većina se nom svetu oslobode napetosti i agresije i gde opredeljuje za situaciju koja daje više prostora važe pravila koja u realnom svetu ne bi imala za slobodu i istraživanje. Psi i štenci ne posma- mnogo smisla. traju sebe kao klasične submisivce, ističući raziKako kaže naš ugledni sociolog dr Ratko Bogranost i nezavisnost kao ključne elemente. žović, igra ima najviše smisla kao transgresija, Većina učesnika naglašava opuštanje koje kao prestup. Ona otkriva svoje moći kad vrši dolazi iz ovakve prakse. Čini se da uloga psa prekoračenje u odnosu na nekreativnu i neslonudi ljudima priliku da se oslobode odgovorno- bodnu stvarnost. Da bi postala slobodan vid bivsti i umesto toga uđu u prostor neopterećen stvovanja, da bi iskazala oslobađanje ljudskog očekivanjima o „odgovarajućem“ ponašanju bića od represivnih i teskobnih granica, igru bi koje se od njih očekuje. trebalo videti kao snagu odupiranja cenzurisaPsi imaju priliku da se oslobode svoje ljud- nom svetu, koja oslobađa potisnuto i latentno, ske ličnosti i prihvate novi, bezbrižan mentalni a poriče dosadu, naviknuto i rutinsko. prostor. Preuzimaju ličnost biološkog psa i prihSavremena kapitalistička civilizacija oduvataju životinjski instinkt. Najviše od svega, psi zima čoveku mogućnost da se igra, a kako je govole da dobiju ljubav i pohvalu od svog vlasnika. vorio čuveni nemački pesnik Šiler, „čovek se igra Najčešći odgovori o benefitima dog play samo onda kada je u punom značenju čovek, a prakse su sledeći: on je samo onda čovek kad se igra“.

Dog Play

Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Seks i Zdravlje

ez obzira na to u šta verujemo i za šta se zalažemo, svi smo rođeni u patrijarhalnom, većinski heteronormativnom društvu. Među takvom većinom razlike se ne tolerišu, pa je svaka drugačijost mogući izvor mržnje prema sebi. To se posebno odnosi na one koji na svet dođu s drugačijim seksualnim identitetima, budući da to kako ih većina tretira oblikuje njihove javne, ali i privatne živote. Nije tajna da se LGBTIQ+ osobe najčešće posmatraju kroz prizmu seksa, ali ne zato što im većina priznaje da su seksualna bića, naprotiv. Od najranije mladosti kvir osobe slušaju kako su prljave, a zbog toga što heteroseksualna većina seks između osoba istog pola vidi kao nešto nečisto. Mlade gej osobe takva uverenja prihvataju manje ili više svesno, što može da izazove ozbiljne psihičke tegobe. Trauma i osećaj srama komplikuju seksualnu želju, što naposletku utiče na kvalitet celokupnog života. Osećaj srama je posebno karakterističan za kvir muškarce, budući da se „degradiranje“ muževnosti ne oprašta. Njihovi identiteti su ugroženi i u spavaćoj sobi i izvan nje, pa je teret koji različitost stvara često neizdrživ. Sve više psihoterapeuta objašnjava da su se upravo zbog trauma i odbacivanja alkohol i droge čvrsto upleli u seksualni život, ali i u život uopšte, jer opojne supstance često stvaraju osećaj euforije, zbog kojeg se zaboravlja sve ono što se mrzi u sopstvenom biću. Jasno je da će oni koji konstantno posrću pod teretom lošeg odnosa prema sebi, posegnuti za bilo kojim sredstvom koje će im omogućiti da bar nakratko zaborave na sve. Poppers je već decenijama jedan od omiljenih „predaha“. Samo nekoliko sekundi nakon što se udahne isparenje iz bočice, krv pojuri u glavu

www.optimist.rs

i u sve druge važne delove tela. Minut ili dva kasnije efekat prestaje, pa može sve iz početka – udah, euforija, seks, izdah. Skoro od samog nastanka poppers opisuju kao supstancu koja čini da se korisnik otvori i mentalno i fizički, a kasnije se isticalo da posebno utiče na muškarce, te na njihovu seksualnu želju. Psihijatar Thomas Lowry je nakon studije koja je sprovedena 1982. godine, poppers nazvao „supstancom koja je najbliža pravom afrodizijaku“. U pitanju su amil-nitriti, koji prodiru u telo i izazivaju opuštanje glatkih mišića. Postepeno povećavaju broj otkucaja srca, pa se poboljšava prokrvljenost čitavog tela, opušta se sfinkter i pojačava erekcija. Zbog toga korisnik doživljava snažno uzbuđenje, kasnije i orgazam. To je jedan od razloga što je sedamdesetih godina prošlog veka poppers postao popularan među gej muškarcima, pa je još tada dobio ime „seks u bočici“. Istorija poppersa je počela mnogo pre gej barova – kada je francuski hemičar Antoine Balard 1844. godine prvi put sintetizovao amil-nitrite. Još je tada ustanovio da udisanje isparenja izaziva vrtoglavicu, a britanski hemičar Frederick Guthrie je petnaest godina kasnije opisao i druge nuspojave: lupanje srca, pulsiranje čitavog tela, te rumenilo u licu. Britanski psiholog Benjamin Ward Richardson je verovao da ni jedan drugi lek ne utiče tako blagotvorno na srce, pa je na medicinskim konferencijama delio uzorke amil-nitrita, kako bi kolege mogle da ih isprobaju. Lek je nakon toga počeo da se koristi za ublažavanje bolova kod pacijenata koji su patili od angine, pa se sve do početka XX veka delio u staklenim ampulama koje su bile umotane u tkaninu. Kad god bi osetili tegobe, bilo je dovoljno da slome ampulu, puste da se tkanina natopi, te udahnu. Zbog zvuka koji je nastajao usled lomljenja stakla, amil-nitrit je dobio ime po kojem je poznat i danas – poppers.

Poppers je decenijama služio za lečenje Do kraja šezdesetih i Stonewall revolucije u angine, sve dok se nisu pojavili moderniji le- Los Anđelesu se pojavio prvi komercijalni popkovi poput nitroglicerina. Nakon što je zaka- pers – Locker Room (svlačionica). Radilo se o zao kao „lek za srce“, poppers se nije odmah drugom obliku amil-nitrita, izobutil-nitritu, a cilj preselio u gej klubove. Put do kvir barova je do je bio da se zaobiđu ograničenja po kojima je danas ostao misterija, a Richard Davenport- amil-nitrit mogao da se kupuje samo na recept. Hines u svojoj knjizi Pursuit of Oblivion: A GloJoš se u to vreme upozoravalo da su manjinbal History of Narcotics pretpostavlja da su ske grupe sklonije zloupotrebi alkohola i droga, pojedini pacijenti koji su se lečili od angine zbog diskriminacije, nasilja i drugih iskustava osetili i neka druga dejstva, pa su iskustvo po- koja narušavaju mentalno zdravlje. Opojne supdelili i sa ostalima. stance pružaju prostor za beg od stvarnosti i treDavenport-Hines ističe da je još 1870. go- nutno olakšanje. U tim prostorima se neretko dine primećeno da amil-nitrit pojačava se- oseća pojačano zadovoljstvo, čime se na neki ksualnu želju kod muškaraca, pa se način diskriminisanima vraća moć koja im je nepretpostavlja da se pravedno oduzeta. brzo otkrilo čemu Poppers je u još lek može da tom procesu odisluži. Nemački grao veliku ulogu, naučnik Toby Lea, pa se uvukao u sve Od leka do otrova koji se bavi odnokvir prostore – od som kvir zajednice plesnih podijuma, prema drogama, preko javnih toaističe da je vrlo veleta, do sauna u korovatno da je popjima su se gej pers prvo procureo muškarci okupljali piše: Milan Živanović u kvir zajednice tog zbog seksa. Postao vremena. To ne bi je deo dejting kulbilo prvi put da je ture mnogo pre dineka droga svoj gitalnih platformi, a razvojni put zapoeksperti objašnjačela u kvir okruženju, da bi se tek kasnije prese- vaju da je tako zbog toga što je ubrzavao zblilila u ostatak društva. žavanje potpunih stranaca. Američka Uprava za hranu i lekove (FDA) Situacija je počela da se menja početkom je 1960. godine amil-nitrit odobrila kao lek koji osamdesetih godina prošlog veka, s AIDS epidemože da se kupuje bez recepta, budući da za mijom. U vreme kad se još nije znalo odakle bosto godina korišćenja nisu zabeležene ozbiljne lest dolazi, strahovalo se od svega. Bilo je komplikacije. Ubrzo nakon toga je uveden dovoljno da se utvrdi da je većina muškaraca obavezan recept, s obzirom na to da je prime- koji su umirali od ove bolesti u nekom trenutku ćeno da se lek obilato koristi u rekreativne koristila poppers, pa da „bočica seksa“ padne u svrhe. nemilost.

