Optimist 51 - decembar 2019. by Optimist Magazin

Izdvajamo Osnivač i izdavač: Gej lezbejski info centar Godina osnivanja: 2011. Glavni i odgovorni urednik: Predrag M. Azdejković Saradnici: Tamara Skrozza, Nemanja Marinović, Milan Popović, Zoran Janković, Milan Aranđelović, Marjana M. Stevanović, Igor Maksimović, Milan Živanović, Ivana Nikolić, Bogdan Petrović, Marko Radojičić, Srđan Šveljo Fotografija sa naslovne strane: Fame Solutions Web: www.optimist.rs E-mail: optimistmagazin@gmail.com FB Page: www.fb.me/optimist.rs Štampa: Newpress

Slučaj Goran Jevtić

10 je homofobija Javno autovanje

Podrška:

Република Србија МИНИСТАРСТВО КУЛТУРЕ И ИНФОРМИСАЊА

Magazin možete čitati i na:

Magazin prihvata nadležnost:

CIP Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 305 OPTIMIST : vodič kroz gej Srbiju / glavni i odgovorni urednik Predrag M. Azdejković. God. 1, br. 1 (jun 2011) . [S. l.] : Regionalni info centar, 2011 (Smederevo : Newpress). 21 cm Dvomesečno. Naslov 1. broja: Optimizam ISSN 22176756 = Optimist COBISS.SRID 186184972

Džudit Batler 16

Mer- 50 linka festival 42 Strah od leptira

OPTIMIST Skrozza na skroz

trašno je, nehumano i teško za praćenje kada rulja, mediji i društvo koje ne poznaje pravo - čereče bilo kog čoveka, koji je bilo šta skrivio i prema kojem iz nekog razloga više nema milosti. Kada je taj čovek vanserijski talentovani umetnik, koji očigledno strada zbog svoje seksualne orijentacije i zato što se (svojom umetnošću) zamerio državnom vrhu, stvar postaje gotovo nepodnošljiva. Ne zato što za umetnike ne važe ista pravila kao za ostale, već zato što su posledice drugačije: običan čovek iz tog kolektivnog orgijanja može kako-tako da izađe i da pokuša da svoj život sastavi ispočetka, dok senka na umetniku ostaje zauvek. Ako je umetnik pritom čerečen praktično bez dokaza, "na reč", nizašta - to ostavlja trag i na društvu, i na njegovoj kolutnoj istoriji, ali i na njegovom obrazu. Zbog svega toga, ovo će doba, ova država, ovi mediji i svako od nas ponaosob - večito biti kriv zbog onoga što je pred našim očima urađeno Goranu Jevtiću. LEVIJATAN(SKO) IZVEŠTAVANJE Slučaj Jevtić je od samog početka prilično čudan, mutan i medijski skaredan. Već tada, naime, bilo je jasno da niko nikada neće utvrditi šta se dogodilo u toaletu somborskog pozorišta u noći 15. juna 2014. i da će sudski proces, baš kao i medijsko izveštavanje biti bazirano na slepoj veri u jednog ili drugog aktera. Prema Jevtiću, između njega i tada maloletnog L.K. nije se desilo ništa, izuzev činjenice da se L.K. uvek nalazio pored njega, da mu se prislonio uz leđa u toaletu, da je bio otvoren u vezi svoje homoseksualne orijentacije i da Jevtić nije znao da je mladić maloletan. U toj prvoj verziji, L.K. je sa svoje strane tvrdio da ga je glumac koji mu je do tada bio idol, silom naterao na seks. Mediji su se utrkivali koji će dati detaljniji prikaz i koji će krvi žednoj publici prvi izložiti Jevtićevu glavu. I sve je to skoro bilo zaboravljeno, do 1. oktobra ove godine, kada je prvobitno određen kućni pritvor, zamenjen klasičnom zatvorskom

www.optimist.rs

kaznom od deset meseci. Posle toga se prvi put javno oglasila i navodna Jevtićeva žrtva, s gomilom novih detalja koji nisu nimalo doprineli konačnom razjašnjenju. O počecima ove priče, "Optimist" je već opširno pisao, pa ovaj put nema potrebe da se bavimo događajima od pre pet godina, baš kao ni sudskom odlukom - tim pre što je Jevtićev advokat najavio žalbu, ali i zbog sad već neoborive teze da Jevtić zapravo nije stradao pred sudom, već pred medijima. Pre i iznad svega, u svemu ovome problematična je ispovest Luke Krčevinca - koji sada ima 21 godinu, pa i pravo da otkrije svoj identitet. Nakon preinačene kazne, on je seo i odlučio da, od svih medija, svoju ispovest ponudi Kuriru i Levijatanu, udruženju koje inače nastupa kao organizacija koja štiti napuštene i zlostavljane pse, a koja se sve više uključuje i u zaštitu ljudi (?!). Delatnosti Levijatana su u ovom trenutku takve i tolike, da bi njima ozbiljno morali da se pozabave državni organi. Građani i građanke bi, naime, morali da budu obavešteni da li je u pitanju nekakva civilna policija ili paravojska, uz čiju dozvolu rade i šta im je zapravo posao - da li je Levijatan nešto od čega bi trebalo da strepimo (jer je reč o mišićavim momcima koji imaju jasno obeležena vozila, očigledno dovoljno novca, moćnu mašineriju koja se na društvenim mrežama surovo obračunava sa svim neistomi-

POPUŠENA PRAVDA I MEDIJSKI SEKS

Goran Jevtić piše: Tamara Skrozza

šljenicima, itd)? Ili je, naprotiv, baš Levijatan mesto kojem bi ubuduće trebalo da se obratimo ukoliko imamo bilo kakav problem - pošto je očigledno da oni preuzimaju neke policijske ingerencije, a da policiju za to nije briga?

DELIOCI PRAVDE E, taj i takav Levijatan u ovoj je priči preuzeo ulogu istražnog organa, pa i sudije. Jer, upravo je pred kamerama Levijatana (?!) Krčevinac ispričao kako ga je Jevtić uvukao u svoju WC kabinu, skinuo mu pantalone, izvukao polni organ i objasnio da bi trebalo da bude srećan "ako neko ovoliko slavan želi da ti popuši". Tačnije, ovo poslednje nije izgovorio sam Krčevinac, već je njegove neizgovorene reči "preveo" član/predstavnik/novinar/islednik Levijatana. Nakon oralnog seksa, kako je ispričao, on je istrčao iz pozorišta i život mu je bio uništen. Da bi ilustrovali to uništavanje, mediji su pohrlili ne samo da prenesu ispovest, već i da objave faksimil psihijatrijskog nalaza u kojem se navodi da je mladić zaista pretrpeo ozbiljnu traumu. Da su samo jednom, samo jedan jedini put, pročitali Kodeks novinara Srbije; samo jedan jedini put seli i razmislili o onome što čine - mediji ne samo da sve ovo ne bi uradili, već bi od te priče pobegli kao đavo od krsta. Jer, profesionalni standardi svuda u svetu najstrože zabranjuju objavljivanje medicinskih kartona: posebno u situacijama kada je reč o mentalnom statusu osobe o kojoj se izveštava, a naročito kada te nalaze nudi lično osoba za koju su stručnjaci utvrdili da je preživela traumu. Jer, ako je preživela traumu, osoba nije sposobna da proceni značaj, posledice i "težinu" svog medijskog nastupa, što

u prevodu znači da je za medije "zabranjena zona". Kodeks novinara, zakoni, sve međunarodne i domaće povelje, naime, zabranjuju zloupotrebu nečijeg mentalnog ili emotivnog statusa, kao i kršenje prava na nečiju privatnost. Čak i da su nekako prevideli ovaj "detalj", druga dva bi medijima morala da budu sumnjiva. Luka Krčevinac je, naime, najavio da će ubuduće raditi na raskrinkavanju pedofila i pedofilije, odnosno da će sarađivati s Levijatanom i "govoriti o svom iskustvu". Kao relevantno se, dakle, uzima svedočenje osobe koja će ubuduće sarađivati s Levijatanom, pred kamerama Levijatana (?!). Takođe, kao sasvim prirodna, prihvata se najava da će on - opet uz pomoć Levijatana nastaviti javni progon osobe koja je već osuđena za seksualno uznemiravanje. Pored toga, predsednik Levijatana Pavle Bihali je rekao, a (provladini tabloidni) mediji uredno preneli da ima informacije da je Jevtić napastvovao još dvojicu dečaka u Somboru, da se neće smiriti dok svi "bolesni pedofili" poput Jevtića ne završe u zatvoru, a da one koji ga brane može biti sramota i da su "gadovi". Otvoreni poziv na progon, otvoreno upiranje prstom za nedokazana, ozbiljna krivična dela, otvorene uvrede na račun neistomišljenika, itd. Halo, mediji, ima li koga tamo?! Halo, bre, to se ne radi! No, nisu mediji samo sledili Levijatan, nešto su iskreirali i sami. To se pre svega odnosi na Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Skrozza na skroz zloupotrebu fotografije Gorana Jevtića, što je takođe jedan od ozbiljnijih profesionalnijih prekršaja. Uz naslove tipa "Ubiću se, neću u zatvor", u kojima su, pozivajući se na neimenovane izvore tvrdili da je Jevtić u lošem psihološkom stanju, listom je objavljivana fotografija njegovog uplakanog lica, očajničke grimase. Reč je, naravno, o snimku iz jedne od Jevtićevih predstava - u kojoj on, kao vanredno talentovani glumac, više nego verno dočarava očaj, tugu, nemoć i sve ostalo što je ovim paramedijima bilo neophodno kako bi opisali svoje nepotvrđene teze. Da prevedemo: to je isto kao kad bi neko uzeo nečiju fotografiju sa sahrane oca, pa je plasirao kao fotografiju snimljenu na nečijem rođendanu (kako bi dokazao da je osoba o kojoj je reč monstrum, koja se ni na rođendanima ne raduje); ili, još grđe, ako bi fotografiju s rođendana, plasirali kao fotografiju sa sahrane (pa je osoba onda još gori monstrum, jer se raduje nečijoj smrti). To je, dakle, FALSIFIKAT. Koji sasvim zadovoljava potrebe ciljne grupe ovih paramedija, da do kraja uživaju u nečijem padu, da budu nemi svedoci kraja nečije karijere i da sladostrasno uživaju u tome. PITANJA Konačno, postoji ovde i jedan dublji medijski problem - nešto sa čime i inače imamo problem u svakodnevnom izveštavanju, a što itekako utiče na političke, društvene, ideološke i sve druge izbore cenjenog publikuma. Mediji koji NE POSTAVLJAJU PITANJA nisu mediji, već puka sredstva, oruđa za nepotpuno, pristrasno i neprofesionalno izveštavanje. Kao što se u "prvoj epizodi" slučaja Jevtić nisu bavili pitanjima koja su prosto "ubadala oči", tako se ni sada nisu zapitali čak ni ono najosnovnije: - Kako je i zašto mladić koji tvrdi da mu je pre pet godina uništen život, sada odlučio da otkrije svoj identitet i da se tako svojevoljno uništi za "vjeki vjekov"? Jer, od sada pa nadalje, čak i ako doživi neviđeni uspeh na bilo kom planu, on nikada više neće biti samo Luka Krčevinac, već "onaj" Luka Krčevinac. - Kako je i zašto Goran Jevtić osuđen na deset meseci zatvora zbog (u najgorem slučaju) oralnog seksa, a mladić koji ubije devojku na pešačkom prelazu i pobegne s lica mesta, ne odleži ni jedan dan? - Kako je i zašto Goran Jevtić osuđen za "deset

www.optimist.rs

minuta pipkanja" (kako je to definisao čak i Informer, koji nije bio nimalo naklonjen glumcu), a Jutka iz Brusa ili niz raznoraznih Jutki koji maltretiraju žene, još uvek slobodno šeta i privređuje? - Kako i zašto je Goran Jevtić označen kao najveći i najbolesniji pedofil, a sa stranica dnevne štampe nas gledaju osobe koje su se godinama seksualno iživljavale nad svojim trogodišnjim ćerkicama, ili petogodišnjim komšinicima? - Zašto se Levijatan nije oglasio u tim slučajevima? Zašto tada nije snimao ispovesti žrtava? - Zašto je, od svih ljudi, stradao baš Goran Jevtić? Ima li to ikakve veze s činjenicom da je gej? - Zašto je, od svih ljudi, stradao baš Goran Jevtić? Ima li to veze s činjenicom da je u predstavi "Gospođa ministarka" otvoreno imitirao predsednika države? I s činjenicom da je ovaj naročito osetljiv kada se neko sprda na njegov račun? Druga epizoda slučaja Jevtić za sada je završena. Videćemo šta će na kraju biti sa žalbom, sa presudom, sa jednom briljantnom karijerom i jednim vanserijskim životom. Videćemo da li će Luka Krčevinac zaista doprineti borbi protiv pedofilije, da li će Levijatan isterati pravdu i u drugim navodnim slučajevima i da li njihovo vreme tek dolazi, kao što je najavio Pavle Bihali. Istina će, međutim, biti nepoznata sve dok neko iskreno i potpuno ne odgovori na ova pitanja. Sve do tada - mrak. U ovoj priči, i inače.

K OPTIMIST Region

ada je početkom aprila širom Bosne i Hercegovine odjeknula vest o prvoj Bh. povorci ponosa zakazanoj za 8. septembar, neki mediji, političari i deo javnosti počeli su da rade ono što jedino znaju kada su LGBT+ prava u pitanju – da pozivaju na tradicionalne, „prave“, porodične vrednosti. Neke stranke, poput Stranke demokratske akcije, SDA, pozvale su organizatore da odustanu i da ,,bez ikakve potrebe ne unose nered među građane glavnog grada Bosne i Hercegovine.“ Te prve nedelje nakon najave prajda obeležili su govor mržnje, netrpeljivost, pozivi na segregaciju, pretnje pa čak i napad na dve pripadnice LGBT+ zajednice. Ni pojedini mediji nisu bili bolji, pogotovo u danima pred samu povorku: senzacionalistički su pisali o bezbednosnim aspektima šetnje, od rute do broja od 1100 policajaca, angažovanja posebnih snajperskih timova i postavljanja betonskih ograda uz sporedne saobraćajnice u središtu grada gde je predviđeno kretanje učesnika. Fokus na opštenarodnoj bezbednosti radije nego na ljudskim pravima, stara dobra mantra. Nepunih mesec dana nakon povorke, kada su mediji već ožedneli za novim klikovima, pojavio se tekst na portalu Klix.ba pretencioznog naslova ,, Zašto kasni izvještaj o tome koliko je koštala organizacija prve Bh. povorke ponosa.“ Ponovo stara dobra mantra – ne samo da nisu u skladu sa našim „normalnim“ vrednostima, već su i lopovi. Ili, kako je to lepo objasnila Kristina Ljevak, novinarka i aktivistkinja za zaštitu prava LGBT+ osoba: ,,Intoniran kao da se odnosi na Čovićev novi audi, Dodikov predizborni šatorski skup na kojem je on s pjevačkim mikrofonom u rukama

www.optimist.rs

ili Bakirovih obećanih 100.000 radnih mjesta, ovaj tekst nije ničemu mogao poslužiti osim davanja dodatnog povoda za mržnju onima koji ne samo da ne bi odobrili povorku već bi na različite načine (dostupne među klix komentarima) sankcionisali njene učesnike i učesnice.“ Kao i u svakoj pravoj balkanskoj državi, i u Bosni su dan pre povorke i na dan same povorke prijavljena i odobrena dva kontraskupa: Dan tradicionalne porodice, u organizaciji UG Svjetlo i nekolicine nevladinih organizacija, i druga u organizaciji Inicijative Iskorak. Boško Obradović and Dragan Djilas like this. Da ne bude sve tako crno postarali su se oni pripadnici sedme sile koji su napokon počeli objektivno da izveštavaju o pravima LGBT+ zajednice, mnoge istaknute javne ličnosti, međunarodna zajednica, kao i deo bh. i javnosti u regionu. Bilo je i onih političkih partija koje su istinski podržavale povorku. Bilo je i onih koje su to činile deklarativno, a bio je tu i Dragan Čović iz HDZ-a, koji je izjavio sledeće: ,,Kod nas svako malo neko paradira.“ Što se tiče stranaka po Republici Srpskoj, one i nisu imale šta mnogo da kažu o prajdu. Da je zakazana za Banja Luku ili Bijeljinu, druga bi se pesma pevala. Za Tanju Topić, političku analitičarku iz Banja Luke, manjak istinskih reakcija političkih stranaka po Bosni i Hercegovini nije ništa novo: ,,Oni naprosto ne žele da rizikuju da izgube podršku potencijalnih birača. Uostalom, političari u BiH su retrogradni, mnogo je bitnije što su paradu podržali brojni intelektualci, umetnici, univerzitetski profesori i novinari,“ rekla je Topić za bosanske medije uoči samog događaja. Sa podrškom političara, medija i šire javnosti ili bez svega toga, dva meseca nakon održavanja poslednjeg prvog balkanskog prajda jedno je sigurno – Sarajevo je iz prve položilo test tolerancije. Možda jeste bilo mnogo policije, možda protivnici jesu šetali dan ranije i istovremeno sa

učesnicima povorke, ali povorka je održana. Bez krvi, bez batina, bez navijača, bez skinhedsa, bez paljenja, lupanja, razbijanja. Sa prikladnijom terminologijom, manje govora mržnje i ozbiljnijem pristupu LGBT+ temama u medijima. Sa oko 3,000 učesnika, kojima su mahali stanovnici zgrada sa rute. Sarajevo je izašlo. IMA IZAĆ’ VS ,,BOSNA, BRAK, JUNACI” Neki tvrde da su kontraskupovi doprineli većem dolasku ljudi na prajd od očekivanog.

nosa, vidljivijim je učinila sve probleme i potrebe LGBTIQ osoba, ali i svih drugih diskriminisanih u bh. društvu i to nas obavezuje na kontinuiranu borbu.“ Bakić kaže i da je povorka motivisala mnoge da se autuju i dobiju podršku iz svoje okoline, ,,proizvela neophodne diskusije o LGBTIQ pravima, problemima i potrebama u privatnom i javnom prostoru, mnoge ohrabrila da izađu sljedeće godine ili se uključe aktivno u borbu koju mi hrabro nastavljamo.“ Ono što mnoge zanima jeste da li se nešto promenilo nakon povorke po pitanju zakona koji regulišu prava zajedKako je Sarajevo iz prve položilo test tolerancije nice. Bakićeva odgovara da zvaničnih i formalnih inicijativa nema, ali da su ranije napravljeni pomaci i da postoje neke inicijative na različitim nivoima vlasti u Bosni i Hercegovini koje idu u smeru unapređenja prava LGBT+ osoba. Problem je, kaže, što su ,,implemenPiše: Ivana Nikolić tacija i razvoj spori ili nepostojeći. Tome ne doprinosi decentralizovan bh. politički sistem pa je u mnogim sredinama pristup uslugama za LGBTI osobe bolno iskustvo.“ Iako im je primarni cilj bio da pokažu da je boMožda 9. septembar nije osvanuo kao dan u sanska porodica skup muškarca i žene – uz za tu kome su prava bh. LGBT+ zajednice napokon skupinu primerene transparente ,,Zašto se ne adekvatno zakonski uređena. Ni kao dan u kome poštuje volja većine,“ ,,Zna se šta je ključ, a šta članovi ove zajednice više nemaju neprijatna brava,” i, po skromnom mišljenju ove autorke, iskustva u svojoj bližoj i daljoj okolini. Možda se pobednički ,, Bez porodice i braka nema Bosne nije mnogo toga promenilo. ni novih junaka“ (mit da rađamo decu i šaljemo A možda je sve i u oku posmatrača, pa tako i ih da se međusobno poubijaju ili ginu ni za šta odgovor na pitanje – da li je bosanskohercegoživi, živi!), na ulice su izveli oko 200 istomišljenika vačka povorka bila uspešna. Ako pogledamo sa balonima u boji trans zastave. Pretpostavljate 2008. i pokušaj prvog Sarajevo Queer Festivala, kako su roditelji nekih novih bosanskih junaka reći ćemo – jeste, bila je uspešna, ima mnogo pobrzo postali predmet opšte sprdnje na društve- maka. Ako pogledamo i ostale prve pokušaje ornim mrežama. ganizovanja prajda po regionu – pogotovo Sa druge strane, organizatori kažu da je na Beograda 2001. – reći ćemo ponovo da je bila prajd od očekivanih 500-1000 ljudi, sarajevsku uspešna. Ali ako virnemo van našeg poluostrva, Titovu ulicu ispunilo više od 3000 učesnika, jer još uvek (pomalo) zatucane balkanske avlije, u je, između ostalog, proradio inat. neki dalji svet, kazaćemo – pa i nije. Bilo je tu poOrganizatori kažu i da su ponosni i više nego licije, snajperista, paralelnih protesta, govora zadovoljni – i najavljuju da se uskoro bacaju na mržnje, bosanskih Boška Obradovića itd. pripremu sledeće povorke. Ipak, autorka ovog teksta ostaje pri prvoj tvrDajana Bakić iz organizacionog odbora rekla dnji. Jer, kod nas se slobode osvajaju polako, po je medijima u nedeljama nakon povorke da je milimetar, korakom puža. I zato je svaki novi miona pomogla ne samo pripadnicima LGBT+ po- limetar – pa i onaj okružen policijom – dragocen pulacije, već i drugih manjinskih grupa: i pobednički. ,,Otkako je najavljena prva Bh. povorka poDo novog milimetra.

