Original #12 by Original Magazin

O IGINAL MAGAZIN BROJ

SEPTEMBAR 2016. CENA

199 RSD

INTERVJU NEMANJA RADULOVIĆ VIŠE OD PUSTOLOVA TAJG KRIS IKONA SRPSKE MODE TAMARA BAKIĆ KOLUMNA RIČARD BRENSON

NOVAKOV DNEVNIK IZ RIJA

O OLIMPIJSKOM DUHU, O IZBEGLIČKOM TIMU, O SNAZI EKIPE I ZAJEDNIŠTVA, O SUSRETIMA U SELU, O PORAZIMA, POBEDAMA I LEKCIJAMA... PIŠE NOVAK ĐOKOVIĆ + FOTOGRAFIJE IZ PRIVATNOG ALBUMA NAŠEG NAJBOLJEG SPORTISTE

SADRŽAJ

O IGINAL MAGAZIN 4

ODBACI APATIJU

ZAŠTO ŽALIMO ZA ODMOROM POSLE ODMORA I KAKO DA TU DEPRESIJU SPAKUJEMO I KOFER POŠALJEMO NA DALEKU DESTINACIJU

EKSKLUZIVNA KOLUMNA

EKSKLUZIVNI INTERVJU

PREPOZNATLJIVO TV LICE, NE SAMO NA FRANCUSKOM GOVORNOM PODRUČJU, ČOVEK KOJI JE U ERI JUTJUBA POSTAO POZNAT PO SVOJIM NEČUVENO HRABRIM ATRAKCIJAMA U STVARI JE ZANESENJAK, POSVEĆENIK I PREDUZETNIK IZNAD SVEGA. ALI, KAKO ĆE OTKRITI U VELIKOM INTERVJUU ORIGINALU, TAJG KRIS NIŠTA NE RADI NAPREČAC

IKONA

Impressum

SER RIČARD BRENSON O SVOJIM SVAKODNEVNIM NAVIKAMA

PISAC DEJV EGERS OSNOVAO JE MENTORSKI CENTAR 826 VALENCIA KOJI POMAŽE 300.000 STUDENATA GODIŠNJE

Osnivač Fondacija Novak Đoković

Pomoćnici direktora Aleksandra Radujko i Nebojša Mandrapa

THE BEST OF START-UPS

Leto je bilo u znaku Pokemona, ali jesen će biti obeležena konferencijom koju zajedno organizuju Startit i Original krajem septembra

DNEVNIK NOVAKA ĐOKOVIĆA

NAGRADE I ODLIČJA SE ČESTO NALAZE U NAMA SAMIMA, A PUT KOJI PREVALIMO DA BI TE NAGRADE ISPLIVALE NA POVRŠINU ČESTO JE BITNIJI OD SAME FIZIČKE NAGRADE. PUT DO RIJA JE BIO DUG, DALEK, PUN SUZA I LEKCIJA

Direktor magazina Jelena Đoković

Izdavač NIP Nedeljnik Glavni i odgovorni urednik Marko Prelević Grafički urednik Miloš Sinđelić / MaKista Urednik fotografije Igor Pavićević Izvršni urednik Ana Mitić

EKSKLUZIVNI INTERVJU

NEMANJA RADULOVIĆ: NAŠA JE MISIJA DA PRAVIMO BOLJI SVET

SPECIJAL: BITEF

ŠTA VAS ČEKA NA 50. POZORIŠNOM FESTIVALU I VELIKI INTERVJU PROFESORKE MILENE DRAGIĆEVIĆ ŠEŠIĆ

Fotografija na naslovnoj strani: Nebojša Babić, ORANGE STUDIO

Lektura Sanja Savić Redakcija Veljko Miladinović, Branko Rosić, Zorica Marković, Jelena Paligorić, Željko Pantelić, Aleksandar Apostolovski, Draža Petrović, Slobodan Maričić, Mihailo Medenica, Vladimir Bogdanović Kontakt original@nedeljnik.co.rs Marketing Jelena Jevtić jelena.jevtic@nedeljnik.co.rs

EDITORIJAL: TAMARA BAKIĆ

Štampa Rotografika Subotica

EX CATEDRA

Generalni distributer Štampa sistem

PROFESOR ALEKSANDAR BAUCAL: OBRAZOVANJE JE KLJUČ

ISSN 2466-2747 = Original magazin COBISS.SR-ID 217647628 Magazin podržala Direct Media

UPOZNAJ SVET: DOLOMITI

ODBACI APATIJU

Ćao, more Zdravo, obaveze Piše Ana Mitić

Zašto žalimo za odmorom posle odmora i kako da tu depresiju spakujemo i kofer pošaljemo na daleku destinaciju UM MORSKIH TALASA I CIKA GALEBOVA JE MELODIJA ZVONA NA MOM MOBILNOM TELEFONU (nisam je ja namestila!?) koja me svaki put trgne. Ne zbog poziva na koji treba da odgovorim, već zbog podsećanja da su to zvuci sa godišnjeg odmora koji je završen. Iako smo se vratili za tastature pre tri nedelje, moj kolega iz kancelarije svaki dan ponovi istu rečenicu: „Kako bih opet otišao na odmor.“ Šta je to sa tim letnjim odmorima i povratkom na posao, obavezama, ispitima, svakodnevnom životu...? Zar ne bi trebalo da pucamo od pozitivne energije, punih baterija, optimizma, elana? Umesto što smo u bedaku i gunđamo kako bismo opet na more ili kako nam nije bilo dovoljno kampovanja po festivalima, lenčarenja, putovanja...? Depresija posle godišnjeg odmora nije ništa novo. A statistika kaže da od nje pate mnogi. Zašto nam se događa? Nema logike. Zar ne bi trebalo da se posle pauze od obaveza

osećamo bolje? Milica Jakšić, psihoterapeut iz Temenos centra, objašnjava da neki od nas u ponovnom susretu sa svakodnevicom, nakon godišnjih odmora, unutar svoje kože zatiču patnju koja može uključivati, između ostalog, i osećanja depresivnosti, tuge, ljutnje, doživljaje frustriranosti, besmislenosti i praznine. Nekada ćemo po povratku u stvarnost imati doživljaj kao da je život za nijansu više siv nego što je bio pre tog, zasluženog i jedva dočekanog odmora, ističe Milica.

Nakon odmora imamo priliku da starim preprekama i problemima priđemo na odmorniji i nov način jer smo, verovatno, stekli nova iskustva

„Takve emocije i doživljaji su česti i ne treba da nas brinu ukoliko nas ne remete u svakodnevnom funkcionisanju i radu i ukoliko ne traju toliko dugo da narušavaju kvalitet naših života“, kaže ona. ODGOVOR NA SUŠTINSKO PITANJE NA KOJI NAČIN DA SE izborimo sa žaljenjem i crnim mislima o tome kako je realnost teška, napominje ona, ne treba da uključuje strategiju borbe protiv emocija koje bole jer su ljudske i imaju svoju logiku. A to može da donese i više štete nego koristi. „Ukoliko se neke od navedenih emocija i jave, one nam mogu poslužiti kao izvor dragocenih informacija i kao smernice za vremena koja su pred nama. Mogu nam pomoći da iskrojimo budućnost u skladu sa našim stvarnim težnjama i željama. Postoje i mnoge praktične stvari koje možemo uraditi kako bismo sebi olakšali povratak u svakodnevni život. Možemo po povratku sa odmora da održavamo svoj uobičajeni ritam spavanja – da spavamo u vreme i koliko našem telu prija, kako bismo smanjili dodatni stres. Možemo

ODBACI APATIJU

organizovati odmor tako da se postepeno vratimo u realnost ako možemo – ne moramo prvu radnu nedelju početi odmah ponedeljkom, već sredinom radne nedelje. Ukoliko inače obavljamo stresan i dinamičan posao, tokom odmora možemo održavati periodični kontakt sa realnošću. To ne znači da provedemo dan na plaži čitajući pristigle mejlove, već pre da smo uoči povratka u kontaktu sa, recimo, dobronamernim kolegom koji će nam olakšati sletanje u stvarnost“, savetuje Milica Jakšić. Kako da promenimo percepciju realnosti? Da li je to upravo vreme da kažemo sebi da okrećemo novi list, da ćemo položiti više ispita, da ćemo neke ideje sprovesti u delo, da ćemo se posvetiti rešavanju nekih starih problema? „Kada bismo novostečena iskustva doneli u svoju svakodnevicu, učinili bismo da naš odmor traje daleko duže i imali bismo priliku da obojimo život tom novom nijansom. Nakon odmora imamo priliku da starim preprekama i problemima priđemo na odmorniji i nov način, ne samo zato što smo u odnosu na njih imali puki vremenski i prostorni otklon, već i zato što smo

možda imali priliku da steknemo nova iskustva koja će nam pomoći da drugačije opažamo i doživljavamo svet oko sebe“, objašnjava psihoterapeutkinja. ONA DODAJE I DA JE POVRATAK SA ODMORA PRILIKA da zaista pogledamo i punosvesno vidimo svoj život, onakav kakav je kada ga ne živimo na autopilotu. Kada ga dobro osmotrimo, možemo videti da li postoji nešto što je višak ili da li nečega ima manje nego što želimo. „To je vreme kada možda lakše možemo da okrenemo novi list, podesimo svoja jedra u smeru koji nas vodi u, za nas smisleniji, ispunjeniji i bogatiji život. Ukoliko je došlo vreme velikog spremanja u životu, preporučuje se da važne oduke ne donosimo vruće glave. Sedite, popričajte sa sobom, vidite šta će dugoročno obogatiti vaš život, postavite ciljeve i napravite plan akcije. Ukoliko se i zaglavite u tom procesu, nije naodmet pronaći dodatni par očiju koji će vam olakšati da sagledate sadašnjost i isplanirate ono što sledi. A kada se dogovorite sa sobom, spakujte svoja pitanja i brige u kofer, krenite hrabro napred i uživajte u putovanju.“ ®

PRELISTAVANJE

O ČEMU PIŠU NAJVAŽNIJI SVETSKI ČASOPISI THE ECONOMIST, avgust Zašto Afrika ne napreduje? Zašto su afričke demokratije, koje su se pojavile po završetku Hladnog rata, toliko krhke? Koje su zemlje najugroženije i šta se dogodilo sa onim optimizmom kojim je kontinent zračio kada su Nelson Mandela i njegovi saborci srušili režim aparthejda? THE ATLANTIC, septembar Od strašnih napada 11. septembra, Sjedinjene Američke Države potrošile su jedan bilion dolara u odbranu od Al Kaide i ISIS-a, od usamljenih samoubica i drugih terorista, od prljavog sajber-terorizma do bioterora. Ali, da li je ta bitka bila uspešna? NEW YORK MAGAZINE, septembar Glumica Vinona Rajder vratila se u velikom stilu: Netflixova drama „Stranger Things“ ponovo je problematičnu zvezdu stavila na pijedestal, da je svi gledaju i komentarišu. Kako se Vinona snalazi u novoj-staroj ulozi? SPECTATOR, 20. avgust Johan Norberg, ugledni švedski pisac i istoričar, pita se u autorskom tekstu za Spectator zašto je pesimizam toliko rasprostranjen, i zašto se mediji, a time i obični ljudi, uglavnom bave negativnim temama. „Treba da shvatimo da je ovo divno vreme da se bude živ“, opominje Norberg u sjajnom tekstu. WIRED, avgust Najpoznatiji kompjuterski, naučni i geeky magazin posvetio je čitav broj hrani. Kako da kombinujete različite ukuse, kako ćemo se hraniti u budućnosti, kako da ne uništimo planetu dok smišljamo nove recepte...

EKSKLUZIVNA KOLUMNA

Piše

ser Ričard Brenson

EKSKLUZIVNO ZA ORIGINAL

USTANITE RANO I PRIHVATITE SVE NOVO: MOJE DNEVNE NAVIKE

Kako bi održao ravnotežu između posla i života, evo kojih šest stvari Ričard Brenson pokušava da uradi svakog dana

PITANJE: KOJE DNEVNE NAVIKE SU VAM POMOGLE DA NAPRAVITE toliko kompanija i da steknete toliko bogatstvo? Odgovor: Vođenje biznisa (ili mnogo njih!) može da bude stresna stvar. Kad pogledam unatrag, u 50 godina koje sam proveo kao preduzetnik, jedna od ključnih stvari za moj uspeh bila je sposobnost da održim zdravu ravnotežu između posla i razonode. Toliko snažno u to verujem – a veruju i čelnici mnogih kompanija u okviru Virgina – da mi ohrabrujemo sve zaposlene, širom Virgin grupe, da rade sve što požele kako bi podsticali svoje lične živote, ali i postizali sjajne rezultate na poslu. Oni mogu da odaberu fleksibilno radno vreme, da rade kada i tamo gde su najproduktivniji. Tu je još nešto: zaposleni u Virgin Managementu imaju mogućnost neograničenog plaćenog odsustva. Ovakve inicijative znače da su naši zaposleni srećniji i zdraviji – i, kao što često kažem, ako se brineš o svojim ljudima, oni će se brinuti o tvom poslu.

Kako bih održao ravnotežu između posla i života, evo kojih šest stvari pokušavam da uradim svakog dana: 1. RANO USTAJANJE Bez obzira na to u kojoj se vremenskoj zoni nalazim, budim se u pet ujutru kako bih rane jutarnje časove iskoristio za vežbanje i druženje sa porodicom. Ta rutina mi pomaže da se okružim pozitivnim mislima pre nego što se bacim na posao. Naravno, ne voli svaki preduzetnik da ustaje tako rano. Nađite rutinu koja vam omogućava da radite najzahtevnije stvari baš onda kada ste najproduktivniji. Možda je vaša idealna rutina da počnete malo kasnije, a potom, kada se dan bliži kraju, da se oslobodite stresa opuštajući se sa porodicom i prijateljima.