Poppers

Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Seks i Zdravlje

Medicinska studija iz 1985. godine je konačno poppers dovela u vezu sa Kapošijevim sarkomom, koji je bio čest kod onih koji su bolovali od AIDSa. Oko godinu dana kasnije studija je odbačena, ali je do tada poppers već doveden u vezu s bolešću. Uprkos tome što su pojedini lekari tvrdili da kod nekih čak može da umanji rizik od prenosa HIVa, budući da opuštanje sfinktera umanjuje rizik od povreda tokom seksa, na njega se dugo gledalo kao na jedan od uzroka bolesti. S novim lekovima koji omogućavaju da se sa virusom HIVa normalno živi, kvir zajednica se opustila, te se i poppers vratio na scenu. Ipak, Uprava za hranu i lekove (FDA) je nedavno ponovo upozorila na štetne posledice, te nuspojave među kojima se našla i smrt. U tvitu koji se pojavio 24. juna, iz FDA upozoravaju da je poppers opasan i da ga ne bi trebalo kupovati jer ozbiljno narušava zdravlje. Iako je opuštanje glatkih mišića dobro za određene poze u seksu, može ozbiljno da utiče na stanje organizma. Istovremeno dolazi i do spuštanja srčanog pritiska, zbog čega može da se dogodi da do pojedinih delova tela ne dođe dovoljno krvi, samim tim i kiseonika. Upotreba amil-nitrita može da izazove i povećanu proizvodnju metemoglobina, oblika hemoglobina. Problem je u tome što za razliku od običnog he-

www.optimist.rs

moglobina ovaj ne oslobađa kiseonik koji dobija iz pluća, što može da izazove ozbiljna oštećenja tkiva. Iz FDA kažu da se u poslednje vreme povećao broj zdravstvenih komplikacija koje su u vezi sa poppersom, a rizik se dodatno uvećava ukoliko se kombinuje sa drugim supstancama koje takođe utiču na širenje krvnih sudova, poput lekova za krvni pritisak, viagre, ali i alkohola. Problem je nitritni popers, budući da se nitratna varijanta i dalje povremeno koristi u medicini. Uprkos tome i dalje može da se pronađe u online prodavnicama i relativno ga je lako nabaviti. Istina je da će mnogi i dalje osećati isključivo pozitivne efekte, ali je važno da se ima na umu da je svako telo različito i da drugačije reaguje na iste supstance. Poppers Rush, Push, Rave, Blue boy samo su neka od popularnih imena. Eksperti tvrde da nisu nastala nekom misterioznom „kvir alhemijom“, već da ih je gej zajednica prisvojila i od njih napravila ono što su danas. Amil-nitriti su za uzvrat ponudili oslobođenje – mogućnost da se drugačija seksualnost istražuje bez osećaja prezira prema sebi. Kvir oslobodilački pokreti su se često formirali oko radikalnih odluka, a u tome su pomagale i cigle, kamenice, marševi, ali i staklena bočica koja se, tvrdi FDA, danas okrenula protiv svojih saboraca.

susret novoj pozorišnoj sezoni i predstojećim izazovima u borbi sa Kovid-19 pandemijom (dok razmišljamo da li je ustavno uslovljavati publiku da imaju potvrdu o vakcinaciji da bi pogledali predstavu), predstavio bih dve predstave koje su svakako obeležile sami kraj prethodne sezone kod nas. Svaka predstava na svoj način daje prikaz savremenog vremena, kroz prizmu večite borbe da se nekome dopadnemo, a u isto vreme budemo voljeni i imamo moć. Bilo da je to u pitanju želja za ljubavlju ili želja za vlasti. Lepe, vizuelno upečatljive, rediteljski lepo upakovane i sjajno glumački pokrivene, obe predstave daju ono što je danas retkost da se vidi u predstavama beogradskih repertoara – hrabrost u izrazu, formi i da se govori društveno angažovanim scenskim jezikom. A pre svega daju kritiku i testiranje savremenog pojma demokratije i otuđenosti pojedinca. U okviru osmog izdanja (ambijentalnog) Šekspir festivala u Čortanovcima (vila Stanković) 3. jula, imali smo priliku da pogledamo gostovanje predstave „History of motherfuckers – Koriolan“, narodnog teatra iz Bitolja (Severna Makedonija), a nekoliko dana pre, 1. jula u okviru Belef festivala u Ateljeu 212, gledali smo, takođe gostovanje, predstavu „Bludni dani kuratog Džonija“, najnoviju premijeru novosadskog pozorišta Ujvideki Sinhaz. Makedonski i mađarski jezik nikako nisu bili barijera, da obe predstave imaju ogromnu posećenost i podsete kako su pozorišta bila puna, neposredno pre Kovid-19 pandemije i koliko publici nedostaju savremena i angažovana čitanja u pozorištu. Tandem Jovana Tomić (rediteljka), Dimitrije Kokanov (dramaturg), Jasmina Holus (scenografkinja) i Selena Orb (kostimografkinja) poslednjih par godina ne prestaju da oduševljavaju domaću pozorišnu publiku predstavama o kojima sam u više navrata imao priliku da pišem. U njihovoj najnovijoj predstavi „Bludni dani kuratog Džonija“ timu se pridružuju i mladi Filip Grujić (pisac i dramaturg), sve češće pominjano

ime u domaćoj književnosti i u pozorištu, Luka Major (originalna muzika) i Igor Koruga (scenski pokret). Ko i u prethodim projektima, vraćaju veru da mladi stvaraoci imaju prostora u domaćem pozorištu, stvarajući lepe (fancy) predstave, pametno odabrane tekstove sa upečatljivim vizuelno scenskim i glumačkim čitanjem. Istoimeni roman (napisan 2018, izdavač Samizdat B92) čekao je tri godine da dobije pozorišno čitanje. Zanimljivo je da je prvo nastala radiodrama za ispit iz pozorišne dramaturgije, u vidu poeme, a zatim, iz toga i roman. „Bludni dani kuratog Džonija“ je roman koji nas svojom svežinom i poetskim jezikom vodi na neobično književno putovanje. Glavni junak je u potrazi za ocem kog je davno, kako sam kaže, „izgubio u pisoarima džez klubova“ – otac je mističan, neuhvatljiv, u isto vreme privlačan i zastrašujuć – upravo onakav kakav je Džoni za nas, čitaoce romana i gledaoce predstave. Džoni je moderan tragički junak, nalik junacima iz romantičarskih romana devetnaestog veka, oštrouman, uobražen, nadmen, razmetljiv, i stalno na ivici žileta u realnom svetu. Njegovo burno putovanje na relaciji Beč – Geteborg – Varšava – Nirnberg – Beograd puno je aluzija na odnos istoka i zapada,

Bludni dani kuratog Džonija i History of motherfuckers – Koriolan

Kurato Pozorište Piše: Marko Radojičić uzvišenog i niskog, prljavog i čistog, naših posrnuća i pseudo podviga, a ovaj tragički junak zapravo je personifikacija Srbije: on je i „enfant terrible“ i mitoman, čovek koji slepo uzdiže sebe nesvestan svojih nedostataka, nespreman da prihvati realnost do samog kraja svoje pustolovine. I sve je to jako izazovno i atraktivno inspirativno da se postavi na samu scenu. Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Pozorište

U sjajnom ansamblu novosadskog pozorišta (Bence Salai, Terezia Figura, Agota Ferenc, Ištvan Kereši, Zoltan Molnar, Fani Dupak), naslovnu ulogu igra Robert Ožvar. Energičan, sexy, poletan i samouveren i zaljubljen u samog sebe, kakav je bio na početku predstave, menja se u jednog osećajnog, povređenog i ranjivog mladića. Glumačke transformacije koje su zaista sjajne. I ono što je važno sve je savremeno, urbano, nešto sa čime se mlada publika može poistovetiti i razumeti. Predstava daje jednu slobodu, jedan optimizam, da verujemo u sebe, u svoje stavove u ono sto jesmo. Da ne treba niko da nas menja. Koga volimo, gde volimo, ko su nam i kakvi su nam prijatelji. Jedan pravi slobodarski i avanturistički duh, koji nas vodi kroz ljubavne pustolovine glavnog junaka. SEKSUALNA OSLOBOĐENOST. I sama (mala) scena je doprinela tome, koja je postavljena u obliku latiničnog slova T, dajući veću prisnost između glumaca i publike. Ako bih Džonija morao sa nekim da uporedim to bi svakako bio filmski lik Žigolo Žo (igra ga Džad Lou, Veštačka inteligencija, 2001). Vizuelno scenski on predstavlja savremenu sliku modernog ljubavnika, sa svim izazovima današnje mlađe publike: odrastanje! I mislim da će svaki gledalac predstave (čitalac romana) naći svoju, ličnu sliku Džonija, možda

www.optimist.rs

kao i junaka neke Netflix serije. Za rediteljku lično, Džoni je duhovit, hrabar, ranjiv, razmažen i pre svega, bezobrazan a toga nam danas baš fali. Još jedan sjajni pozorišni tandem: Andraš Urbam (reditelj), Vedrana Božinović (dramaturg) i Irena Popović Dragović (kompozitorka), upotpunjeni makedonskim umetnicima Valentin Svetozarev (kompozitor) i Blagoj Micevski (scenograf ) na scenu postavljaju jedan od najređe izvođenih komada Vilijama Šekspira, Koriolan. Ova tragedija (napisana u periodu 1594-1608) smatra se jako nepopularnom i kod pozorišnih umetnika i kod kritike. Zašto? Govori o realnom rimskom vojskovođi Coriolanusu, koji zbog svojih stavova biva proteran iz Rima, nakon čega se udružuje sa neprijateljskom vojskom i napada svoj rodni grad. Njegov je bes na površini i spreman je da eksplodira u svakom trenutku. To je sve svakako i bio veliki izazov za autorki tim. Jedan Šekspirov tekst postaviti na neklasičan način. Pre svega u vidu testiranja demokratije (vladavine naroda) kao posledica dešavanja u poslednjih godinu i po dana iza nas. I tim tokom se i vodi predstava, pitanjem Šta je narod (na ovim prostorima)? Tekstualne izmene su u vidu dodataka kako su glumci iz predstave preživljavali poslednjih godinu i po dana ne bavljenjem

pozorištem. Pozorište dobija prosvetiteljsku moć da nas malo zapita u kom pravcu idemo, za šta se borimo? Koji su mehanizmi vlasti danas? Rediteljski je uklopljeno sukcesivnim slaganjem Šekspirovog i originalnog teksta koji prikazuje odnos glumaca (kao glas naroda) prema današnjem vremenu. Na pojedine momente oni interpretiraju samo delo i savremeno društvo, a zatim se vraćaju u originalni dramski tekst. U tim prelazima ključnu ulogu u imaju songovi (muzika: Irena Popović Dragović, tekst: Andraš Urban i Vedrana Božinović) koji se dosta zasnivaju na muzičkim pravcima: pank, soup-opera, turbo folk, kao želja da sve bude obojeno savremenim elementima iz reality show-a. To je ono kako se želi predstaviti narod danas. Kako se publika na predstavi želi karikirati publikom ispred malih ekrana. I sve je to isti narod. I svi oni imaju istu vlast. To je ono što predstavi daje autentičan andraševko-brehtovski pečat koji pozorištu ne dozvoljava da ima isti uticaj kao mediji kojima smo okruženi. Kao ni sam Šekspir, ni autori predstave ne staju na stranu pobunjenog naroda koji traži socijalnu pravdu, ali ni na stranu vođe. Koriolana su veličali kao delo koje govori o istinskom Vođi (Hitleru) u sudaru sa nesposobnim narodom. Brecht će ga raditi kao kritiku gušenja demokratije i komad koji podržava njegove so-