Prvi BH. Prajd

Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Osmatračnica

akon protiv diskriminacije vrlo je jasan u svom članu 21 - Seksualna orijentacija je privatna stvar i niko ne može biti pozvan da se javno izjasni o svojoj seksualnoj orijentaciji. U slobodnom prevodu – ne komentarišeš seksualno opredeljenje druge osobe koja se nije javno deklarisala u tom smislu. Jako jednostavno. Ovo je važan član jer se u velikom broju slučajeva „diskusije“, bile one javne ili privatne, završe ad hominem argumentima i udaranjem na lična svojstva ili karakter osobe, umesto na stav i iznetu argumentaciju. U najnovijem slučaju glavni akter je Aca Lukas. Za nekog ko je urlao u „Ćirilici“ kako na Prajdovima u nekim gradovima učesnici imaju seks na kamionu (on je upotrebio drugi termin za seksualni odnos) homofobija nije iznenađujuća, ali su na testu zvanom „autovanje je lični izbor i ne autuj osobe koje nisu sebe autovale“ pali i mnogi nehomofobični ljudi, pa čak i gej aktivisti i najveći saveznici poput Jelene Karleuše. Podsećanja radi, Jelena Karleuša se svojevremeno obračunavala sa novinarima jednog dnevnog lista koristeći njihovo seksualno opredeljenje i navodnu emotivnu vezu u cilju raskrinkavanja pozadine medijske hajke koju vode prema njoj. Iako bi u slučaju da su njeni navodi tačni veza dve osobe bila relevantna, javno autovanje tih ljudi je nedopustivo i nije na njoj da to učini, niti su uopšte društvene mreže mesto za rešavanje sporova tog tipa. No opet, kako kriviti Jelenu Karleušu kada ima samih gej aktivista i aktivistkinja koje to isto rade. Kada je jedna rijaliti zvezda imala homofobični ispad u

www.optimist.rs

medijima, pojedini aktivisti su kao kontraargument izneli da je ta osoba LGBT i da se radi o (auto)homofobiji. Argument za to, kako su mi neki prijatelji objasnili, bio je „kad neko iz zajednice podriva zajednicu time što će javno iznositi stavove koje zajednici štete opravdano je nastupiti na taj način“. Apsolutno nije. Makar aktivisti i ljudi koji bi trebalo da su osvešćeni po tom pitanju treba da znaju da je internalizovana homofobija nešto sa čime se većina LGBT osoba suočava jer odrastaju u potpuno zatvorenom, heteronormativnom i homofobičnom okruženju i to nije slučaj samo sa LGBT populacijom, već i sa Afroamerikancima, Jevrejima, Romima, sa mnogim pripadnicima društvenih grupa koje su izložene društvenoj stigmatizaciji. I onda, sa jedne strane imamo identiﬁkaciju sa agresorom, što je u ovom slučaju celokupno homofobično okruženje i usvajanje one klasične retorike pune predrasuda koja počiva na „mi i oni“ (prepuni su dejting sajtovi ljudi koji traže osobe koje su „drugačije od klasičnih gejeva“ – i onda niz predrasuda koje su identične onima koje ima najhomofobičnija osoba koju možete da zamislite), a sa druge strane imamo nekoga ko zbog pritiska javnosti ne može da se autuje (ukoliko zamislimo da je ta osoba zaista LGBT), pa je to mehanizam odbrane. Iznositi javno homofobične stavove kojima se šteti jednoj celoj društvenoj grupi nema opravdanja, ali javno autovanje te osobe nikada ne može biti legitimna reakcija na to. Ne može da se opravda, ali može da se razume i da se ne koristi homofobija kao odgovor. Najnoviji slučaj je gore pomenuti slučaj Ace Lukasa koji je u internet raspravi Vuku Jeremiću poručio „Narkomančino, ajde da čujemo kako se častite kada ’vodite ljubav’ ti i tvoj školski drug i prisećate se školskih dana onih lepih

devedesetih!”, prenosi GayEcho. Ovo je još jedan i to će se promeniti. Pored legalizacije mariod slučajeva kada se javno diskredituje nečiji huane, PSG će se boriti za legalizaciju prostitustav ili mišljenje, napadajući putem ličnih svoj- cije i ona će mnoge redakcije biti ostavljene stava. Sve je počelo time što je Jeremić uz ko- novinarima“. U sva tri slučaja nečiji rad ili stavovi mentar „Gorećeš u paklu“ okačio snimak na napadani su „argumentima“ koji se odnose na kome Lukas izvodi pesmu „Ovo je Srbija“ na pro- seksualnost, ili seksualnu poziciju i u cilju su disslavi SNS-a, nakon čega ga je Lukas nazvao „bo- kreditacije te osobe. GayEcho je pozvao Poverelesnikom sa nicu da se oglasi iskrivljenom facom“ povodom Ace Lui „psihopatom“, kasa, ali i drugih slukako prenosi Blic, a čajeva, ali treba Jeremić uzvratio dodati da ovde poJavno autovanje je nazvavši ga „drogistoje i elementi za ranim delikventprivatne tužbe. U nom sa tamnim svakom slučaju, konaočarima“. Sa obe rišćenje autovanja strane ad homikao načina diskredinem, čest u politici, tacije samo po sebi ali autovanje ne je homofobični čin piše: Nemanja Marinović sme biti deo tog jer podrazumeva diskursa. Ovakvi nada seksualna orijenpadi ne targetiraju tacija koju iznose samo LGBT populaima negativnu kociju, već i žene u notaciju, iznose je globalu. Setimo se izjave Bojana Pajtića na Tvi- sa ciljem da ponize ili uvrede drugu osobu. Ako teru „Nela Kuburović u drugom stanju. Eto. A sve nastupamo sa idejom da će neki aspekt identivreme je napadate da ništa ne zna“ ili Sergeja teta poniziti nekoga, mi samim tim smatramo Trifunovića koji je napisao: „Emisija koju vodi Oli- da je taj aspekt nešto čega se treba stideti. I to vera Jovićević postoji isključivo da Olivera Jovi- je homofobija u svom punom sjaju. ćević ne bi radila za 150 eura na sat, na poziv. Ali

homofobija

Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Inkluzija

ermin „homoseksualac,“ koji se koristi za opisivanje onih koji ljubav i privlačnost pronalaze u osobama istog pola, pojavio se sredinom XIX veka. Značenje je, naravno, bilo drugačije nego danas, pa je reč uglavnom služila da opiše „praksu,“ ali ne i identitet. Termin je u širu upotrebu ušao 1906, a najviše zahvaljujući Harden–Eulenburg aferi koja je privukla pažnju nemačke javnosti, budući da su članovi kabineta Vilhelma II optuženi za ono što će od toga trenutka početi da se prepoznaje kao „homoseksualna radnja.“ Tako su homoseksualnost na velika vrata uvele tabloidne teme, a termin se za opisivanje svih pripadnika zajednice koristio do pedesetih godina dvadesetog veka, kada je zamenjen terminom „homoﬁl,“ da bi sedamdesetih godina, nakon što su prethodna dva termina počela da se doživljavaju kao „dijagnoza i uvreda,“ na scenu konačno stupila i reč „gej.“ Kada su gej aktivisti krajem osamdesetih godina prošlog veka skovali skraćenicu LGBT, na umu su imali slova čiji je zadatak bio da vidljivost dobije što više identiteta, budući da su do tada sve kvir osobe opisivane samo kao „gej.“ Skraćenica se kasnije probila i u mejnstrim, a kao kišobran termin za sve one koji se ne identiﬁkuju kao heteroseksualni, ali se u početku odnosila samo na lezbejke, gej muškarce, biseksualne i transrodne* osobe. Tako je prvobitno LGBT pokrilo samo bazične identitete, a kao najvažnije se ističe to što je razdvojio identitete koji, iako imaju zajednički cilj, ipak vode različite bitke, pa se tokom borbe i razdvajaju. Upravo zbog toga postoje različite varijante, pa LGBT skraćenica signalizira pristup koji je više feministički, budući da na prvo mesto stavlja lezbejke, dok GLBT, iako znači isto, na prvo mesto stavlja gej muškarce, što ponekad ukazuje na drugačije prioritete. I dok raspored slova ne bi trebalo da bude naročito važan, broj je nešto drugačija priča. Nakon što se skraćenici pridružilo T za transrodne* osobe, na red je došlo i I, a da omogući

prostor za vidljivost i delovanje interseks osobama koje nisu rođene sa biološkim karakteristikama koje se tradicionalno vezuju za neki određeni pol, zbog čega su uglavnom odmah po rođenju podvrgnute bespotrebnim polnim sakaćenjima, a kako bi se pol prilagodio onom koji lekar u tom trenutku smatra prikladnijim. Interseks osobe su i dalje nevidljive, pa se retko pojavljuju u medijima, najverovatnije zbog toga što dovode u pitanje jednu od najvećih podela – onu po kojoj se svet deli na „jači“ i „lepši“ pol. Slovo Q je prvi put primećeno 1996. godine, i skraćenici se pridružilo kako bi proširilo broj onih koji mogu da stanu pod kišobran. Došlo je kao oznaka za „questioning,“ pa i danas označava sve one koji nisu u potpunosti sigurni/e u svoj seksualni identitet, zbog čega i nisu spremni da na sebe stave etiketu koja bi ih smestila u neku određenu grupu. Nakon Q slova su nastavila da se ređaju, pa je možda najduža skraćenica LGBTTQQIAAP, koja okuplja lezbejke, gej muškarce, biseksualne, transrodne i transseksualne osobe,

LGBTTQQIAAP+

Sva slova duge

www.optimist.rs

piše: Milan Živanović

queer i questioning, potom interseks i aseksualne osobe, te ally (saveznike koji mogu da budu i heteroseksualni), i na kraju panseksualne osobe. Mnogi smatraju da previše slova može da postigne efekte koji su suprotni od onoga čemu se težilo, a zbog toga što skraćenice poput ove zbunjuju i smanjuju interesovanje za glavne teme. Najkontroverzniji dodatak došao je u obliku „ally,“ a zbog toga što neki još jedno A vide kao brisanje aseksualnih osoba čija je vidljivost ionako ugrožena. Kako se menjao broj slova, tako se poveća-

vala složenost, pa je simbol + došao kao manjinski superheroj, te znak koji više nije samo matematički, već služi i tome da se zajednici pridruže svi identiteti iz rodnog i seksualnog spektra, čak i oni za koje još uvek ne postoje reči koje bi ih opisale. LGBTIQ+ je došlo kao jednostavnije rešenje, i što je možda još važnije – kao rešenje koje nikoga ne isključuje. „Plus“ bi ipak moglo da se doživi i kao ugrožavanje vidljivosti, a posebno za one identitete čija slova nisu upala u prvu šestorku. Zbog toga je neophodno da se o identitetima govori što više, pa čak i da se izmišljaju nove reči ako je to potrebno. Queer – Ono drugo Q stoji za „queer,“ ili „kvir,“ budući da je termin, koji je ranije imao isključivo negativan kontekst, rehabilitovan, pa danas označava sve one osobe koje sebe prepoznaju kao ne-heteronormativne. Tako ovaj termin može da posluži za opisivanje bilo kojeg LGBTIQ+ identiteta. Aseksualne osobe – Aseksualne su one osobe koje ne doživljavaju seksualnu privlačnost, a neke od njih mogu da osete romantično interesovanje za osobu istog, suprotnog, ili bilo kojeg pola. Od nedavno može da se čuje i termin „aromantičan/a,“ što označava one osobe koje ne osećaju ni romantičnu, platonsku privlačnost. Panseksualne osobe – Oni koje osećaju privlačnost prema osobama bilo kojeg rodnog identiteta identifikuju se kao panseksualne, a uglavnom ističu da ih privlači skup kvaliteta neke osobe, i da rodni identitet tu ne igra nikakvu ulogu. Prefiks „pan“ znači „sve,“ pa se panseksualnost zbog toga lako meša sa biseksualnošću. Demiseksualne osobe – Osobe koje seksualnu privlačnost mogu da osete samo kada se formira jaka emotivna veza identifikuju se kao demiseksualne. Gray – Osobe koje se identifikuju kao „gray,“ ili „u sivoj zoni,“ mogle bi da se prepoznaju kao aseksualne, a razlika je u tome što ponekad mogu da osete seksualnu privlačnost. Kada su rodni identiteti u pitanju i tu se pojavljuje sve više kategorija, pa pored *transrodnog danas imamo još nekoliko odrednica. Agender ili „a-rodne“ osobe su one osobe koje se ne identifikuju ni sa jednim tradicionalnim rodom. Bigender ili „bi-rodne“ osobe se identifikuju sa

(obično) dva roda, bilo u isto vreme ili odvojeno. Termin može da se poveže sa terminom „osoba sa dva duha,“ koji su američki starosedeoci koristili za osobe koje nisu pripadale tradicionalno priznatim rodnim ulogama. Cisrodne osobe su one osobe koje se identifikuju sa biološkim polom u kojem su rođeni. Genderfluid ili „fluidne“ osobe su one koje menjaju rodni identitet, te njihov identitet „teče“ i obično je u skladu sa tim kako se osoba oseća u određeno vreme. Genderqueer osobe su one čija se manifestacija rodnog identiteta razlikuje od tradicionalnih predstava. Neutrois osobe su one koje nemaju rod, koje su neutralnog roda. Običan posmatrač bi mogao da ostane zbunjen, možda čak i da se zapita „čemu sve ovo?“ Tako bi mogao da reaguje bilo koji pojedinac/ka, obično cisrodna osoba, koji je svoje privilegije dobio/la odmah po rođenju, a možda i pre. Oni čije su privilegije izostale znaju da društvo sve svoje pripadnike po pravilu smatra heteroseksualnim, pa ih nakon samo nekoliko minuta pošto dođu na svet pakuje u fioke, a mnogi u njima ostanu do kraja života, i od njih naprave ormare. Za one koji nisu heteroseksualni i cisrodni ovo iskustvo je bolno i destruktivno, a LGBTIQ+ osobe obično vrlo rano znaju da je kod njih nešto drugačije, ali nisu u stanju da odmah objasne šta. Moderno doba ipak nudi više modela, što u pravom životu, što na filmu, pa i više slova, koja su tu da sve nepoznato pretvore u poznato, i da svemu nevidljivom podare vidljivost i mesto na svetu. Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Doroteo

olumnisti poput mene pita- najčešće, iako ponekad nesvesno, radi zbog toga nje dostojanstva u kontekstu da bi bio prihvaćen od strane onih koje žargonski LGBT+ zajednice kao manjin- naziva strejtašima. Manifestacije takvog ponašaske grupe kojoj su u Srbiji i nja su vidljive na svakom koraku i mogao bih dalje uskraćena brojna prava, ovde kao ilustraciju navesti bilo šta, ali mi zbog delovalo je teoretski više jedne druge teme koju uporedo istražujem u nego inspirativno. U praksi se, ovom trenutku na pamet prvo padaju svi oni međutim, pokazalo da bi estetsko-modni uposlenici ili PR-ovi koji su gej stranica ispod ovakvog na- (ukoliko uopšte postoji neki koji nije), a koji ne slova lako mogla ostati pra- samo da rade za njih, već su i prijatelji sa primizna. Razlog bi bio taj što je u tivnim egzemplarima srpske estrade poput reSrbiji danas dostojanstvo, kao najuzvišenija tačka cimo Zuhre Ramizaj i brojnih sličnih mediokriteta u egzistenciji jedne individue i opšte mesto na koji javno šire homofobiju ili ne preduzimaju kome se zasniva kompletna ﬁlozoﬁja (ljudskih) ništa kako bi joj stali na put unatoč velikom utiprava, ugroženo svakom od nas, što nema nika- caju koji imaju na javno mnjenje. Biti gej i raditi kve veze sa seksualnom orijentacijom. Situacija za nekog, ili još gore, družiti se sa nekim takvim, je, nažalost, takva da se ovde u aktuelnom stanju hteli mi to da priznamo ili ne, znači da smo se u stvari može egzistirati samo uz odricanje od (lič- velikoj meri odrekli sopstvenog dostojanstva nog) dostojanstva, zbog čega se uostalom sve pošto, žargonski rečeno, titramo muda nekome više ljudi odlučuje za emigraciju. ko okolo javno blati ono što u svojoj biti jesmo. Kako bi oni kojima to možda nije jasno shvaAko sada priču o individualnom (ljudskom) tili zašto bi se, teoretski, pojam dostojanstva u dostojanstvu ponovo proširimo i na one koji nisu kontekstu LGBT+ populacije iščitavao drugačije gej, a žive u ovoj zemlji na brdovitom Balkanu, nego inače, zamislimo na trenutak da smo na mora nam biti jasno da je ovde i osoba koja živi u nekom lepšem mestu. Tamo gde ljudima dosto- skladu sa tradicionalnim normama prinuđena da janstvo nije oduzeto, in general. Tu bi gejevima ga se odrekne kako bi nešto postigla ili ostvarila bilo za nijansu teže da ga očuvaju nego li onima neki viši cilj u životu. Ukratko, u Srbiji leta gospokoji žive u skladu sa dnjeg 2019. da bi tradicionalnim noruspeo moraš biti mama. Sama činjePEDER, u karakternica da su ljudi nom poimanju ove drugačije sereči. Mnogi su goGde je gejevima nestalo ksualne orijentacije tovo primorani, a veod najranijeg pećina i svesno bira da rioda svog života izse premaže najljigaloženi podsmehu, vijim oblicima nemazadirkivanjima, odterijalnog lubrikanta bacivanju od strane i poltronski, kada već piše: Bogdan Petrović društva, pa čak i nane može nepotistisilju, predstavlja čki, i uvuče u zaveć dovoljan atak dnjicu kome god da na njihovo lično treba – vladajućoj (ljudsko) dostojannomenklaturi, poslostvo bez širenja priče na druge aspekte koji ga ta- davcima, šefovima, starateljima ili da, što je kođe evidentno ugrožavaju. Iz takve polazne možda još i gore pederski manipuliše slabijima tačke pripadnik gej populacije zarad očuvanja oko sebe, čak i onima do kojih mu je stalo kako sopstvenog dostojanstva uglavnom postaje pr- bi ostvario bilo kakav uspeh u društvu koje funkkosan što i nije tako loše, ali neretko i inadžija što cioniše po principu interesnog kumstva. U takvoj je uglavnom destruktivno koliko za druge toliko konstalaciji gej i ne-gej su konačno, a istovrei za njega samog. Ili se, u najgorem slučaju u pot- meno i nažalost, na istom. Takvo stanje stvari se, punosti odriče svog (ljudskog) dostojanstva. To naravno, opet najbolje očitava na estradno-poli-