ODVOJITE VREMENA, SVAKOG DANA, ZA VOLJENE OSOBE. AKO NE MOŽETE DA PROVODITE VREME SKUPA, RAZGOVARAJTE TELEFONOM ILI SKAJPOM. ISKLJUČITE MEJLOVE I DAJTE LJUDIMA KOJE VOLITE NEPODELJENU PAŽNJU, MAKAR TO BILO I SAMO NA POLA SATA. BIĆETE MNOGO OPUŠTENIJI, A MOŽDA ĆETE NAUČITI I NEKE STVARI KOJE ĆE VAM UBUDUĆE POMOĆI U POSLU

Život je mnogo zabavniji ako nađete vremena za bavljenje sportom

2. OGRANIČITE „VREME ZA EKRANOM“ Volim društvene mreže, mejlove i sve prilike za komunikaciju koje nam je omogućila tehnologija. Ali ne smete da dozvolite da uređaji preuzmu kontrolu nad vama, posebno ako imate mnogo posla. Shvatio sam da je najbolje da proverim sve mejlove i društvene mreže na početku radnog dana, a potom isključivo u intervalima koje sam odredim. Ako se ne pazite, društvene mreže mogu da postanu smetnja i prepreka, umesto da ostanu veoma korisni poslovni alat i zaista zabavan način komunikacije. Pratite koliko i kako koristite uređaje kako ne biste došli u situaciju da vam oni određuju život. 3. PRAVITE LISTE Nosim notes svuda, i konstantno pravim liste i zapisujem nešto – i ova tehnika mi je pomogla da napravim od Virgina ono što je danas. Sve, od našeg originalnog logoa do prvog biznis plana, sve je počelo kao žvrljotina u mom notesu. Pronađite metod koji vam najviše odgovara, bilo da su to crteži, grafikoni, tabele ili teze. Ili samo pišite sve što treba da obavite i precrtavajte ono obavljeno – postoji nešto jako zadovoljavajuće kada precrtate nešto sa liste. 4. NAĐITE VREME ZA SPORT Ustajem rano da bih vežbao jer mi to daje energiju, poboljšava mi fokus i koncentraciju, i čak mi pomaže da spavam bolje kada legnem. Uživam u kajtsurfingu – vidim ga kao odličnu šansu za beg od svih stresova života i posla. Život je mnogo zabavniji ako nađete vremena za bavljenje sportom. Definitivno preporučujem nešto što volite da radite, možda neki sport ili vežbe u teretani, kako biste ostali fokusirani tokom dana. 5. NAĐITE VREME ZA VOLJENE Ne bih bio ovde gde sam danas da nije bilo moje porodice. Kada sam bio mlad i tek započinjao biznis, roditelji su me ohrabrili i podržali moj preduzetnički duh. Pokušao sam da na sličan način dajem po-

dršku svojoj deci, i prioritet mi je da provodim što više vremena, svakog dana, sa njima i sa suprugom Džoan. To me podseća zašto radim ono što radim. Odvojite vremena, svakog dana, za voljene osobe. Ako ne možete da provodite vreme skupa, razgovarajte telefonom ili skajpom. Isključite mejlove i dajte ljudima koje volite nepodeljenu pažnju, makar to bilo i samo na pola sata. Bićete mnogo opušteniji, a možda ćete naučiti i neke stvari koje će vam ubuduće pomoći u poslu. 6. PRIHVATITE NEŠTO NOVO Volim nova iskustva i pokušavam da naučim makar jednu stvar svakog dana. Nikada nisam išao na fakultet, ali smatram da je život jedno dugačko iskustvo vredno učenja. Bez obzira na to šta su vam ciljevi u karijeri, pokušajte da uradite nešto novo svakog dana. Vidite kuda će vas to odvesti i šta možete da naučite. To je od svakog dana mog života napravilo avanturu – i ko zna gde ćete vi završiti! ®

BUDI ZADOVOLJAN

Može li se propisati sreća na poslu Šta sve možeš u kompaniji kad (ni)si pozitivan

Sva istraživanja ukazuju na to da ljudi napreduju u pozitivnoj sredini, onoj koja ih bodri i podstiče. Kad osećaju da ih nadređeni poštuju i daju im prostora, radnici se osećaju srećno i zadovoljno; motivisani su i optimistični, postavljaju više i teže ciljeve; kreativniji su; rade duže i teže poslove i ništa im nije teško; manje su šanse da će pregoreti na poslu i veća je verovatnoća da će ostati u kompaniji ili na projektu. Ali može li se stvarno stvoriti pozitivna atmosfera tako što će se propisati? Ili zahtevati?

AD POČNETE TEKST O TOME KAKO TREBA STVORITI POZITIVNO RADNO OKRUŽENJE, zvuči kao da ste iskopirali one savete iz alternativnih ženskih časopisa. „Kako biti pozitivan“ postala je ne samo moda nego teror modernog doba, posebno kad se probijate u velikoj ili maloj, ali uređenoj korporaciji – i previše uređenoj, do sterilnosti osmeha. Tačno je da ima malo onih koji bi da rade u takozvanom negativnom okruženju, pa čak i u onom apatičnom. Ipak, „pozitivno“ okruženje je malo neodređena stvar. Krajem aprila, Nacionalni odbor za rad u SAD (National Labor Relations Board) doneo je presudu protiv telekomunikacione kompanije T-Mobile zbog toga što je povredila zakon time što je u svoj priručnik za zaposlene uključila odredbu koja zahteva da se „održi pozitivno radno okruženje na način koji doprinosi produktivnijem radnom odnosu“. Šta to, dođavola, znači „održi pozitivno okruženje“ i kako se ono krši? Odluka protiv kompanije T-Mobile bila je samo posledica višegodišnjih trvenja na relaciji zaposleni–poslodavac, ometanja rada sindikalnih organizacija čiji su se pandani u Srbiji svojevremeno grabili za veće polutke, a onda i za jače političke veze zbog čuvanja fotelje i doživotnog radnog mesta pre nego za pravo glasa, pa do onih benignijih, ali dovoljno važnih da serija optužbi završi pred nadležnim organom. Jer tekst u priručniku za zaposlene u vezi sa „pozitivnim radnim okruženjem“ bio je „dvosmislen i nejasan“ i uticao na prava radnika da se slobodno organizuju i govore, pravo zagarantovano Zakonom o radu, i na još mnogo toga. Jer sve je to, od toga kako govore i šta rade, moglo da se dovede u pitanje i do toga da budu kažnjeni. Ako se dogovorimo da je pozitivno okruženje cilj vredan dodavanja odredbe, onda moramo da se dogovorimo i o tome kako, tačno, podsticati takvo okruženje. Da li se samo smeškati i izbegavati sukobe po svaku cenu? Davati komplimente? Zahvaljivati uz veštački osmeh svaki put kad pričate sa kolegom i onda mu uz još plastičniji osmeh objasniti da nije u pitanju „greška, nego da sledeći put može bolje da uradi“? Šta najkonkretnije moguće za neko okruženje znači reč „pozitivno“? Sva istraživanja ukazuju na to da ljudi napreduju u pozitivnoj sredini, onoj koja ih bodri i podstiče, pa i Saša Ðorđević je nedavno u intervjuu Nedeljniku rekao da pobednička atmosfera vodi do pobede. Kad osećaju da ih nadređeni poštuju i daju im prostora, radnici se osećaju srećno i zadovoljno; motivisani su i opti-

BUDI ZADOVOLJAN

mistični, postavljaju više i teže ciljeve; kreativniji su; rade duže i teže poslove i ništa im nije teško; manje su šanse da će pregoreti na poslu i veća je verovatnoća da će ostati u kompaniji ili na projektu. Ali može li se stvarno stvoriti pozitivna atmosfera tako što će se propisati? Ili zahtevati? „Zvuči veoma lepo. Zvuči kao da stvarate pristojno i kulturno radno mesto“, kaže Alisija Grendi, koja je organizacioni psiholog na Pen stejtu i proučava vezu emocija i rada. Ona, ipak, upozorava da je neverovatno teško da se nametne pozitivnost sa vrha i da taj zahtev može da ugrozi efekat koji želi da postigne. „Kada se bilo šta radi pod prinudom ili kontroliše spolja, ne može da bude korisno kao kada dolazi samo od sebe. Ironija je što, kad pokušavate da naterate ljude da urade nešto pozitivno, ne možete to da postignete. Kada to postane obavezno, postaje lažno i isforsirano.“ Umesto očekivanog, stvara se negacija. „Deluje kao Veliki brat.“ ZABRINUTOST O TOME DA LI JESTE ILI NISTE ZADOVOLJILI kriterijum odredbe ili propisa ili politike kuće, i stalno nadziranje sebe i te kako mentalno iscrpljuje, ali i više od toga. Više od dve decenije istraživanja ukazuje na to da potiskivanje misli ili pokušaji da se uguše početni impulsi u korist nečeg drugog iscrpljuju mentalno i štete misaonim procesima uopšte – i memoriji, i samokontroli, i načinu rešavanja problema, motivaciji i percepciji. Kada motrimo na sebe, na neki način „pratimo“ sopstvene postupke, naša mentalna energija pati. Rezultat je okruženje koje je sve samo ne pozitivno, kao i radnici koji padaju daleko ispod produktivnog. Drugim rečima – to je loš posao. Takva ograničenja u ponašanju mogu da spreče inicijativu i napredak. Godine 2004, psiholozi Mjeng-Gu Seo, Liza Feldman Bart i Žan Bartunek obrazložili su vezu između emocionalnog iskustva zaposlenih na radnom mestu i njihove motivacije. Prema tom modelu, naša osećanja utiču na naše ponašanje u rasponu onoga što je nazvano „napretkom“ i „odbranom“ – prvo se dešava kada istražujemo i radimo na nečemu što može da ima dobar rezultat ali uključuje rizik, a drugo je kad se fokusiramo na izbegavanje negativnih rezultata, odričući se mogućnosti da se napreduje. Sličan koncept razvio je psiholog Tori Higins sa Univerziteta Kolumbije, nazivajući ga promocijom i prevencijom – to jest odlukom da se usmeri energija i radi posvećeno na nečemu, i odlukom da se usmeri energija na izbegavanje nečega. Kad konstantno pazimo na sopstveno ponašanje, skloniji smo da budemo na oprezu i da se branimo, odnosno da izbegavamo nešto. Skloniji smo da se bavimo time da nešto sprečimo, pre nego da radimo na promociji. Još gore je, tvrdi Alisija Grendi, osećanje neautentičnosti koje se javlja. Njeno istraživanje utvrdilo je da nošenje emocionalne maske na poslu – u skladu sa određenom slikom koju morate da nosite, o tome kako se osećate, kako ste ili ko ste – guta energiju kao pokemoni, a može da se obnovi samo ukoliko postoji prilika da ponovo budete svoji. „Morate biti u stanju da budete pravi vi – vi. Ako očekujete od ljudi da budu supersrećni i pozitivni sa drugima, onda se i od vas očekuje da budete pozitivni jer je to deo vašeg posla“ – osmehivati se drugima i biti optimistični sa klijentima i korisnicima – „ako ne možete da budete pravi vi sa saradnicima, vaš emocionalni rad se uvećava. I imate ozbiljan problem.“ Svako želi da radi na pristojnom, civilizovanom i kulturnom mestu, ali zahtev da vaši radnici zaista budu pozitivni može da bude vrlo nekulturan. To može posebno da zasmeta kad su u pitanju trajne stvari, kao što je odredba o ponašanju zaposlenih ili pravilnik o ponašanju.

VIŠE OD DVE DECENIJE ISTRAŽIVANJA UKAZUJE NA TO DA POTISKIVANJE MISLI ILI POKUŠAJI DA SE UGUŠE POČETNI IMPULSI U KORIST NEČEG DRUGOG ISCRPLJUJU MENTALNO I ŠTETE MISAONIM PROCESIMA UOPŠTE – I MEMORIJI, I SAMOKONTROLI, I NAČINU REŠAVANJA PROBLEMA, MOTIVACIJI I PERCEPCIJI

Prošle godine, grupa istraživača odlučila je da istraži da li negde postoji bilo koji propis ili pravilo koje se odnosi na emocionalno upravljanje na radnom mestu a koje bi moglo da uspe. Proveravali su više maloprodajnih objekata i 382 radnika su ocenjivala stepen neposrednosti pravila koja regulišu njihovo emocionalno ponašanje na poslu: s jedne strane su im ponuđeni nejasni, dvosmisleni saveti kao „Budi pozitivan“, ali bez ikakvih smernica; a na drugom kraju su eksplicitna pravila koja regulišu kakav bi trebalo da bude osmeh, šta treba da kažu i slično. Tada su merili motivisanost zaposlenih i reakcije kupaca. Otkrili su da postoji „U“ kriva između pravila neposrednosti i efikasnosti: ako su pravila previše nejasna ili previše preskriptivna, bila su demotivišuća. Kupci su, takođe, bili razočarani, što je donosilo niži rejting zaposlenima. Gde su pravila bila umerena, postojao je i umereni raspon: postojale su neke eksplicitne smernice, ali i fleksibilnost u tome kako da se implementiraju. DRUGA STUDIJA, KOJA JE UKLJUČIVALA 175 PRODAVACA, OTKRILA JE vezu između visine prodaje i pravila: prodaja je veća u sredinama sa umerenim pravilima, dok je okruženje sa previše ili premalo pravila trpelo posledice. Najbolji učinak imali su oni u umereno regulisanom okruženju, kada su osećali visok stepen autonomije, koja može da se sažme u sledeću izjavu: „Moj posao mi dozvoljava da sam/a odlučim kako ću ga obaviti.“ Drugim rečima, ljudi žele da osećaju da imaju kontrolu, bar nekakvu. Zaposleni žele da osete poštovanje i podršku i da sami odrede kako će delati; to je ona autonomija koja uvećava emocionalnu pozitivnost. Alisija Grendi kaže da smo svi mi pomalo onaj dvogodišnjak u nama: recite bebi šta tačno da radi i šta ne treba da radi, i ona će oklevati. Neka shvati sama u određenom okviru, i biće srećna. Ispostavlja se da uopštena pozitivnost može da stvori probleme u oblasti psihološke motivacije, ali i u pravnom domenu, kao i u bilo kojoj drugoj organizaciji. Ispada da suzbijanje slobode izražavanja, promovisanje sopstvenog programa i ukoravanje svakoga ko se ne uklapa sa konceptom pozitivnosti u tom trenutku („Sedi dole!“ ili „Slažem se sa onim što će reći premijer“) više škodi nego bilo šta drugo. To može da izazove anksioznost i da se doživi kao cenzura i represija, te da proizvede suprotan efekat. Svi mi zaslužujemo pozitivno okruženje, ali postoji opasnost kada pokušate da ga stvorite na silu pre nego primerom. ®