cijalističke stavove. U svakom slučaju, „Koriolan“ jeste priča o demokratiji i državi. O rođenju države koja koristi zakon kako bi stavila pojedinca izvan zakona. Tragedija Koriolana je i tragedija čoveka, ali i tragedija celog društva, tragedija naroda. Makedonski glumci: Sonja Mihajlova, Viktorija Stepanovska – Jankulovska, Sandra Gribovska, Ivan Jerčik, Nikolče Projčevski i muzičari: Aleksandar Dimovski, Slavčo Jovev su emotivni, lični i svoji. Sve posmatraju i komentarišu iz svog ličnog iskustva. Neosporan je rediteljski rad sa glumcima, gde oni glume, pevaju, viču, plaču, polivaju se, zlostavljaju jedni druge. Fizički teatar koji izlazi iz okvira šekspirovskog, a ulazi u savremeni teatar gde glumci imaju ogromnu interakciju sa publikom. Oni su obučeni provokativno (veštački materijali upadljivih boja), ističu kič i šund, mediokritetski duh, TRANSVERZIJE, ali i kritičarski osvrt na savremeno vreme i uslove rada u pozorištu i generalno na kulturu. Šekspirov tekst se izgovara dok imaju haube na glavi u frizerskom salonu, dok guraju kolica u supermarketima i diskutuju o cenama, dok su za političkim govornicama, dok su muškarci obučeni u žensku garderobu. Estetske površnosti koje nas zapitaju, da li smo i mi deo tog istog naroda? Vodič kroz gej Srbiju

D OPTIMIST Intervju

okumentarni film “Nemi glas” prati Kavaja, mladog MMA borca iz Čečenije koji se krije u Belgiji. On je živeo u strahu za svoj život otkako je njegov brat otkrio da je Kavaj gej. Zbog svega što je prošao u životu, ostao je u šoku i bez glasa. Uz pomoć jedne belgijske organizacije on ponovo uči da govori i pokušava da započne novi život u ovoj zemlji, dok je komunikacija sa njegovom porodicom nemoguća. Jedini kontakt koji ima su govorne poruke koje mu šalje majka.. “Nemi glas” će biti prikazan u selekcijama “Fireworks” i “Elemental” predstojećeg izdanja Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs, koji se održava od 9. do 16. septembra na nekoliko lokacija u Beogradu. Ovim povodom razgovarali smo sa rediteljem filma Rekom Valerikom, koji je i sam Čečen i čiji je identitet sakriven radi njegove bezbednosti. Reka Valerik nije njegovo pravo ime, a ostali biografski podaci, vezani kako za privatni tako i poslovni život, nisu poznati. Šta vas je motivisalo da napravite ovaj film? Prijatelj iz Čečenije mi je zatražio pomoć. Bio je prestravljen. Ispričao mi je strašne priče o progonima LGBT zajednice u Čečeniji na državnom nivou. Ispričao sam te priče francuskoj novinarki Anais Llobet koja je u to vreme radila u Moskvi za francusku novinsku agenciju. Ona je bila jedan od prvih novinara sa Zapada koji je o tome pisao. U to vreme sam završavao filmsku školu i odlučio sam da napravim film o tome. Posetio sam tajnu “tranzitnu kuću” u Moskvi gde borave izbeglice pre nego što napuste Rusiju. To je sigurna kuća. Posle toga sam otišao u Čečeniju. Nisam hteo da napravim novinarski film u kome bi bilo puno informacija, a ne bi bilo ničega filmskog. Želeo sam da zagrebem dublje. Kada sam upoznao te potpuno izgubljene momke i devojke, usamljene i prestrašene u skloništu, bio sam šokiran i uznemiren. Kavaja sam upoznao kad je već bio u Belgiji, i naravno da nisam ni pomišljao da napravim film s njim jer je bio bez glasa i potpuno

www.optimist.rs

istraumiran. Ali kada sam čuo glasovne poruke njegove majke, to me je dirnulo. Za mene se sve preokrenulo. Bilo mi je žao oboje, cele nacije. Glas majke me je naterao da snimim film. “Nemi glas” sam posvetio svim majkama koje su izgubile sinove i ćerke, koje ne znaju gde su im deca. Rat je gotov, ali roditelji i dalje ostaju bez dece. Za mene je ovo pre svega film o bezuslovnoj ljubavi između majke i sina, koji nadilazi politiku i LGBT teme. Verujem u moć filma, premda ne mislim da film može da promeni datu situaciju. Film može da natera osobu da se zamisli, da joj pomogne da sazri kao osoba i posmatra svet drugačije, napravi promenu u budućnosti. To je dug proces. Na mene lično su pojedini filmovi uticali i pomogli mi da postanem ono što sam danas.

Film sam posvetio svim majkama koje su izgubile sinove i ćerke

Reka Valerik Razgovara: Nikola Marković Beldocs

Kamera ne otkriva Kavajevo lice. Koliko je ova odluka uticala na rediteljski koncept i vizualni aspekt filma? Za mene je to bio zaista veliki izazov, jer je film audiovizualna umetnost a nisam imao glas glavnog protagoniste. Dakle, nisam imao glas i nije bilo šanse da prikažem njegovo lice iz bezbednosnih razloga. Izazov je bio da prikažem emocije drugačije, i ispričam veoma intimnu priču filmskim jezikom bez lica i glasa. Nisam bio siguran da ću uspeti. Ono što mi se u početku činilo kao težak zadatak postalo je estetski moćna tehnika koja radi u korist filma. Koristio sam sredstva haptičkog filma (osećaj dodira) i drmusajuću kameru kako bih dočarao osećaj Kavajevog tela i disao s njim. Hteo sam da stvorim fizičko iskustvo gledaocu koji film posmatra na velikom ekranu. Čak je i format filma 1.15:1. To

je veoma redak format koji je korišćen svega nekoliko godina, između 1927. i 1932, u vreme prelaska sa nemog na zvučni film. Okvir filma nas vezuje i ne daje nam prostora da odahnemo niti da pobegnemo. To je osećaj klaustrofobije. Gledalac ne posmatra film pasivno, već može da reaguje fizički, svojim telom, na ono što vidi na platnu. Kako bih predstavio Kavaja na etički odgovarajući način, moja opservacijska kamera je postavljena tako da ga nikad ne prikazuje direktno. Postoje brojni načini da sakrijete nečije lice kako biste sačuvali njegov identitet, poput blurovanja, ali ja više volim da publiku što više približim protagonisti, istovremeno zadržavajući etičko rastojanje. Stoga je moj izbor da koristim umetnička sredstva kako bih izbegao frontalno prikazivanje lica, bio više poput traganja za intimnošću na distanci, a ne potenciranje uloge postavljanja scene u stvaranju filma. Njegovo lice je prikazano u delovima. Ono je poput slagalice, koje publika na kraju filma može da zamisli. Iako ga nijednom nisam prikazao, na kraju filma imate osećaj da smo ga videli. Što manje prikažem, gledalac više može da zamisli. Moj mizanscen istovremeno sakriva lice i otkriva junakovu ličnost, borbu i agoniju. Kako je Kavaj reagovao na ideju o filmu i da li je imao neke konkretne zahteve vezano za način na koji će biti prikazan u videu? Pretrpeo je veliki šok i izgubio glas. Snimanje filma u tom trenutku bi za njega bila još jedna trauma. Nisam želeo da napravim film o njemu, već sa njim. Bilo mi je važno da on razume šta radimo i da želi da podeli ovu priču. Nisam vršio pritisak na njega. Nisam mu postavljao pitanja. Samo sam bio u njegovoj blizini. Delio sam tišinu s njim u njegovoj hotelskoj sobi. Nijednom nisam uključio kameru, sve dok mu nije bilo bolje. Čekao sam oko dve godine. Tokom tog vremena bolje smo se upoznali, pa je mogao da mi veruje i da ima poverenja. Na mene su jako uticale telefonske poruke njegove majke. Jedna od tih poruka mi je dala glavni emotivni impuls. Odlučio sam da snimim film ne o Kavaju, već sa njim. On se složio. On se nije toliko brinuo o svojoj bezbednosti, koliko o njegovoj majci koja je ostala u Čečeniji. Čak i odavde, iz Evrope, želeo je da je zaštiti. I dalje oseća krivicu zbog njegovog bola iako je on žrtva. Dogovorili smo se da film neće biti objavljen dok on ne dobije politički azil, promeni ime i kreira novi identitet.