Dostojanstvo

www.optimist.rs

tičkoj sceni, na kojoj je u Srbiji trenutno prisutno puno gejeva, ali mnogo više pedera. A pošto ravnodušno prelazimo preko njihove prodaje ličnog dostojanstva zarad viših ciljeva, onda je besmisleno napadati i, recimo, gej aktiviste zbog srozavanja sopstvenog dostojanstva zarad interesa zajednice što je, možda, bila i moja ideja dok je tema iz naslova još uvek bila u teoriji. Drugim rečima, ako ostajemo nemi na to što se, primera radi, intelektulac heteroseksualne orijentacije odriče svog intelektualnog i ljudskog dostojanstva ili ga prodaje samo zarad ličnog proﬁta i interesa, nemamo prava da napadamo ni LGBT+ osobu koja to radi zarad nešto širih interesa svoje manjinske grupe. Pogotovu što nam je svima jasno da su prava ne samo ove manjine u Srbiji danas ugrožena čak i više nego što nam to de-

monstrira aktuelni slučaj iz crne hronike koji poručuje da ovde ako ste muško ne možete dostojanstveno nositi čak ni roza torbu, a kamoli javno raditi nešto drugo što vas povezuje sa grupacijom koju lokalna primitivna uverenja ne samo da smatraju nedostojnom (čitaj, nedostojanstvenom) da bude ono što jeste već bi trebalo zbog toga i da se stidi. Na koncu, s obzirom na to da je u aktuelnim vremenima i zemlji u kojoj smo prinuđeni da živimo ljudsko dostojanstvo, a samim tim i ljudsko pravo, do te mere srozano, ostaje nam jedino da skinemo kapu i poklonimo se ne samo geju već osobi, in general, koja u takvom stanju stvari uspeva da ostvaruje neke više ciljeve i da, uz to, sačuva svoje dostojanstvo i ne postane peder. Naravno, ukoliko takvih još uvek ima i ukoliko bi im taj naš gest nešto značio. Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Lezbos

a ne propisujem moj način života, on se samo događa kao moj. Džudit Batler (Judith Butler) tako kaže u jednom momentu razjašnjavajući svoje nevolje s polom i rodom, koje kontinuirano promišlja kroz suprotstavljanje heteronormativnosti. Ne pristajući da bude određena polom, tačnije uviđajući sopstvenu neuklopivost u binarni komfor, traga za svojim rodom van tih kategorija. Jer biti muško ili žensko može se na više načina, kao što smo slobodni da se osećamo, izražavamo i izjašnjavamo na različite načine. Tako Džudit nikad nije načisto pred najčešće joj postavljanim pitanjem da li je muškarac ili žena, jer je ona “nešto između”, nešto što je neuhvatljivo i promenljivo. Džudit Batler rođena je 1956. u Klivlendu, Ohajo, u jevrejskoj porodici slovenskog porekla, koja se u SAD doselila dvadesetih godina prošlog veka. Rodbinu koja je ostala u Istočnoj Evropi, kako je pričala u jednom intervjuu, ubili su nacisti, što je ostavilo velikog traga na njenu porodicu. Osim što je pohađala jevrejsku školu, zbog manjka discipline morala je da posećuje i sinagogu i od rabina uči o jevrejskoj tradiciji i etici. Iako po kazni, ti časovi su joj probudili sklonost prema filozofiji. U tom pravcu će i nastaviti školovanje i završiti ga doktoratom na Jejlu. Ova velika filozofkinja, profesorka na berklijskom odseku za komparativnu književnost, ostvariće veliki uticaj na političku filozofiju, etiku i feminističku i queer teoriju. U pravcu rodnih studija povela ju je čuvena teza Simon de Bovoar da se ženom ne rađa, nego se njome postaje. Promišljajući proces takvog postajanja, Batler u svojoj najpoznatijoj knjizi “Nevolje s rodom” razvija teoriju performativnosti, koja pod rodom (koji je naspram biološkog pola društveni konstrukt) pretpostavlja dinamičnu i pro-

www.optimist.rs

menljivu kategoriju. Bez obzira da li smo rođeni kao muškarci ili žene, svoje rodne identitete neprestano stvaramo tokom čitavog života. Sama Džudit se tako “u poslednje vreme više oseća kao žena”, dok je neki ljudi vide kao muškarca ili su pak zbunjeni u pogledu njenog pola/roda. I dok mislimo sa Džudit Batler, postavljamo se prema modelima žene i muškarca kakve nam društvo uspostavlja, i uviđamo, možda, da smo pojedinke i pojedinci na nekoj tački u beskrajnom spektru identiteta i individualnosti, ne samo rodnih, nego i rasnih, klasnih, intelektualnih i svih drugih, sa svojim željama, težnjama, znanjima, osećanjima, nezadovoljstvima, i potrebom da svoje identitete slobodno i samostalno proizvodimo i na sebi svojstven način izražavamo. I u tom promišljanju sebe van utvrđenih okvira neprestano se sukobljavamo sa heteronormativnim ograničenjima. Uživanje osnovnih sloboda tako podrazumeva večitu borbu sa okovima tih sloboda. Kako kaže Batler, demokratija postoji uvek uz pretnju po demokratiju. To znači da moramo biti u stalnoj borbi da je dostignemo, služeći se pre svega zajedničkom nenasilnom akcijom i dobrom artikulacijom demokratskih prava koja smatramo ugroženim. Otprilike kao što su se nedavno naši studenti/kinje, zatvoreni u Rektoratu, borili za zaštitu akademskih sloboda i autonomiju Beogradskog univerziteta, od koga par nedelja nakon tog protesta, po nekoj skrivenoj liniji simbolike, Džudit Batler prima počasni doktorat. Fakultet je za nju, pre svega, “jedno od retkih mesta u društvu na kome možemo da razgovaramo o idejama i vrednostima, da razmišljamo o sopstvenim istorijama, da preispitujemo ono čemu smo odmalena učeni, da nađemo svoj put i skrojimo sopstveno gledište i naučimo kako da podržimo ili da se borimo protiv određene teze ili sopstvene interpretacije sebe” (intervju dostupan na sajtu Instituta za ﬁlozoﬁju i društvenu teoriju). Batler

Ponosna Jevrejka i kritičarka izraelske politike Džudit Batler je Maksin Eliot profesorka na Odeljenju za komparativnu književnost i na Programu kritičke teorije na Berkli univerzitetu u Kaliforniji. Doktorirala je filozofiju na Univerzitetu Jejl 1984. godine. Autorka je knjiga “Nevolje s rodom: feminizam i subverzije identiteta”, “Tela koja nešto znače: diskurzivna ograničenja pola”, “Psihički život moći: teorije pokoravanja”, „Prema performativnoj teoriji okupljanja“ i mnogih drugih. Osim akademske karijere, Batler je i članica savetodavnog odbora Jevrejskog glasa za mir (Jewish Voice for Peace). Ponosna je Jevrejka, kako je navela u intervjuu za “Danas”, ali istovremeno i kritičarka izraelske politike i njenih efekata na odnose sa Palestinom. Aktivno je angažovana na polju rodnih politika, ljudskih prava i antiratne politike. Dobitnica je nagrade Andrew Mellon za izuzetan akademski doprinos humanističkim naukama, zatim frankfurtske nagrade Teodor Adorno (2012) za doprinos feminističkoj i moralnoj filozofiji, Brudner nagrade univerziteta Jejl za životni doprinos gej i lezbijskim studijama, kao i nagrade istraživačkog predavača kalifornijskog univerziteta Berkli 2005. godine. je u Beogradu bila i 2015, kada je u krcatoj Dvo- toj zemlji, kakva je lokalna tradicija, religiozna rani Kulturnog centra, povodom svoje knjige tradicija...” „Prema performativnoj teoriji okupljanja“, govo- I dok mnogi u Džudit Batler vide filozofsku i ferila o ranjivosti i otporu. minističku ikonu, desničarske struje u Evropi i Pored Beograda, bila je gošća i u Makedoniji, Americi je doživljavaju kao apologetkinju đavoMađarskoj, Češkoj... Možda delom zbog sloven- lje ideologije. “Goni se u pakao sa svojom ideoskog porekla, Istočna Evropa joj je privlačna pre- logijom”, glasili su transparenti protestne mase vashodno zbog “razmene mišljenja u kojoj se u Sao Paolu, gde je Batler pre dve godine učeneće događati stvovala na semiamerikanizacija naru o demokratiji. istočnoevropskog Okupljeni Brazilci feminizma”, kako je su je nazivali veštiU večitom sukobu sa heteronormativima rekla u jednom incom i spaljivali tervjuu za “Zarez” lutku sa njenom prilikom davne polikom, optužujući je sete Makedoniji. da pokušava da Razmatrajući prouništi rodne identiblem univerzalnotete i osnovne vredsti, pre svega u sferi nosti njihove piše: Marjana Stevanović ljudskih prava, Batzemlje. “Kako znate ler smatra da čovek da vaša istraživanja počinje da shvata imaju uticaj? Kad šta je to univerrulja drži Biblije i zalno tek kad prođe proces “kulturalnog prevo- spaljuje vaš lik ispred mesta gde držite seminar”, đenja”. “Kako ćete se boriti za prava napisao je na Tviteru jedan britanski profesor u homoseksualaca u Bugarskoj ako ne znate, ako naletu podrške koja je za Batler pristizala tih ne naučite kako funkcionira spolnost i zakoni u dana.

Džudit Batler

Vodič kroz gej Srbiju

O OPTIMIST Politika

samdesetih godina Beograd je bio centar pop kulture, rađanja novog poretka i glavna stanica svetskih putnika i pojava koje su najavljivale dolazak novog milenijuma. Iako sam rođen na kraju decenije liberalnog socijalizma i ne mogu da posvedočim o najprogresivnijim godinama Jugoslavije, gotovo da mogu da osetim duh tadašnjih građanskih sloboda. Iako su formalne LGBT slobode tada još uvek bile daleko od zvanične legalizacije, talas otvorenosti nagoveštavao je logičan sled okolnosti društvenog prepoznavanja i prihvatanja. Međutim, narod na ovim prostorima nije dočekao svojih dugo očekivanih pola veka života u miru. A kada jedno trusno područje, kakvo je devedesetih bilo jugoslovensko, pogode rat i sukobi takvih razmera, onda se sav ostvareni napredak i učinak zaustavljaju i poništavaju. To ludilo sa produžetkom, koje je trajalo do kraja 20.veka, potisnulo je sve pozitivne stvari u Srbiji i vratilo nas je 50 godina unazad. Istovremeno, loše i negativne društvene pojave su isplivale na površinu i preuzele kormilo. Ceo ovaj proces nije zaobišao ni LGBT zajednicu, što se u prvom redu odražava na odnos države i društva prema njoj. I taj odnos se zadržao do današnjeg dana. Poput delikvenata sa problematičnim odrastanjem i pogrešnim vaspitanjem u pubertetu, možemo posmatrati sveprisutnu homofobiju prema LGBT populaciji od strane političkih organizacija nastalih u ratnim i posleratnim godinama.

www.optimist.rs

Međutim, to više ne može biti opravdanje, jer većina njih uskoro navršava treću deceniju postojanja. Imale su dovoljno vremena da se reformišu, modernizuju i promene ugao gledanja. Nažalost, stranke ne samo da to nisu učinile, nego u sve većoj meri pribegavaju populizmu i demagogiji. Bujanje nacionalističkih pobuda prema svemu što je drugačije i u manjini, protok vremena u proteklih 20 godina nije uspeo da popravi. A to i jeste ključni problem, što su lideri savremenog doba, idući linijom manjeg otpora, prepustili vremenu da evolucionom brzinom koriguje katastrofalne greške iz bliske prošlosti. Držali su se po strani, izbegavali nepopularne poteze koje odlučni lideri moraju u tranzicionim periodima da preduzimaju. Jednostavno, nisu imali snage, volje i hrabrosti da društvo suoče sa promenama koje su se u svetu već desile, a koje smo mi ovde po običaju prespavali. Takvo ponašanje neizbežno deﬁniše programsko opredeljenje političkih organizacija prema jednoj ugroženoj zajednici, što dalje kreira odnos najviših stranačkih funkcionera prema pripadnicima manjinske zajednice, u ovom slučaju LGBT populacije. Međutim, u isti koš se bez izuzetaka može svrstati i odnos stranaka prema ženama, nacionalnim manjinama, invalidima, ratnim veteranima… U sledećem stepenu prenosa, homofobija se kroz najprizemnije oblike reflektuje na dobro instruisanu stranačku vojsku, aktiviste i sve popularnije botove. Tim kanalima se nažalost na kraju dolazi do velike ostrašćenosti širokog auditorijuma, kod naših komšija, prodavaca na pijaci, profesora, lekara, prijatelja i rodbine. Ovo generisanje uticaja ujedno objašnjava i kako je imenovanje Ane Brnabić za premijerku pozitivno uticalo na promenu slike o LGBT po-

pulaciji kod aktivista i glasača Srpske napredne stranke. Svidelo se to nekom ili ne, njeno postavljenje je možda i najviše doprinelo smanjenju homofobije kod ruralnog dela stanovništva. I dalje postoji podsmeh tati i mami Brnabić, ali o tome se danas govori kao o nečemu što je normalno. To nažalost još uvek nije doprinelo konkretnom poboljšanju položaja LGBT zajednice. Kada analiziramo pristup ostalih stranaka ovom problemu, situacija je manje-više identična. I ovde neću biti nimalo pristrasan i subjektivan ako izdvojim Stranku moderne Srbije, koja jedina nema nikakvu zadršku da, ne samo javno podrži celokupan angažman i borbu LGBT predstavnika za svoja prava, već u svojim redovima sa ponosom bira pripadnike ove seksualne orjentacije. Kao neko ko se javno deklarisao, ni u jednom trenutku nisam osetio bilo kakvu vrstu diskriminacije i predrasuda u svojoj stranci. U velikoj meri smo posvećeni poštovanju različitosti, kako u pojavnom smislu, tako i u pogledu drugačijih stavova i mišljenja. Takođe mogu da istaknem da smo jedina politička opcija koja suštinski neguje pluralizam, svojim Statutom podstiče frakcionaštvo, i duhom organizacije motiviše bogatstvo i lepotu različitosti pojedinaca.

Socijalistička partije Srbije takođe stagnira u ovom pogledu, iako je bila pionir u promociji LGBT funkcionera, kada je istaknutog aktivistu Borisa Milićevića imenovala za člana glavnog odbora. Isti je princip u mnogim drugim strankama, gde imate ljude koji nemaju problem da javno istupe i daju podršku LGBT-u, međutim programski i organizaciono postoji velika praznina i nedostatak hrabrosti. S toga ne možemo reći da i u redovima PSG, Nove stranke, LSV, pa čak i DJB Saše Radulovića i SDPS Rasima Ljajića, nema funkcionera koji prijateljski nastupaju i pružaju nesebičnu podršku LGBT zajednici. No ipak, to je i dalje veoma stidljivo i ostaje bez efekta, sve dok se bezrezervno ne izađe sa jasnom podrškom, pogotovo imajući u vidu da svaka organizacija ima između 5 i 10% pritajenih LGBT pripadnika. Desničarske stranke moraju mnogo veću pažnju da posvete ovoj problematici i da prestanu sa ograđivanjem od nas. Delim stav urednika Vašeg lista, da je zapravo veći broj pripadnika LGBT populacije veoma nacionalno orjentisan i u velikoj meri oseća i lojalna je svim našim državnim i nacionalnim odrednicama. Nije ceo LGBT korpus liberalan i globalistički orjentisan, tako da je konzervativni deo faktički odbačen od strane partija kojima je ideološki i programski blizak. Na taj način se kompletan Savez za Srbiju svojim učestalim homofobičnim ispadima faktički odrekao ne samo dela glasova, SMS i SNS jedine stranke koje se ne stide svojih već i sopstvenih članova. Oni su te ljude, poput porodica koje se stide svoje gej, lezbejeske i transrodne dece, sakrili među četiri zida. Imajući sve to u vidu, na kraju moram da zaključim da su Stranka mopiše: Milan Popović derne Srbije i Srpska napredna stranka zapravo jedine koje se ne stide da svoje LGBT fukcionere istaknu u prvi plan i time proaktivno doprinesu suštinskoj borbi protiv homofobije u našem druPored Stranke moderne Srbije, mlade ali br- štvu. Želim da verujem kako će i ostali slediti ova zorastuće i progresivne političke organizacije, dva svetla primera i pronaći snagu da se moderizdvojio bih i LDP, koji je rušio barijere onda nizaciju i nedvosmisleno opredele u borbi za kada to niko nije smeo i hteo. Demokratska ostvarivanje svih ljudskih prava. stranka je nažalost sav slobodarski angažman Autor je član šireg predsedništva Stranke mosvela na istaknute slobodomisleće pojedince i derne Srbije njihov samoinicijativni doprinos u borbi protiv homofobije.

LGBT funkcionera

Vodič kroz gej Srbiju

G OPTIMIST Istorija

ovoriti o početku epide- voluciju 70-tih godina XX veka, paciﬁstički pomije AIDS-a u svetu, kret, hipi pokret, antirasistički pokret, feministiznači ispričati priču o čki pokret... Sve se to dešavalo u jeku „hladnog ljudskoj patnji, bespo- rata“, kada je zapadni blok, porazom SAD u Vimoćnosti, strahu, smrti, jetnamu, počeo da gubi svoje strateške tačke u isto tako i priču o zlobi, globalnom pozicioniranju, a svetom su odjekipokvarenosti, indife- vale leve ideje Pariza ’68. rentnosti, homofobiji, ali Sve je to bio alarm za uzbunu među zapadi priču o humanosti, so- nim konzervativcima, koji su i dalje predstavljali lidarnosti, društvenoj političku većinu. Nakon što su pojedine države akciji i ljubavi. Danas u SAD dekriminalizovale homoseksualnost, naobeležavamo 1. decembar, datum koji je Svet- stupila je homofobna histerija čiji su predvodska zdravstvena organizacija 1988. godine pro- nici bili Anita Brajant i Đžeri Falvel. Čelnici glasila Svetskim danom borbe protiv AIDS-a i Evangelističke crkve, uputili su apel predsedniku sećamo se svih koji su izgubili životnu bitku sa Karteru, u kojem su naveli „da će se božja kazna ovom bolešću. Ujedno, saosećamo sa svima koji sručiti na Ameriku i ostala društva koja dozvodanas žive sa HIV-om i ukazujemo na važnost ljavaju da homoseksualnost postane zaštićeni prevencije. Zato je ova priča naš dug prema pre- način života“. Svi oni su predstavljali sebe kao minulima, jer su buduće generacije dužne da tzv. moralnu većinu, dužnu da zaštiti SAD i zaznaju kako su se država i njene institucije odno- padni svet od komunističkog uticaja. Reakcija sile prema najugroženijim kategorijama stano- „moralne većine“ rezultirala je pobedom konvništva zahvaćenim ovom bolešću, pre svih zervativnog republikanskog jastreba, Ronalda LGBT populaciji. Regana, na predsedničkim izborima 1980. goJedan od aktivističkih plakata sa demonstra- dine, koji je obećao da će vratiti poljuljane pozicija organizacije ACT UP, iz 80-tih godina XX cije SAD u svetu. veka, ukazuje nam na korene odakle treba zaI tako, 1981. godine, 5. juna, svet je dobio početi priču – „Koliko nas će ostati u životu zbog prvi zvanični izveštaj o misterioznoj bolesti koja Stounvola?“ Naime, u ranim jutarnjim satima, se javila među LGBT populacijom. U vladinom 28. juna 1969. godine, u neposrednoj blizini biltenu „Morbidity and Mortality Weekly Report“, bara „Stonewall In“ u njujorškoj četvrti Grinič vi- navodi se da je Centar za kontrolu bolesti (CDC), lidž, započela je serija spontanih, demonstracija u periodu oktobar ’80. – maj ’81. biopsijom utvrLGBT osoba protiv sistemske diskriminacije i re- dio, u tri različite bolnice u Los Anđelesu, da je presije države. Ovaj događaj označava prvi slučaj pobune pripadnika LGBT zajednice protiv sistematskog progona seksualnih manjina i smatra se početkom organizovanog aktivizma i pokreta Koliko nas će ostati u životu zbog Stounvola? za gej prava u SAD, kao i u ostatku sveta. Pobuna je bila doslovni primer borbe gej muškaraca i lezbijki koji su „uzvratili udarac“ i simbolični poziv na „oružje“ za mnoge ljude, što će rezultirati značajnim poboljšanjem statusa LGBT osoba Piše: Igor Maksimović u mnogim državama sveta. Od tog momenta ništa više nije bilo isto. LGBT pokret je dobio revolucionarne dimenzije, jer je bio izrazito levo orijentisan i nije se ograničavao samo na pitanja prava jedne diskriminisane grupe, već prava i sloboda pet gej mladića zaraženo Pneumocystis carinii svih ugroženih i eksploatisanih. Ta borba LGBT pneumonia, te da je dvoje od njih umrlo. zajednice, dobila je svoj izraz kroz seksualnu reMesec dana kasnije, „The New York Times“ iz-