STARTUP SCENA

LETO U ZNAKU Pokemona

Dobra vest ovog meseca je što je svetski servis koji omogućava onlajn registraciju firme u Americi, Stripe Atlas, konačno dostupan i za domaće startapove i na taj način će im uštedeti dosta vremena, ali i novca. Leto je obično u znaku stabilizacije za domaće startapove – koriste odmore drugih da ojačaju svoj proizvod, procese ili tim

Piše Zoja Kukić, UREDNICA STARTIT.RS vog leta Evropska komisija izabrala je nacionalne pobednike svog takmičenja za projekte koji najviše doprinose razvoju preduzetništva. Novi Sad izdvojio se svojim projektom za održivo pčelarstvo, a drugu godinu zaredom ovo priznanje dobila je Startit ekipa za svoju kampanju promovisanja preduzetništva #znamdamozemo i građenje Startit centara po Srbiji. S druge strane, loši signali stigli su iz Narodne banke Srbije za sve one koji razmišljaju o razvijanju biznisa kroz elektronsku trgovinu. Svi svetski popularni servisi koji olakšavaju plaćanja putem interneta, poput PayPala ili Stripea, nezakoniti su za korišćenje među rezidentima naše zemlje. Problem je što trgovci ne mogu doći do informacije o rezidenturi svojih kupaca, te to znači da su u konstantnom riziku da budu u prekršaju. Tu lekciju smo svi naučili na primeru beogradskog startapa CarGo, koji stoji iza istoimene aplikacije za zakazivanje vožnji po Beogradu. Dok se naša legislativa ne prilagodi razvoju svetskih biznisa, mnogi preduzetnici osnivaju preduzeća u drugim zemljama, a najpopularnija je svakako Amerika. Istraživanja kažu da biznisi koji dolaze iz SAD ulivaju veće poverenje i korisnicima i investitorima, te nije čudo što veliki broj evropskih i svetskih zemalja ima poteškoća da zadrži svoje inovativne biznise u svojim registrima.

DOBRA VEST OVOG MESECA JE ŠTO JE SVETSKI SERVIS koji omogućava onlajn registraciju firme u Americi, Stripe Atlas, konačno dostupan i za domaće startapove i na taj način će im uštedeti dosta vremena, ali i novca. Leto je obično u znaku stabilizacije za domaće startapove – koriste odmore drugih da ojačaju svoj proizvod, procese ili tim. Međutim, postoji nekoliko izuzetaka, kao što je Devana Technologies, koja je pre pet godina počela kao startap, a sada proizvodi jedan od najuspešnijih „svetskih, a naših“ softvera, ManageWP. Ovaj tim je upravo izašao sa redizajnom svog sajta i softvera, ali i sa novim proizvodom – ManageWP Orion, koji pruža usluge hostinga za sve koji svoje sajtove drže na WordPress platformi, što je oko 30 odsto celog interneta. Domaća gejming industrija takođe nije mirovala, a dva studija su se posebno izdvojila. Beogradski Moonburnt studio postao je prva domaća ekipa koja je prikupila sredstva za razvoj svoje igre kroz onlajn platformu Kickstarter, i to 40.000 evra koje je dobila od više od 1.000 podržavalaca širom sveta. Drugi uspeh došao je iz novosadsko-beogradske ekipe Colorblind Studio kroz igru Nukleus, koju je u prvih pet dana igralo više od 100.000 igrača. Na svetskom nivou, leto, tačnije jul, ostaće u znaku dveju aplikacija koje su zavladale ne samo telefonima ljudi širom sveta već i njihovim životima. Prvo se pojavila Prisma, ruska aplikacija koja od vaših fotografija pravi umetnička dela koristeći veštačku inteligen-

ciju. Sigurno ste na društvenim mrežama naišli na različite verzije njene umetnosti. Kako osnivač aplikacije objašnjava, neuralne mreže aplikacije rade na tome da izvuku stil iz određene umetničke slike i primene je na fotografiju. Druga manija, koja definitivno počinje da uzima primat, jeste aplikacija Pokemon Go, koja zarađuje više od milion i po dolara dnevno. Kreatori su crtani našeg detinjstva iskombinovali sa tehnologijom pojačane realnosti, koja vam omogućava da dok šetate ulicom na njoj kroz svoj telefon vidite pokemone. Manija „uhvati ih sve“ dovela je do toga da korisnici u toj aplikaciji provode više vremena nego na bilo kojoj drugoj. Iza sebe ostavili su i Facebook, Snapchat, Instagram i Twitter. LJUBITELJI SVEMIRA I TEHNOLOGIJE OVOG MESECA IMALI SU RAZLOGA da se raduju – kod koji je odveo misiju Apolo na mesec objavljen je na servisu GitHub. To nas je podsetilo i na podatak da je računar koji je tročlanu posadu doveo na Zemljin satelit pre 47 godina imao 1.300 puta manje procesorske moći od iPhone 5s. Mogao je da obavlja osam zadataka istovremeno – što je bio pravi poduhvat u to vreme, a nešto što mi danas uzimamo zdravo za gotovo. Kada već spominjemo iPhone, letos je Apple doživeo jubilej, čak milijardu prodatih telefona. Pored toga, nekada dva konkurenta u pretragama, Yahoo i Google bili su značajna tema u svetu, ali iz potpuno razli-

STARTUP SCENA

The best of Startups jul/ avgust 2016.

NAJUSPEŠNIJI STARTAP

čitih razloga. Saznali smo da Google ulaže četiri milijarde dolara godišnje na istraživanja i inovaciju (zanimljivo, i gorepomenuti Pokemon Go nastao je kroz jedan projekat Googlea i onda se izdvojio u novu kompaniju). Ovaj gigant istražuje i gradi proizvode iz domena veštačke inteligencije, samovozećih kola, ekologije itd. S DRUGE STRANE, YAHOO KAO POSLOVNI ENTITET NESTAJE SA scene i postaje deo američkog Verizona, kome je prodat za svega malo više od Googleovog istraživačkog budžeta – pet milijardi dolara. Zanimljivo je staviti to u istorijski kontekst: godine 1998. Yahoo je odbio da kupi Google za jedan milion, tri godine kasnije nije hteo da dâ pet milijardi, a 2008. je odbio ponudu za akviziciju od Microsofta koja je bila skoro deset puta veća od ove današnje. I za kraj, u američkom zakonodavstvu trenutno se dešava jedna važna stvar koja bi mogla da utiče na sve nas i privatnost naših podataka. Savezni komitet za kriminal Sjedinjenih Država podneo je predlog Vrhovnom sudu koji nalaže proširenje Pravila 41 Federalnog pravilnika za kriminalne postupke u smeru proširenja prava vlade da pristupi našim digitalnim podacima. Vrhovni sud je predlog prihvatio i prosledio Kongresu – ako to telo ne reaguje, izmene automatski stupaju na snagu 1. decembra. Mnoge svetske kompanije među kojima su i Google i Facebook udružile su se protiv te inicijative, tako da ostaje da vidimo u kom smeru će se dalje ta bitka odvijati. ®

Prvi put u Srbiji jedna igra biće napravljena zahvaljujući prikupljenim sredstvima kroz crowdfunding. Na globalnoj platformi Kickstarter, više od hiljadu pojedinaca doniralo je ukupno 40.000 evra za razvoj igre Columnae.

NAJKREATIVNIJI STARTAP

Domaći studio ColorBlind izbacio je svoju prvu igru, Nukleus i postigao značajan uspeh – 100.000 igrača u prvih pet dana.

NAJNEOBIČNIJI STARTAP

PygMyTitan je domaća ekipa koja planira da svaki mogući uređaj opameti i sa funkcijama izjednači sa mobilnim telefonom. Zasada će to raditi, pre svega, za industrijska postrojenja, ali njihov hardver može da se koristi i za druge svrhe.

„Znam da možemo“ 2016. nn Startit i magazin Original 28. septembra u Domu sindikata organizuju događaj koji će pod lupu staviti pitanje razvoja tehnološkog preduzetništva u Srbiji, ali i odlične uspehe koje ostvaruje domaća startap scena. Cela kampanja posvećena je onima koji ostaju u Srbiji ili se u nju vraćaju da bi upravo tu postizali uspehe, onima koji su pronašli put za sebe, ekipi koja radi i ne kuka, ljudima koji svakodnevno čine svoj svet i svet ljudi oko sebe pozitivnijim i boljim. Da je moguće biti svetski lider iz Srbije već su dokazale domaće globalno uspešne kompanije poput Nordeusa i Seven Bridges Genomicsa, koje deljenjem svog iskustva i znanja povećavaju šanse onima koji tek ulaze u svoje globalne bitke. Da se danas može sve dokazuju i pojedinci koji su od molera i prodavaca višanja došli do plata od nekoliko hiljada evra samo zahvaljujući svom ličnom trudu, učenju i konstantnom usavršavanju. Da li su ovi uspesi slučajni i posledica sposobnosti i upornosti pojedinaca koji stoje iza njih? Da li okruženje u kom smo i aktivnosti koje se dešavaju u zajednici tome doprinose? Ovo je glavna tema velikog događaja koju Startit pokreće 28. septembra u Domu sindikata. Ovo je priča o ljudima koji su pobedili predrasude, borili se, bez konekcija i samo svojim znanjem i upornošću. Događaj je posvećen sjajnim ljudima naše zemlje, preduzetnicima, uzorima i herojima. Osvrnućemo se na njihove prošlogodišnje uspehe i na velike stvari koje nam tek dolaze. Takođe, osvrnućemo se na uspehe koje je Startit kao organizacija ostvario sa ciljem da u Srbiji, upravo kod mladih, promoviše ideju tehnološkog preduzetništva. Predstaviće se i osam novih domaćih startapova, koji imaju potencijal da postanu svetski lideri u svojim oblastima i dodatno postave Srbiju na mapu inovacija. Velika sala Doma sindikata može da primi 1.600 osoba, a mi smo se potrudili da u njoj tokom događaja budu svi relevantni učesnici u domaćem startap i tehnološkom ekosistemu i da zajedno proslavimo uspehe naših startapova i preduzetnika, čestitamo im na hrabrosti i podstaknemo nove mlade talentovane ljude da se priključe ovom vozu. Učešće u događaju je besplatno i prijave su obavezne na startit.rs/zdm.

EKSKLUZIVNO

TAJG KRIS

„DAREDEVIL“ Š A M P IO N AVANTURISTA PREDUZETNIK

INTERVJU

Uspeh, slava i novac ne znače ništa bez napornog rada i bogatstva duše Prepoznatljivo TV lice, ne samo na francuskom govornom području, čovek koji je u eri Jutjuba postao poznat po svojim nečuveno hrabrim atrakcijama – kao onda kada se spustio sa „rampe“ na Ajfelovoj kuli – u stvari je zanesenjak, posvećenik i preduzetnik iznad svega. Ali, kako će otkriti u velikom intervjuu Originalu, Tajg Kris ništa ne radi naprečac. Sve je, u stvari, isplanirano, sem ovog razgovora, koji je spontan i u kojem je, kao retko kada, Tajg bio otvoren Razgovarala Jelena Đoković Fotografije iz privatne arhive Tajga Krisa, specijalno za Original

EKSKLUZIVNO

engleskom jeziku postoji reč „daredevil“. Tu kovanicu nije lako, pa možda ni uputno prevesti. „Daredevil“ je mnogo više od pustolova ili hazardera, što su prve definicije koje nude rečnici. To je, doslovno, onaj koji se usuđuje, ali i onaj koji je đavo, u najpozitivnijem smislu reči: neuhvatljiv, nestalan, stalno u potrazi za novom avanturom.

Tajg Kris je možda bio „daredevil“ do pre nekoliko godina, kada je ovaj Alžirac, višestruki planetarni šampion u inline skatingu (roleri na rampi) i stekao ime, po kojem će ga znati milioni mladih; ali već dugo je on mnogo više od pukog pustolova. Prepoznatljivo TV lice, ne samo na francuskom govornom području, čovek koji je u eri Jutjuba postao poznat po svojim nečuveno hrabrim atrakcijama – kao onda kada se spustio sa „rampe“ na Ajfelovoj kuli – u stvari je zanesenjak, posvećenik i preduzetnik iznad svega. Ali, kako će otkriti u velikom intervjuu Originalu, Tajg Kris ništa ne radi naprečac. Sve je, u stvari, isplanirano, sem ovog razgovora, koji je spontan i u kojem je, kao retko kada, Tajg bio otvoren.

„UVEK JE ZADOVOLJSTVO PODELITI SVOJA ISKUSTVA JER KADA SAM počinjao nisam imao toliki potencijal. Nisam išao u školu, nisam nikada imao diplomu, nisam znao nijedan strani jezik, niti su moji roditelji imali mnogo novca, ali su znali da je najvažnije da pratiš svoje snove. Ako pratiš svoje snove, trudićeš se više nego drugi i nećeš to ni osetiti kao teret. A lepe stvari će se desiti. Čak i ako si vozač autobusa, ako je to ono što želiš da radiš i ako si srećan, to je divno. Moji roditelji generalno nisu pratili nikakva pravila. Bili su ateisti, nisu se venčavali jer nisu verovali u brak, dozvoljavali su mi da imam majmuna kao kućnog ljubimca i vodili me na splavarenje Amazonom. A pre nego što sam postao profesionalni roler, bio sam i profesionalni mađioničar...“, kaže na početku intervjua za Original Tajg Kris. Jesi li mnogo čitao?