Koliko je kontrast između mačo kulture borilačkih veština dodatno otežao stvari za Kavaja, pored poznatih nevolja koje nosi život u homofobičnom društvu? Današnja posleratna Čečenija je poput Sparte, nema mesta za “slabiće”. Svako mora da bude ratnik, branitelj, glava porodice, i tako dalje. Borilačke veštine su oduvek bile popularne u Čečeniji. Danas se tamo sva omladina bavi sportom, a naročito borilačkim veštinama. Dečaci od 5-6 godina već kreću na rvanje grčko-rimskim stilom, džiudžicu, džudo, i druge slične sportove. Od detinjstva se dečaci uče da budu jaki. Tome su naročito doprineli poslednji ratovi. U današnjoj Čečeniji je visoka stopa nezaposlenosti. Nema perspektive i jedini izlaz za mlade ljude je popularni sport MMA, zato što je to omiljeni sport čečenskog predsednika Ramzana Kadirova. On daje značajne finansije za te sportiste. Na ruševinama uništenog nacionalnog cirkusa, Kadirov je izgradio novi cirkus i nazvao ga Koloseum. To je nešto poput modernih gladijatorskih borbi – MMA borbe se odigravaju u kavezu. Radi se o najgledanijem, najpoštovanijem i najzastupljenijem borilačkom sportu među mladima. Sva slava ide pobednicima! Zbog toga svaki dečak mašta da postane MMA šampion u Čečeniji, a jedan od njih bio je i Kavaj. Kavaj zbog rata nije mogao da završi školu i obrazuje se, jedino što ume je da se bori. Sport je njegov sav život. MMA Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Intervju klub mu je bio druga porodica. Ništa nije muževnije od toga u Kadirovom režimu i društvu. Ljudima u Čečeniji se jednostavno ne uklapa da neko može da bude MMA borac i homoseksualac, za njih je to uvreda. Tek tako, Kavaj je od nacionalnog heroja postao nacionalna sramota. Sramota od koje moraju da se “operu ruke”, to je sada dužnost svakom Čečenu, kako onima iz Čečenije tako i onima koji su u Evropi. Postoji percepcija da je Belgija tolerantna zemlja. Kakvo je zapravo iskustvo nekoga “drugog” u odnosu na većinu, ko je ujedno i politički imigrant? LGBTQ izbeglice iz Čečenije koje stignu do SAD ili Kanade tamo se osećaju mnogo bezbednije nego u Evropi. Možda zato što u tim zemljama nema velike čečenske dijaspore. Što se Belgije tiče, čečenska dijaspora je veoma jaka. Belgija je relativno mala zemlja i teško je u njoj potpuno nestati. Kada izbeglice pod zaštitom zatraže boravišnu dozvolu, imaju pravo da promene ime i prezime kako ih ne bi pronašli i kako bi imali bezbedniji život. Ovo je bilo naročito značajno za Kavaja. On je bio poznati sportista u Čečeniji. Jedno je pobeći iz Čečenije, tragedija počinje kasnije. Bilo mi je važno da to pokažem snimajući film. Institucija porodice je veoma važna u čečenskom društvu. LGBTQ izbeglice dolaze u Belgiju iz Čečenije potpuno same, i nisu u mogućnosti da odu kod drugih Čečena, u njihovu zajednicu. Nemaju priliku da govore svojim jezikom. Moraju da se kriju, menjaju gradove, sele se od jednog do drugog hotela. Ne mogu da razgovaraju sa voljenim osobama u Čečeniji. Osuđeni su na samoću. Primorani su da se odreknu svog identiteta, da se predstavljaju izmišljenim imenom. Više nikada neće moći da kažu da su iz Čečenije. Nakon što pobegnu od jedne laži, moraju da žive u novim lažima i novim strahovima. Belgija nije zemlja iz snova, onako kako su se nadali. Iskusili ste tragediju, emigraciju koju niste birali, i to ne možete da podelite ni sa kim. Meni to deluje kao veoma teško, strašno i tužno. Neki uzimaju drogu da zaborave na sve. Neki uspevaju da se predstave kao srećni i slobodni. Tu su i oni koji su u neizvesnoj situaciji: fizički su već tamo, ali mentalno nikad nisu napustili Čečeniju. Njima je teže. Kavaj je jedan od njih. Kavaj više nije mogao da se bavi profesionalnim MMA sportom, pošto belgijske klubove vode Čečeni koji bi ga prijavili

www.optimist.rs

ili ubili. On mora da izmisli čitav život ispočetka. Belgijske nevladine LGBTQ organizacije i dalje ne razumeju baš najbolje da “sloboda” za osobe poput Kavaja znači brisanje čitavog prethodnog života, gubitak porodice, gubitak jezika, karijere, domovine… sve to, samo da bi mogao da kaže kako je gej. Ali to nije sloboda. To nije izbor. To je novi zatvor, nove laži, bez svetle budućnosti. Da li je Kavaj osetio nekakvu satisfakciju na kraju snimanja? Nije još video film na velikom ekranu. Ne želim da gleda film sam. Želim da budem sa njim kada ga bude gledao, da ga podržim, ako bude želeo da razgovara posle toga. Želeo je da ima vreme i prostor kako bi smireno pogledao kroz šta je sve prošao. Sada je spreman da ga vidi. Pogledaćemo film zajedno. Šta je vama film doneo na ličnom i profesionalnom nivou? Nažalost, film u Rusiji nije prikazan zbog cenzure. Zbog pretnji je povučen sa programa festivala ArtDocFest u Moskvi. Osvojio je glavnu nagradu na festivalu, ali nijedan jedini gledalac ga nije pogledao. Samo članovi žirija su mogli da pogledaju film u Rigi u Letoniji, van Rusije. To je bio zaista tužno. Bilo mi je veoma važno da pokažem film u Rusiji, jer je Čečenija deo Ruske Federacije. Nadam se da ću jednog dana moći da ga prikažem i tamo. Pošto sam i ja iz Čečenije, iz sigurnosnih razloga koristim alijas. Reka Valerik nije moje pravo ime. “Nemi glas” je takođe bio i moj glas, jer ne mogu da se pojavim na premijeri svog filma, ne mogu da dajem video intervjue ili prikazujem svoje lice bez prekrivanja. Čak i za radijske intervjue moj glas mora da bude promenjen. To je paradoks - dok sam pravio ovaj film, želeo sam da dam sliku i glas svom heroju, a na kraju ja moram da krijem svoj glas i lice. “Nemi glas” nije samo o Kavaju koji je ostao bez glasa, već i o svima onima koji su prisiljeni da ostanu nemi poput njega. Čak ni moja porodica ne zna da sam snimio ovaj film, ni bivše kolege iz filmske škole. Veoma uzak krug ljudi zna da sam ja autor ovog filma. Naravno, meni je teško što ne mogu da pričam o svom filmu, čak i kad osvojimo nagrade poput one na festivalu Hot Docs u Torontu i još par nagrada u Evropi. Film je imao premijeru na IDFA festivalu u Amsterdamu i proputovao je svetom. www.beldocs.rs

S OPTIMIST Serija

erija Pose promenila je televizijsku industriju zauvek. Prikazana je treća i poslednja sezona. Zvezde serije Steven Canals, Angelica Ross i Indya Moore pričaju o trajnom uticaju koji je imala na kulturu, društvo i na naše živote. Kada ovako popularnoj seriji dođe kraj, često ostaje jaz u televizijskom programu. Nakon što se treća sezona serije Pose završila, zasigurno je da će za sobom ostaviti ogroman krater koji će biti tu tokom godina koje dolaze. Jednostavno rečeno, nijedna serija do sada nije ovoliko pomogla vidljivosti queer i trans osoba tamne puti, i pružila im prilike kao što je to uradila serija Pose od svog prvog emitovanja 2018. godine. Pokrenula je temu koja je umnogome zanemarena na televiziji. Pre ove serije queer ljudi su predstavljani kao drski gej najbolji prijatelj ili pomoćnici. Njihov cilj je bio da ono što dospe bezimena prostitutka koja je na marginama cis do malih ekrana u potpunosti predstavi svet na kojem je serija bazirana. i strejt narativa. Ili „istorijski“ da istakne sve nagrade koje je Kada šljokice otpadnu i suze se osuše, bezbroj reči će se koristiti da se opiše uticaj ove serija dobila tokom emitovanja koji uključuje serije koja priča o iskustvu crnih i latino pripad- Emi nagradu za Billyja Portera, što ga čini prvim crnim gej glumcem nika LGBTQ zajedkoji je osvojio tu nanice koji čine gradu u kategoriji ballroom scenu najboljeg glumca. Njujorka. Emi nominaciju za Prvi opis može Veliko finale najbolju dramu biti „prekretnica u koja čini Mock, Our glumačkoj indusLady J. i Silas triji“. Čak i pre preHoward prve tranmijere serije, srodne producente glumci kao što su koji su nominovani MJ Rodriguez, DoIzvor: Out.com za najprestižniju minique Jackson, televizijsku naIndya Moore, Hailie gradu i Peabody naSahar, i Angelica gradu 2018. godine. Ross (najveća trans Takođe, serija je glumačka ekipa ikada), dokazali su da trans glumci mogu i treba dovela do toga da Mock postane prva javno transrodna žena koja je zaključila veliki ugovor da glume trans likove. Ili „autentična“ da se opišu pisci Our Lady J i sa Netfliksom, Ross prva transrodna glumica Janet Mock, zajedno sa ekspertima za ballroom koja ima dve redovne uloge u serijama Pose i kao što su Jack Gucci, Twiggy Pucci Garçon, Hec- American Horror Story: 1984, i Moore kao prva tor Xtravaganza, Leiomy Maldonado, i mnogi trans osoba koja se pojavila na naslovnici Elle drugi koji su radili kao savetnici, saradnici i magazina.