HIV epidemija

www.optimist.rs

veštava o 41 slučaju homoseksualaca kojima je konstatovan Karpoši sarkom, redak oblik raka kože, i da je osmoro njih umrlo, za manje od dve godine od postavljanja dijagnoze. Već do kraja 1981. godine, u javnosti se počelo govoriti o bolesti nazvanoj GRID (Gay-related immune deﬁciency), gej raku, gej kugi, da bi u junu 1982. godine, bio predložen termin AIDS (Acquired Immune Deﬁciency Syndrome), a tek u septembru iste godine CDC je prvi upotrebio sada već poznat akronim u svom zvaničnom izveštaju. I tako je započela masovna homofobna histerija – gej ljudi su gubili svoja radna mesta i zbog najmanje sumnje u njihovu seksualnu orijentaciju; izbacivani su iz iznajmljenih stanova i porodičnih domova; mrtvačnice su odbijale da čuvaju tela već preminulih; bolnice su odbijale da leče i pružaju zdravstvene usluge ili su obolele stavljale u izolaciju; škole su izopštavale učenike i studente; mediji su širili strahove da se bolest može dobiti korišćenjem javnih toaleta... „Niko nije zaštićen od AIDS-a“, tvrdio je magazin „Time“, izazivajući paniku. Patrik Bjukenen, visokopozicionirani zvaničnik Reaganove administracije, tvrdio je „da je AIDS osveta prirode prema gej ljudima“, dok su krajnje desni propovednici širom SAD zahtevali smrtne kazne za homoseksualce. Međutim, najbolji pokazatelj odnosa nove

administracije u Vašingtonu, prema bolesti koja je do tada već odnela preko hiljadu života, jeste pres konferencija Reganovog sekretara za štampu, Larija Spiksa, iz 1982. godine, koji se grohotom smejao na pitanje novinara da li predsednik prati širenje AIDS epidemije. – „To je poznato kao gej kuga.“ – kazao je novinar. – „Ja je nemam, a Vi? A Vi? Niste odgovorili na moje pitanje. Kako znate?“ – uzvratio je nasmejani Spiks. U istom maniru, Spiks je nastavio da komentariše problem AIDS-a i godinama posle. Te iste godine, dvoje gej ljudi – Majkl Kolen i Ričard Berkovic, obolelih od AIDS-a, napisali su prvi priručnik „Kako imati siguran seks tokom epidemije“, koji je pomogao širenju svesti o bezbednom seksu i upotrebi kondoma. Takođe, u Njujorku je osnovana prva i danas najstarija organizacija za pomoć obolelima od AIDS-a – Gay Mens Health Crisis. Njen suosnivač, Lari Kramer, gostovao je u studiju NBC, 1983. godine, kada je upitao svog domaćina Đžejn Paoli: „Đžejn, možeš li da zamisliš kako je kada izgubiš 20 svojih prijatelja u poslednjih 18 meseci? – „Ne.“ – odgovorila je Paoli. – „Zajednica je veoma ogorčena.“ – konstatovao je Kramer. On je, dve godine kasnije, napisao prvu pozorišnu dramu koja se bavila AIDS-om, pod nazivom „The Normal Heart“. Predstava je dobila i svoju ﬁlmsku verziju, 2014. godine. Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Istorija

Institut „Paster“ u Francuskoj, 1983. godine, objavio je da je pronašao virus koji izaziva AIDS, a naredne godine to isto je potvrdio i dr Robert Galo iz SAD. Virus je, 1986. godine, nazvan HIV (Human Immunodeﬁciency Virus). Reganov sekretar za zdravstvo i ljudske usluge, Margaret Hekler, potvrdila je otkriće virusa i obećala da će za najmanje dve godine izaći vakcina protiv AIDS-a. Nažalost, to se nije desilo. Rendi Šilts, reporter „San Francisco Chronicle-a“, koji je pratio epidemiju AIDS-a od njenih samih početaka, piše o tim ranim godinama AIDS epidemije: „Federalna Vlada je AIDS tretirala kao budžetski problem; lokalni zdravstveni zvaničnici kao politički problem; gej lideri smatrali su AIDS društvenim problemom; mediji su se odnosili prema tome kao problemu homoseksualaca, koji ne interesuje nikog više. Samo nekolicina se suočila sa AIDS-om kao onim što suštinski jeste – pretećom zdravstvenom krizom.“ Šilts, koji je i sam, kasnije, umro od posledica AIDS-a, nastavlja: „Ljudi su umirali dok je Reganova administracija ignorisala molbe vladinih naučnika i nije obezbedila adekvatne fondove za istraživanja AIDS-a, sve dok se epidemija nije raširila po celoj zemlji. Ljudi su umirali zato što naučni krugovi, u početku, nisu posvetili potrebnu pažnju epi-

www.optimist.rs

demiji, jer su smatrali da se ne može mnogo dobiti na proučavanju gej nesreće.“ Bilo je to vreme kada su se pravile neslane šale na račun AIDS-a, te je tako televizijski spiker Bil Kurtis, prilikom ceremonije dodele novinarskih nagrada upitao: „Šta je najteži deo kada imate AIDS? Pokušaj da ubedite svoju ženu da ste Haićanin.“ To je ogorčilo Šiltsa i sve u LGBT zajednici. Ronald Regan je tek 1985. godine, prvi put javno upotrebio termin AIDS, i to neposredno pred smrt svog kolege Roka Hadsona, kada je epidemija odnela više od 12 hiljada života. Tek 1987. godine, izašao je prvi odobreni lek protiv HIV-a – Zidovudine (AZT). No, pokazalo se da je on samo uspeo da malo uspori progres bolesti, ali ne i da izleči ili spreči smrt. Takođe, kako je obolelima savetovano da ga doživotno uzimaju na svaka četiri sata danonoćno, utvrđeno je, kasnije, da tolika količina AZT u krvi, izaziva otrovno predoziranje. U Kaliforniji 1986. godine se pojavila inicijativa, koja je dva puta bila na referendumskom glasanju, da se oboleli od AIDS-a stave u masovni karantin. Predlog je pokrenula organizacija PANIC (Prevent AIDS Now Initiative Committee), čiji lider je bio Lindon Laruš, istaknuti politički aktivista, koji je smatrao da je AIDS „sovjetska ratna mašina za pokoravanje Amerike“. Srećom,

oba puta predlog nije prošao. Frustrirani indiferentnošću vlasti, rapidnim skokom broja umrlih godišnje, gej aktivisti su se okupili u Njujorku, marta 1987. godine. Jedan od govornika je bio, Lari Kramer, koji je izašao iz Gay Mens Health Crisis oragnizacije. Kramer je upitao: „Da li želimo da napravimo organizaciju posvećenu političkoj akciji?“ Kada je dobio potvrdan odgovor, nakon dva dana, oko 300 aktivista se okupilo da bi formirali čuveni ACT UP (AIDS Coalition to Unleash Power). Organizacija se opredelila za direktni, radikalni pristup, građansku neposlušnost i formirala niz svojih filijala širom SAD (Boston, Čikago, San Francisko...). Njihove akcije su i do danas ostale legendarne. Izdvojićemo tri najbitnije: protest na Wall Street-u, opsada zgrade Administracije za hranu i lekove (FDA) i akciju „Stop crkvi“. Protest na Wall Street-u, 24. marta 1987. godine, organizovan je protiv farmaceutskih kompanija, koje su zarađivale ogromne profite prodavajući AZT. Oboleli od AIDS-a su morali, naravno, oni koji su to finansijski mogli, da godišnje izdvajaju 10 hiljada dolara za lek. Više od 100 ljudi je uhapšeno, ali su demonstranti uspeli da u septembru, iste godine, izdejstvuju smanjenje godišnje cene leka na 6.400 dolara. U oktobru 1988. dogodila se opsada zgrade FDA, demonstracije koje su se smatrale najvećim još od doba Vijetnamskog rata. Demon-

stranti, koji su vikali: „Hej, FDA, koliko ljudi si ubila danas?!“, su uspeli da zatvore zgradu na jedan dan. Nosili su transparente „FDA - Federal Death Administration“. Lideri ACT UP-a tvrdili su da je uhapšeno oko 300 aktivista tog dana. Daglas Krimp, jedan od aktivista, napisao je da su demonstranti zahtevali da pristup zdravstvenoj nezi treba da bude svačije pravo. Takođe, traženo je da eksperimentalni lekovi budu brže dostupni. Treća čuvena akcija organizacije ACT UP, dogodila se decembra 1989. godine, u katedrali Sv. Patrika u Njujorku. Pod parolom „Stop crkvi“, demonstranti su se usprotivili kardinalu Đžonu Đžozefu O’Konoru zbog njegovih javnih stavova o edukaciji za bezbedan seks, upotrebi kondoma i homoseksualnosti uopšte. Oko 4.500 ljudi se okupilo tokom mise koju je držao O’Konor, deleći ﬂajere i objašnjavajući vernicima zašto ne treba da idu na mise. Međutim, kada je kardinal naredio vernicima da ignorišu demonstrante, jedan od njih, Tom Kin, oskrnavio je hostiju, pljujući u nju, a zatim je legao na pod, sprečavajući prisutne da prime pričest. Više od 100 ljudi je uhapšeno, uključujući i Kina, a ova akcija je ostavila LGBT zajednicu i sam ACT UP podeljenim. No, akcije ACT UP-a imale su odjeka i bile su medijski pokrivene, što je i bio njihov cilj. Akcijama se vršio pritisak na Vladu da brže reaguje Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Istorija na krizu, da se ubrza proces testiranja i eksperimentalnih lekova i menjaju homofobna politika i javnost. Ostaće, takođe, upamćeni i po čuvenom posteru „Silence=Death“ („Ćutanje=Smrt“). Njegov autor je Avram Finkelštajn, koji je na crnoj pozadini postavio ružičasti trougao, simbol pogroma homoseksualaca tokom nacističke ere, bio je inspirisan smrću svog partnera i smrću Roka Hadsona, svog prijatelja. „Poster je trebalo da bude originalan i običan u isto vreme. Trebalo je da oda utisak sveprisutnosti i kreira sopstvenu poruku. Trebalo je da istakne postojanje. Da bude reklamni.“ – kazao je Finkelštajn. Ipak, i pored svog aktivizma, AIDS je godišnje odnosio na desetine hiljada ljudskih života u SAD. Prema podacima AIDS Memorial Centre, do kraja Reganove ere, 1988. godine, ukupan broj žrtava iznosio je 148.319. Taj broj je nastavio da raste i tokom 90-tih godina XX veka, odnoseći tada na stotine hiljada života godišnje. Regan se 1990. godine, izvinio za zanemarivanje značaja epidemije tokom svog predsedničkog mandata. Međutim, njegov naslednik u Beloj kući, Džordž Buš, nastavio je istu politiku. Odgovarajući na pitanja novinara o istraživanjima HIV virusa, Buš je odgovorio da „većina ljudi ne odobrava takav stil života“, implicirajući da fondovi za istraživanje nisu prioritet. Tokom Bušovog četvorogodišnjeg mandata, umrlo je 560.415 ljudi. Stvari su počele da se menjaju nabolje, u pogledu istraživanja, prevencije, tretmana AIDS-a, tokom mandata demokrate Bila Klintona koji je imao prilično tolerantan i liberalan stav prema LGBT zajednici. No, treba naglasiti da se u Klintonovom mandatu „hladni rat“ već okončao, a SAD su postale jedini svetski hegemon, koji je uspeo da paciﬁkuje LGBT pokret i stavi ga svoju službu „rainbow capitalism-a“. Ni to, nažalost, nije moglo spasiti od smrti 2.866.325 ljudi, tokom Klintonovog mandata. Nemoguće je u jednom članku opisati sve patnje kroz koje je prolazila LGBT zajednica, kao i ostale ugrožene grupe, tokom vrhunca epidemije. Mi smo se ovde ograničili samo na epohu

www.optimist.rs

80-tih u SAD, gde je epidemija započela i proširila se na ceo svet. Možda najilustrativnije svedočanstvo je dao Mark King, jedna od malobrojnih osoba preživelih iz te epohe: „Bilo je kao u epizodi ’Zone sumraka’ kada su u gradu svi počeli da nestaju. Bilo da je to osoba sa šaltera vaše banke, koja jednog dana više nije bila tu. Mogao je to biti vaš omiljeni konobar, frizer... Samo su prestajali da budu na svom mestu.“ I danas milioni ljudi žive sa virusom HIV-a, mnogi i ne znajući da ga nose. Iako je AIDS odavno prestao da bude „smrtna kazna“, javljaju se novi problemi u vidu nemogućnosti pristupa zdravstvenim uslugama, rasne diskriminacije, nedovoljne edukacije, siromaštva... Podaci pokazuju da je oko 40% beskućnika u SAD gej orijentacije. Virus danas najviše pogađa afroameričku populaciju, koja se i dalje suočava sa ozbiljnim problemima rasizma i siromaštva. Oko 45% novootkrivenih HIV slučajeva, nalazi se upravo među crnačkom populacijom. Sumirajući tragediju, pomenućemo opet Rendija Šiltsa, koji u svojoj knjizi „I bend je nastavio da svira – Politika, ljudi i AIDS epidemija“, kaže: „Gorka je istina da se AIDS nije samo dogodio Americi – AIDS je dozvoljen da se desi od strane niza institucija koje nisu uspele da ispune adekvatne zadatke da sačuvaju javno zdravlje. Ovaj neuspeh sistema ostavlja nasleđe nepotrebne patnje koja će proganjati zapadni svet u decenijama koje dolaze...“ Šiltsova knjiga, izašla 1987. godine, dobila je ﬁlmsku ekranizaciju, 1993. godine, a u glavnim ulogama se pojavljuju: Ričard Gir, Anđelika Hjuston, Stiv Martin. Šilts je izjavio: „Svaki dobar novinar je mogao da uradi ovu priču, ali mislim da je razlog što sam to uradio ja, a ne neko drugi, taj što sam ja gej. To se dešavalo ljudima koje sam voleo i kojima sam brinuo... Za mene je to sumiralo celi problem odnosa prema AIDS-u u medijima. Očigledno, razlog zbog kog sam pratio AIDS od samog početka je bio taj što za mene to nikada nije bilo nešto što se dešavalo tim drugim ljudima.“

O OPTIMIST Intervju

d 15. oktobra do 1. novembra u Domu omladine Beograda održana je samostalna izložba Branka Miliskovića ATTENTION! HERE I AM koja predstavlja rekapitulaciju njegovih stejdž persona koje je kroz serije svojih performansa u proteklih nekoliko godina prezentovao u Srbiji i inostranstvu. To je bio povod da porazgovaramo s njim i čitaocima Optimista predstavimo jedinstvenog umetnika. U Domu omladine Beograda bila je postavljena izložba ATTENTION! HERE I AM. Šta je beogradska publika imala prilike da vidi? Moja druga samostalna Izložba ATTENTION! HERE I AM (Pažnja! Tu sam) je svojevrsni retrospektivni podsetnik koji pravim na određeni broj godina. Prvu samostalnu izložbu pod istim nazivom imao sam u bivšem prostoru Galerije 12HUB, novembra 2014. godine. Izložbu u Galeriji Doma omladine Beograda činili su selektovani radovi koji su nastali u protekle četiri godine i sastojala se iz foto radova velikog formata, video radova, video dokumentacije sa performansa, tekstualne instalacije kao i artefakata. Neki od najznačajnijih radova na izložbi su APPOINTED, rad koji sam stvorio u Ženevi 2016. i koji je nastavio da se razvija na festivalima u Londonu i Beogradu kako bi kulminirao na 57. Oktobarskom salonu, septembra 2018. Konstruisao sam ﬁktivno i kontroverzno telo novog Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija koje po prvi put u istoriji postaje „žena“. Izložena su oba portreta, muškog i ženskog Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija na kojima sam sarađivao sa fotograﬁma Seanom MacLoudom i Danilom Matarugom. Tu je takođe i foto diptih [G]RAND MASTER koji sam uradio ispred Freemasons Halla u Londonu 2017. godine u saradnji sa fotografkinjom Isidorom Bojović. Izložen je i video Das Lied aus dem Grab (Pesma iz groba) koji sam snimio na grobu Marlene Dietrich, 2017. godine u Berlinu. Na izložbi se takođe

našla velika tekstualna instalacija pod nazivom HÔTEL koja je nastala u saradnji sa crnogorskim umetnikom Danteom Buuom. Ovom prilikom, premijerno je izložen fotografski rad LUST eksplicitnog karaktera, na kome sam sarađivao sa fotografom Aleksandrom Crnogorcem. U maloj i tamnoj prostoriji, na ekranu, prikazivao sam dva dokumentarna videa sa performansa ‘’APPOINTED’’ i ‘’Kabare jednog uljeza’’ koji su se prikazivali u loopu. Artefakte su činili govornica sa performansa APPOINTED i ekstremne 15cm stiletto štikle koje sam nosio u foto radu LUST. Kada kažemo performans prvo pomislimo na Marinu Abramović. Njena retrospektivna izložba je izazvala dosta hejta. Kako ti to objašnjavaš? Marina Abramović je uspela da održi svoju priču tokom skoro pedeset godina karijere i da je podigne na nivo mejnstrima. Mislim da je to zapravo i momenat kada ona izlazi iz okvira galerijskog i muzejskog i ulazi u dnevnu štampu kao poznata ličnost. Međutim drugačije je kada, recimo, Lady Gaga prolazi kroz žutu štampu i onlajn portale, to je popularna umetnost, ona peva i samim tim je prijemčivija za degustaciju čak i kod najnižih slojeva društva. Marina, sa druge strane, dolazi iz sfere visoke radikalne vizuelne umetnosti za koju ipak mora da postoji izvesno predznanje i upućenost, pa kad takva prođe kroz žutu štampu kao senzacija, često izvučena iz konteksta i uđe u kuću običnog čo-

Pažnja! Tu je

Branko Milisković

www.optimist.rs

Razgovarao: Predrag Azdejković

veka koji i ne zna šta je umetnost, potpuno je normalno da naiđe na salve osuda i medijskog linča. Drugim rečima, običan čovek možda nikada nije ni trebalo da sazna za umetnost Ma-

Foto: Aleksandar Crnogorac rine Abramović jer nije ni predviđeno. Kako objasniti nekome ko nikada nije ušao u muzej moderne umetnost, pročitao neku kritiku, prisustvovao nekom performansu, zbog čega Marina Abramović ‘’bulji’’ u magarca za 300.000 evra ili Bože me sačuvaj i sakloni, urezuje zvezdu na stomaku? To su ti isti ljudi koji su kao srednjoškolci, grickali semenke na balkonu u Narodnom pozorištu i bacali dole po ljudima. To su isti oni koji odmah zauzmu nadobudni stav kad želiš da im nešto objasniš i samim tim postaje iz-

lišno trošiti se u nadi da će taj neko da razume. Takođe tu su i propali umetnici iz njene generacije, koji su ostali zaglavljeni u svojim ateljeima i nisu uradili ništa sa svojim životima, te shodno tome, utehu pronalaze u širenju najpodmuklijih uvreda na njen račun. Savremena umetnost nije za svakoga i ne treba ni da bude ali generalni problem u modernim vremenima je otvoreni internet i mogućnost da svako može da komentariše šta god mu padne napamet, da se krije iza avatara i da ne snosi nikakve konsekvence za izneto mišljenje. Ne branim Marinu i njen rad ali ne volim da gledam kako ljudi lako osuđuju sve što im nije jasno, spremni i da linčuju ako se ukaže prilika. Koliko je slava bitna za performans i umetnost? Slava može da dođe samo kao konsekvenca minulog rada i angažmana ali i ne mora. Sve zavisi od milion faktora, umetničkog stava, pravog mesta i pravog vremena, društveno-političkih odnosa, ličnih kontakata, oportunizma, strateških interesa, menadžmenta, ﬁnansija, saradnje sa vlastima i drugo. Neki umetnici budu proslavljeni tokom svog života, neki posthumno a za mnoge se nikada ne sazna. Bez obzira na sve, a polazim pre svega od sebe, umetnik mora ludački da veruje u svoj rad, da ga nametne i uvede u živote drugih, da ti drugi imaju potrebu da žive sa njegovim/njenim radom i da Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Intervju ga prenose na druge generacije kao kristal određenog vremena u kome je nastajao. Nekima se slava desi sa devetnaest godina, traje tri meseca i onda ih pojede stvaran život. Nema pravila. Da li se od performansa može živeti? Performansom se profesionalno bavi veoma mali broj umetnika u svetu tako da, nažalost, još uvek nije dobio poziciju u sistemu koju zaslužuje ali radim na tome. Generalno umetnici koji se bave performansom teško mogu da žive od toga pa se bave raznim drugim poslovima kako bi opstali ali to ima za posledicu nemogućnost da se umetnik u potpunosti posveti svom radu. Oni umetnici koji su zaposleni na visokim školama i univerzitetima u glavnom nemaju dovoljnu slobodu da se izražavaju na način na koji bi oni to možda voleli jer su uslovljeni obrazovnim sistemom i raznim nametnutim pravilima i etikama. Ja se u poslednjih pet godina isključivo bavim svojim radom, kao freelancer, apliciram na umetničke rezidencije, projekte, javne pare, a pored toga često me zovu na festivale, a nekoliko puta sam imao i naručene performanse. Ekskluzivna informacija za Optimist, ove godine je performans APPOINTED, Generalni sekretar Ujedinjenih nacija ‘’žena’’ postao deo kolekcije Oktobarskog salona tako što je Ministarstvo kulture i informisanja, prvi put u istoriji, odlučilo da otkupi jedno efemerno delo. Trenutno sa Kulturnim centrom Beograda radim na ugovoru o otkupu autorskih prava kako bi drugi umetnici imali priliku da u nekoj budućnosti re-izvedu moj performans. Tako da mogu da kažem da trenutno živim od svog rada ali sam konstantno na oprezu i moram da mislim bar godinu dana unapred i planiram svaki potez. Gde pronalaziš inspiraciju za svoje radove? Inspiraciju gotovo nikad ne nalazim u radovima drugih umetnika posebno ne iz sfere performansa. Moram da priznam da retko posećujem performanse, ne zato što sam nadobudni kreten već zato što nisam dobra publika. Skoro uvek se projektujem na izvođača koga posmatram ili čak na čitavu scenu pa samim tim nisam u stanju da se opustim i učestvujem a da mi ne radi kritička misao sve vreme. Više puta se dešavalo da revoltiran izađem iz prostorije u kojoj se izvodi performans i sažaljevam izgubljeno vreme, što nije baš prijatno. Tako da inspiraciju uglavnom pronalazim u istorijskim događajima, savremenoj