Ne baš.

Kako si onda sticao veštine?

Bio sam samouk. Primera radi, kada sam učio jezike, uzeo bih rečnik i u Excel fajl ubacio 1.500 reči i to odštampao. Često sam putovao, i naučio bih sve te reči napamet, znajući da ako znaš 1.500 reči nekog

DETE JE PUNO LJUBAVI I STRASTI, A DRUŠTVO DECI NAMEĆE TOLIKO PRAVILA DA IH SPUTA, DA IM SLOMI KRILA. TRAŽIMO OD NJIH DA ODRASTU, UMESTO DA IH PUSTIMO DA BUDU DECA I DA SE ZABAVLJAJU. ZAŠTO SADA MOGU DA RADIM NEPRESTANO, NEMAM POTREBU DA IDEM NA ŽURKE I MOGU DA SE ZAKLJUČAM NA GODINU I PO DA BIH PISAO SCENARIO? JER SAM SE ZABAVLJAO U DETINJSTVU

jezika, u toj zemlji možeš da razumeš i da shvatiš kako se grade reči i glagoli. I tehnički sam, valjda zato što nisam išao u školu i nisam imao takvu osnovu, bio spremniji da učim od ljudi koje bih sreo. Postavljao bih milion pitanja biznismenima, ljudima koje bih upoznao na televiziji... Kada sam počeo da se bavim svojim sportom, on baš i nije bio previše popularan, pa sam shvatio da je neophodno da budem više od sportiste. Ni to što sam šampion nije privlačilo sponzore i medije, i želeo sam da naučim veštine koje će pomoći i meni i sportu, kao što su samopromocija, PR, čitanje ugovora od advokata... Time što sam postavljao pitanja, bavio sam se praksom, a ne teorijom. Kada sam malo odrastao, želeo sam da postanem šampion u rolerima, a u to vreme ovaj sport nije bio profesionalan. Nije me bilo briga, terao sam svoje, trenirao sam na auto-putu usred ničega. Potom su došle još luđe stvari?

Kada sam prestao da se bavim rolerima, počeo sam da gradim one konstrukcije nadomak Ajfelove kule i Sakr Kera, i to je bilo zaista zastrašujuće. U isto vreme sam bio i voditelj mnogih televizijskih emisija, u kojima sam putovao po svetu i isprobavao razne avanture. Nešto poput Bera Grilsa?

Više od samo avanturističkih emisija. Putovao sam po zemljama, učio o njihovoj kulturi, ali pokušavao i neke ekstremne stvari, poput rodea u Urugvaju. A onda su usledile različite šou emisije: francuska verzija „Plesa sa zvezdama“, „Survivor“, pa „Amazing Race“, gde sam nastupao za Unicef i uspeo da pobedim, zahvalju-

INTERVJU

Moji roditelji nisu imali ni automobil, ali vrednovali su bogatstvo duše. Ljudi su se nekada merili po tome. Sada je to drugačije, zbog medija, zbog brendova, zbog glupih televizijskih emisija. Kada smo mi bili mladi, postajao si poznat zahvaljujući svojoj životnoj filozofiji

jući čemu smo prikupili novac za Unicef. Redovno se dešavalo to što sam morao uvek da ponovo izmislim samog sebe. Prvo sam postao šampion u rolerima i proputovao svet, živeo sam sportski kao vi sada; imao sam sponzore ali nisam zarađivao mnogo novca, ali bio je to sjajan život. No problemi su se pojavili kada sam počeo da lomim ruke i noge, imao sam tri puta operacije na kolenima, dva puta na ramenu, dva puta na zglobovima, lomio sam kuk, rebra, prste, skoro sam slomio vrat dva puta, lomio sam sve! To je bila negativna stvar. Primera radi, bili su mi slomljeni ramena i noge, i bio sam u bolnici skoro godinu dana, i rekao sam sponzorima: „Čekajte me, ponovo ću biti najbolji.“ I sačekali su me tih godinu dana, i jesam se vratio na vrh, ali sam četiri dana kasnije polomio drugu nogu, ukrštene ligamente, što je najgore. I ponovo operacija, i ponovo čekanje...

Da, a sponzori nisu želeli toliko da čekaju. I pao sam u depresiju, ali je ta depresija trajala najviše tri dana. Sećam se, eto, bio sam u bolnici na 600 kilometara od Pariza i rekao sam sebi da nemam mnogo novca i da imam godinu dana da smislim šta želim da radim.

Najlakše je bilo da pokrenem neki brend za garderobu, jer to sportisti uglavnom rade. Ali sam shvatio da je moj imidž više prilagođen klincima, i palo mi je na pamet da mogu da pokrenem liniju pribora za pisanje, za decu, sveske za školu. Pozvao sam kompanije koje to rade i rekao im: „Znate šta, ja sam svetski prvak, i ležim u krevetu, i želim da vam prodam svoje ime“, a oni su odgovorili da nisam dovoljno poznat i zalupili slušalicu. Okej, nisam imao izbora, uradiću to sam. Dobio sam broj telefona nacionalnog supermarketa „Carrefour“ i ubedio ženu koja mi se javila da me spoji sa snabdevačem pribora za pisanje. Njemu sam ponovio ponudu, a on je bio vrlo iznenađen što sam ga direktno zvao, i rekao mi: „Okej, što da ne, hajde da se sretnemo za dvadeset dana, ali moraš sve da pripremiš jer tada zatvaramo kolekciju za narednu godinu.“ – „Nema problema, imaćete sve za 20 dana“, odgovorio sam mu. To je bilo vrlo hrabro?

Prvo, nisam mogao da radim, nisam znao ništa o sveskama, nisam imao proizvod, nisam imao fabriku, nisam znao cenu, nisam znao kako da pregovaram... Nisam imao ništa, sem nade koju mi je ulio taj

tip. Šta sam uradio? Nisam spavao tih dvadeset dana, zvao sam prijatelje telefonom da mi objasne kako se koristi Photoshop, da probam da naučim da dizajniram sam. Kada je to bilo?

2004.

Tada nije postojao Jutjub, na kojem se takve stvari brzo nauče...

Ne, a i računar mi je bio vrlo spor. Na štakama sam izašao iz bolnice, posetio neke fabrike i shvatio da ne mogu da stignem da proizvedem sve na vreme. Onda sam kupio svesku u prodavnici i dizajnirao je u toku noći – odštampao stranu i zalepio je na korice. Tako sam otišao do tog tipa, i iako nisam još mogao da hodam, iskoristio sam svoje mađioničarske trikove da ga nateram da me gleda u oči, a ne u noge. Pravi mađioničar uvek zna kako da skrene pažnju tamo gde želi. Te prve godine, uspeo sam da imam tri narudžbe od 350.000 evra. Bio je to odličan početak. Naredne godine uspeo sam da kupim prava na lik košarkaša Tonija Parkera, i kompanija je nastavila da raste, sa prometom od milion evra posle druge godine. Noću sam dizajnirao u Photoshopu, preko

EKSKLUZIVNO

nedelje sam prodavao proizvode, trenirao, a vikendom sam se takmičio. Bio je to lud život, a kompanija je trajala šest godina. Postala je velika, i pošto nisam uspeo da je kontrolišem dobro i pošto sam pravio greške, zatvorili smo je. Ali bila je to sjajna avantura punih šest godina. Posle toga, želeo sam da se vratim sportu, ali sam shvatio da sam tu limitiran. To nije tenis ili poker, i morao sam da nađem drugi način da se istaknem. I prvo što mi je palo na pamet – napraviću rampu na spomeniku koji je toliko poznat u Francuskoj, i preskočiću Senu sa Notr Dama. To zvuči ludo, ali pošto znam da si već to uradio...

Jedan od najvećih darova mojih roditelja bilo je to što ne vidim probleme, samo rešenja. I nikad ne mislim da je nešto nemoguće, i nikad se ne pitam da li će nešto biti teško. Ono što radim jeste da se fokusiram na taj daleki san i da se koncentrišem, iz dana u dan, na rešavanje problema. To je najbolji način, jer nikada ne znaš šta nosi budućnost. A budućnost te ceni po tome šta radiš i koliko se trudiš, po strasti i viziji. Zato se nikada ne pitam šta će se dogoditi, već se koncentrišem da ubedim sve oko sebe da ćemo to ostvariti. Dotad si se već oporavio od povreda?

I dalje sam išao na rehabilitaciju, ali sam shvatio da je mojoj sportskoj karijeri došao kraj. Kada je obično vreme za penziju u tvom sportu?

U tridesetim. Ja sam se penzionisao u 35. godini, a sada mi je 40. Ali zato se sada bavim rekordima, poput slobodnog skoka sa Ajfelove kule sa 12,5 metara. Jesi li ti adrenalinski džanki?

Ne, ne. Ja samo ispunjavam izazove. Želim da dostignem snove. To ne mora da bude u vezi sa sportom. Recimo, pohađao sam časove glume i snimao film, ali je televizija oduzela budžet i morali smo da pronađemo šest miliona evra da ga sami završimo. Zaključao sam se u kuću na godinu i po i sâm pisao film. Bio je to isti adrenalin. Na kraju nisam bio producent filma, jer je bio preskup da se uradi u Holivudu. O čemu je bio film?

O kompjuterskom ekspertu koji je osmislio sistem koji nam omogućava da daunloudujemo bilo koji dokument direktno u mozak jednim klikom. Program postaje

DANAS MNOGO DECE ŽELI DA BUDE USPEŠNO I BOGATO SAMO DA BI BILI USPEŠNI I BOGATI. TO JE TUŽNO, TO NEMA SMISLA – ZAR JE VAŽAN USPEH ZA KOJI SE NISI BORIO PUNIH DVADESET GODINA? ČINJENICA DA POSTOJI MNOGO PROJEKATA KOJIMA SE STRASTVENO POSVEĆUJEM IMA DVA KRAJA – S JEDNE STRANE NE MOGU DA STANEM, A S DRUGE JE TO MOŽDA TEŠKO LJUDIMA OKO MENE, JER UVEK ŽELIM VIŠE

open-sors znanja, i za 24 časa svet se raspada jer svako postaje advokat, lekar, ima kadar internet kafea u Africi iz kojeg ljudi koji ne znaju engleski izlaze sa diplomom Harvarda, pa vlada počinje da postavlja uslove za znanje. Tri evra košta strani jezik, 150.000 diploma lekara, i to sada stvara jaz između bogatih i siromašnih. U najsiromašnijim državama počinju da prave piratske dozvole i vlada ubacuje virus koji uništava mozak onoga ko ga daunlouduje. Da li ti je neko ponudio da uradi film?

Ne još, ali moj cilj je da ga sam produciram. Znači, želiš da se oslanjaš na sopstvene resurse?

Stopostotno. Imam sreću da mi je jedan od najboljih prijatelja iz detinjstva najveći francuski filmski producent. On je pravio filmove sa budžetima od po pedeset miliona evra, poput „Malog princa“. Svidela mu se moja priča i svidelo mu se kako glumim, i jedina stvar koju je zahtevao od mene bila je da budem potpuno posvećen tome tri-četiri godine, a to trenutno nije moguće. Odakle ti toliko emocija?

To je zbog roditelja. Ne stidim se toga, imam u sebi strast da budem prvi, jer je moj brat bio veoma uspešan kad smo bili mlađi, i ja sam uvek bio na drugom mestu. Ali ne želim da postignem ništa bez napornog rada. Danas mnogo dece želi da bude uspešno i bogato samo da bi bili uspešni i bogati. To je tužno, to nema smisla – zar je važan uspeh za koji se nisi borio punih dvadeset godina? Činjenica da postoji mnogo projekata kojima se strastveno posvećujem ima dva kraja – s jedne strane ne mogu da stanem, a s druge je to možda teško ljudima oko mene, jer uvek želim više. Posmatram to kao okretanje lista. Ima jedan list na kojem ispunjavaš snove, drugi gde obezbeđuješ svoju porodicu i prijatelje, i na toj stranici sam sada. Jesi li oženjen?

Ne još. Voleo bih da imam decu, ali još nisam upoznao pravu. A trenutno si posvećen jednom drugom putu?

INTERVJU

Da. Tokom celog života sam se, na svim projektima, oslanjao na druge ljude. Kada želiš da napraviš nešto na Ajfelovom tornju, treba ti milion evra; kada želiš da snimiš film, moraš da nađeš dvadeset miliona, a ponekad ljudi jednostavno ne dele tvoju viziju. Ne uspevam u svemu, nekada propadnem, kao što je kompanija za sveske bankrotirala posle šest godina. Ali verujem da to mora tako da bude. Zar nisi već sada slobodan?

Naravno da jesam. Svakog dana se trudim da se podsetim koliko sam srećan što imam mogućnost da radim ono što volim, što živim zdravo, u velikom gradu, što su mi roditelji i dalje živi, što uspevam da ostvarim svoje snove... Sve to je već blagoslov. Pokušavam da održim ravnotežu, da se prisećam svoje sreće, ali da uvek idem dalje. Radiš li sve što radiš da bi ti se ljudi divili ili jer te to čini srećnim?

Divljenje nije prava reč. Ljubav možda jeste. Kada sam bio šampion, sva ta deca odrastala su sa mojim posterom na svojim zidovima, i kada ih deset godina kasnije sretneš, shvatiš da si uticao na njihov život i detinjstvo. Ne radi se o slavi ili o fotkanju, već o deljenju tog magičnog trenutka ljubavi. Događa mi se da me deca vide i počnu da plaču, i onda i meni krenu suze, jer shvatim da sam bio deo života te osobe, deo njegovog odrastanja. Ego je kul, ali on traje kratko. Ono što zaista ostaje jeste ljubav. Deca su divna, zar ne?