Pose

Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Serija

Ipak, bez obzira na izraze koje ćemo koristiti da ovako legendarnoj seriji damo priznanje koje zaslužuje, oni koji su bliski produkciji će služiti kao dokaz njenog uticaja. U čast kraju serije, mi smo izdvojili tri takve osobe: Canals, Ross i Moore - koji pričaju kako je serija Pose promenila njihov život. STEVEN CANALS - SCRENARISTA I REŽISER Tek 2014. sam napisao prvi nacrt sa seriju Pose, nakon duge karijere kao administrator u koledžu. Ali, kada sam napisao taj prvi nacrt, dve stvari su mi bile na pameti. Prva, moj profesor pisanja sa fakulteta koji bi uvek rekao: „Piši seriju koju bi i ti želeo da gledaš.“ Druga stvar je iz vremena kada sam radio kao pedagog na fakultetu gde sam analizirao način na koji taj fakultet funkcioniše i popunjavao nedostatke gde je to bilo potrebno. Jedna stvar koja se iznova ponavljala je: queer i trans osobe tamnije puti nisu uopšte prikazani na televiziji. Nije mi palo na pamet da ću promeniti televizijsku industriju i osvojiti toliko nagrada. Kada smo počeli sa prikazivanjem prve sezone bili smo bombardovani nagradama. Ljudi su me pitali: „Šta sve ove nagrade znače za tebe?“ Sećam se da sam im odgovarao: „Uspeh je za mene nešto na šta iznova mogu da se vratim, zato što je teško da budeš potpuno svestan u tom trenutku i da prepoznaš pravu vrednost.“ Znam da će Pose biti uspeh kada svi divni trans i queer glumci dobiju nove uloge glumeći likove koji možda nisu queer ili trans. Kada budu imali priliku da jednostavno budu glumci

www.optimist.rs

i budu razmatrani za uloge kao što su to njihove kolege belci. Takođe, Pose će se smatrati uspehom kada vidimo ljude koji prave ovakve sadržaje a koji su trans ili queer, kako predstavljaju svoje serije koje ćemo imati priliku da gledamo na malim ekranima. Da, Pose je definitivno bila uspešna u mnogo aspekata, ispunili smo svoju misiju, ali je ipak pred nama dug put. Kada razmišljam o seriji, mislim o svakoj osobi koja je izdvojila vreme da je pogleda i na koju je narativ imao uticaj. Sama činjenica da smo snimili seriju koja pruža ljudima afirmaciju i daje im vidljivost, koja je edukovala određene ljude, koja je stvorila mogućnosti za queer i trans etničke manjine i dala im mogućnost da kažu: „Ja imam potpuno pravo da pokažem pravog sebe i da maštam bez obzira na to šta svet priča.“ Za mene to reči ne mogu opisati. Ovo je neopisiv dar. INDYA MOORE KAO ANGEL EVANGELISTA Pre serije Pose radila sam kao prostitutka. Htela sam biti u industriji zabave, ali nisam znala da li za to postoje realne mogućnosti. Trudila sam da postanem model ili glumica, da upoznam ljude koji su iz te sfere. Pose je nešto potpuno drugačije za mene zato što govori o porodici, ljubavi i ljudskosti kroz perspektivu queer i trans osoba u vreme kada je trans i queer ljudima bilo izuzetno teško da nađu svoje mesto u ovom svetu. Pose je to predstavila u vreme kada smo svi počeli da prolazimo kroz samo-ostvarenje, kada smo shvatili da možemo biti vidljivi, da maš-

tamo i stvaramo karijere. Uz pomoć ove serije, Hollywood se otvorio i sada nas ne vidi samo kao naše identitete već vidi i talenat koji mi imamo. Nadam se da će se nastaviti u sledećem smeru- da jedini ljudi koji imaju neku korist od ove promene nisu samo trans ljudi koji su poprimili cis-identitet, već da prepoznajemo ljude koji su trans a nisu mršavi i bele boje kože. Moramo da damo prostor trans ženama sa tamnijom bojom kože i trans ljudima koji su krupnije građe. Mnogo posla je pred nama, imam mnogo nade da privilegovani ljudi koji daju svoj doprinos tim sistemima tako što nas ignorišu možda shvate da treba da nas gledaju drugim očima. Uz pomoć ove serije, ponosna sam što se dekonstruiše sramota vezana za prostituciju, uključujući i samu sebe. Osećala sam tu sramotu i premišljala se da li da prihvatim ulogu Angel zato što je prostitutka. Već sam jednu odglumila u Sunday Church i bila zabrinuta o dominaciji prostitucije u narativima trans ljudi u javnom životu. Probala sam da okrenem leđa tome i pobegnem što je dalje moguće. To što sam prihvatila ulogu Angel, pomoglo mi je da osećam sigurnost u svoj životni put i sa ponosom pričam o tome. Nadam se da su to ljudi prepoznali i da sam uspela da pomognem trans osobama koji vode bitku sa svojim identitetom i čije su budućnosti svedene na bavljenje prostitucijom i željama cis muškaraca i žena. Svakog dana mi stižu poruke gde vidim kako je Pose promenila

živote ljudi. Osećam se kompletno i srećno znajući da je nekome pomoglo to što sam pružila kroz svoju ulogu. ANGELICA ROSS KAO CANDY FEROCITY Čak i pre serije Pose znala sam da idem ka uspehu. Dobijala sam audicije i uloge na osnovu izvođenja u web seriji Her Story. Imala sam utisak da sam na dobrom putu da nešto promenim. Onda je došla serija Pose koja ne samo što je imala za cilj da nam ispriča autentičnu priču sa trans ljudima u ulozi scenarista i reditelja, već ima trans glumce u trans ulogama - ovog puta nas nisu glumili cis muškarci. Iako sam imala dosta glumačkog iskustva, nisam se do sada redovno pojavljivala u nekoj seriji. Ova serija mi je otkrila šta se desi kada celu sebe daš. Nisam više osećala strah kada idem na audicije jer znam da sam došla na pravo mesto. Nastaviću da imam redovne uloge i neću vam dati nešto što se očekuje. Pose vam uzima dušu, čvrsto je drži i miluje, i takođe vam prenosi osećaj bola koji svi mi osećamo. Moj lik Candy rezonuje ono što je stvarno. Ono što sam shvatila kada sam videla koliko mimova se deli vezano za moj lik je da smo prešli pun krug i da moja realnost ne mora toliko da se razlikuje od vaše. Realnost je da su crni trans ljudi brilijantni, dragoceni, duhoviti i iskreni, lepi, atraktivni i vredni ljubavi. Najviše sam ponosna na to što smo predstavili viziju kako je to biti crnac koja je bolja i šira nego ona koju su ranije predstavljali. Muzika iz serije sa Stephanie Mills, Whitney Houston i Anita Baker i sve one pesme uz koje smo odrastali i slušali u kući dok su naše mame čistile, je ono što imamo zajedničko sa cis vršnjacima iz naše afroameričke zajednice. Predugo su oni dominirali narativom da biti crnac i biti LBGTQ isključuju jedno drugo. Međutim, sa serijom Pose ponovo smo dostigli pun krug i došli do toga da je moja realnost više slična njihovoj nego što je različita. Znam da će ova serija nastaviti da živi i nakon poslednje epizode. Znam da je serija promenila živote i da će nastaviti da to čini jer ne možeš a da te ova priča na neki način ne promeni. Ne možeš a da te ne prosvetli i ne informiše na načine koji te teraju da se ponašaš, krećeš i govoriš drugačije. To su postupci koji će promeniti svet. Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Herstory

iti žena u bilo koje istorijsko se radi o visokoobrazovnoj ličnosti, intelekdoba, bez obzira na geo- tualki, koja upravo tim svojim intelektom, grafski i duhovni prostor, znanjem i talentom pleni pažnju svoje okoverske, kulturne i bilo koje line i publike zainteresovane za njeno stvadruge razlike, oduvek je ralaštvo. Katarina Sarić je diplomirala bilo teško. Žene su kroz ve- filosofiju, a potom jezik i južnoslovenske kove podnosile veći teret na književnosti na Filozofskom fakultetu u Nisvojim nejakim plećima. kšiću, a na Fakultetu političkih nauka u PodNiko ih nije ni pitao da li to gorici završava postdiplomske studije iz mogu, to se jednostavno socijalne politike i socijalnog rada. Piše drupodrazumevalo. Morale su štveno angažovanu poeziju, prozu i esejida ćute i trpe. Da se povinuju. No žene su stiku. Književnica je, poetska provokatorka i borci. Tom borbenošću su se posebno odli- performans umetnica. Iako je poeziju počela kovale žene sa Balkana, koje i dan-danas na- da piše u kasnijem periodu svog života, što stoje da isteraju svoju pravdu, da ne je pomalo neuobičajena pojava, do sada je pokleknu i ne oslabe pod stegama jačeg i objavila 13 samostalnih izdanja, zastupljena dominantnijeg, odavno utvrđenog kulturo- je u brojnim antologijama, zbornicima, i obloškog i tradicionalnog okvira, te da ne javljivana na svim važnijim regionalnim porostanu u senci muškaraca. Da ne počnu reče- talima. Književni radovi su joj prevedeni na: nicu sa on / on i ja, već samo JA. Da se okrenu engleski, grčki, makedonski, arapski, nepalsebi i svom bogatom unutrašnjem svetu koji ski, bengalski, romski. Prva je crnogorska su oduvek pokušavali da im ospore, da ih po- književnica čiji je intervju objavljen u renonize i ponište. miranom britanskom pesničkom magazinu Jedna od tih „strašnih žena” našeg mo- THE POET. dernog (strašnog) vremena, balkanska, jugoIz dosadašnjeg književnog opusa Kataslovenska, a svetska žena, jeste i crnogorska rine Sarić može se zaključiti da se radi o sveknjiževnica, aktivistkinja i umetnički perfor- stranoj umetnici, književnici, svetskoj mer Katarina Sarić. putnici, feministNjeno pregalnikinji i aktivistkinji. štvo u borba za Ona ne stvara ženska prava, za umetnost, ona slobodu stvaranja svoju umetnost Strašna ŽENA u strašna VREMENA u domininantno živi, duboko promuškom imaginaživljava i oživljava rijumu našeg neke zaboravljene sveta, asocira na vrednosti, ugupregalništvo žena šene moralnim i iz naše prošlosti, svakim drugim Piše: ANA STJELJA onih koje su nama potonućem, boprokrčile put. I kao reći se protiv što su to za nas čimuške predominile neke velike nacije te tradiciožene naše istorije i nalnih stega koje kulture, tako danas, Katarina krči put budu- su kroz vekove gušile žensku slobodu. I kroz ćim generacijama devojaka i žena, kojima tek svoju književnost, ali i kroz svoje perforpredstoji borba. manse, Katarina Sarić pokušava da dopre do Rođena je 1976. godine na Cetinju. Da se svakog bića, glasom pobunjene žene, žene ne radi o samozvanoj, nazovi umetnici koja ratnice, žene borkinje, progovara, vapi, vrišti, samo želi da šokira publiku, iz taštine, sujete peva, buni se. U toj pubuni ona je predvodi pokondirenosti skrećući pažnju na sebe i nica, žena koja se ne povlači pred sitnim posvoju umetnost, govori u prilog i činjenica da razima, već ona koja uvek hrabro ide napred.