www.optimist.rs

politici, socijalnim koreografijama ali takođe i u filmovima, fotografijama, posebno dokumentarnim. Inspirišem se konstantno određenim ličnostima koje nikada nisam imao prilike da upoznam kao što su Maria Callas, Marlene Dietrich, Margaret Thatcher, Helmut Newton, Stanley Kubrick, David Lynch, Herbert von Karajan i drugi, čiji me angažman i prodor iz standardnog u ekstraordinarno, veoma inspiriše. Takođe me inspirišu „uneobičajeni momenti“ koje često sam iniciram kako bih se kasnije sećao. To su momenti kada vreme bukvalno stane ili traje neopisivo dugo a opet deluje tako kratko, kada sedite satima na obali Severnog mora a u ponoć i dalje vidite sunce koje ne zalazi, kada se nađete na mostu šibani ekstremnim vetrom sa okeana, kada ne spavate 36 sati i promenite 12 vremenskih zona i dostignete stanje delirijuma, kao i mnogi drugi „uneobičajeni“ momenti koji izlaze iz okvira normalnog i svakodnevnog. Inspirišu me ekstremne tačke na Zemlji, inspiriše me nauka ali me takođe inspirišu i neki ljudi koje srećem i koji imaju neopisivu harizmu, moć slušanja i gledanja u oči, apstraktno mišljenje i posmatranje stvari, radiofoničan duboki glas, neposrednost i mnogo toga još. Koliko su tvoji performansi queer i kakav je tvoj odnos prema etiketi queer? Ja sam protiv etiketiranja i ne volim da se deklarišem ni u jednom polju. Ja sam Branko Milisković, čovek, muškarac i umetnik. Sve ostalo što se vidi u mojim radovima koji su veoma versatilni i često zalaze u polja ekstremne političke ideologije kao i u polja seksualnih sloboda, pornografije, visokog fetiša i najluđih fantazija, jesu konstrukti. Oni su neka vrsta eksternih tela koje posedujem i putem kojih na sublimiran način iznosim sve ono što primećujem i što postajem, nebitno je da li se sa određenim mandatima lično slažem ili sam protiv njih. Ne želim da se etiketiram ali ako baš moram da se izjasnim, mislim da moj život, način življenja, pojava, razmišljanje i teme koje analiziram, možda i mogu da se podvedu pod terminom Queer ali meni to nije bitno. Previše sam komplikovan da bih bio etiketiran. Tvojom zaslugom smo dobili prvu Generalnu sekretarku Ujedinjenih nacija! Gde je ona sada? Prva Generalna sekretarka Ujedinjenih nacija je trenutno na odmoru na ofingeru i čeka prvu pri-

Foto: Danilo Mataruga

nost samog kulturnog centra koji se nalazi na jednom od najekskluzivnijih mesta u svetu. Koje društveno-političke poruke želiš da pošalješ kroz svoju umetnost? Sebe posmatram kao lakmus papir koji kroz život detektuje sociopolitičke agense koji se odražavaju na meni. Kroz svoje fizičko telo gradim druga eksterna tela koja bi mogla da se shvate kao materijalizovana reakcija na spoljašnje stimulanse. Na taj način reflektujem sve one probleme koje direktno ali i indirektno proživljavam. Svako ko posmatra moje radove ili je svedok mojih performansa treba sam da se projektuje i da preuzme sublimiranu poruku koju šaljem. Često su te poruke višeslojne jer nisam neko ko radi „pamflet“ umetnost i ne volim preteranu narativnost i jeftinu simboliku. Ukratko rečeno moji radovi su odraz sadašnjosti sa stečenim ili nasleđenim iskustvima prošlosti. Jedna ptičica mi je rekla da će te biti na otvaranju Merlinka festivala u decembru ove godine? Istina. Neću ništa još da otkrivam jer kad previše pričam dosta toga se izjalovi, tako da samo mogu da poručim publici da se 5. decembra pripreme za impakt. Koje planove imaš za narednu godinu? Za 2020. godinu pregovaram dva projekta u Njujorku i Čikagu, a krajem godine pripremam performans i izložbu u saradnji sa crnogorskim umetnikom Danteom Buuom u Podroom galeriji Kulturnog centra Srbije, koja nosi naziv HÔTEL. U svakom slučaju očekujem i druge, u ovom momentu neplanirane angažmane.

liku kako bi ponovo podsetila svet u kom pravcu čovečanstvo stremi. Takođe, prodala se… Kako je publika Oktobarskog salona i Kulturnog centra Srbije u Parizu prihvatila tvoje performanse? Teško je to reći jer publika nije jedno telo već skup individua i svaka od njih drugačije posmatra moje performanse u zavisnosti od situacije, osećanja, raspoloženja, zainteresovanosti, vremena i mnogih drugih faktora. Na 57. Oktobarskom salonu na kome sam izveo APPOINTED, neki ljudi su sedeli puna tri sata i nisu se pomerali, drugi su se smenjivali a neki su revoltirani glasnoćom mog govora i posmatranjem publike, napuštali muzej. U Kulturnom centru Srbije u Parizu gde sam izveo ‘’Kabare jednog uljeza’’, publika je bila potpuno moja dok sam im pevao i zaposedao ih, ali neke druge stvari su izmicale mojoj kontroli a to su nemar i letargič-

Vodič kroz gej Srbiju

O OPTIMIST Intervju

Trans žene nemaju puno izbora kada je zana je Rajka, trans akpošljavanje u pitanju i često se okreću seks tivistkinja iz Udružeradu. Kakva su tvoja iskustva? nja Egal. Na Facebooku je Mija Ranije nije bilo šanse da se ako si trans žena zaPopović jer ta dru- posliš i da imaš egzistenciju. Trans žene su se štvena mreža ima okretale tom najstarijem zanatu, jer nije bilo pravilo da morate da šanse da se na drugi način obezbede i prežive. koristite ime iz lične Danas je to dosta drugačije i danas trans žene karte, a u tom trenu- mogu da pronađu posao, da se zaposle i da tku opcija je bila da mogu sebe da obezbede. Tome je doprinela i izabere ime koje je promena slike o trans ženama i trans muškarrodno neutralno. cima, stalnim aktivnostima aktivista i aktivistkiRajka je zaštitno lice ovogodišnjeg Merlinka fe- nja koji su i u medijima i lično objašnjavali o stivala koji se održava od 5. do 8. decembra u problemu transrodnosti. Koliko se situacija za trans populaciju proDomu omladine Beogradu i s njom smo razgomenila i šta vidiš kao najveće probleme koje varali o trenutnoj trans situaciji u Srbiji. Stupio je na snagu Zakon o matičnim knjitreba rešavati? gama koji omogućava promenu pola u do- Situacija se menja, ne brzinom kojom bi mi želeli kumentima. Sa ovom vremenskom da se menja, ali ima pomaka. Donet je zakon o distancom šta mi možeš reći o uticaju tog izmenama i dopunama zakona o matičnim knjizakona na život trans osoba u Srbiji? Da li gama, što omogućava promenu dokumenata postoje neki praktični problemi u njegovoj nakon godinu dana hormonske terapije. Ove primeni? godine je i svetska zdravstvena organizacija doTaj zakon koji je stupio na snagu na početku ove nela novu listu bolesti, gde se trans identiteti godine mi mnogo znači. Prvenstveno kod moje skidaju sa liste mentalnih bolesti, što je prvi identiﬁkacije, jer ja živim kako se osećam, kao korak u depatologizaciji trans osoba. Ono što je žena, a sada to mogu i da dokažem dokumen- i dalje problem je nasilje koje trans osobe trpe, tom, a da pri tom nemam neprijatnosti, jer pre kako psihičko, tako i ﬁzičko. Diskriminacija podonošenja ovog zakona ono što je pisalo u stoji u svakodnevnom životu, u raznim oblicima mojoj ličnoj karti nije oslikavalo ono što sam ja. i intenzitetu. Svi te znamo kao Rajku, na Facebooku kao Miju… Šta si ti uradila sa ličnim dokumentima? To znači da sam morala da izaberem neko rodno neutralno ime jer pre ovog Niko nije slobodan, dok svi nismo slobodni zakona nisam mogla da imam žensko ime, ali ovo je koliko toliko moglo da prođe kao žensko. Sada radiš u EGAL LGBTI drop-in centru. Šta mi možeš reći o tome? Kao neko ko je i ranije radio sličan Razgovarao: Predrag Azdejković posao pri Jazasu, imam ogromno iskustvo u radu sa marginalizovanim grupama ljudi. Ranije su to bili zaraženi HIV virusom, a sada su to LGBTI osobe. Tu sam za svakoga kome je potrebna Na jednoj od Paradi ponosa Srbije trebalo je pomoć. Tako sam još davno prepoznala Egal kao da dođeš u srpskoj narodnoj nošnji, ali se to organizaciju gde bih mogla da dam najviše od nije desilo. Kasnije je izbio skandal oko nasebe u pomaganju. Ranije smo to radili na terodne nošnje na Paradi ponosa Beograda. renu, a od aprila kada je otvoren Drop in centar Da to je bila zamisao za prvi ikada održani Trans to radim u sklopu tima u Egalu.

Rajka Popović

www.optimist.rs

Foto: Aleksandar Crnogorac

kako ne treba da se stidimo sebe, nego da svoje boje nosimo sa ponosom. Kažu ljudi da si preterala u konzumiranju šargarepe pa si postala narandžasta? Za tu moju narandžastu boju direktni krivac je urednik Optimista Predrag Azdejković. Srećom moja narandžasta nije dugo trajala. Da li misliš da će te ministarka Jadranka Joksimović večno pamtiti? HAHAHA što se desi iza zidina Vlade, neka tamo i ostane. Kako ljubav i momci? Često smo čuli da je trans ženama teško da nađu pravu ljubav… Ja mislim da to nije tačno. Ne zaljubljuje se niko u rod ili pol nego u osobu, a moji bivši partneri su ostali moji prijatelji i danas. Teško se zaljubim, ali kada se zaljubim gledam da se cela predam u toj vezi. Pojedine feministkinje su posebno naelektrisane protiv trans osoba i aktivno šire transfobiju. Da li te to brine? Ja te pojave ne tretiram ozbiljno, jer su reda veličine statističke greške, ali eto i takve osobe dobiju medijski prostor pa šire mržnju, transfobiju što ja nikako ne podržavam, Ne možeš se boriti za prava jedne grupe, a otvoreno mrzeti drugu grupu koja je isto diskriminisana. Za kraj mogu samo da kažem našu staru devizu: NIKO NIJE SLOBODAN, DOK SVI NISMO SLOBODNI!

prajd 2015. godine, gde smo i na taj način hteli da pokažemo da smo i mi deo ovog društva i da poštujemo folklor i tradiciju našeg naroda, Naša namera nije bila da provociramo nikoga, ali od ideje se ipak odustalo iz tehničkih razloga. A onda je stigla tvoja haljina u bojama trans zastave. Kako je ona nastala i kakve su reakcije? Da na prajdu Ponos Srbije odlučila sam se za haljinu u bojama trans zastave, a tu ideju je u delo sproveo moj drug Radoš, koji je inače kreator raznih haljina i kostima za ples. Veoma je bitno da ističemo svoje simbole i svoj identitet i ni-

Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Modiranje

Ana Trosić Trajković

46. Perwoll Fashion Week Jedinstveni spoj dizajna, kreativnosti, ideja na srpskoj modnoj sceni prikazan je na 46. Perwoll Fashion Weeku. Pred Vama je deo toga koji će Vas, nadam se inspirisati da nosite domaće dizajnere i tako promovišete našu modu gde god da krenete! Martini Vesto by Boško

www.optimist.rs

Lagami

Lily Tailor

Tijana Milutinović

Đorđe Baščarević

Mina Cvetinović

Univerzitet Metropoliten

Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Modiranje

Fun Fun "REMIX" by Srdjan Šveljo @funfunart @srdjansveljostyle Već godinama se na razne načine zabavljam kroz muziku, modu, umetnost. FUN FUN je pravo ime za to što radim i živim. Ono što predstavljam kroz seckanje elemenata iz časopisa da bi ih sklopio u kolaže to isto je urađeno i za kolekciju "REMIX" . Vintage komade remixujem (baš kao što se to radi sa poznatom pesmom da bi se osvežila i opet bila hit) dodavanjem elemenata sa drugih vintage komada i tako dobijam nešto potpuno novo, zabavno i drugačije u odnosu na sve što se može videti na ulici. Moja moda kao i styling koji inače radim nisu mainstream, oni su pre svega odraz slobode, avangarde, različitosti i lepote koja je tu ispred nas ali je ne vidimo! Jeans jakne kao večni komad + crni sako su light motiv ove moje modne priče. S obzirom na trend održive mode i vraćanja u život nekih odbačenih komada mislim da sam na dobrom putu. Ja nisam modni dizajner već neko ko poštuje modu, voli je na svoj način i kroz svoj rad zabavlja se uz nju! "REMIX" je tu da ohrabri i oslobodi od svih stega, predrasuda i svih uticaja da oni koji žive modu počnu najzad da se igraju, raduju istoj, izgledaju i budu ono što jesu a ne što drugi očekuju od njih.

www.optimist.rs

VodiÄ? kroz gej Srbiju

OPTIMIST Intervju

Foto: Frédéric de Faverney

ompanija Ervea Kubija iz Kana gostovaće na 17. Beogradskom festivalu igre 3. aprila u Ateljeu 212 sa predstavom „Varvarske noći“. Komad je utemeljen je na inspirativnoj i nezaobilaznoj priči o mediteranskom zalivu. Priča o putovanju, uvek o putovanju... Pet godina života između Francuske i Alžira, na suprotnim obalama Mediterana, uz čuveno more nastalo od ljudi bez porekla, ali sa sličnim pedigreom i fundamentalnim iskustvom ukorenjenim u onima koje nazivamo Mediteranci. “Želim da se oslonim na istoriju, otvorim oči i kliznem ka slobodi, imajući na umu da se varvari takođe nazivaju Imazigenima, što bi u prevodu značilo slobodnim ljudima. Želeo sam da kreiram odu lepoti i posvetim je onome koji uprkos

www.optimist.rs

ratovima govori o jedinstvu, onome koji okuplja sve, onome koji okreće leđa tvrdnjama o identitetu, onome koji uzima najbolje od svakoga i koji, tokom svoje istorije, poštuje čoveka kao svoju himnu”, kaže Erve Kubi, poreklom iz Alžira, doktor farmacije koji se odlučio za karijeru koreografa. Šta Vas je inspirisalo da kreirate komad “Varvarske noći”? Ovo je na izvestan način nastavak priče “Šta dan duguje noći” (roman Jasmine Kadre) što je bio prvi korak i prvi pristup mojim severnoafričkim korenima. “Varvarske noći” ili “Prve zore sveta” imaju koren u toj vrlo inspirativnoj i neizbežnoj priči o mediteranskom basenu. Ovo je i Vaš pokušaj da pomirite podele među ljudima sa različitih strana Mediterana za koje verujete da zapravo imaju mnogo toga zajedničkog. Zašto Vam je to bitno? Šta zapravo znači biti Mediteranac?

Foto: Frédérique Calloch Danas biti Mediteranac znači biti Francuz ili Ita- geograﬁje na kojoj danas stojimo, najčešće bez lijan, Marokanac ili Tunižanin, ali naša medite- znanja. Deluje vrlo ambiciozno. Kako igra može poranska civilizacija je mnogo više od tih pojmova moći da se kreira univerzalna kultura za nacija. Mislim da je neophodno da svi poveruju kojom tragate? u jedinstvenu kulturu koja je istovremeno podeljena, mešovita i povezana, kako bi se kreirala Inspiraciju sam pronašao u istoriji i kulturama nekadašnjih civilizacija. U koreograﬁju sam neizbežna zajednička budućnost. Ko su bili varvari sa severa, misteriozni ljudi sa uneo različite elemente poput “zurkane” (bukvalan prevod “kuća mora, pominjani u snage” - drevni perBibliji, u hronikama sijski stil rvanja i i na drevnim spodalje popularan u menicima, o kojima Uz pruženu ruku, zajedno možemo izgraditi Iranu), romantične se često razgovabolju budućnost vizije varvara iz 19. ralo, a zapravo bez veka, strast za kripravog zaključka o stalima i nakitom tome ko su i odakle arapskih i gotskih su došli… Ko su bili kultura, ali najvažvarvari sa istoka, nija mi je bila draoni Persijanci, Jomaturgija, kako da njani i Vavilonci, Beogradski festival igre svoju poruku prearapski muslimani? nesem putem igre. Iz koje nepoznate, Igra je moj medij i zaboravljene, preraiskoristio sam je kao đene, asimilovane ili izbrisane istorije smo ih nasledili? Pokušao “živi” izraz da govorim o nekadašnjim civilizacisam da rasvetlim ono što osećam da je najlepše: jama, kao odu onima koji su tu bili pre nas. Kovekovnu mešavinu kultura i religija, kakva mi ristim igru da izgradim odnos da nepoznatim, sa može dopustiti da skiciram temelje zajedničke takozvanim varvarinom. Kada ne poznajemo

Erve Kubi

Vodič kroz gej Srbiju

Foto: Yann Gouhier

OPTIMIST Intervju

nekog, često projektujemo na tu osobu mnogo straha, nerazumevanja, ali kada se potrudimo da je razumemo, shvatimo da delimo mnogo više od onoga što smo u prvi mah mislili. To je ono što sam želeo da kažem u predstavi “Varvarske noći”. Prvo je strah od nepoznatog, ali ako pružiš ruku i pokušaš da razumeš svog suseda, možemo izgraditi budućnost zasnovanu na poštovanju, poverenju i boljem razumevanju, a igra može pomoći kao jezik tela zajednički svim ljudima. Alžir je napadan mnogo puta - od strane Arapa muslimana u 7. veku, kasnije od strane francuskih. Nije li previše idealistički misliti da se ta istorija ratovanja može prevazići? Alžir nije bio Alžir pre dolaska fracuskih kolonizatora. Pre toga na tom prostoru je bilo mnogo plemena koja su živela u dobrim odnosima, ali

www.optimist.rs

nije bilo države, što nas ponovo vraća pojmu nacije. Čak i u Evropi imate nezavisne entitete (Korzika u Francuskoj, Katalonija u Španiji...). Ne ratuju samo nacije. Neki ljudi jednostavno osećaju da su napadnuti stalno kao na primer migranti. Ne želim da budem idealista, ne pretvaram se da gradim mir među zemljama, ali moramo se suočiti sa onim što se dešava u našim društvima. Osećam velika povlačenja u savremenim društvima i mislim da to treba da prati i promena u našoj svesti, u našim uskim gledištima. Voleo bih da ljudi otvore oči, da postanu zainteresovaniji za stvari koje nisu ono što znaju ili misle da znaju, da se zainteresuju za druge kulture koje su u temelju našega sveta. Zanimljivo je da ste za svoje alžirske korene saznali tek sa 25 godina. Kako je izgledalo učiti o svom nasleđu kao odrasla osoba? Bio je to šok, ali mi je dalo priliku da istražim deo

Francuske nagrađen Ordenom viteza umetnosti i književnosti 2015. Od farmacije sam zadržao ljubav prema istraživanju i volim da eksperimentišem i istražujem kada radim na koreografiji. Tako sam konkretno za ovu koreografiju istraživao sopstvenu istoriju, ali i orjentalno slikarstvo, arhitekturu, poeziju, muziku…. Koreografija je kao otvorena knjiga za mene i prve stranice sam napisao sa 15 godina. Kako ste došli do tog koreografskog pristupa u kome kombinujete sve, od afričkog plesa do hip-hopa? Koji su Vaši uticaji i zbog čega kombinujete različite stilove? Veoma me interesuje kvalitet pokreta, kombinacija pokreta i način na koji se igrači posvećuju projektu, kako njihova tela bivaju produžetak njihovih misli i mojih ideja. Pokret kao pokret mi nije zanimljiv, već samo ako ima neko značenje. Preko mora sam sreo igrače koji se bave hiphopom, koji su specijalizovani za akrobatiku i onda sam odlučio da izmešam njihove veštine sa svojim pristupom igri. To mi se učinilo zanimljivim. Pokreti sami po sebi su beskorisni ako nemaju neko značenje. Inspiriše me energija, ali i slikarstvo, arhitektura, raspoloženje, gestovi svakodnevnog života ili pak ceremonijalni gestovi. Predstavu posmatram kao putovanje kroz više međusobno povezanih pejzaža.