Dete je puno ljubavi i strasti, a društvo deci nameće toliko pravila da ih sputa, da im slomi krila. Tražimo od njih da odrastu, umesto da ih pustimo da budu deca i da se zabavljaju. Zašto sada mogu da radim neprestano, nemam potrebu da idem na žurke i mogu da se zaključam na godinu i po da bih pisao scenario? Jer sam se zabavljao u detinjstvu. Moji roditelji mi nisu slomili krila, nikada me nisu terali da radim nešto i uvek su me posmatrali kao odraslog. Govorili su mi: „Pravi ti svoje izbore, a mi ćemo uvek biti tu da te podržimo, čak i ako budeš svakodnevno menjao svoje izbore, mi ćemo te voleti.“ Tvoji roditelji nisu imali mnogo novca, ali to nije smetalo da imaš srećno detinjstvo?

Tada nije bila važna garderoba, oni nisu imali ni automobil, ali vrednovali su bogatstvo duše. Ljudi su se nekada merili po

tome. Sada je to drugačije, zbog medija, zbog brendova, zbog glupih televizijskih emisija. Kada smo mi bili mladi, postajao si poznat zahvaljujući svojoj životnoj filozofiji. Zbog svoje filozofije, moji roditelji nisu želeli samo da mi uspemo već i da imamo viziju svog života, da pratimo svoje snove. Deca, poput mog sina, treba da imaju uzore. Ali ono što se njima nudi su rijaliti programi koji promovišu komercijalne brendove. Zato smo pokrenuli i magazin Original, da damo priliku mladima, da investiramo u njihovu budućnost. Važno je rasti, ali ne samo u mišićima već i mentalno, duhovno. Rad koji niko ne vidi je najteži rad. A obrazovanje je veoma važno.

Obrazovanje je ključ. Budućnost sveta leži u tome. Ali ne samo formalno. Ljudi misle da je to – to kada završe škole i dobiju diplomu. A nije. Treba uvek učiti.

Život počinje posle toga. Pošto ja nikada nisam išao u školu, ljudi su me uvek pitali: „Da li ćeš ti slati decu u školu?“, i toliko godina nisam imao odgovor. A onda sam posle mnogo razmišljanja shvatio da želim da stvorim sopstvenu školu. Školu koja nije škola. Ne želim da deca budu sputana, jer znam da se uči mnogo više i bolje kada si aktivan. Slabost školskog sistema je što je fokus previše uzak i što decu uči mnogim stvarima koje im uopšte ne trebaju. Moraju da bubaju napamet, mi im dajemo informaciju, oni veruju da je odlazak u školu dovoljan, a ne da je to samo alat a da infor-

macije treba da hvataju sami. Osećaš li nekad potrebu da se isključiš i odeš u prirodu?

Ne da se isključim, ne. Kada odem u prirodu, tamo pravim planove, dugoročne. Koliko često to radiš?

Svaki put kada polomim nogu. Pa kad ćeš je opet polomiti?

Nadam se ne uskoro. Svaki put kada se ponovo povezujem sâm sa sobom, stvaram pravce za nekoliko narednih godina. To su veliki snovi, kao sa mojim filmom. Ali kada sam shvatio da ću zavisiti od previše ljudi, odustao sam i posvetio se nečemu drugom. Često oni koji su u biznisu premalo zastaju, premalo razmišljaju, stalo im je samo do novca ali ne i da li je njihovo dobro možda loše za druge ljude. Kao političari...

Da ti kažem nešto o politici. Nikada nisam želeo da budem političar, jer sam dovoljno nahranio svoj ego kada sam bio mlad. Mislim da možeš da budeš dobar političar samo ako si uspešan u životu. Problem s političarima je što je njihov cilj da postanu političari. Ne rade to zbog građana. Njihov san je da imaju moć. A to je igra u kojoj moraš da praviš ustupke – ti meni ovo, ja tebi ono. I šta se onda desi na kraju? Ako neko želi da dođe na tako visoku poziciju, to znači da su već dali mnogo obećanja raznim ljudima, da su ušli u političku partiju u kojoj je već mnogo ljudi. Najbolje je, naravno, da ostvarite sve svoje snove, da imate dovoljno novca da možete da plaćate svoju kampanju. Politika podrazumeva i da sarađujete s ljudima koji su ogrezli u korupciji... I svaki predsednik je odvojen od svog naroda.

Ako stupite na to mesto kada ste uradili nešto i za sebe i za svoju porodicu, i da se čistih ruku posvetite građanima do kraja života, to može da bude u redu. Ali morate da budete iskreni prema sebi i da želite da preokrenete sistem, jednako kao i sa školom. Morate da odaberete ljude koji dele vašu viziju, koji nisu tu zbog ega ili zbog politike. Ti želiš da postaneš potpuno nezavisan, sem od svoje porodice?

Da. Kada budem posvetio sebe građanima, biću dovoljno star. I nadam se da ću već imati unuke.

IKONA

DEJV EGERS

POTRESNI PISAC ZAPANJUJUĆE GENIJALNOSTI Hologram za kralja Egersov je lament nad propašću američkog sna u još neizgrađenom gradu u Saudijskoj Arabiji, upoređivan čak sa Beketom. Međutim, Holivud je uspeo da roman koncentrovane briljantnosti razvodni u razočaravajući film. Možda će zato Krug, orvelovski triler, „parabola o životnim opasnostima koje vrebaju u digitalnom dobu, a maoistički kolektivizam je glavna ideologija“, bolje podneti tranziciju na filmsko platno; a možda Egers neće ni otići u Holivud. Jer ima Egers važnija posla od Holivuda. Ovaj četrdesetšestogodišnji romanopisac-izdavač-novinar-scenaristaaktivista 2002. godine osnovao je after-school mentorski centar 826 Valencia

Piše Margita Milovanović

IKONA

PRVOJ RECENZIJI EGERSOVOG PRVENCA A Heartbreaking Work of Staggering Genius (Potresno delo zapanjujuće genijalnosti, izdavač u Srbiji Booka), u Njujork tajmsu, 2000. godine, dominirao je opis hip. Uz slacker, self-conscious, post-modern i Dejvid Foster Valas. Sve to mnogo ranije nego što se termin hip transformisao u začuđujuće ambivalentnu reč i pre nego što je biti hipster značilo bakin džemper i one starinske bicikle. Ali, iz ove perspektive, Egers definitivno jeste bio neka vrsta protohipstera. Nominovanog za Pulicera, doduše. Sada je, čini se, bliži kulturnom mejnstrimu no što je ikada bio; dva njegova romana adaptirana su u visokobudžetne filmove, oba sa ovogodišnjom premijerom (i Tomom Henksom u glavnoj roli). Hologram za kralja Egersov je lament nad propašću američkog sna u još neizgrađenom gradu u Saudijskoj Arabiji, upoređivan čak sa Beketom. Međutim, Holivud je uspeo da roman koncentrovane briljantnosti razvodni u razočaravajući film. Možda će zato Krug, orvelovski triler, „parabola o životnim opasnostima koje vrebaju u digitalnom dobu, a maoistički kolektivizam je glavna ideologija“, bolje podneti tranziciju na filmsko platno; a možda Egers neće ni otići u Holivud.

JER IMA EGERS VAŽNIJA POSLA OD HOLIVUDA. OVAJ ČETRDESETŠESTOGODIŠNJI romanopisac-izdavač-novinar-scenarista-aktivista 2002. godine osnovao je after-school mentorski centar 826 Valencia, na istom mestu gde je i McSweeney‘s, izdavačka kuća koju je osnovao 1998. Do popodneva, svi se skinu s tastatura i transformišu u tutore. „Volim čitav taj posao oko izdavaštva“, govori Egers. „Samo, moraš nekad da se uključiš u stvarnost. Bilou to zove ‚kupanje u humanosti‘.“ Od svog osnivanja, 826 radi na još sedam lokacija, pomažući 300.000 studenata godišnje. „Mnoga deca naprosto nemaju ideju o tome koliko su dobra, pametna i koliko toga imaju da kažu. Vi to možete da učinite za njih. Da im to stavite do znanja.“ Već deceniju i po, Egers neprekidno demonstrira neku gotovo vidovitu lukavost u osvajanju književnog i kulturnog establišmenta. Njegov bestseler, onaj skoro pulicerski, Potresno delo zapanjujuće genijalnosti, ispostavio se kao prethodnik hiperispovedačke rijaliti-industrije od up-

ravo franšiza do blogova u prvom licu. U tim memoarima o svom životu nakon gubitka roditelja, on se dotiče gotovo svih kontroverznijih segmenata svog života; od audicije za MTV The Real World, do propasti njegovog magazina Might, zatim otkaza u Esquireu. Međutim, iako intenzivnog kulturnog odjeka, njegovi najraniji radovi nekako su najmanje definišući. Godine kada je osnovao 826, izdao je Treba da znaš našu brzinu (You Shall Know Our Velocity), a odmah sledeće 2003. Šta je šta (What is What), o Valentinu Dengu s kojim je putovao u Sudan. To je označilo skoro pa neku vrstu inicijacije u aktivizam. Voice of Witness Egers je koncipirao kao non-profit platformu koja kroz tzv. oralnu istoriju rasvetljava savremene krize ljudskih prava na globalnom nivou, a koja je sačinjena od serije knjiga i edukacionog programa. U dosadašnjih deset knjiga našli su se greškom optuživani za zločine, muškarci i žene; stanovnici Nju Orleansa pre, tokom i posle Katrine; otete i deportovane žrtve građanskog rata u Sudanu. „Oni postoje jedino kao anegdote i statistike u našim glavama“, buni se Egers. Zato i kaže u predgovoru: „Ljudsko biće je više od traume.“ MIMI LOK, EGERSOVA SARADNICA NA PROJEKTU VOICE OF WITNESS , govori zašto je krucijalan način na koji će priče biti prezentovane; kada se čovek posmatra kao studija slučaja, on se gotovo redukuje iz kompletne osobe na jedan trenutak nepravde. Zato ostaje statistika. „Nemate čitavu sliku. Morate videti kršenje ljudskih prava u realnom životnom kontekstu, jer u kontekstu je zaista i suština; to vam govori da se takva zloupotreba ne dešava iz vedra neba, izolovana, već je uvek deo sistemske nepravde.“ Dejv dodaje da sakupljene priče tako dobijaju višedimenzionalnu svrhu. Pored raspletanja upravo sistemskih nepravdi o kojima Lokova govori, pored ukazivanja na manjkavosti normativnog okvira u kojima se ljudska prava ljudima više obijaju o glavu no što im zapravo nešto jamče, pojedinačne žrtve emotivno se i mentalno oslobađaju dela tereta kad prvi put glasno progovore. „Želimo da im damo pravo da se čuju“, objašnjava. „Ako nekoga nazivaju izbeglicom, ili kriminalcem, ako ga nazivaju teroristom – moramo im dati prostora da ispričaju svoju priču, da sebe definišu i da zaista započnu proces isceljenja.“ Roman You Shall Know Our Velocity i

kratka priča Up the Mountain Coming Down Slowly suptilno ispituju apstraktnost univerzalizma na kojem se temelje univerzalna prava, istovremeno istražujući njegove manjkavosti kada se direktno konfrontira individualnoj kulturi. Egers u svojoj prozi uporedo analizira ekstenzivnost ljudske empatije i humanosti, i posledice lakog skliznuća u neoimperijalizam i neokolonijalizam. Narativi koji se konstruišu oko karaktera razmatraju (ne)mogućnosti kroskulturalnih veza unutar konteksta preinačavanja u hijerarhiju koja reafirmiše postojeće podele. Čineći to, Egers zapravo preispituje tvrdnje kosmopolitskih mislilaca poput Habermasa koji su zdušno zagovarali kroskulturalni dijalog kao sredstvo prevazilaženja tenzije koja egzistira u rascepu između pojmova univerzalizma i partikularizma. A NAJFASCINANTNIJE JE KAKO SA SVOJIM INTERDISCIPLINARNIM ISTRAŽIVANJEM PREPLITANJA književnosti i ljudskih prava, čak njihovog srastanja, Egers uspeva da se pozicionira kao važan primer toga kako književnost takođe može biti dovoljno dobra i efikasna kritička forma u diskursu ljudskih prava i istraživati problem u vezi sa njihovom globalnošću. Your Fathers, Where Are They? And the Prophets, Do They Live Forever? obrađuje problem oružja, policijske kontrole, militantnosti i stanje savremene svesti – kompletno u dijalogu. Pomenuti Krug čita se kao tragikomična, propulzivna rasprava o digitalnim ljudskim pravima. U jezgru njegovog stvaralaštva obitava, dakle, hipoteza da je moguće da se kroz književno evociranje traumatičnih uspomena, poput onog u What is What i Zeitoun, obezbedi istorijski kontekst za diskurs o ljudskim pravima, a da on, vice versa, može pomagati sećanjima da se artikulišu unutar političkih i institucionalnih okvira. Egers tako brižljivo dokumentuje reperkusije složenih društvenih interakcija u sasvim novi narativ, prijemčiviji, pitkiji i autentičniji. Kaže da to mora imati veze sa tim što je i novinar; prvi članak koji je uradio bio je o ženi kojoj je trebala transplantacija pluća i srca. „Onda, kada se pročulo, svi su lepili te donorske nalepnice u svoje vozačke dozvole“, objašnjava. „Navučeš se na to da menjaš stvari i utičeš na ljude.“ ®

OLIMPIJSKI DUH

Novak ispred skulpture njegovog bekhenda u Muzeju modernih umetnosti u Riju. Autor skulpture je Brendan Marfi