Katarina Sarić

www.optimist.rs

Svojim smelim pesničkim izrazom i snagom svoje ženske intuitivnosti te hrabrog ličnog i umetničkog glasa, ona je već sada ostavila dubok trag na književnoj sceni regiona. Učestvovala je u brojnim umetničkim performansima: „A koja je tvoja dijagnoza?”, Biblioteka „Branko Miljković”, Beograd i Bulevar books, knjižara koja svira, Novi Sad, „Gola i Bosa”, UK „Parobrod”, Beograd, „A čije meso ti jedeš?”, Kulturni centar Grad, Beograd, „Krpljenje golog mesa”, Narodna biblioteka, Budva, „Настaнување на жената”, Makedonski internacionalni teatar ITI/Produkcija, Skoplj, „Poezija je na ulici”, Amfiteatar, Budva, „Neko nas snima” Dodest, KIC, Podgorica, “Shell” Međunarodni poetski festival “Speaking Up”, Versopolis poetska platforma, Kreativna Evropa i Evropska unija, „Na tri stuba kuće: Žena” – Festival ženske književnosti, Berane: I literatura ima žensko lice” pod sloganom ONE. Posebno je bilo zapaženo predstavljanje, inače po autorkinom mišljenju možda i njeno najbolje delo, trilogija „Caligat in sole”, i to u organizaciji NVO Agora, a pod pokroviteljstvom Opštine Budva. Prisutna publika je imala prilike da postavlja pitanja i u živoj in-

terakciji sa autorkom sazna njene stavove u pogledu tumačenja ličnosti i njihovih dela iz oblasti crnogorske književnosti i istorije. Katarina Sarić je bila i učesnica dva rezidencijalna programa: Reading Balkan’s, Qendra, Multimedia center, Prishtina, 2021. Književna kolonija Čelobrdo i Zmuc „Doživotna sloboda”, 2017, time potvrđujući svoju borbu protiv ksenofobije, odnosno šireći svoj urođeni kosmopolitizam. Aktivistkinja je Kulturne baze Kunst (Podgorica) i Alia Mundi, Udruženja za kulturnu raznolikost, (Beograd). Osim bavljenja književnim i umetničkim stvaralaštvom te društvenim aktivizmom, Katarina Sarić je uplovila i u uredničke vode, pokrenuvši ediciju pod naslovom „Vavilonska biblioteka” koja je nedavno objavila svoj prvi tom – izbor iz poezije 65 savremenih pesnika regiona. Ovaj književni zbornik na 500 strana koji je proizašao iz projekta (FB književne zajednice) „Vavilonska biblioteka” zapravo ima za cilj da pokaže jedinstvo, ali i raznolikost pesnika sa prostora bivše Jugoslavije, te da oslika njihova književna stremljenja i izraze, koji su svakako raznovrsni, kako stilski, tako i tematski. Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Književnost a 1763. godina bila je jedna od poslednjih prilika da se vidi stara Evropa i svet koji je bio na izmaku. Stari kontinent je upravo izašao iz Sedmogodišnjeg rata u kome su učestvovali Austrija, Francuska, Rusija, Švedska, Španija i Saksonija na jednoj i Pruska, Velika Britanija i Portugalija na drugoj strani. Dve decenije kasnije biće okončan Američki rat za nezavisnost čije će ideje inspirisati Francusku buržoasku revoluciju i sahraniti stari feudalni poredak koji je na evropskom kontinentu trajao još od propasti Rimskog carstva. Za sada, u Evropi dominira prosvećeni apsolutizam u kome su vladari u određenoj meri prihvatili prosvetiteljske ideje i pokušali ih primeniti kroz niz reformi u kojima su uvodili slobodu veroispovesti, izražavanja, pravo vlasništva i slobodnu trgovinu. Istovremeno, ovi monarsi nisu prihvatali nikakve reforme na političkom planu gde je i dalje vladala krilatica Luja XIV „Država, to sam ja“. Sva vlast, zakonodavna, izvršna i sudska, i dalje je bila skoncentrisana u rukama vladara i nije bila ograničena nikakvim ustavom ili institucijama. Upravo je ta godina kada su braća Bendžamin i Edgar Bouen, junaci romana „Opojni gospodin Lavel“ koji je u srpskom prevodu Vladimira Nikolića objavila izdavačka kuća „Vulkan“, odlučila da krenu na svoje Veliko putovanje. Ideja je, zapravo potekla od njihove majke, Holanđanke, i oca, velškog trgovca i vlasnika Pomorskog preduzeća Bouen. Cilj Velikog putovanja bio je dvojak. Trebalo je da, sa jedne strane, mladići upoznaju umetnička dela i obiđu istorijske spomenike na evropskom kontinentu i time upotpune svoje obrazovanje koje im, u racionalističkom i prosvetiteljskom duhu, pružila njihova majka. Sa druge strane, ideja je bila da sinovi i naslednici porodičnog biznisa iskoriste putovanje kako bi upoznali uticajne ljude koji bi im u godinama koje dolaze olakšali da razgranaju porodični biznis.

Kao stranci u Londonu Bouenovi nisu imali nikakvih veza među vladajućom elitom čvrsto zatvorenom za sve one koji nemaju prigodno poreklo i klasni status. Nade su položili u to da će njihova deca, sa svojim vrhunskim obrazovanjem i vezama koje će uspostaviti, uspeti da integrišu firmu u ostrvski trgovački sistem.

Ljubavna gej priča iz 18. veka

Opojni gospodin lavel

www.optimist.rs

Piše: Milan Aranđelović Edgar i Bendžamin su sve do sada bili izolovani i ušuškani u toplini doma svoga i tatinog

novca. Ovo će biti njihov prvi izlazak u stvarni svet. Svet koga baš briga za vladajuće ideje enciklopedista o kojima ih je podučavala majka. Nevini u svakom pogledu, braća će biti bačena u jedan svet koji nije blagonaklon prema njima. Trgovačka klasa će tek Francuskom revolucijom uspeti da se izbori za svoja prava i status u društvu. Na to će biti potrebno čekati više od dvadeset godina. Za sada, braći Bouen su sva vrata zatvorena. Pripadnici stare i okoštale društvene elite, sve redom plemstvo plave krvi, nikako neće u svoje redove primiti neke tamo trgovce crvene krvi i bednog porekla. Fenomen „new money“ i skorojevića nije izmišljen tada. Otkad je sveta i veka novi bogataši suočavaju se sa otporom stare elite koja nikako neće da ih primi u svoje redove. Ni braća Bouen nisu bila bolje sreće. Prva stanica na njihovom Velikom putovanju je Pariz, a tamo ih grupa engleskih plemića prihvata samo kao deo svoje lične zabave. Da stvar bude gore u Parizu otkrivaju i jevrejsko poreklo svoje majke, što je tajna koju moraju kriti više nego da su se obreli u Berlinu 1936. godine. Međutim tek će se u italijanskom gradiću Aosti Porodično preduzeće Bouen suočiti sa

svojim najvećim izazovom do sada. Tamo će Bendžamin upoznati neodoljivog i šarmantnog Horasa Lavela, prelepog mladića koji ne haje za društvene konvencije sveta koje ga i onako nikada neće prihvatiti. Lavel ne mari ni za velike filozofe i njihove ideje, kao ni za umetnost. Zbog miljea iz koga je ponikao shvatio je svo licemerje intelektualne elite. Odbačen od svih, poput Toroa na jezeru Valden vek kasnije, on odbacuje društvene okove i ponaša se sasvim po svom nahođenju. Da stvar bude gora Lavel je gej, a, što je još crnje i gore, Bendžamin će se do ušiju zacopati u ovog vagabunda. Ipak je najgore što Lavel, ne prihvatajući bilo kakve društvene obzire ili okove, ne krije svoju seksualnost. "Opojni gospodin Lavel" je lagana ljubavna gej priča smeštena u sredinu 18. veka i mnogo je zabavna u svojoj nepretencioznosti. Ako volite ljubavne istorijske priče o plemstvu prepune gizdavo obučenih našminkanih muškaraca sa perikama i na štiklama onda je ova knjiga pravi izbor za vas. Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Književnost

a početak se mora jasno i glasno naznačiti – „Odlazak iz Egipta“ ipak nije u rangu Darelovog remekdela Aleksandrijski kvartet. Spaja ih (manje-više) ista era i isti geografski, društveni i kulturološki kontekst, ali za razliku od narečenog Darelovog bravuroznog štiva, „Odlazak iz Egipta“ je „samo“ vrlo dobra i nedvosmisleno uspela knjiga. Asimanov „Odlazak iz Egipta“ (Out of Egypt) od pre nekoliko dana dostupan je u prevodu i na srpski jezik (prevela Jelena Filipović, objavila, kao i ranija ovdašnja Asimanova izdanja, beogradska kuća Štrik). Izvorno objavljena još 1994. godine, i to kao prva Asimanova prozna knjiga, u ovoj, srpskoj joj inkarnaciji i uz pomenutu temporalnu distancu predstavlja smislenu, zgodnu i efektnu dopunu onome što znamo i živo pamtimo iz njegovih romana „Zovi me imenom svojim“ i „Nađi me“. Mereno i sagledavano na uzorku uzetom iz ta dva romana, sa lakoćom, sigurnošću, bez puno premišljanja se da uvrsti da je Asiman vrstan i možda i rođeni pripovedač, a to brzo postaje aksiomski evidentno i pri čitanju onoga što je ovaj autor i predavač ponudio na oko 320 stranica „Odlaska iz Egipta“. Reč je o suptilnoj, stilski izbrušenoj i definitivno brižljivo