Foto: Frédérique Calloch

svog života do tada nepoznat, da bolje razumem svoje roditelje koji su želeli da postanu veći Francuzi od samih Francuza i odgajili me u skladu sa francuskim načinom života. Kada spoznate svoje korene kao odrasla osoba, onda je nekoliko mogućih putanja - odbacivanje, prihvatanje i identiﬁkacija i znatiželja. Ja sam se odlučio za treću opciju. Ja sam Erve i vrlo sam ponosan na to ime, to je francusko ime, ali sam vrlo srećan što sam odrastao u multikulturalnoj sredini koja mi je dala šire horizonte za istraživanje. Zašto ste napustili farmaciju i okrenuli se igri? Sa 15 godina započeo sam studije igre u Kanu, u Međunarodnom centru za igru Rozele Hajtauer, zatim u Operi u Marseju. Godine 1999, pridružio sam se Nacionalnom koreografskom centru Nanta, 2001. sam počeo saradnju sa Nacionalnim koreografskim centrom u Kanu i kasnije sa briselskom trupom Tor, da bih 2000. osnovao svoju kompaniju. Paralelno sa studijama igre, studirao sam i farmaciju. Moji roditelji su želeli da steknem dobru diplomu. Ja sam želeo da igram, ali isto tako da moji roditelji budu ponosni na mene. Stekao sam diplomu da bi im udovoljio, ali nisam mogao da podnesem da radim u apoteci i nisam odoleo porivu da igram. Srećom moji roditelji nisu previše razočarani naročito od kada sam od ministra kulture

Vodič kroz gej Srbiju

Č OPTIMIST Intervju

lanice Haus of Plastics ste mogli da upoznate na žurkama u klubu Mercury, odnosno Zappa barka i na RuPaul Drag Race Viewing žurkama u Poletu. Neke kuće su od čokolade, a prozori od marmelade, ali ova kuća je od plastike. Ne znamo koliko je to ekološki svesno, kada su zelene politike u modi, ali to ćemo već saznati u razgovoru s njima. Kako je nastala vaša plastična kuća? Alexis: Naziv kuće je inspirisan ﬁlmom “Mean Girls”, a nastao je sa namerom da ljudima stavimo do znanja sa kim imaju posla. Plastics su lepe, bogate i bezobrazne. Mia: A tu je i Ruža Zašto baš plastika? Mia: Zato što je trenutno najzastupljeniji materijal na estradi. Alexis: I u mom telu. Vlažena: Tako je! Ko su članice kuće? Alexis: Moje ime je Alexis VanderCunt i glava sam Haus of Plastics. Većina me zna kao bivšu suprugu fudbalera kojeg ne želim da imenujem i sadašnju zvezdu beogradskih klubova. U me-

www.optimist.rs

dijima me često zovu XL Barbika sa Vračara. Ovaj naš plastični dvorac (od reciklirane plastike) delim sa svoje tri mlađe sestre, pa evo neka i one nešto kažu. Mia: Za razliku od moje drage sestre, ja se nisam udavala. Mia VanderCunt je nestašna bogata devojka za koju kažu da nema mnogo talenata, a ja im uvek kažem da to nije ni važno, jer sam lepa. Vlažena: Već smo se upoznali u prošlom broju. Ruža: Ova priča je malo delikatna, jer sam ubijena 1692. u Salemu, ali ove divne devojke, moje sestre su me vratile u život. Naša draga Alexis je bila očajna zbog problema sa kilažom, pa je magija delovala kao jedino rešenje, ali kao što vidite i magija ima svoje granice. Mia: Magija ima granice, ali zato je tu steznik. Da li postoji konkurs za nove članice? Vlažena: Da li su Spice Girls primale nove članice? Alexis: Plastičarke se ne nalaze na konkursima, plastičarke se rađaju. Kolika je članarina? Mia: Litar Vodke Ruža: Mrtva mačka, krilce od slepog miša ili tri dlake sa Cecine glave Alexis: Jedna lepa Hermes tašna. Vlažena: Da li porodica zaista ima cenu?! Gde najčešće nastupate i koje događaje organizujete?

Ruža: Ja organizujem najlepše sahrane i paraKo su vam dreg idoli? stose, ujedno tu najčešće i nastupam. Najdraže Alexis: Bianca Del Rio, Joan Rivers, Miljana Kulić, su zimske zadušnice, zato što je tada dan kraći, Britney Spears i sve lepe i bogate žene ovog pa žurka duže traje. sveta. Vlažena: Moj fah je Mia: Valentina, modna pista, ali u Aquaria i Lady slobodno vreme sa Gaga, što se i vidi. sestrama organizuVlažena: Naomi jem Drag Race VieSmalls . Prodica nema cenu wing Party svakog Ruža: Što bi moja petka u Poletu. omiljena knjiga Mia: Najčešće narekla: „Ne pravi sebi stupamo na Thank idola niti kakva lika, U nEXt žurkama nemoj im se klanjati koje same i organiniti služiti.“ zujemo. Koju domaću i Razgovarao: Predrag Azdejković Alexis: Gotovo svastranu ličnost biste kog meseca organiimitirali u Snatch zujemo Thank u Gameu? nEXt žurke u BeoRuža: Sava Savanogradu (Zappa Barka) i Novom Sadu (Firchie Tink vić. Tank), a naravno nasledile smo i organizaciju Alexis: Marija Kuić. Drag Race Viewing partija. Vlažena: Vlažena ne imitira, Vlaženu imitiraju. Kakvi su vam odnosi sa drugim kućama? Mia: Ava Karabatić. Ruža: Poštujemo svoje koleginice i u super smo Šta možemo očekivati od vas u budućem odnosima. periodu? Vlažena: Mir u svetu. Alexis: U narednom periodu očekujemo veće inAlexis: Ženska solidarnost! teresovanje za ono što već sada radimo. Od poMia: What they said. nedeljka krećem na dijetu.

Haus of Plastics

Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Merlinka festival

četvrtak, 5. decembra u Velikoj sali Doma omladine Beograda počinje 11. Međunarodni festival queer filma „Merlinka“, srpskom premijerom švedskogruzijsko-francuskog filma „A onda smo plesali“ u režiji Levana Akina. Film je nedavno imao gruzijsku premijeru na kojoj su izbili neredi kada su se stotine desničarskih aktivista okupili, zapalili zastavu duginih boja i uzvikivali „Sramota“. Policija je uhapsila više od 25 ljudi tokom protesta ispred bioskopa, gde su demonstranti blokirali puteve do njega i nosili krstove i ikone. Gruzijska pravoslavna crkva je saopštila da je film usmeren protiv tradicionalnih gruzijskih vrednosti. Film je svoju svetsku premijeru imao u maju u Kanu, a prikazan je i na Sarajevo film festivalu. „I onda smo plesali“ je švedski kandidat za nagradu Oskar i nominovan je za Evropsku filmsku nagradu u kategoriji najbolji glumac. Film prati Meraba koji od malih nogu uči ples u Nacionalnom ansamblu Gruzije sa svojom partnerkom

Mary. Njegov svet se okreće naopačke kada dolazi Irakli, koji u isto vreme postaje njegov najveći rival i izvor požude. Na ovogodišnjem Merlinka festivalu imaćete

prilike da pogledate 120 kratkih, igranih i dokumentarnih filmova od 5. do 8. decembra u tri sale Doma omladine Beograda. Fokus festivala je na francuskoj kinematografiji, te će publika imati prilike da pogleda nadaleko hvaljeni film Selin Skiame „Portret dame na vatri“ koji je nagrađen Srebrnom palmom u Kanu za najbolji scenario i nominovan za Evropsku filmsku nagradu u kategorijama najbolja režija, najbolje glavne glumice i najbolji scenario. Radnja film je smeštena u 18. vek kada slikarka treba da naslika portret mlade devojke koja se sprema za venčanje, ali tako da ona to ne primeti. Slikarka je svakog dana posmatra kako bi je krišom naslikala. Takođe iz francuske stiže komedija „Sjajni škampi“ koja je doživela ogroman uspeh u francuskim bioskopima. Olimpijski šampion na kraju svoje karijere daje homofobičnu izjavu i njegova kazna je da postaje trener tima Sjajni škampi, amaterskog gej vaterpolo tima. Oni na umu imaju samo jednu stvar, da se kvalifikuju za Gej igre u Hrvatskoj, gde se takmiče najlepši gej sportisti iz svih krajeva sveta.

www.optimist.rs

Tokom četiri festivalska dana biće organizovana i retrospektiva francusko-britanskog redi- o mladom gej mladiću koji nakon smrti majke telja Entonija Hiklinga koji je 2012. godine bio živi na ulici, meksički „Nije vam ovo Berlin“ o muprvi internacionalni gost Merlinka festivala. Od zičkoj underground sceni Merksiko Sitija osamdesetih, čileansku tada Entoni je bio zatvorsku dramu jako vredan i kreati„Princ“ koji je navan i snimio je više građen u Veneciji od deset igranih, kao najbolji queer dokumentarnih i Liberté, égalité, queernité film, južnoafrički kratkih filmova i izratni mjuzikl Kanarigradio prepoznanac o gej muškarcu tljivo ime. U petak, koji peva u vojnom 6. decembra u sali horu, vijetnamski Amerikana biće priSong Lang o ljubavi kazani njegovi filwww.merlinka.com operskog pevača i movi „Jedan dubok uterivača dugova uzdah“, „Mali gej za mafiju, istinitu dečko“, „Gde konji priču iz Austrije o odlaze da umru“ i interseks skijašu „Frig“. Reditelj će biti prisutan da razgovara sa beogradskom pu- „Erik i Erika“, američku komediju „Divlje noći s blikom, a filmovi se ne preporučuju mlađima od Emili“ o pesnikinji Emili Dikinson, kao i doku16 godina. U subotu 7. decembra Entoni Hikling mentarne filmove „Kraljice“, „Galor“, „Stvaranje će održati masterklas na temu kako snimati Montgomerija Klifta“, „Gej hor, duboki jug“, „Džonatan Agasi je spasio moj život“ i „Dok nas porscene golotinje na filmu i rada sa glumcima. Pored navedenih, publika Merlinka festivala nić ne rastavi“. Više o programu na www.merlinka.com će imati prilike da pogleda brazilski film „Sokrat“

Merlinka festival

Vodič kroz gej Srbiju

P OPTIMIST Film

rimiče nam se oskarovska sezona i, kako Holivud teško da više ičim može da nas zaista iznenadi, krenula je nova najezda filmova sa neskrivenim oskarovskim ambicijama. Film „Džudi“, biografski film o delu života i sunovrata znamenite Džudi Garland, ni ne pokušava da zatomi takve aspiracije, ali, kako je reč o filmu nastalom van zabrana holivudske A lige, u trku je ušao nešto ranije u odnosu na konkurenciju, stupivši u punu bioskopsku distribuciju, bez onog dobro nam znanog izazivanja čežnje i podsticanja na neizdrž na kapaljku, kako to već čine najkrupniji i najsamopouzdaniji tamošnji igrači i njihovi finansijeri i zaštitnici. Ovo je filmska kritika a ne šalter proročišta, te je nemoguće sa sigurnošću odrediti i proreći konkretne rezultate ovog filma u toj oskarovskoj, često i arbitrarnoj trci na nominacije, odličja ili barem samo prestiž, ali može se već sada prilično mirne duše ustvrditi da Rene Zelveger ima osnova da se nada makar nominaciji za Oskara. Tim pre, jer je ponudila sve ono što se u tom boju u samom startu traži – tu su: fizička transformacija, očigledna podrobna priprema

www.optimist.rs

za ulogu, izobilje lako uočljive metodske glume, osnažene neizbežnim mega-acting-om (ciljano prenaglašenom glumom, nečemu na šta su nas od davnih dana navikli, recimo, De Niro, Paćino, Nikolas Kejdž, ali i brojni srpski glumci)... Sve pobrojano je tu, postavljeno je i u delo sprovedeno tako da ostavlja utisak prirodnog, vešto uklopljenog, pa i integralnog dela filma u celini uzev i gledano. Naprosto, te oskarovske aspiracije moraju ovde brzo uzeti u obzir i razmatranje, jer čine odraz onoga što ovaj i ovakav film o turbulentnoj završnici mnogovoljene Džudi Garland nastoji da bude. S druge strane, razočarani će ostati svi oni (ako uopšte ima i može biti takvih?) koji od ovog filma očekuju upadljiviji otklon u odnosu na ono što nam slični filmovi bez izuzetka, pa i poslovično nude najmanje par decenija unazad. Džudi je dovoljno znalački skrojena zbirka sigurnih poteza, opštih mesta i bezbroj puta osvedočeno proverenih rešenja, samo što je ovoga puta u žiži Džudi Garland i ono što njen životopis (barem na uzorku te bolne završnice) ima da ponudi po tom pitanju filmskim stvaraocima, vođenih na prvom mestu pominjanim oskarovskim stremljenjima. I upravo tako, ostrvski reditelj Rupert Guld, kome je ovo nakon ostvarenja „True Story“ iz 2015. godine, ovo tek

drugi celovečernji igrani film rađen i viđen za voljenih i proslavljenih. Dodaju li se tome kostibioskopsku distribuciju, ovde nimalo prikriveno mografska i scenografska ubedljivost i evidentno u svakom segmentu filmskog pripovedanja i nadahnuta gluma Rene Zelveger, već nedopufilmskog izraza igra na sigurno, uz sve to, i ome- stivo dugo (samo)izgnane iz prve glumačke pođen faktografijom koja se tiče labudove pesme stave filmova sa anglosaksonskih produkcionih u vidu pokušaja Džudi Garland da utekne pred adresa, dobija se sveukupno funkcionalan film dugovima, zaboravom od strane filmskih glave- koji će teško ikoga oduševiti ali koji će, ispunjašina i brojnim silnim životnim i egzistencijalnim vajući tih par svojih prvobitnih i udarnih nanevoljama prihvatanjem angažmana u Lon- mena, teško ikoga i ozbiljno razočarati. donu, gde je i tih godina, na evidentnoj kreativUznesenost queer populacije Džudi Garnoj, izvođačkoj, zvezdastoj i životnoj (pa i land, pak, predstavljena je u možda i najuspelibiološkoj) nizbrdici, jem delu/segmentu i dalje imala nespofilma (delu koji se ran status pop-kultiče večeri koju je turnog božanstva. ova diva neplaniU tom smislu i rano provela u druFilm o najvećoj gej ikoni sa te tačke sagledaštvu dva svoja vano i odmeravano, britanska gej oboovo je biografski žavaoca) i prava je film na svom mestu, šteta što takvih defilm koji je sebi već lova, delova u koizborio sigurno jima priča zaista Piše: Zoran Janković mesto u tom sve prodiše i ponese masovnijem ešagledaoce neupitlonu biografski intonom emotivnošću, niranih i obojenih u „Džudi“ nije bilo filmova na teme iz više. Ali to bi onda (ako ne bolje, a ono barem smislenije ili samo ša- bio neki posve drugi i drugačiji film, što bi sa renije i oku ugodnije i filmičnije) prošlosti, filmovi sobom donelo i znatno manje šanse za srećan i koji su svesno narativno svedeni i usredsređeni pobednički ishod u narečenoj oskarovskoj trci na pojedinačne i zaokružene epizode iz života na sve ili ništa.

Džudi

Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Gej ikona

ored svih teškoća kroz koje je prošla tokom svog života, Džudi je bila i ostala voljena diva, a njena intrigantna životna priča puna je ranjivosti, nesavladivog duha, odlučnosti i iskrenosti. Nije dozvoljavala da je doživljavaju kao žrtvu i jedino bez čega nije mogla da živi je ljubav. Jedan od najpoznatijih citata je, kada su je pitali kako gleda na to što je ljudi doživljavaju kao legendu da ona to nikada nije tražila i dodala: „Ako sam legenda, zašto sam onda tako usamljena.“ Pričalo se da je Orson Vels varao Ritu Hejvort upravo sa Džudi Garland, a na listu njenih mnogobrojnih ljubavnika je upisan su i Frenk Sinatra, Jul Briner, kao i mnogi drugi. Džudi je i nakon 50 godina od smrti i dalje obožavana, ne samo kao gej ikona, već kao jedna od pravih diva iz zlatne ere Holivuda. Jedan od najlepših glasova u svetu zabave ikada bio je glas Džudi Garland. Produkt bolesne ambicije rođene majke, inače igračice u vodvilju, rođena pod imenom Fransis Gam (Frances Gumm) započela je svoju karijeru sa svega dve godine. Te 1924. godine nastupala je prvo sa sestarama u okviru tria “The Gumm Sisters”. Verovatno zbog ukradenog detinjstva i nehumanog odnosa koji je prvo majka imala prema njoj, njena zavisnost od tableta započela je već sa 10 godina, kako su krenuli nastupi širom Amerike. I te prve tablete joj je dala upravo majka, prvo za spavanje, a onda su usledile i sve ostale. Džudi je kasnije otvoreno govorila o zlostavljanju koje je trpela i verovatno se zbog toga i sama nije snašla u ulozi majke, iako je to silno želela. Ugovor sa jednim od najvećih holivudskih studija MGM potpisala je već sa 13 godina i postala Džudi Garland. Te godine

www.optimist.rs

joj umire otac, za kojim je veoma patila, jer ga zbog turneja nije viđala. Sama je pričala koliko je to bilo strašno za nju, jer je shvatila da niko više nije bio uz nju. Buduću holivudsku zvezdu proslavila je uloga Doroti u ﬁlmu „Čarobnjak iz Oz-a“ 1939. godine. Pesma „Over the Rainbow“ (Negde iznad duge) je i dan danas omiljena numera i svakako jedna od njenih najpoznatijih pesama. Džudi je pored ogromne popularnosti koja je došla maltene preko noći, osvojila i nagradu Američke Akademije za ﬁlm. To će biti njen jedini Oskar. I upravo je na tom setu upoznala šta predstavlja sjaj i beda Holivuda i koliko nažalost idu u paru. Iako je dobila ulogu pored hiljada drugih devojaka koje su bile na kastingu, stalno su joj govorili kako je ružno pače, kako je debela i ima ružan nos, a da jedino što vredi je samo njen

glas. A sama je pričala da je trpela i seksualno upravo takvu sliku. Četvrti muž je bio mladi gluzlostavljanje, počev od producenta studija Luis mac Mark Herod, za koga se na brzinu udala u Bi Majer i ostalih muškaraca na setu. Tokom sni- Las Vegasu i još brže razvela, jer je bio homosemanja filma morala je da bude na strogoj dijeti, ksualac. pa su joj branili da jede sve osim supe i da pije Šezdesetih godina njena slava počinje da samo crnu kafu, a bledi i Džudi se muposledice je vukla čila da prehrani do kraja života. Za decu i nađe stalan snagu i umesto dom, nakon trećeg hrane su joj davali razvoda. Kažu da joj Tamo negde iznad duge amfetamine i pošto je Lajza Mineli, tada izmorena nije već proslavljena mogla da spava, za glumica, pomagala spavanje bi pila tafinansijski. Pred kraj blete za smirenje. života činilo se da je Već na filmu Džudi konačno pro„Zvezda je rođena“ našla sreću kada je Fame Solutions (A Star is Born) peti put zaplovila u Džudi je bila izmobračne vode sa rena i psihički i fizidosta mlađim Mikički i izgledala jem Dinsom. A to je mnogo starija nego i ona verovala. Našto je bila. A drogiranje bi nastavljalo da bi žalost, nakon samo tri meseca braka i 45 godina mogla da radi što više. I onda pilule da bi mogla karijere, sa svojih 47 godina – Džudi se predozida spava. rala barbituratima. Iako je najverovatnije sluVapeći za ljubavlju, menjala je ljubavnike i čajno došlo do samoubistva, Miki se posle toga uplovila u bračne vode sa prvim suprugom Dej- više nikada nije ponovo oženio. vidom Rouzom i zatrudnela, ali su je svi zajedno Ove godine prošlo je tačno 50 godina od uz MGM studio i majku ubedili da prekine trud- kako je Džudi tragično završila život i 80 godina noću, da ne bi uticalo na njenu kariju. Potez koji od premijere filma „Čarobnjak iz OZ-a“, koji ju je Džudi sebi nikada nije oprostila. Udavala se pet lansirao u zvezde. Film DŽUDI upravo prati poputa i rodila troje dece: ćerku Lajzu Mineli, iz slednju godinu njenog života, kada je zbog drugog braka i još dvoje dece Lornu i Džoija novca morala da ostavi decu sa ocem, bivšim Lufta iz trećeg braka. mužem. Kasne jeseni 1968. godine Džudi stiže Život pod sedativima i amfetaminima doveo u Veliku Britaniju na petonedeljnu turneju kako je do otkaza iz studija MGM, a kasnije i sa snima- bi nastupala na seriji rasprodatih koncerata u nja drugih filmova, jer je kasnila na snimanja i londonskom noćnom klubu The Talk of the bila usporena. Tada je bila u braku sa drugim Town. Radnja filma smeštena je 30 godina mužem – Vinsentom Minelijem, 1950. godine nakon filma „Čarobnjak iz OZ-a“ koji je lansirao kada je pokušala dva puta da se ubije zbog ot- Džudi među zvezde Holivuda. Džudi ne može kaza. Za 16 godina snimanja i 28 filmova studiju da radi u Americi, a da bi se brinula o svojoj deci je donela zaradu od 80 miliona dolara, a nakon mora da otputuje i zaradi novac, što joj najteže raskida nisu želeli da joj daju otpremninu, pen- pada upravo jer je razdvojena od svojih maliziju, pa čak ni da organizuju oproštajnu žurku. šana. Film DŽUDI u kojem Rene Zelveger glumi Depresija i stres su doveli do još jednog razvoda ovu holivudsku legendu počeo je da se prika(kao i afere njenog muža sa muškarcima, ali mu zuje u našim bioskopima od 24. oktobra. ni Džudi nije ostajala dužna). Tokom 13 godina Posle nekoliko biografija koje su izdali njen braka sa trećim mužem kažu da je 20 puta po- bivši muž, ćerka, mini serija i dokumentarnih filkušala da se ubije. mova, ovo je prvi celovečernji film o ovoj ikoni. Odbijala je da je ljudi doživljavaju kao tragi- A za ovu ulogu Rene Zelveger već mnogi predčnu figuru, posebno mediji koji su forsirali viđaju novog Oskara.