OLIMPIJSKI DUH

V RIJA O K A NOVVNIK IZ DNE

O K A V S RVO P A K E N RONAĐE P O U SEBI T A ZL

de nagra e t i b k, da alimo bio dug, dale v e r p koji jnim a je , a put . Put do Rij svim tim sja gli a im m e o a d om sa mo m ama s nagra ze u n me fizičke u proveden sam što s lade da la a n esto em nutk valan od sa ja se č to je bitniji svakom tre bljem. Zah irisali mnog amerama č li d o čes na oso im n insp de i Nagra na površinu hvalan sam edicinskim jim delima ela u mnog ju, verujem, o m m a v le ko ispliva a i lekcija. Z trenerima i i što smo s eda me je o ivu i snagu, a vidi jednu r uz gao d ator nutke ja pov hovim rspekt pun s a i nji o sve te tre tovanja. Mo la drugu pe ceo svet mo kao organiz im t is t spor elim e da i poš ansu to je o da d rbeni i pun mi je takođ ćan sam i š iskoristio š n d je a z , ali Sre i, bo io je istrajn za ove Igre a steknem. ijske igre. R rirodom L RIGINA budu o d p a T©O lim im lno iji sa p O a t n m YRIGH s e P a o v O o s m C o r m sa koje osile ivimo u ha mogao ju su n ž ne bih poruku ko je bitno da u n o it k vrlo b odseti koli p da nas VIĆ ĐOKO K A V O Piše N

OLIMPIJSKI DUH

O Odrastao sam u zemlji koja ima neverovatne timske sportove. Slavili smo košarkaše, odbojkaše, vaterpoliste, rukometaše, fudbalere, i ja, kao i mnogi, gledao sam njihove utakmice i takmičenja i radovao sam se svim srcem njihovim pobedama. Poslednjih godina smo počeli da se ističemo i kao individualni sportisti. Iako sam izabrao da se bavim individualnim sportom, dobio sam šansu da osetim šta znači biti deo tima igrajući Dejvis kup i učestvujući na Olimpijskim igrama. Priznajem – taj je osećaj nezamenjiv. Imati nekoga sa kim možeš da podeliš pritisak, stres, strah, bol, pobedu i poraz, velika je stvar. Mi u privatnom životu imamo porodicu, partnere ili prijatelje da budu uz nas kad je teško i kad je sve divno. Tako je i u sportu i poslu – sve je lepše kad si deo ekipe i imaš na koga da se osloniš. Nemojte mi zameriti što generalizujem ovaj osećaj, ali verujem da smo svi bili potpuno opčinjeni i obasjani uspesima naših zlatnih, srebrnih i bronzanih sportista. Vaterpolisti, odbojkašice, košarkaši, košarkašice, atletičari, kajakaši, taekvondisti, streljači, rvači... Srce mi je prepuno ljubavi i poštovanja dok ih nabrajam. Toliko sportista iz naše male Srbije. Sport predstavlja ono najčistije u nama i divno je što nas sport predstavlja širom sveta i što naše osmehe ljudi širom planete posmatraju dok nas odlikuju najsjajnijim medaljama. I kada priznanja izostanu kao potvrda kvaliteta, nikada ne zaboravljam na ljudsku veličinu svake osobe koja se nosi sa porazom. Na njih obraćam posebnu pažnju, jer znam da su to momenti koji nas ili slome – ili uzdignu i ojačaju. U momentima predaha uvek sam se pitao: da li se mi stvarno u životu takmičimo samo za odličja? Da li su nagrade i priznanja jedina merila kvaliteta? Kakvom kvalitetu mi težimo? Da li vi stvarno mislite da je onaj sa priznanjem bolji od vas ili od nekog drugog? Ja ne mislim. Tačnije, ja tvrdim da to nije tako. I iskusio sam to. Tvrdim da je svaki dan koji proživimo potvrda da vredimo. Da smo značajni za širu sliku i dobrobit čovečanstva. Svaki mali pion koji igra ovu životnu igru bitan je za kolektiv. Ja sam takođe jedan mali pion. Dobio sam značajnu ulogu u ovoj igri. Ponekad posustanem, ponekad odigram dobro. Ali ono što je najbitnije – uvek se ujutru probudim i zahvalim na novoj

I kada priznanja izostanu kao potvrda kvaliteta, nikada ne zaboravljam na ljudsku veličinu svake osobe koja se nosi sa porazom. Na njih obraćam posebnu pažnju, jer znam da su to momenti koji nas ili slome – ili uzdignu i ojačaju

šansi da učinim nešto dobro. Nešto značajno. Ovo je bilo moje treće učešće na Olimpijskim igrama. Svi su mi govorili: „Treća sreća! Hajde, Nole, možeš ti to.“ Ne mogu da vas lažem i da kažem da ih nisam čuo ili da ih nisam slušao. Bio bih neiskren, a to, obećao sam sebi, ne želim nikada da budem. Čuo sam ih i pripremao sam se strateški i s mnogo žara na svoj pohod. Iskreno, gledajući svoju proteklu godinu i uspehe koje sam postigao, bio sam vrlo samouveren i motivisan. Radovao sam se što je olimpijska godina došla baš sada, kada je moja igra na vrhuncu. „Kad ću ako ne sada“, mislio sam i tome podredio svoj raspored. Imao sam podršku svoje porodice i tima. Moj trener Boris Beker se takođe podredio tom cilju i priključio srpskoj delegaciji. Slušao sam i druge kolege oko sebe, koje nisu imale isti doživljaj Olimpijskih igara i kojima je ta dodatna nedelja u već prenatrpanom rasporedu bila prilično nepotrebna, i tražili su način kako da je zaobiđu. I njih sam potpuno razumeo. Ako se stvari posmatraju kroz ranking poene, novčanu motivaciju i fizički umor, oni su potpuno u pravu. Da, naš raspored je prilično prenatrpan, retko ugrabimo nedelju-dve da budemo s porodicama i prijateljima kod kuće u miru. Svaka prilika da uzmemo predah je dragocena kako za privatni i društveni život, tako i za telo i oporavak. Ne dobijamo novac za učešće niti ranking poene, pa samim tim spoljašnji motivatori za pomak napred nisu previše evidentni, a i ne postoje. Logično je da im nedelja uz poro-

OLIMPIJSKI DUH

Olimpijske šampionke u gimnastici, SAD, sa prvom zvezdom tog sporta Simon Bajls. Dole, Novakov susret sa serijskim osvajačem odličja na OI, Majklom Felpsom

dicu i prijatelje zvuči mnogo privlačnije. Da, sve je to imalo smisla kada se posmatra iz tog ugla. I razumeo sam ih. Međutim, ipak biram da posmatram stvari iz neke druge perspektive. Da uđem duboko u srž tematike i problema. Naučio sam da je to jedini način da pronađemo istinsku motivaciju i konstantnost u životu i radu. Sve drugo što sam probao dalo mi je vrlo kratkoročne rezultate i, neretko, teške lekcije. Dosta sam čitao i mislio o tome. Sve se svodilo na jedno: „Ukoliko pronađemo suštinu van sveta materijalnih dobara (koja služe kao prividni motivatori i pokretači) i izdignemo se duhovno, postaćemo istinski bogati.“ To bogatstvo je nepresušno i sija sjajnije od svih odličja i priznanja koja možemo da osvojimo. Međutim, jedno je čitati, a drugo je primeniti. Dugo sam tražio svoju formulu uspeha i ona nije dala trenutne rezultate. Prolazio sam kroz sumnje, preispitivanja i bio na korak od odustajanja, i onda sam nakon godina upornog rada dobio neku novu energiju i snagu. Ostalo znate. Mislim da je ovo priča većine olimpijskih sportista. Svako je morao da pronađe u sebi zlato pre nego što ga je stavio oko vrata. Verujem da je to srž olimpijskog duha. To je ono zbog čega me prožima uzbuđenje svaki put kada pomislim na sportiste koji se godinama spremaju za nadmetanja sa sobom i svojim demonima, a i sa drugim takmičarima, publikom, favoritima. Imaju jednu šansu svake četiri godine. Uvek u drugim uslovima i drugom okruženju. Nekad mladi i sveži, a nekad stariji, umorniji ali iskusniji.

Sreo sam i američke gimnastičarke koje su odmah nakon toga osvojile medalje u svojim disciplinama. Možda sam im doneo sreću, a od njih sam svakako naučio par trikova o fleksibilnosti i istezanju koje planiram da primenim

 OLIMPIJSKO SELO, DRUŽENJE I UTISCI Kada sam došao u Olimpijsko selo, imao sam utisak da sam primio injekciju adrenalina. Hiljade sportista koji su tamo boravili i u svakom trenutku osećali uzbuđenje, tremu, neizvesnost, želju... stvorili su jak vrtlog energije, sreće i ushićenja! Malo je reći da sam bio nošen tom energijom, ja sam bukvalno leteo! Mislim da su svi sportisti osetili to. Stvarno je bila privilegija biti jedan od tih 11.500. Mislim da se niko od nas nije osećao malim i nebitnim. Svi smo bili jednaki, i po uzbuđenju i po tretmanu. I svi smo otišli sa nekom medaljom kući, a da se nismo ni popeli na postolje. Čitao sam kako su izdvojili njih desetak kao najpoznatije učesnike. Među njima sam se našao i ja, i moram da priznam da se ne bih složio. Poštujem svačije mišljenje i ne želim da zvučim lažno skromno, ali verujte mi, ja sam se osećao kao dečak u Diznilendu kada sam posmatrao sve te sportiste kako koračaju selom. Kada se osećate kao dečak, onda su svi oko vas veliki i bitni. I nisam se ustručavao da stanem da pozdravim sve te vrhunske sportiste. Svi smo mi na neki način braća i sestre, i ja sam sebi odavno obećao da ću ostati veran svojim principima i da ću raditi na tome da ne dozvolim da me ego ponese, pa da pomislim da sam bolji. Ima dana kada se „navučem“ na tu drogu, ali uvek me stigne neka velika lekcija i vrati me na mesto.

OLIMPIJSKI DUH

Novak sa najstarijom uÄ?esnicom Igara, Ni Xia Lian, koja nastupa u stonom tenisu za Luksemburg. Dole, teniska reprezentacija, desno sa Anom

OLIMPIJSKI DUH

Susreo sam se sa Majklom Felpsom i porazgovarali smo malo o takmičenju, ko kada nastupa i kako se priprema. Bio je to jedan vrlo spontan i prijatan susret. Ipak smo se svi šetali selom i bez ustručavanja prilazili jedni drugima, uvek iz poštovanja. Sreo sam i američke gimnastičarke koje su odmah nakon toga osvojile medalje u svojim disciplinama. Možda sam im doneo sreću, a od njih sam svakako naučio par trikova o fleksibilnosti i istezanju koje planiram da primenim. Upoznao sam i najstariju učesnicu ovogodišnjih Igara. Ni Xia Lian ima 53 godine i igra stoni tenis. Poreklom je iz Kine, ali igra pod zastavom Luksemburga od 1989. godine. Imao sam zadovoljstvo da je upoznam u menzi gde jedu svi sportisti koji borave u Olimpijskom selu. Sedela je pored mene i naivno sam pomislio da je trener, a onda smo razmenili priče i uživao sam učeći iz njenih iskustava. Zbog velike konkurencije u Kini, bila je primorana da traži podršku u Evropi kako bi mogla da nastavi da se bavi sportom koji voli. Taj pritisak uspeha i dokazivanja javlja se u svim sferama života, ne samo u sportu. Ljubav i istrajnost u onome što radite uglavnom je presudna u podeli uspešnih od neuspešnih. Svaka reprezentacija je imala svoje zastave na terasama, naša je delila zgradu

Svi smo bili potpuno opčinjeni i obasjani uspesima naših zlatnih, srebrnih i bronzanih sportista. Vaterpolisti, odbojkašice, košarkaši, košarkašice, atletičari, kajakaši, taekvondisti, streljači, rvači... Srce mi je prepuno ljubavi i poštovanja dok ih nabrajam. Toliko sportista iz naše male Srbije

sa Bugarima. Ja sam spavao u dvosobnom stanu sa Viktorom i Zikijem. Viktor i ja smo delili sobu. Jednu noć Viktor nije mogao da zaspi jer mu je komarac zujao oko ušiju. Skočio je usred noći i počeo da pravi piruete po krevetu dok se okretao i prskao sprej protiv komaraca. Umirao sam od smeha, onako sav pospan. Posle toga nismo mogli da spavamo od te hemikalije a ne od komarca! Dugo je trajala kampanja o virusu zika i zbog nje su mnogi sportisti odustali od Rija. Šteta, ali tako je. Strah je uvek naš najveći neprijatelj. Naša delegacija je došla sa opasnim protivotrovom. Na svakog zika komarca, mi smo imali jaku odbranu – našeg Zikija (Nenad Zimonjić). Time nije mogla svaka reprezentacija da se pohvali. Kažem ja da smo mi Srbi poseban narod. Organizacija svakog velikog događaja koji uključuje različite jezike, kulture i običaje ogroman je izazov. Svaka delegacija je pronašla nešto što je bilo suprotno ili drugačije od dogovora koji su imali sa lokalnim organizatorom i na kraju svi smo se slatko smejali, jer šta drugo čovek i može? Treba imati saosećanja i prema njima. Stvoriti jedan mali grad za tako kratko vreme veliki je uspeh. Poneki propust tu i tamo je sasvim normalan i prihvatljiv. Trudili smo se da se svi družimo i okupljamo nakon dnevnih obaveza. Uglavnom smo se predveče okupljali u našoj zgradi i oko nje. Košarkašice, košarkaši, odbojkašice, plivači, strelci, veslači... Svi smo se vrlo lepo družili. Jedno je sigurno – smeha nikada nije manjkalo u našoj delegaciji. Znamo da smo mali, ali su nam osmesi bili veliki.