Nostalgija – blagoslov i usud

Aleksandriji, pri čemu Asiman pokazuje i uvek pipav osećaj za detalj i akumulaciju motiva u povesti koja je utemeljena u stvarnim događajima i osobama, što je onda čini i omeđenom u tom faktografskom smislu, toj čestoj nagaznoj mini na putu ka kreativnosti i što kreativnijem promišljanju i struktuiranju dela unutar sfere lepe književnosti. Između ostalog, Asiman to čini i kroz temeljan prikaz naravi i rituala svoje porodice krcate ekscentricima ili barem nepobitno osobenim pojavama u tim prevratničkim godina života u Egiptu uoči i nakon Naserovog dolaska na vlast koji je obeležila i pojava antisemitizma (Asimanova porodica je jevrejskog/sefardskog porekla, sa prethodnim adresama u Italiji i Turskoj, a, uz to, i veoma franko- i anglofilna). Tu se, na svu sreću, nađe mesta i za diskretan humor, kao, recimo, upravo u ovih nekoliko rečenica: „Ni njemu ni njegovoj majci nikada nije palo na pamet da svi domovi nose pečate svojih etničkih mirisa, i da svako rođen u Aleksandriji vrlo lako može da nanjuši sefardski dom poput našeg, s onim svesprisutnim mirisom parmezana, kuvanih artičoka i borekasa, baš kao što su i oni prepoznavali

Odlazak iz Egipta Piše: Zoran Janković

osmišljenoj i postavljenoj memoarskoj prozi u kojoj Asiman isporučuje istinski valjan ogledan primer nostalgičarskog osvrta na vlastitu i prošlost svoje živopisne porodice tokom života u

www.optimist.rs

jermensku kuhinju po neizbežnom mirisu fermentisane kobasice, grčku po mirisu tamjana, italijansku po prženom crnom luku i kamilici. Italijani, pripadnici radničke klase, mirisali su na pržene paprike, a Grci na beli luk i briljantin, a kad bi se znojili, ispod pazuha im se osećao miris jogurta.“ Uz već pomenuti humor i odlično baratanje ritmom toliko nostalgijom i finesama osnažene i oblikovane proze, važan sastojak u ovom delu svakako biva i intelektualno poštenje, naravno, diskretno ustrojeno i upregnuto u širi okvir i istinski duh i naum ove evokativne priče o prohujalom vremenu života u tada kosmopolitskoj Aleksandriji, u kojoj je, međutim, svakako bila prisutna i kastinski surova neravnopravnosti između snađeno-imućnih i onih obespravljenih i sudbinski usmerenih na težak rad i egzistencijalni čemer. Pri takvoj postavci stvari nađe se mesta i za duhovitu priču o samoobmanama voljenih i bližnjih i opažanja poput ovog: „U drugim aspektima, međutim, britansko nasleđe svedeno je na mali broj besmislenih odlika: užasna hrana; odbijanje da se prihvati bilo šta previše moderno; zabrana žvakanja žvakaće gume i pisanja hemijskom olovkom; siva uniforma s mornarsko plavim obodom na blejzeru; tvrdoglavo opiranje svakoj vrsti amerikanizma, posebno gaziranim pićima; obavezna gimnastika;

telesno kažnjavanje; i iznad svega, poštovanje svake vrste autoriteta, tako da je i domar imao više prava od nas. Moj otac, koji nikada nogom nije kročio u britansku školu, a koji bi, u tipično sefardskom maniru, potajno sve što ima dao za mogućnost da ponovo bude mlad i da mladost provede u engleskoj privatnoj školi, divio se ovoj karikaturi viktorijanskog asketizma koja je svoje učenike vežbala uzdržavanju od iskazivanja slabosti prema bilo kakvoj udobnosti.“ Ukupno uzev i posmatrano u celini, Asimanov „Odlazak iz Egipta“ je dobar i veoma zanimljiv i pitak starostavne izdanak memoarske proze koja se ka čitaocu kreće na talasu nežnosti, nenametljive duhovitosti, povremene sete, snažnih upliva lirizma i veštog žongliranja osnovnim postavkama memoarske proze koja u sebi, kao važan, ako ne i najvitalniji sastojak, nosi upečatljiv i poletan prikaz davnog prohujalog vremena i sa njim zaturenog spokoja. Da zabune ne bude, ovo nije delo iz domena kvir književnosti, ali jeste značajna i validna dopuna poželjno što temeljnijem upoznavanju sa šire shvaćenim opusom važnog autora upravo iz korpusa kvir književnosti, te se, kao takva, ona mirne duše može preporučiti svima, a ne samo ili, daleko bilo, isključivo odanim pristalicama Asimanovog stila i izraza i/ili bespogovornim i neselektivnim kompletistima. Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Filmovi

oralo je i to da se desi – kad-tad; prosto, kvir film je već dugo prisutan, ne samo unutar svog zabata i ne samo u sferi festivalskih ostvarenja, već i šire – u kontekstu redovne i opsežnije bioskopske distribucije na raznim belosvetskim adresama, a pritom je i sve probitačniji i sve vidljiviji u tom nekom opštem smislu, te ne bi trebalo da čudi što se deo filmova tog soja, a posebno onih koji stižu iz produkciono viših liga i iz domena krupnijih prikazivačkih ambicija, tu i tamo nađe i praktično i ušanči negde na sredini puta, dosta blizu glavnog toka, a što onda sa sobom nužno nosi i obično pogubno srednjačenje. Za ovaj broj imamo dva viđenija LGBTQ filma upravo te fele, ali, doduše, sa donekle različitim krajnjim kvalitativnim dometima. Silno najavljivan i medijski praćen, ali u delu javnosti sasvim zdravorazumski shvaćen kao pokušaj glavne zvezde da putem upravo baš takve filmske priče ojača i preobrazi vlastitu sliku u javnosti, tim pre što su ponovo krenuli da isplivavaju video-dokazi homofobičnih stavova iz davne prošlosti i reperskih dana (a gde je, na žalost, takav svetonazor i dalje i sveprisutan i dominantan), film „Joe Bell“ je napokon stigao pred publiku. Mark Volbeg je glavna zvezda i ključna

Igrani filmovi “Joe Bell” i “Sublet”

digne svest o pošasti vršnjačkog i drugog maltretiranja koje trpe i sa kojim u tim nežnim danima moraju da se nose gej omladinci i u tom emancipovanijem delu planete, a sve to nakon smrti malodobnog mu sina. Na papiru, ovo zvuči sasvim na mestu, tim pre jer je reč o ekranizaciji i filmskom domaštavanju događaja koji su i zbilja dogodili. U tom pogledu, „Joe Bell“ biva možda sasvim očekivan film, ali u isti mah film koji, obraćajući se očito šire zahvaćenoj publici, možda i ima nekakve šanse da podigne barem za jotu svest o nužnosti inkluzije u toj dimenziji svakodnevnog bitisanja onih skrajnutih, odbačenih, stigmatizovanih, ponižavanih, ugnjetavanih... i samim tih tako blizu očaju i crnim mislima. Nevolja je što je u svakom svom, pa i najsitnijem i naoko najefemernijem aspektu „Joe Bell“ čedo narečenog srednjačenja, koje, nekako, neizostavno, ide u skladnom paketu sa uvek jalovim i lako uočljivim kalkulanstvom. I, zaista, „Joe Bell“ je temeljan dokaz kalkulantske ostrašćenosti i kreativne

U zamci sredine puta Piše: Zoran Janković uporišna tačka ove, avaj, sasvim srednjačke i kinestetski rutinirane drame o ocu, nekada konzervativcu i alfa-mužjaku, koji pešači s kraja na kraj prostranstava Amerike sa namerom da po-

www.optimist.rs

kratkovidosti – naprosto, priča, koja pukom dramaturškom mehanikom bez ikakvih rizika ide napred (ka odjavnoj špici), kao i film u celini izgleda kao niz brižljivo popisanih i odrađenih tropa i nužnih stavki za povest i projekat ovog profila. To, naravno, ne znači da film nije upotrebljiv, naprotiv, dovoljno je tečan i pregledan i lako se prati, ali istovremeno ne pružajući ama baš nijedan povod iole verziranijim poznavaocima srodno-sličnih povoda da iole usredsređenije prate tako rutinski i tipski ustrojenu i određenu priču, satkanu od samih opštih mesta i zicer-sigurnih rešenja. U skladu sa tim je i sve ostalo – oskarovski ekspresivna gluma Marka Voberga, prikaz amerikane kao iznuđenog načina života i pogleda na svet, snimateljska, scenografska, kostimografska rešenja, šaputavo-melanhlične alt-kantri tužbalice kao muzičke pokrivalice, ali i prikaz odnosa među likovima i, što je još grđe, odnos reditelja prema svom filmu. Onda ni ne čudi što na kraju imamo film do koga gledaocu i naprosto nije (dovoljno) stalo, te ni transformacija glavnog junaka iz bigota u slomljenog čoveka svesnog značaja borbe većih prava za sve, uvek i svugde postaje tek saharinski ukras koji je, na koncu svega, sam sebi svrha. Nešto bolji utisak je ostavio Ejtan Foks, prekaljeni izraelski sineasta, zapaženi i cenjeni udar-

nik upravo na polju kvir filma, u svom najnovijem ostvarenju nazvanom „Sublet“; jednostavan zaplet se tiče isprva nenadanog prijateljstva između mladog geja iz Tel Aviva, filmskog autora u pokušaja, i njujorškog autora putopisnih reportaža koji stiže u taj grad i iznajmljuje stan na pet dana kako bi čitaocima preneo utiske o životima stvarnih ljudi na tim dalekim meridijanima. „Sublet“ i oni manje upućeni lako mogu da prepoznaju kao sasvim prihvatljivo delo zrelog autora, koji očito dobro vlada stilemama tog tipa filma, ali ovaj film, na drugoj strani, ponajpre ostavlja utisak dobro upakovanog proizvoda prilično predvidljivog sadržaja i stila izrade. Film dobrim delom deluje kao turistička razglednica, glavni junaci su možda i neoprezno postavljeni kao generacijski arhetipovi, njihove dijaloške razmene na mahove deluju odveć artificijelno, ali ipak najveći problem biva to što, nasuprot toj sveukupnoj uprizorenosti i funkcionalnosti, „Sublet“ teško da pobuđuje iole proživljenije i iskrenije emocije kod gledaoca. Nema tu velike i glavolomne nauke, to je jedan od cehova koji se plaća kada se krene put pomenutog glavnotokovskog srednjačenja, a ovde je ključno pitanje da li se takve odluke i izbori mogu tek tako tolerisati u konkretnom slučaju Ejtana Foksa, u čijem opusu su i izvrsna ranija dela „Josi & Jager“, „The Bubble“, „Walk on Water“. Vodič kroz gej Srbiju