Džudi Garland

Vodič kroz gej Srbiju

F OPTIMIST Film

ilm „Vita & Virginia“, premijerno kod nas prikazan u sklopu prošlogodišnjeg izdanja festivala Merlinka u Beogradu, napokon je dostupan i širem gledateljstvu, pa je možda upravo sada najpodesniji trenutak da se na par stranica ovog najnovijeg broja Optimista napiše nešto i o njegovoj suštini i njegovim dostignućima. Naravno, iz subjektivnog ugla potpisnika redova i redova koji tek slede. „Vita & Virginia“ je biografska, na stvarnim događajima zasnovana priča romansi i ljubavnoj vezi popularne spisateljice i posvuduše Vite Sakvil-Vest i znatno ikoničnije i cenjenije Virdžinije Vulf. Scenario je utemeljen na pozorišnom komadu Ajlin Ejtkins (koja je i sama radila na scena-

www.optimist.rs

riju ovog filmskog ostvarenjima) i pismima same Virdžinije Vulf. Ovo nije puka faktografska odrednica, nego i pojašnjenje za prirodu, ali i ograničenja pomenutog filma. Naime, iako je uložen evidentan napor da se priča razigra i razmahne i učini što je filmičnijom mogućom, nad narečenim filmom se brzo nadvija gotovo pa neprozirna, teška senka pozorišnog izvornika i, kako se brzo ustanovi, nepremostive teatralnosti i sa njome povezane statičnosti. To samo po sebi nije nužno najznačajnija falinka, jer iole dobronameran gledalac svakako može da pojmi budžetska, produkciona i ostala ograničenja jednog filma upravo ovakvog profila, kao što mora da ima u vidu i datosti biografskih filmova gde faktografija predstavlja ozbiljan balast, čak i u rukama najosvedočenijih majstora među sineastama. „Vita & Virginia“, da budemo precizni i pošteni, jeste ostvarenje srednjeg budžeta i sre-

koja su ambiciozno pristupila ekranizaciji njenih prepoznatljivijih dela. „Vita & Virginia“ predstavlja funkcionalan, ali nadasve suštinski skroman doprinos tom malenom kraku svetske kinematografije. Za pohvalu je lakoća i očigledna brzina kojom rediteljka Šanija Baton mapira odnose i postavlja širi kontekst u prikazu nemoguće ljubavi, nemoguće usled korenskih razlika, ali i stroge kodiranosti britanskog klasnog poimanja društva i njime iniciranih društvenih uslovljavanja. Za pohvalu je i gluma Elizabet Debicki (u ulozi Virdžinije Vulf ) i Džeme Arterton, ali tu je i upadljiva ravnoteža između njihovih glumačkih kreacija i onoga što je po tom pitanju u tih 110 minuta trajanja ponudio veći deo ostatka glumačkog ansambla (ovo se ponajpre odnosi na šmirantsko izvođenje vidno nefokusirane Izabele Roselini u ulozi rigidne Vitine „plavokrve“ majke). Zanimljivi su pokušaji da se ova priča u drugom planu osavremeni (na primer, obraćanjem direktno u kameru, što, doduše, ostavlja utisak brzopoteznog i nedovoljno promišljenog manirizma), ali u toj dimenziji ovaj film zastaje u aspektu pukopojavnog, odnosno, u kostimodnjih (možda i srednjačkih) postignuća, a sve to grafskim i muzičkim diskretnim osavremenjavapod kapom filma koji, između ostalog, nastoji njem jedne starovremenske priče. da polemiše sa izabranim događajem i fenomeUkupno uzev, „Vita & Virginia“ nije film lišen nom i koji bi da problematizuje jednu značajnu smisla postojanja, tim pre jer se uklapa u recenepizodu u životopisu istinski jedinstvene Virdži- tan trend istraživanja biografija slavnih i znamenije Vulf. Ovde, nažalost, nije bilo ni prostora ni nitih na nivou prikaza slikovitih pojedinačnih daha za spektakuepizoda iz njihovih larne zahvate i intrigantnih života, krupne poteze, naa, osim toga, definiprosto, zastalo se tivno može da ponegde na sredini služi i ljubiteljima Skroman doprinos puta upotrebljivoretro-šik ostrvskih sti i ilustrativnosti, priča, ukorenjenim u mada krajnji rezulbiografsku građu. tat ipak jeste film Međutim, na kraju koji zavređuje da ovo ostvarenje ipak bude pogledan. biva prvenstveno Naravno, uz dojedan od onih filPiše: Zoran Janković voljno jasno i glamova koji su nedvojsno podsećanje da beno zanimljiviji ga nikako ne treba nego što su zbilja porediti i/ili stavkvalitetni. Bez obljati u nekakvu slozira, da li se u ovom ženiju analogiju sa čuvenim „Satima“, kao i konkretnom slučaju, uz sve pomenute prepreke ranijim i drugim filmovima koji su se bavili živo- i ograde, uopšte i moglo značajnije bolje. tom i delom Virdžinije Vulf, pa čak i ostvarenjima

Vita i Virdžinija

Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Pozorište

lavni roman „Poljubac žene pauka“ argentinskog pisca Manuela Puiga, napisan je 1976. godine i već tada je svojim narativom (korišćenje psihoanalitičkih beleški koje se razvijaju kroz dijalog glavnih aktera) i tematikom (teorije o homoseksualnost) podelio književnu kritiku. Planetarni uspeh dela je neosporno doneo istoimeni ﬁlm iz 1985. godine (Vilijam Hart je dobio Oskara za najbolju mušku ulogu), a kod nas predstava premijerno odigrana u Zvezdari teatru, 1996. godina, koja je imala preko pedeset izvođenja (glavne uloge Bogdan Diklić i Dragan Nikolić, u režiji Egona Savina). Posle više od dvadeset godina novo scensko čitanje inspirisano ovim romanom (originalni dramski tekst mlade spisateljice Galine Maksimović) donosi mlada rediteljka Isidora Goncić. To je ujedno i prva beogradska pozorišna premijera ove sezone, izvedena u Teatru Vuk, scena Aleksandar Popović, u koprodukciji sa Merlinka festivalom, 16. septembra. Ovo je već druga njihova zapažena saradnja (posle nagrađivane produkcije „… I ostali“, iz 2018. godine). Svakako važan društveno odgovorni

www.optimist.rs

poduhvat koji govori o marginalizovanim grupama i pojavama i odnosom prema njima, ali i o političkim intrigama i seksualnim različitostima; o ličnim izborima i pravom na izbor. Ovaj put, glavne uloge zatvorenika su poverene sjajnim Dušanu Kaličaninu (lik Vjerana) i Zoranu Pajiću (lik Nikole). Radnja predstave se odvija u zatvorskoj ćeliji koju dele dvojica zatvorenika: Nikola, demonstrant, heteroseksualac uhapšen zbog svojih političkih uverenja i Vjeran, transvestit uhapšen zbog prostitucije. Radnja iz južnoameričkog zatvora 70-ih godina prošlog veka prebačena je u Srbiju, na kraj 90-ih i odvija se u dijalozima. Obojica, na prvi pogled jako različiti su osuđeni jedan na drugog i zajedničko provođenje vremena. Razgovori su u početku naivno zasnovani na Vjeranovom prepričavanju domaćih ﬁlmova (Virdžina, Crni Bombarder, Marble Ass), ali kulminira i vodi u pravcu intriga i nečega što ni oni sami nisu očekivali, a naročito posle izlaska iz zatvora u stvaran svet. I posle više od četrdeset godina, svedoci smo da je ova tematika kod nas aktuelna, pa je postavljanje ovog teksta, više nego opravdano. Politički neistomišljenici i predstavnici seksualnih različitosti i danas doživljavaju pravnu i moralnu osudu od strane društva. Sloboda i kada postane dostižna, često skupo košta.

Rediteljski postupak je predstavu vizuelno lepšem životu. Svakako najveću fizičku transforogolio. Velika pozorišna scena je i scenografski maciju dobija na samom kraju predstave. (Milan Miladinović) sa dva zatvorska kreveta i Zoran Pajić glumi zatvorenijeg i proračunakostimografski (Mina Miladinović), zatvorska tijeg frustriranog političkog neistomišljenika. On uniforma, neupečatljivi i isprazni. Sva pažnja je se emotivno ne otvara i ne ulaže previše u fokusirana na gluodnos da Vjedramačke interpretanom. Žrtva je politicije glavnih čkog sistema i svoj glumaca, koji su sve aktivizam doživvreme na sceni, poljava kao svoju sloKada strah pobedi želju za slobodom vremeno prekinuti bodu. Pokušava da video projekcijama sakrije emocije, a političke retorike kada ne uspeva, to policije (u interpredoživljava kao netaciji Svetislava uspeh koji odaju Goncića) i penjegovu mračnu Piše: Marko Radojičić smama domaće stranu, strah i kukadens scene 90-ih vičluk. Uverljiva i (dominira pesma upečatljiva gluma. Oči boje duge, Dr I sama reditelja, Iggy-ja). Tako da Isidora Goncić, je pažnju prikaza predstave treba tako i sagledati, potvrdila da je ovo predstava o slobodi za bolji kroz dobro odabranu podelu i glumačke inter- svet do koje se jedino može doći kroz borbu. Borpretacije i moć samog teksta, odnosno njihove bom sa spoljašnjim svetom i borbom unutar nas dijaloge. A pokrenute su mnoge teme kroz nji- samih. Ovo je predstava o slobodi koja je jedini hov (melodramski) odnos: od same prirode smisao života i do koje se dolazi ljubavlju. Na koji muško - ženskih i muško – muških odnosa, način borba za novo, drugačije društvo, za slopreko društvenih obrazaca njihovog funkcioni- bodu u političkom smislu i borba za drugačiju sanja, političke propagande i duge i pomalo na- seksualnu orijentaciju, za slobodu ljubavi može porne filosofske razmene i sukobljavanja spojiti dva bića? Dva muškarca? U zatvorenom, stavova o njihovim poluostvarenim životima i rigidnom sistemu koji odbacuje mogućnost emotivnim i fizičkim transformacijama. Vjedran svake promene, sama ideja nečeg novog, do beži u svoj svet i živi u fantaziji, a Nikola opet želi tada nepoznatog, otvaranja novih mogućnosti da promeni realan svet na bolje. Obrt nastaje izazova strah, otpor, mržnju i nasilje… Ali, najgori kada se posle nekog vremena sreću ponovo, je onaj zatvor koji sami sebi stvorimo. Njih dvoovaj put na slobodi. Emocije nastale u zatvoru, jica, kao leptiri, svako na svoj način, oživljavaju ipak nisu bile samo trenutne, i svako će na njih potpunu metamorfozu, menjajući sebe, pokušaodgovoriti onako kako ume… Na prvi utisak, vaju da promene svet, tananim zamahom svojih različiti, imaju mnogo više sličnosti… Suprotno- krila i dostignu slobodu. Leptir je simbol slobode sti se (ipak) privlače… Ali strah pobeđuje… i besmrtnosti duše, promene i nade. Dušan Kaličanin je opravdao svoj dugo očeLeptiri su simbol slobode i lepote. Danas u kivani izlet u dramsko pozorište. Posle niza više Srbiji je teško uživati u ovim simbolima ako si nego zapaženih uloga u mjuziklima u Pozorištu različit. Iskrenost i emocije se kriju iz straha i na Terazijama, uverljivo iznosi lik Vjerana, sim- manjka razumevanja. U tom smislu ova predbolično inspirisanim biografijom Vjerana Mila- stava je tematski iskorak na srpskom repertoaru, dinovića Merlinke (prvog javno deklarisanog donosi aktuelnu tematiku i sjajne glumačke intransvestita na prostorima Jugoslavije). Njegova terpretacije i društveno odgovornu repertoargluma je suptilna, emotivna i unosi puno trans- sku politiku producenata predstave. Važna i formacija. Njegovom liku se veruje, jer ga gradi hrabra predstava, vredna pažnje zahtevnijih glesa puno empatije. Otvara se, iskren je, željan lju- dalaca. bavi i potrebe da ga drugi razumeju. Fantazira o

Strah od leptira

Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Književnost

alo je nedostajalo da uopšte i ne pročitam roman „Ispod grla“ Stefana Mihajlovskog (Beoletra). Naime, kada sam, kroz tizer, želeo da se upoznam sa knjigom tamo sam, na tako malom prostoru, u svega dve rečenice, naleteo na reči kao što su „histrioničnost“, „fokalizacija“, „“intrapsihički“, „interpsihički“, „alijenacija“, „primalno“… Samo su još bile potrebne reči „diskurs“ i „Lakan“ da odustanem od namere da je pročitam. Istina je da se reč diskurs pojavljuje u recenziji Igora Perišića iz Instituta za književnost i umetnost, ali sam to otkrio tek na kraju. Pomislio sam da ako je tizer, čija je uloga da svojom jednostavnošću privuče čitaoca i zainteresuje ga za roman, pisan ovako odbojno uz namerno nagomilavanje frazetina (i dalje nisam u potpunosti siguran da ovaj tekst na zadnjoj korici knjige nije napisan u namernom i samoironičnom otklonu), kakva je onda knjiga, pa još na gotovo sto i pedeset stranica. Međutim, zaista bi bila šteta da sam odustao. Roman nije „neviđeni književni eksperiment“ kako stoji u jednoj od one dve rečenice, ali je u pitanju knjiga koje je nedostajala na ovim prostorima i knjiga koja mi ni na trenutak nije bila dosadna. Mihajlovski nam opisuje gej zajednicu, odnosno živote gej ljudi u Srbiji direktno i bez uvijanja. Uz sve knjige domaćih autora koje su frendli, kvir, one koje imaju nekog, mahom sporednog, LGBT junaka u romanu, u romanu „Ispod grla“ prikazan je životi i odnosi između gej osoba. Priča počinje strasno i, za gej zajednicu, prečesto viđenim trenutkom – varanjem.

www.optimist.rs

Marko i Stefan su se upoznali i odmah pali jedan drugome u zagrljaj. Istina je da je Stefan još uvek u vezi za drugim, ali što bi (i kada je) to kvarilo bilo čiju ljubav? Stefan je takođe i ono što se određuje kao treći rod. Ponekad je Stefan, a ponekad Helena. Veoma brzo, gotovo odmah, veza između Marka, Stefana i Helene prestaje da bude ljubavna (mada je Stefan zacopan do ušiju), a postaje horor priča. Marko se odmah nameće kao, isprva psihički, a ubrzo i ﬁzički nasilnik koji muči, tuče i siluje Stefana i Helenu. Zaljubljeni Stefan i Helena koji mu se uvek, poput bumeranga, vraćaju na novu turu nasilja. Postavlja se pitanje da li će Stefan uspeti da se izvuče iz šaka i pesnica nasilnika. Da li će Marko biti dominantniji i uspeti da neutrališe uticaj njegovih prijatelja i porodica? Hoće li Stefan uspeti da sačuva psihičko zdravlje koje je sve labilnije, a granica između realnosti i umišljenog sveta sve tanja i neodređenija?

„Ispod grla“ na surovo iskren i direktan način Mihajlovski, koji se pored novinarstva bavi i opisuje šta se zgodi kada neki od onih ludaka sa aktivizmom, sa lakoćom uspeva da napravi raRomea i(li) Grindra iskorače u stvarni svet. vnotežu između socijalno angažovanog i čistog Ovaj roman je značajan, bitan i, pre svega, književnog dela. hrabar jer se bavi „Ispod grla“ je nečim o čemu se gej roman koji je retko i govori, čak i bio potreban, pre unutar LGBT zajedsvega, LGBT zajednice, a to je nasilje u nici u Srbiji kako Stefan Mihajlovski istopolnim vezama. zbog svoje temaStefan Mihajlovski tike, aktuelnosti, je ovim romanom roman iz danas sve otvorio veoma znapopularnijeg žanra čajnu temu. Takođe (pseudo)autoﬁkcije je bitno što je u sru kome će mnogi psku (kvir) književčitaoci pronaći Piše: Milan Aranđelović nost uveo treći rod, neka svoja ili iskukao i što je prikazao stva svojih poznaživot ljudi iz LGBT nika i poznanica. zajednice. Brutalan u svojoj diIako je ovo njegova druga knjiga, a prvi rektnosti i nameran da nište ne prećuti Stefan roman, Stefan Mihajlovski vodi priču sigurnom Mihajlovski zadire u samu žuč gej života u Srbiji i iskusnom rukom nekoga ko je godine proveo budeći u čitaocima strah od (samo)spoznaje. kao novinar i kolumnista. Stil je besprekoran i U pitanju je autor koji bi morao da nastavi pitak, rečenice jasne, priča razumljiva i bez su- da piše. Knjige, a ne tizere svakako. višnih delova.