 IZBEGLIČKI TIM I ŠUMA OLIMPIJSKIH SPORTISTA Sport objedinjuje i dušu i telo. Mi se na fizičkom nivou nadmećemo i dokazujemo, pomeramo granice izdržljivosti i snage, i ima dana kada je fizička snaga sasvim dovoljna da ponesemo pobedu. Prava istina je da je naš najveći protivnik naša suština, naš ego, naše misli i strahovi. Kada uspemo da umirimo svoj duh i misli, tek onda možemo da se nadmećemo na pravi način na ovom fizičkom nivou. Uvek volim da pomislim na ledeni breg u okeanu, kao na primer i podsetnik svega u šta verujem. Taj primer je široko primenjiv. Ono što se vidi na površini nije ni desetina moći koju po-

OLIMPIJSKI DUH

sedujemo iznutra. Bitno je da zaronimo duboko i snagu pronađemo iznutra, a ne spolja. Pogledajte samo primer Izbegličkog tima. Deset sportista iz Južnog Sudana, Sirije, Konga i Etiopije dobilo je šansu da se takmiči u Riju. Da su ostali mislima na površini okeana, verovatno bi ih te misli sputale da pronađu smisao i volju za takmičenje i rad. Izgubili su toliko toga u ratu, veoma je teško oporaviti se od fizičkih i psihičkih sakaćenja. A ipak, zato što su zaronili duboko, pronašli su snagu i motivaciju. Motivisali su ceo svet svojim primerom upornosti, tolerancije, praštanja i podizanja nakon velikih poraza i krahova. Svi smo im aplaudirali i radovali se njihovom učešću i rezultatima. Ne zaboravite, olimpijsko postolje gleda ceo svet. To je najlepša pozornica za promovisanje najlepših ljudskih vrednosti. Planirao sam da se sretnem sa njima. Svako je boravio u drugoj zgradi i raspitivao sam se za njih. Moja povreda me je omela u mnogim namerama koje sam imao za ove Igre, ali mi je takođe dala drugu perspektivu i snagu, koju, verujem, ne bih mogao samostalno da steknem. Srećan sam i što je ceo svet mogao da vidi jednu vrlo bitnu poruku koju su nosile ove Olimpijske igre. Rio je iskoristio šansu kao organizator da nas podseti koliko je bitno da živimo u harmoniji sa prirodom. Svaki učesnik je na ceremoniji otvaranja Igara dobio jedno seme da zasadi za budućnost, za stvaranje šume učesnika Olimpijskih igara. Znam da se godinama unazad mnogi domaćini nadmeću koliko će novca biti uloženo u izgradnju olimpijske infrastrukture i promociju njihove kulture. Nakon tih uvodnih ceremonija svi pričamo o akrobacijama, bojama, vatrometu, poznatim licima i budžetu. Ono o čemu su sportisti pričali u Riju jeste baš taj jednostavan čin sađenja semenke drveta u saksiju. Tako mali čin, a tako moćna poruka.

 VAŽNO JE UČESTVOVATI, A NE POBEDITI Ona poznata „Važno je učestvovati, a ne pobediti“ zvuči kao neka zakletva koju ostavite iza sebe kada postanete profesionalni sportista. Neverovatno ali istinito. Odrastao sam sa tom krilaticom. Okruženje, očekivanja okoline, sebe, sve te vuče

da kažeš: „Pa šta samo da učestvujem. Toliko sam se trudio i radio da bih se zadovoljio samo učestvovanjem. Hoću da pobedim i moram da pobedim jer ako ne, džabe sam dolazio.“ Ono što je prelepo u životu je što nam uvek omogući novu šansu, da obnovimo znanje, da naučimo nešto novo, da ispravimo neke svoje greške... Olimpijske igre su fantastičan podsetnik! Taman kada deluju previše daleko, one se približe i vrate nas na put. Svake četiri godine nas podsete suštini. Čitao sam pre nekoliko godina sjajan članak u Politici, baš na temu rečenice „Važno je učestvovati“, o tome kako je i kada ona nastala. Na Četvrtim olimpijskim igrama 1908. kao posledica nesportskog ponašanja američkih i Ivana Maksimović, koja je nosila zastavu na otvaranju britanskih atletičara, došlo je do diskvalifikacije Amerikanaca, što je prouzrokovalo burne reakIzgubili su cije javnosti. Nakon toga je pensilvanijski biskup Itelbert Talbot održao govor u Katedrali Svetog Pavla u Londonu, kojem su prisutoliko toga u stvovali svi takmičari i organizatori i rekao vrlo mudre reči: ratu, veoma „... Igre same po sebi su bolje nego takmičenje i nagrada... Naša je teško nagrada je nepodmitljiva i mada jedan može da nosi lovorov veoporaviti se nac, svi mogu jednako da dele radost takmičenja.“ Kasnije je predsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta od fizičkih Pjer de Kuberten držao govor i u nešto izmenjenoj verziji ponoi psihičkih vio suštinu Igara: „Značaj ove olimpijade nije toliko u pobedama, sakaćenja. A koliko u učestvovanju. Važna stvar u životu nije trijumf već boripak, zato što ba, suština nije pobediti već se dobro boriti.“ I tako se danas, svi koji imaju tu čast da budu olimpijci, podsete su zaronili suštine učešća, prilike da se susretnemo sa toliko različitih kultuduboko, ra, jezika i verovanja. pronašli Na mene je najveći utisak ostavilo što su Igre u Riju protekle u su snagu i duhu poštovanja i podsećanja na osnovne vrednosti koje nas sve čine ljudima. Brazilci su veseo i zahvalan narod, vrlo ekspresivni motivaciju. i energični. Njihova energija me je podsetila koliko smo svi Motivisali jednaki. su ceo svet Iako je svako došao noseći na grudima različita obeležja, svi svojim smo igrali pod jednom zastavom i pripadali jednom duhu – olimprimerom pijskom. Jedno je sigurno – nagrade i odličja se često nalaze u nama saupornosti, mima, a put koji prevalimo da bi te nagrade isplivale na površinu tolerancije, često je bitniji od same fizičke nagrade. Put do Rija je bio dug, praštanja i dalek, pun suza i lekcija. Zahvalan sam na svakom trenutku propodizanja vedenom sa svim tim sjajnim sportistima i njihovim trenerima i nakon velikih medicinskim osobljem. Zahvalan sam što smo mogli zajedno da delimo sve te trenutke i što smo svojim delima inspirisali mnoge poraza i mlade da budu istrajni, borbeni i puni poštovanja. krahova Do sledeće avanture – budite Originalni!

VELIKO PITANJE

ALEKSANDAR ŠAPIĆ, PREDSEDNIK OPŠTINE NOVI BEOGRAD, BIVŠI VATERPOLISTA Bilo bi nefer kada bih rekao da sam imao velikih životnih padova, jer moji usponi i padovi nisu bili toliko dramatični. Postojali su momenti kada mi je išlo bolje i kada mi je išlo lošije. Oduvek sam se trudio da mi životni moto bude da uvek sebe vučem ka sredini. To znači da kada ti u životu ide dobro, kada te život zbog uspeha ubacuje u euforiju, treba sebe vući ka umerenosti, jer ta euforija nije dobra stvar. Isto tako, kada život krene onako kako ne želiš, kada ti ništa ne ide od ruke, u tim momentima treba da vučeš ka sredini i da ne dozvoliš da te sputa depresija. Da ne dozvoliš da te gaze. Mislim da nas ta sredina čuva i štiti od svih životnih neizvesnosti.

VLADA ARSIĆ , PISAC Po prirodi nisam malodušan i trudim se da u svakoj nedaći pronađem tračak dobra koji će mi omogućiti da ustrajem i krenem dalje. Suočavao sam se sa odlaskom najbližih, s razvodom braka ili gubitkom posla, bilo je i drugih razočaranja, ali sam se trudio da sve to prihvatim kao sa-

KAKO STE SE DIZALI POSLE VELIKIH ŽIVOTNIH PADOVA? stavni deo života, uostalom kao i srećne trenutke kojih je, nesumnjivo, bilo. Trudim se da sačuvam zdravlje i mir u srcu, a najvažnijom osobinom smatram umerenost, bez obzira na to da li je reč o hrani, piću, sreći, bolu, poslovnim planovima ili životnim ambicijama. Realno sagledavam ciljeve, ne letim visoko, pa stoga i lakše podnosim padove. I naravno, trudim se da sreću pronalazim u sitnicama, u svemu onome što nam se čini malim i bezvrednim, a zapravo predstavlja samu suštinu života.

BRANISLAVA GAJIĆ STANOJEVIĆ , SUVLASNIK

što se desilo. I po potrebi, zatražim savet nekoga za koga mislim da može da mi pomogne ili da mi da drugačiju perspektivu na stvari. Na NLP-u (neurolingvističko programiranje) naučila sam da čak, ako i nemamo u blizini nekoga ko bi nas posavetovao, možemo da zamislimo šta bi nam rekla ta osoba čiji savet bi nam bio koristan i tako zapravo pomognemo sami sebi.

MOMČILO ANTONIJEVIĆ, NOVINAR I TRAVAR

I DIREKTOR „INFOSTUDA“ Kad god sam pala u životu, početak podizanja bio je prvo da spoznam da sam pala, da shvatim kako i čime sam sebe dovela do toga i napravim plan kako ću da se podignem. Suština podizanja je u tome da se ta negativna energija koju osećamo prvo prihvati i prepozna i onda preinači u pozitivnu energiju. Tako da, nakon što me prođe prva kriza, eventualni bes, očaj, plač ili neka druga reakcija, potrudim se da ne sedim dalje i očajavam nego da odmah krenem i tu energiju iskoristim da uradim nešto pozitivno i konstruktivno, makar to bilo za početak samo da operem sudove. Meni je onda obično potrebno da napravim neki plan kako da prebrodim tu krizu, kada su u pitanju veće teške stvari. I obično to uradim tako što primenim neku vežbicu za dizanje sopstvenog samopouzdanja, fokusiram se na to šta sam ipak dobro uradila, i na sitne uspehe, na lekciju koju sam naučila iz toga

Život me je naučio nekoliko stvari vezanih za trenutke velikih razočaranja, problema, bolesti, očekivanih i neočekivanih neprijatnosti. Prvo: kad sam povređen, nikada, ali nikada ne treba da se koncentrišem na osvetu. Ma kako to bilo teško, uvek se pokazalo da je najbolje što sam se samo okrenuo i nastavio. Drugo: ma koliko mislio da umem dobro da procenim ljude, uvek je u kriznim situacijama bilo onih koji su me razočarali, ali sa druge strane i onih divnih ljudi koje poznajem površno ili uopšte ne poznajem, koji su me ganuli svojom neočekivanom i snažnom podrškom. Ovakvih situacija se ne treba plašiti. One su prirodni filter prijatelja. Treće: uvek sam se pokajao kada nisam poslušao svoj unutrašnji glas. Četvrto: naučio sam da u situacijama koje umeju da deluju beznadežno postavim sebi magično pitanje: Šta je najgore što može da se dogodi? Odgovor me terao da shvatim da ništa nije baš tako strašno kako na prvi pogled izgleda.

OLIMPIJSKI SPECIJAL: NAJLEPŠA PRIČA

IZBEGLIČKI OLIMPIJSKI TIM Izgubljeni domovi, vraćena nada

Njih desetoro su poruka nade za sve izbeglice na svetu. Izabrani su od predsednika Međunarodnog olimpijskog komiteta Tomasa Baha da se takmiče pod zastavom Olimpijskih igara, da pošalju poruku svetu da ne postoje prepreke ako dovoljno želiš i dovoljno radiš. Oni su najbolji primer da je olimpijski duh i dalje živ. „Ove izbeglice nemaju dom, nemaju tim, nemaju zastavu niti himnu. Mi ćemo im ponuditi dom u Olimpijskom selu zajedno sa svim ostalim sportistima sveta. Oni će pokazati svetu da uprkos nezamislivim tragedijama s kojima se suočavaju svako može da doprinese društvu svojim talentima, veštinama i snagom ljudskog duha“, rekao je Bah kada je predstavljao tim. Priredila JOVANA RADOVANOVIĆ

Jusra Mardini (18) PLIVANJE

Najmlađa od njih, sirijska plivačica Jusra Mardini već je postala zvezda. O njoj su pisali svi svetski mediji. Od Sirije do Nemačke putovala je preko Turske, Grčke, Makedonije, Srbije, Mađarske i Austrije. Usput je spasla dvadesetoro ljudi. „Želim da svi vide izbeglice kao normalne ljude koji su imali svoje domove i izgubili ih, ne zato što su želeli da pobegnu i da postanu izbeglice“, rekla je Jusra. Ona je završila svoje učešće na OI i vratila se u Nemačku, gde nastavlja da trenira za Tokio 2020. Nada se da će se vratiti u Siriju i predstavljati svoju zemlju na sledećoj olimpijadi.

Rami Anis (25)

PLIVANJE

Zemljak Jusre Mardini, dvadesetpetogodišnji Anis plivanjem je počeo da se bavi kada je imao 14 godina. Pobegao je iz ratom razorenog Alepa 2015. sa porodicom i utočište je našao u Turskoj, gde je nastavio sa treninzima, međutim bez turskog državljanstva nije mogao da se takmiči. Napustio je Tursku, prešao Mediteran i zatražio azil u Belgiji, gde se skrasio. „Predivan je osećaj takmičiti se na olimpijadi. Ne želim da se probudim iz ovog sna“, rekao je Anis, koji je primio stajaće ovacije nakon što je oborio svoj lični rekord. Završio je 56, ali to nije nimalo važno. Anis je oborio svoj rekord na Olimpijskim igrama u Riju plivajući 100 metara slobodnim stilom. Nada se da će se vratiti 2020. na olimpijadu, ali kao predstavnik svoje zemlje.