O OPTIMIST Dokumentarci

vaj definitivan a možda i bespovratan preobražaj prikazivačkog fokusa sa bioskopske distribucije ka striming-servisima ove ili one vrste, ovog ili onog opsega i dometa na ruku svakako ide dokumentarnim ostvarenjima i njihovim autorima, jer, naprosto, oni dobijaju priliku da komuniciraju sa potencijalno znatno brojnijom publikom nego što je to slučaj kada se bez mnogo nade u povoljan i srećan ishod bore za svoje mesto na bioskopskim repertoarima, uvek priklješteni između bučno promivisanih igranih filmova sročenih po pretpostavljenim ukusima šire publike. Evo, pred gledaocima su se u poslednjih nekoliko sedmica pojavila i dva zaista referentna i kvalitetna dokumentarna ostvarenja na LGBTQ teme – „Pray Away“ i „Legend of the Underground“. Prvopomenuti stiže u ponudi Netfliksa i sa producentskim belegom Rajana Marfija, kome poslednjih godina u kreativnom pogledu ni najmanje ne cvetaju ruže, ali nam barem u svojstvu producenta u sada već redovnim tranšama isporučuje baš valjana dokumentarna dela (što je bio i nedavni „Circus of Books“), a sama priča ovog reportažno postavljenog dokumentarca tiče se

matički precizno postavljen, krcat je zanimljivim, rečitim i, reklo bi se, sasvim iskrenim ispovestima ponajpre onih koji su u nekom trenutku postali zvezde i zaštitna lica tog sveobuhvatnog i ozbiljno ustrojenog pokreta, a koji su uspeli da se odupru i vrate životu sa kakvom-takvom utehom slobodnog izbora i na polju seksualnih preferenci i kvir identiteta. Tema “Pray Away” i “The Legend of the Underground” je teška i neretko mučna, nije tu ni bilo prostora za duhovitost i žovijalnost, ali autori neporecivo uspevaju da stvore smiren, staložen, razložan i neostrašćen prikaz tog silno zanimljivog i ilustrativnog fenomena, poštujući, pritom, dostojanstvo pokajnika i imajući razumevanja za bol mogućih žrtava njihovih obmana i zločinjenja iz tada, kako su naglašavali, iskrenih pobuda. Piše: Zoran Janković I nakon gledanja filma „Pray Away“ ostaje pometnja u glavi kako je moguće da opstaje utemeljena na brojnim konfenomena gej konverzija, odnosno, u SAD i dalje tradiktornostima, poput činjenice da je tako prisutnih verskih i sličnih organizacija koje se nešto, taj viralni i fatalni verski fundamentalizam bave preobraćanjem gej populacije nazad na mogao i može i dalje da pušta tako duboko kostaze sigurnog hetero-normativa. Film je mate- renje u zemlji tako sistemski jasnog sekularnog

Za slobodu od amova spremni

www.optimist.rs

profila. U kontradikciji su i junaci, ponajpre, pokajnici (sada okupljeni u pokretima tipa eks-eks gejeva), koji su, ruku pod ruku, sa krupnim kapitalom i nosiocima političke moći, što je dodatno užasno, posebno tokom prvih talasa tamošnje eksplozije SIDE, tako istrajno i sa ubeđenjem sejali zlo budućih/skorašnjih isključivosti usmerene prema onima koje bi makar nominalno lako mogli i trebalo da razumeju. Film „Pray Away“ ne beži od svoje ionako očigledno angažovane i aktivističke suštine, tek na par mesta skliznuvši u zamku otvorenije didaktičnosti, a, ukupno uzev, ostavlja vrlo dobar utisak vešto skrojenog reportažno-problemskog dela na i dalje značajnu i prisutnu temu. Donekle filmičniji i kinestetski odrešitiji je film koji je deo aktuelne ponude servisa HBO Max, „The Legend of the Underground“, u čijem su fokusu, pak, konkretne muke gej populacije u kandžama rigidnog državnog aparata u Nigeriji, gde je homoseksualni čin i dalje kriminalizovan i gde je (bilo) moguće da gej seks, pa čak i sumnja da se radi o pripadnosti gej krugovima može dovesti do kazne od čak četrnaest godina. U tom pogledu, „The Legend of the Underground“ dosta brzo stupa u ubedljivu rimu sa prošlogodišnjim dokumentarnim hitom, „Dobrodošli u Čečeniju“. Međutim, iako se nominalno bavi istovetnom temom i problemom, pa i društvenom anomali-

jom, „The Legend of the Underground“ ipak biva vidno vedrije ostvarenje, što je nepobitno zasluga živopisnih junaka znatno prisutnijeg magnetizma i upečatljive životne snage i energije. U tom smislu, ovaj film donosi posve funkcionalan i izrazito intrigantan spoj prikaza stvarnog i ozbiljnog egzistencijalnog čemera i podsećanje na vitalnost (a što je najupadljivije na primeru tamošnje influenserske zvezde u povoju – krajnje osobenog i flambojantnog Džejmsa Brauna, mladića koji prilično borbeno i samopouzdano čeka zvanično suđenje koje će svakako uticati na sve u njegovom ionako teškom životu). S druge strane u oči ipak upada isforsiranost izvesnih segmenata filma, gde pod znak pitanja dospeva sama njegova dokumentaristička bit i verodostojnost , a to je najevidentnije u pojedinim delovima priče o Majklovom povratku u domovinu. A najupečatljiviji film biva u momentima kada neprikriveno prigrli svoju pop-kulturnu bit i kada se naporednom montažom ukazuje na brojne nedoslednosti u životu Nigerije i odnosa vlastodržaca i većine prema pitanjima i aspektima kvira. Ukupno gledano, reč je o vrlo dobrom, gotovo pa odličnom ostvarenju iz koga se može saznati dosta toga raznorodnog a svakako značajnog, uključujući i uvek na mestu podsećanje da datosti u borbi za lične i opšte slobode nikada ni ne može biti. Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Zajednica

Ime, prezime: Goran Vojinović Godine: 24 Zanimanje: Trenutno predajem privatno danski jezik i srpski za strance

www.optimist.rs

Kada si prvi put znao da si... (gej) Ne bih znao da izvučem neki određeni trenutak kad mi je bilo jasno, ali znam zasigurno da sam u srednju školu krenuo misleći da sam strejt, a prvi razred završio kao neko ko je osvestio da je gej osoba. Tvoj izlazak iz ormana... Čini mi se da je svačiji izlazak iz ormara kontinuirani proces na različitim poljima, kod mene je taj kontinuirani proces trajao od srednje škole i čini mi se da je zaokružen prošle godine, kada su moji roditelji saznali da sam gej mimo moje odluke da im kažem. Koji savet bi dao mlađem sebi… Sve će na kraju ispasti manje-više okej, tako da radi kako ti misliš da treba!

Naj gej stvar koju si ikada uradio... Valjda ne može ništa biti više gej od gej seksa? (smeh) Tvoj prvi gej kafić/klub... Prvi gej kafić – stari Mistik, prvi gej klub – pokojni Apartman. Tvoj prvi poljubac... Prvi gej poljubac sam imao 2012. u klubu Apartman sa nekim nepoznatim likom na nastupu Sajsi MC. Sećam se da je bio jako pijan kad mi je prišao i da je imao pirsing na jeziku, kojim mi je bilo zabavno da se igram. Imao sam pre toga strejt poljupce, ali to sada deluje kao neki prošli život. Nevinost izgubio... Nisam počinio nijedno krivično delo dosad. Šta za tebe danas znači biti gej... Biti gej je za mene

nešto što obeležava moju svakodnevicu i što je izgradilo velik deo mog identiteta. Tvoj naj gej muzički album bio bi... Born This Way od Lejdi Gage. Donji veš koji ti donosi sreću... Svaki sa vidikovačke pijace, koji se još nije pocepao! Najviše se ložiš na… Joj, bolje da ne znate.

izdavača da prevedem tu knjigu, pa da možete i vi da je čitate.

Gej film koji morate pogledati... Zvučaće kliše, ali „Molitve za Bobija”. U nedelju popodne naći ćemo te gde... Verovatno negde na kafi sa društvom. TV serija koja je promenila tvoj gej svet... Jel’ računamo Queer Eye for the Straight Guy kao seriju? To sam kao klinac (krišom) gledao na Fox Life-u kad uhvatim. Omiljena knjiga… Jako slabo čitam, jer imam jako velik problem sa fokusom. Međutim poslednja knjiga koja mi je bila jako zanimljiva jeste Srećan kraj (En lykkelig slutning) od norveško-danske spisateljice Maren Utaug. Bože zdravlja da se uhlebim kod nekog

Tvoj gej heroj je... Svi gejevi koji su skupili hrabrost da se autuju, kao i oni koji će tek to uraditi.

Omiljena gej ikona… Od regionalnih – Severina, Sajsi MC i Nataša Bekvalac. Od stranih – Lejdi Gaga. Grindr ili GayRomeo… Više ni jedno ni drugo. Omiljena društvena mreža… Mene smaraju društvene mreže spomenarskog karaktera, kao što su instagram i fejsbuk. Ja više volim društvene mreže, na kojima ili mogu nešto da kažem ili da pošteno pravim budalu od sebe, tako da moj ubedljivi glas ide tviteru, a jako drugo mesto tiktoku.

Tvoj stav o ljubavi i braku... Nadam se da homoseksualna ljubav neće biti toliko polarizujuća tema, koliko je sada. Što se braka tiče, ja znam da se među progresivnijim ljudima vodi ta polemika da li je brak prevaziđena institucija ili ne. Mene konkretno to ne zanima. Mene zanima da brak, dokle god kao institucija postoji, prevaziđena ili ne, treba da bude i meni dostupna za svaki slučaj. Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST LGBT twitter

www.optimist.rs

Vodič kroz gej Srbiju