Ispod grla

Vodič kroz gej Srbiju

A OPTIMIST Književnost

Adel već deset godina žena. Njenom mačo bratu je veoma teško to da vozi školski autobus prihvati i njen odlazak na usklađivanje pola je kroz predivne, ali i pogi- povod za, čini se konačni, raskid njihovog odbeljne, predele francu- nosa. ske oblasti Ardeš. „Jednog dana će me zvati mojim drugim Rođena je na jednoj imenom, jednog dana ću biti njegova starija seobližnjoj farmi u blizini stra Adel.“ gradića u kome i danas Narednih deset godina Adel neće viđati živi. Ipak, niko se ne seća svog brata koji i dalje tvrdi da ima brata, a ne semale Adel. Uprkos snaž- stru. Ovakva porodična situacija će potrajati sve nom lokalnom akcentu do odrona koji je izazvao nesreću na gradilištu kojim govori i to što je odmah odbila odgovoran na kome je radio njen brat. Bolnica je mesto njiposao, Adel je za lokalno stanovništvo i dalje hovog ponovnog susreta gde će kroz sećanje na neko ko je došao sa strane. traumatična i mračna dešavanja u kući njihovog „Već deset godina živim u laži među plani- detinjstva pokušati da shvate i prihvate jedno nama.“ drugo. Neminovno je da će i selo uskoro saznati Adel za ove krajeve vezuju brojna sećanja. pravu istinu o tome kome su zapravo poverili Dok prevozi decu od kuće do škole i obrnuto, svoju nevinu dečicu. Adel nam kroz fragmente sećanja, daje kroki Odgovor na pitanje da li će ljubav između svog života. Školska godina kao i vožnja auto- brata i sestre biti jača od predrasuda pokušala busom traju, dane smenjuju meseci, a sećanja je da, između ostalog, ponudi francuska knjižesamo naviru. Adel se seća čak i svog rođenja. Bila vnica Emanuela Pagano u svom delu „Mladi troje predivno dete. Dečak. Na ponos ocu. Kasnije gloditi“ koju je u sjajnom i visprenom prevodu će taj ponos malo splasnuti kada otac otkrije da Svetlane Stojanović objavila izdavačka kuća mu se sin jedinac mnogo bolje snalazi u kuhinji „Odiseja“. nego na njivi ili u radionici. A i da voli da oblači U pitanju je kratak, ali emotivno snažan žensku odeću. Majka to razume. To su mladala- roman koji se, između ostalog, bavi temom pročke bubice. Proći će ga. Godine prolaze, a ovo mene pola, zatim temama emotivnog odnosa ne. Adelina majka između brata i seumire, a otac se prestre i (ne) prihvatapušta udovičkoj denja drugosti. presiji i sporom „Biti stegnuta, umiranju za života. biti poduprta, Emanuela Pagano Njihova deca, dva čudno je kako mi to brata, koriste novac prija, ali ne da mi to od prodaje dela uradi neko drugi.“ imanje i odlaze u Pagano se u drugi grad na stusvojim delima bavi dije. Sjajno vreme socijano angažovaza novi početak. nim temama, ali ne Piše: Milan Aranđelović Jedan od braće posa sociološkog-istostaje Akselova derijskog aspekta već vojka Adel jer je iz lične perspektive ovom tipičnom sinu samih osoba koje ih palanačkog duha proživljavaju. Zato lakše da brata prihvati (i javnosti predstavi) kao su njena dela pisana u prvom licu što joj olalažnu suprugu u telu žene nego kao pravu ženu kšava da izbegne da ponudi svoj lični sud o teu telu muškarca. Što ona zapravo i jeste. Adel je mama kojima se bavi. U romanu „Mladi jedna od onih osoba koje su oduvek znale da im trogloditi“ ona reč prepušta Adel koja vozi, razse rodni i polni identitet ne poklapaju. Ona nije mišlja, primećuje okolinu, vozi, seća se, opet gej muškarac koji voli druge muškarce već strejt evocira uspomene, razmišlja o deci koju pokupi,

Mladi trogloditi

www.optimist.rs

onda vozi nazad uz isti proces i tako tokom cele školske godine. Upravo ovakav stil daje na dinamici priče jer ne dopušta da pažnja čitaoca padne već zahteva njegovu neprekidnu budnost i pažnju. Poput opasnih i pogibeljnih krivina i puteva kojima vozi Adel tako i čitalačka publika mora da sa pažnjom prati njene putovanje jer se slike smenjuju bez nekih pravila. U jednom trenutku smo u sadašnjosti, onda u davnoj prošlosti, pa opet u sadašnjosti, onda u nedavnoj prošlosti… Naratorka malo pripoveda u ženskom, a malo u muškom rodu i na osnovu toga otkrivamo da li je to sećanje iz perioda pre ili posle tranzicije. Zanimljivo je da u francuskom jeziku u prošlom vremenu ne postoji razlika između muškog i ženskog roda tako da je srpski prevod, zbog prirode jezika, na svoj način doprinosi dinamici priče. Ono što je svakako upečatljivo u ovoj pripovesti jesu i slike prirode i divljih predela. Autorka je studirala likovne i audio-vizuelne umetnosti što se oslikava i u njenim književnim delima koja kao da su ispričana filmskim jezikom. Autorka to ne krije. „Dešava se da tokom rada ponekad sarađujem i sa likovnim umetnicima, fotografima, ilustratorima, koreografima, režiserima“, kaže Pa-

gano o svom načinu rada. „Na visoravni nema sredine, nema proleća, samo krajnosti.“ A prirode ima baš dosta. One prirode koju čak ni čovek sa svim svojim znanjima i tehnologijama ne može da obuzda. Pagano nam prikazuje zajednicu u kojoj prividno deluje da sve funkcioniše kao u jednoj od najuređenijih zemalja sveta, a samo je malo zrnce prašine potrebno za katastrofalan odron, pahulja snega za smrtonosnu vejavicu koja blokira celokupni život… Da ne pomislite da je ovo sve u ovoj, po broju stranica, skromnoj knjizi na samom njenom kraju nalazi se dodatak u vidu teksta/uputstva namenjenog prvenstveno novinarima, kako onima koji budu pisali o ovoj knjizi tako i onima koji budu generalno pisali o temi rodnog identiteta, o tome kako govoriti o transrodnim osobama. U pitanju su stilsko-jezičke preporuke za medije o izveštavanju o trans osobama koje je priredila prevoditeljka i urednica veb. portala transserbia.org Milica Jeremić. Ako vam posle njenih i detaljnih, preciznih i taksativno datih objašnjenja i razjašnjenja nedoumica ne bude jasno kako valja pisati o ovoj temi onda nemojte pisati o tome. Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Književnost

ejla Slimani je u kratkom vremenskom periodu, primetno diskretno, bez iritantne medijske pompe, a posle samo dva kraća romana („Uspavaj me“ i „U vrtu ljudoždera“, oba u izdanju beogradske kuće Booka) postala prepoznatljiva i cenjena autorka u čitalačkom doživljaju onih koji i od zahtevnije književnosti zahtevaju podosta. A sada je pred nama i novo izdanje iz njenog „pera“; ovoga puta, reč je o dokumentarnoj prozi posve jednostavnog i krajnje ilustrativnog naslova „Seks i laži – Seksualni život u Maroku“, u kome je ova spisateljica nanizala i sabrala ispovesti Marokanki na gore iznete teme. Cilj, kako je istakla sama Lejla Slimani, nije bio da napiše sociološku studiju, niti da napravim ogled o seksualnosti u Maroku. Njena prvenstvena misija je očito bila da posudi glas i prostor (a nakon što se izborila za upadljive pozicije u svetu književnosti i pratećih joj fenomena), da prokrči put barem za slobodno izgovorenu reč za žene, jer, da je citiramo, „one se računaju u životu i treba računati s njima. Kroz svoje ispovesti htele su da bar za koji časak izađu iz izolacije i upozore druge žene na činjenicu da nisu same.“ Već ovde treba zastati i jasno i glasno naglasiti i potcrtati da ovo davanje glasa (tzv. voicing out) ovde nikako nije plod paternalističke kvazilevičarske i kvazielitističke zabrinutosti za one potlačene i obespravljene a sa sigurne distance, daleko od prave egzistencijalne vetrometine; naprosto, iz svakog od među koricama ove neosporno značajne knjige o užasima života sa žigom i bremenom drugosti u rigidnom i društvu označenom i nošenom i konzervatizmom i bigotizmom pulsiraju i nepat-

www.optimist.rs

vorena empatija i briga za bližnjeg a neslobodnog i istinska briga za sagovornice, pred kojima je dug put od započete samoemancipacija do opipljivijih i konkretnijih dokaza punijih i proživljenijih sloboda. „Seks i laži – Seksualni život“ u Maroku (sa francuskog prevela Ljiljana Marković, objavila kuća Clio iz Beograda) tako je par svetlosnih godina daleko i od intruzivne didaktičnosti i od folklorističkog prikaza narečene rigidnosti islamskog sveta spram žena, ali i spram raznorodnih, atipičnih, neukorenjenih, odvažnijih i osobenijih. Knjiga, između ostalog počinje citatom iz Antihrista u kome je Niče naglasio da „propovedati čednost znači javno podsticati protiv prirode. Prezirati seksualni život, prljati ga pojmom nečistote, to je istinski greh protiv zdra-

vog životnog duha.“ A seksualni život žena u Maroku u ovoj višestruko zanimljivoj i važnoj knjizi Lejle Slimani pokriva sijaset raznih podtipova i rukavaca: počev od suštinske neslobode seksa i seksualnih sloboda u tom kutku sveta, rasprave o identitetu, nužnosti oslobođenja seksa i borbe za svaku, pa samim tim i seksualnu jednakost, do potresnih ispovesti homoseksualnih priklještenih između poriva za pomenutom slobodom i čarima puti i strogo ustrojenog društva, zaglibljenog u vazda diskutabilnoj tradiciji, kao i činjenici da „žensko telo ostaje pod prinudom grupe“. Tako u odeljku nazvanom Rasprava o identitetu: zapadnjački kontramodel nailazimo na ovaj venac pitanja mnogih pitanja: „Treba li zbog toga da se zadovoljim životom u tajnosti, kao što to čini najveći deo marokanske građanske klase? U privatnom prostoru da uživam slobode koje su, međutim, zabranjene zakonom?“ Pitanje i reﬂeksije, te višeznačnost i neprolazna privlačnosti slobode, slobode tela, puti, ali i izraza, misli, izbora u središtu je i dela ove knjige koji je, kanda, i najzanimljiviji i najznačajniji za tipsku i dominantnu čitalačku publiku Optimista; naime, u ispovesti nazvanoj Muna: „U Maroku ne možeš biti homoseksualac i istinski srećan“ već u naslovu zatičemo krupnu istinu koja nas podseća da je malo toga na ovom svetu, pri ovakvom stanju stvari, koje bismo proze, nimalo naivnog i lagodnog književnog mirne duše mogli da uzmemo tek tako, zdravo žanra, govore o značajnijim i intrigantnim za gotovo; naime, u toj ispovesti zatičemo i ove aspektima življenja danas, a da se autor pritom ne zagubi u šumi zarečite i bolne, a vodljive ideološke i možda i opservaleksičke polivaletnocije koje je tako sti. Ovo je knjiga lako prepoznati i koja podseća na na ličnom i iskuLejla Slimani esencijalnu nužnost stvenom nivou – borbe kao polazišta „Sebe ne određusvakog smisla jer, jem kao ’homosebaš kako autorka ksualnu’. U stvari, ja sama na samom nemam identitet kraju ove knjige, u ni prema rodu, ni zaključku, naglaPiše: Zoran Janković prema seksualnošava: „Kao svaka sti. Nisam se niemancipacija, erotikada osećala zam i pravo da se zatvorena u te kaprogovori iznad tegorije. Nikada svega postiže se tenisam imala potrebu da sebe smatram potrebu škom borbom. To proizilazi iz jedne retke sloda sebe smestim u neku pregradu.“ Retke su knjige koje ovako jetko i mudro, oz- bode: pravo da se misli svojom glavom. Treba se biljno a u isti mah i pitko u formi dokumentarne suočiti sa zabranom, najvećom od svih.“

Seks i laži

Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Muzika

PITAO JE GUGL KOLIKO JE ŠER DO SADA IMALA OPROŠTAJNIH TURNEJA! ODGOVOR GA JE ZAPANJIO. voju prvu oproštajnu karijeru, Šer je imala od 2002. do 2005. godine sa ukupno 326 koncerata i zaradom od 330 miliona dolara. Posle deset godina se predomislila i krenula na još jednu turneju, koja je po svom obimu bila dosta manja, sa planiranih 80 koncerata u SAD i Кanadi, od kojih je 30 otkazala zbog bolesti. Ali Šer nije mirovala u periodu između te dve turneje već je tri godine nastupala u Las Vegasu i održala skoro 200 koncerata. Prošle godine u septembru je započela svoju, kako kaže deﬁnitivno oproštajnu turneju sa planirana 82 koncerta širom sveta. Paralelno sa ovom turnejom ona nastupa i u Las Vegasu. Šer nije nastupala u Beogradu, ali jeste u drugom po veličini srpskom gradu, Beču, gde je uspela da rasproda svih 16 hiljada mesta. Bilo je veličanstveno videti do poslednjeg mesta punu Štathale i da Šer još uvek traje. Publiku su mahom činili stariji i kako se činilo, te večeri nijedan sredovečni gej muškarac u Beču nije ostao kod kuće. Svi smo došli da uživamo u nezame-

www.optimist.rs

njivoj Šer, ali priča o njoj i ovom koncertu ne može da prođe bez pominjanja starosti i ejdžizma. КADA JE SAZNAO KOLIKO ŠER IMA GODINA, ŠOKIRAO SE! FOTO Na početku koncerta Šer je održala mali govor, koji se naravno dotakao i toga koliko godina ima. Rekla je da ne zna zašto, ali svaki put kada kaže koliko ima godina, dobije aplauz. I tada nam je rekla da ima 73 godine i bilo bi interesantnije da nije usledio očekivani aplauz. To me je navelo da malo porazmislim o problemu ejdžizma, koji primećujem sve više kako starim i kako sve češće dobijam upozorenja da sam za nešto već star i da ne priliči mojim godinama, dok oni koji su dosta stariji od mene i iz generacija su u koje spada i Šer, dobijaju upozorenja da treba da se sklone, da zauzimaju mesto, šta više hoće i da im je jednostavno vreme da odu na večni počinak. Zato taj aplauz ne treba da bude počast što je uspela da doživi te godine, jer u današnje vreme ljudi sve duže žive i medicina je napredovala, već počast što se nije predala, što još uvek stvara i ima volje da radi svetsku turneju! Svoj govor je završila rečima: „Šta vaša baka radi večeras?“ EMOTIVNO: PESMA KOJA JE RASPLAKALA SVE NA KONCERTU Turneju „Here We Go Again“ možemo da

gledajući u njega kao da je zaista prisutan na sceni. Ova turneja je organizovana i povodom njenog novog albuma, 26. (i slovima: dvadesetšestom) po redu, „Dancing Queen“ na kome je obradila najveće hitove grupe ABBA, tako da nas je počastila i „novim“ pesmama „Waterloo“, „SOS“ i „Fernando“. SКANDALOZNO: ŠER POLUGOLA NA SCENI! VIDEO Današnji koncerti pop zvezdi su pored uživanja u pesmama i uživanje u vizuelnom. Šer se definitivno sluša i gleda, te su se posebno potrudili kada su u pitanju kostimi i pozadinski videi. Presvlačila se više od deset puta, posle svake ili svake druge pesme, od kojih većina kostima spada u onu ejdžističku kategoriju „ne priliči njenim godinama“. Videli smo sve njene verzije, Šer sa crvenom kosom, plavom, nebo plavom, narandžastom, crnom… Podsetila nas je na njene legendarne kostime, koje je mahom dizajnirao Bob Meki. Najhrabriji momenat je bio kada se Šer pojavila u skroz uskom i prozirnom kostimu sa crnom kratkom kožnom jaknom iz spota „If I Could Turn Back Time“, koji slavi njeno još uvek vitko telo. Ali to nije bilo dovoljno seksi za nju, te je u jednom trenutku skinula i jaknu, opišemo kao retrospektivu svega što je Šer do dok je publika vrištala kao da je sala bila puna sada radila. Na početku prikazan je video na ve- milenijalaca. Tokom koncerta nas je obavestila likom platnu koji pokazuje njene fotografije od da su joj stari kostimi još uvek taman u šta nas početka karijere do danas uz pesmu „Woman’s je i uverila. Šer nikada nije bila vrsna igračica na sceni, World“. Podsetila nas je i na njene odlične uloge niti akrobatkinja kao u filmovima „SilMadona, tako da je i kvud“, „Opčinjena sada taj posao ostamesecom“, „Čaj sa vila profesionalcima, Musolinijem“, „Sisvojim igračima, dok rene“, „Veštice iz Šta vaša baka radi večeras? se ona graciozno šeIstvika“… kao i na tala po sceni između legendarni „Soni i njih i ponekad malo Šer šou“. Кao uvod zaplesala. Njen šou u, možemo reći je slatki, možda i njenu najpoznatiju preslatki kič, ali se to pesmu, Šer je sa Piše: Predrag Azdejković i očekuje od nje. Bio publikom podelila je to emotivni oprodilemu koju su štaj od verne puimali sa tom peblike, ako joj je smom i da li da je verovati, na finalnoj, uključuju u ovu oproštajnu turneju ili sledeću: „Ali ne, ovo je de- definitivno poslednjoj oproštajnoj turneji koja finitivno poslednja oproštajna turneja, tako da će se završiti u decembru ove godine u Dalasu. smo je uključili“. I onda je otpevala „I Got You Ali nemojte je držati za reč, jer sa Šer se nikada Babe“ sa Sonijem na velikom platnu, sve vreme ne zna!

Šer se oprašta

Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST Zajednica Kada si prvi put znao da si... (gej) Imao sam oko 4, 5 godina i deda me je vodio u luna park. Na onim automobilima za sudaranje sam video jednog dečka koji je imao razdeljak po sredini (bez osuđivanja, to su bile '90, tada je to bilo popularno) i osetio sam da mi se taj dečko sviđa; dedi sam rekao da sam se zaljubio, kada me je pitao u koga pokazao sam na tog dečka. On se samo nasmejao i rekao "hah, ne nisi"...

Tvoj prvi gej kaﬁć/klub... Klub "Toxic", mislim da sam bio 8. razred. Tvoj prvi poljubac... Sa drugaricom lezbejkom u 5. osnovne, dogovorili smo se da vežbamo da se ljubimo "na žvaku" da se ne bi izblamirali kad nađemo momka/devojku. Nevinost izgubio... Čuvam se za brak ;) Šta za tebe danas znači biti gej... Biti aut kao gej muškarac je jedna vrsta borbe protiv zastarelog sistema. Biti

Tvoj izlazak iz ormana... Ćaletu u drugom srednje, kevi isto tako nešto, društvu sam počeo još u osnovnoj. Koji savet bi dao mlađem sebi... Koliko god da želiš da pobegneš sa Balkana, kasnije ćeš shvatiti da je ovo najluđe mesto u Evropi i da je biti srećan moguće i ovde. Naj gej stvar koju si ikada uradio... Organizovao Prajd?

LGBT+ na Balkanu nije ni malo lako, ali ako uspete da preživite i razvijete samopouzdanje - dobijate upornost, snagu i veštinu preživljavanja upravo zbog konstantne borbe koju vodimo svaki dan. Tvoj naj gej muzički album bio bi... Meni "Nevermind" od Nirvane. Ja sam pronalazio sebe i kanalisao bes i frustracije slušajući tu muziku. Konvencionalni odgo-

Ime: Marko Mihailović Godine: 26 Zanimanje: Organizator Beograd Prajda, Nedelje Ponosa

www.optimist.rs

brojnih kontroverzi i nekih stavova sa kojima se ne slažem, ja i dalje volim Jelenu Karleušu i dok sam bio mali peder - njeno javno zalaganje za ljudska prava LGBT+ zajednice mi je mnogo značilo.

vor bi verovatno bio "Born This Way" od Lady Gaga, a najbolji odgovor je verovatno Best of Stoja (vol.1 i 2).

Donji veš koji ti donosi sreću... Tuđ. Najviše se ložiš na... Cobija (pravi je bear), Tom Hardy, Javier Bardem... Gej ﬁlm koji morate pogledati... Od novijih - slovenački ﬁlm "Posledice" i naravno "Marble Ass". U nedelju popodne naći ćemo te gde... Verovatno još uvek na žurci u kafe-bar "Mistik" u Čumićevom Sokačetu, tamo subota zna da traje do nedelje u podne. Tvoj stav o ljubavi i braku... Želim muža i dete, a ljubav - još se nije dogodila ona prava. (Zainteresovani neka se jave) TV serija koja je promenila tvoj gej svet... Kao mali sam gledao Will &

Grace, verovatno mi je to i bio prvi kontakt sa Queer kulturom. Ne smem da zaboravim britansku seriju "Abosolutely Fabulous". Omiljena knjiga… Lovac u Žitu od Selindžera Omiljena gej ikona… Od stranih je to Kylie Minogue - show girl, senzualna, fabulozna, nikada vulgarna. I pored

Grindr ili GayRomeo… Najviše muvanje u stvarnom životu, ali od aplikacija pre Grindr. Junski ili septembarski Prajd… Septembarski.

Tvoj gej heroj je... Merlinka - legendarni status doživela je sa ﬁlmom "Dupe od mramora" Želimira Žilnika. Neustrašiva, duhovita, snalažljiva - prava žena sa Balkana Vodič kroz gej Srbiju

OPTIMIST LGBT twitter

www.optimist.rs

VodiÄ? kroz gej Srbiju