Jieč Pur Bijel (21) ATLETIKA Južnosudanski atletičar deset godina živi u izbegličkom kampu u Keniji. Pobegao je iz Sudana u vreme građanskog rata potpuno sam. Rekreativno se bavio sportom jer, kako kaže, to mu je davalo osećaj pripadnosti. Počeo je da se takmiči pre samo godinu dana. Nepostojeći uslovi za trening nisu ga obeshrabrili. Svoje učešće u Riju vidi kao šansu da bude ambasador izbeglica širom sveta. „U izbegličkom kampu nemamo uslove, nemamo čak ni cipele“, rekao je Pur Bijel. Na olimpijadi je završio poslednji u trci na 800 metara, ali je ispunio ono što je obećao – pokazao je da to što nema dom nije njegova glavna odlika. „Sport mi daje osećaj pripadnosti. Čak i ako ne osvojim medalju, pokazaću svetu da to što sam izbeglica ne znači da ne mogu da uradim nešto“, rekao je Pur Bijel uoči olimpijade.

Džejms Čijengijek (24) ATLETIKA Još jedan sudanski izgubljeni dečak utočište iz ratom razorenog Sudana našao je u izbegličkom kampu Kakuma u Keniji, poznatom po trkačima na duge staze. Čijengijek je pobegao iz Sudana kako ne bi bio regrutovan kao dečak vojnik. Kao ni Pur Bijel, ni on nema uslove za treninge. Trenirao je bos, zaradio je i povrede zbog nošenja loše obuće, međutim to ga nije zaustavilo. Trku na 400 metara završio je osmi. „Moj san je da ostvarim dobar rezultat na Olimpijskim igrama, ali i da pomognem ljudima. Mene su podržavali i sada želim ja da podržim druge“, rekao je Čijengijek.

NAJLEPŠA PRIČA

Paulo Amotun Lokoro (24) ATLETIKA

Jolanda Mabika (28)

Kao i njegovi sunarodnici, i Lokoro je pobegao iz ratom razorenog Sudana i utočište je pronašao u Keniji. Tamo je otkrio svoj talenat i ljubav prema trčanju. Lokoro je u Južnom Sudanu čuvao stoku, i kada je izbio rat, odlučio je da pobegne u Keniju. Na putu ka izbegličkom kampu jeo je samo voće, a u kamp je stigao bos. Takmiči se u trci na 1.500 metara, a san mu je da osvoji zlato. „San mi je da probijem rekord. Da osvojim medalju, zlato, to je moj san“, rekao je Lokoro uoči odlaska na OI. Trku je završio na 12. mestu i nije ispunio svoj san. Možda će mu se ukazati prilika 2020. godine u Tokiju.

Jolanda Mabika zatražila je azil u Brazilu tokom Svetskog prvenstva u džudou 2013. godine održanom u Riju. Jolanda je do pre tri godine živela u Demokratskoj Republici Kongo. Odvojena je od porodice kada je bila veoma mala i jedino čega se seća jeste da je bežala sama i da je helikopterom dovezena u prestonicu. Smeštena je u centar za napuštenu decu i decu bez roditelja, gde je i počela da se bavi džudoom. „Džudo je veoma važan u mom životu. Nikada mi nije pružio novac, ali mi je pružio jako srce. Kada su me odvojili od porodice, često sam plakala. Kada sam počela da treniram džudo, imala sam bolji život“, rekla je Jolanda Mabika predstavljajući se uoči olimpijade. Ona je izgubila duel od Izraelke Linde Bolder.

Andželina Nadai Lohalit (21) ATLETIKA Najveći broj članova izbegličkog tima dolazi iz Južnog Sudana. Andželina Nadai Lohalit je jedna od njih. Ona je od svoje šeste godine odvojena od porodice koja je ostala u Južnom Sudanu. Oni su njena inspiracija. Andželina trenira danju i noću, njen san je da se sa Olimpijskih igara vrati kao šampion. Nada se da će joj trkačka karijera pomoći da poboljša život svoje porodice, da će se vratiti u Sudan i izgraditi ocu bolju kuću. „Srećna sam što je ovo prvi put da su izbeglice predstavljene na olimpijadi. To će inspirisati druge izbeglice da vide, gde god da su, da nisu samo ’niža klasa’.“ Trku na 1.500 metara Andželina Lohalit je završila kao četrnaesta.

DŽUDO

Rouz Natike Lokonjen (23) ATLETIKA Do pre godinu dana Rouz je trčala bosa kroz izbeglički kamp u Keniji koji naziva domom. Iz Južnog Sudana njena porodica pobegla je kad je ona imala 10 godina. Uverena je da bi umrli da nisu pobegli od rata. Njen talenat je otkriven pre godinu dana, kada je trku na 10 kilometara završila kao druga. „Moj san, moj prioritet je da pomognem svojim roditeljima i braći i sestrama, a zatim i drugim izbeglicama“, rekla je Rouz. U trci na 800 metara bila je na 61. mestu.

Jonas Kinde (36) MARATON

Vozač taksija u Luksemburgu, etiopljanski maratonac morao je da pobegne iz zemlje zbog političkih problema. Od 2013. godine živi u Luksemburgu. Kinde je kvalifikacioni maraton završio za dva sata i 17 minuta i da je imao državljanstvo, bio bi pozvan na OI da se takmiči za Luksemburg. Srećom, kao deo Izbegličkog olimpijskog tima dobio je tu priliku. „Učestvovaću na Olimpijskim igrama. Biću ponosan. Biću srećan. Ne mogu da vam opišem kako se osećam, tu moć, neverovatno je. Lepa je vest za atletičare izbeglice da im je pružena šansa da se takmiče“, rekao je Kinde uoči olimpijade.

Popole Misenga (24) DŽUDO Misenga, kao i njegova sunarodnica Jolanda Mabika, zatražio je azil u Brazilu 2013. godine nakon što je pobegao iz Demokratske Republike Kongo. Njegova i Jolandina životna priča neverovatno su slične. Imao je šest godina kada je pronađen kako luta sam kroz prašumu nakon što je njegova majka ubijena. Odveden je u glavni grad Konga i smešten u dom za napuštenu decu. „Džudo mi je pružio sve. Disciplinu, pravac, smirenost. Želim da predstavljam sve izbeglice sveta“, rekao je Misenga. „Imam dvojicu braće i ne znam kako izgledaju jer su nas razdvojili kada smo bili mali. Šaljem im poljupce i zagrljaje.“ On je pobedio Indijca Avtara Singa u prvom meču, ali je bio poražen od južnokorejskog džudiste Gvaka Dong-hana. Bio je uveren da će osvojiti medalju i da će to promeniti njegov život i život njegove supruge.

OLIMPIJSKI SPECIJAL: ISTORIJA

O O BEOGRAD DOMAĆIN

OLIMPIJSKIH IGARA

Od prve kandidature za organizaciju Igara 1948. odustalo se zbog Drugog svetskog rata, a druga za Igre 1992. i treća za Igre 1996. bile su neuspešne. Iako je projekat često delovao kao delo jednog čoveka – gradonačelnika Beograda Aleksandra Bakočevića, to je trebalo da zaokruži jugoslovensku priču – ZOI u Sarajevu, Evropsko prvenstvo u košarci i Univerzijada u Zagrebu, i OI u Beogradu. Ipak, već se naziralo da nema više prostora za zajedničke jugoslovenske projekte

ANAS NAM, POSLE JOŠ JEDNOG VELIKOG TAKMIČENJA U JEDNOM VELIKOM GRADU – MA KOLIKO PROBLEMA DA JE IMAO RIO, to je i dalje veliki i sjajan grad – to izgleda kao naučna fantastika, ali Beograd je čak tri puta bio „zamalo“ domaćin Olimpijskih igara! „Stara“ Jugoslavija je ugostila najbolje „zimske“ sportiste na „beloj“ olimpijadi, održanoj 1984. u Sarajevu, ali letnja, koju bi mnogi nazvali „jedinom pravom“, nekako nam je uvek izmicala. Od prve kandidature za organizaciju Igara 1948. odustalo se zbog Drugog svetskog rata, a druga za Igre 1992. i treća za Igre 1996. bile su neuspešne. Šest meseci pošto je u Sarajevu ugašen olimpijski plamen, 11. avgusta u Kaliforniji, tokom trajanja Letnjih olimpijskih igara, Časlav Veljić i Milan Rajačić su u javnost i pred prvog čoveka Međunarodnog olimpijskog komiteta Huana Antonija Samarana izašli s idejom da Beograd bude domaćin 1992. godine. „Beograd ima sve potrebne uslove da bude olimpijski domaćin. Kod vas postoje bolji uslovi za veslačka i kajakaška takmičenja“, odgovorio je Samaran. Rivali Beogradu tada su bili Pariz, Barselona, Birmingem, Brizbejn i Amsterdam, a glasanje je održano dve godine kasnije, 17. oktobra 1986. u Lozani. Beograd je u kandidaturu uložio tadašnjih 240 miliona dinara, ali to je bilo dovoljno samo za prolazak u treći krug glasanja, što je označeno kao veliki uspeh. I tada nam je, kao što često zna da bude i danas, kriv bio neko drugi: pričalo se da je moćni Samaran favorizovao svoj grad, Barselonu, ali Jugoslovenski olimpijski komitet nije odustajao. JOK

je kandidovao Beograd i za 1996, iako se mislilo da će tada sigurno domaćin biti Atina, povodom 100. rođendana modernih Igara. Na kraju je pobedio grad koka-kole, Atlanta, a Beograd nije uspeo da se ugura čak ni u drugi krug, na sednici MOK-a u Tokiju septembra 1990. godine. TADAŠNJA ŠTAMPA, KAKO SE ČITA IZ „OLIMPIJSKOG VEKOVNIKA“, NIJE bila previše pesimistična. U javnosti su izlazile i fotografije novih hotela, stadiona i igrališta koje bi trebalo da budu renovirane za Olimpijske igre. Olimpijsko selo bilo je predviđeno na Novom Beogradu, a Železnička stanica odavno bi bila premeštena iz Savskog amfiteatra. Takmičenja bi se održavala u halama „Pinki“, „Pionir“, „Šumice“, „Banjica“, ali i na Hipodromu, Adi Ciganliji, Sajmu... Bio je osmišljen i amblem olimpijskog Beograda, koji je simbolizovao poziciju grada na ušću Save u Dunav i uklopljen je u stilizovane olimpijske krugove, a autori amblema bili su Ružica i Dragan Stamenović, arhitekte iz Beograda. Ali ta priča je bila nerealna, kao i priča o opstanku Jugoslavije. Iako je projekat često delovao kao delo jednog čoveka – gradonačelnika Beograda Aleksandra Bakočevića, to je trebalo da zaokruži jugoslovensku priču – ZOI u Sarajevu, Evropsko prvenstvo u košarci i Univerzijada u Zagrebu, i Olimpijske igre u Beogradu. Ipak, već se naziralo da nema više prostora za zajedničke jugoslovenske projekte. Ekonomska kriza tih godina je dodatno opterećivala kandidaturu Beograda. A samo kandidatura je koštala tadašnjih trista miliona dinara. Portparol beogradske kandidature bio je pozna-

OLIMPIJSKI SPECIJAL: ISTORIJA

Olimpijsko selo bilo je predviđeno na Novom Beogradu, a Železnička stanica odavno bi bila premeštena iz Savskog amfiteatra. Takmičenja bi se održavala u halama „Pinki“, „Pionir“, „Šumice“, „Banjica“, ali i na Hipodromu, Adi Ciganliji, Sajmu... Bio je osmišljen i amblem olimpijskog Beograda, koji je simbolizovao poziciju grada na ušću Save u Dunav i uklopljen je u stilizovane olimpijske krugove

ti televizijski novinar Goran Milić, koji je odmah rekao da se treba odreći iluzija da nam je novac argument u kampanji. Beograd je igrao na kartu tehničkih uslova i sportske infrastrukture. A kao glavna mana Barselone naveliko je apostrofirana – maratonska staza. NA KRAJU, KOLIKO JE NAIVNA OVA KANDIDATURA BILA POKAZUJE to što je Beograd na nju potrošio 700.000 dolara, dok je Pariz jedan oglas u Njujork tajmsu platio 150.000 dolara. I država je pomogla. Od Jata je dobijeno 100 besplatnih karata. O jugoslovenskom konceptu organizovanja olimpijade, Milić je govorio: „Po principu opštenarodne odbrane, učešća svih. Postoje dva načina o kojima treba da se izjasne Grad, Republika, Federacija. Prvi, da organizaciju olimpijade finansiramo iz budžeta, privrede, putem samodoprinosa, pa da se posle svi namire iz prihoda, i drugi, da ovaj potpuno sigurni finansijski poduhvat finansiramo međunarodnim kreditima, koje bismo sigurno dobili. Mi smo još davno doneli odluku da članove MOK-a tretiramo vrhunski kad

EKONOMSKA KRIZA TIH GODINA JE DODATNO OPTEREĆIVALA KANDIDATURU BEOGRADA. A SAMO KANDIDATURA JE KOŠTALA TADAŠNJIH 300 MILIONA DINARA. PORTPAROL BEOGRADSKE KANDIDATURE BIO JE POZNATI TELEVIZIJSKI NOVINAR GORAN MILIĆ, KOJI JE ODMAH REKAO DA SE TREBA ODREĆI ILUZIJA DA NAM JE NOVAC ARGUMENT U KAMPANJI

dođu u Beograd, ali smo do kraja poštovali princip da ne dajemo poklone i ne preterujemo u luksuzu, jer smatramo da su svi oni dovoljno uspešni u životu da bi se opredeljivali prema izdašnosti olimpijskih kandidata. Nismo bez šansi. Sa stanovišta interesa sportista, Beograd pruža mnogo i o tome članovi MOK-a moraju da vode računa. Lepo je otići u Pariz, ali je znatno teže tamo biti olimpijski takmičar i svakodnevno se prebacivati kroz zakrčeni saobraćaj. Barselona je dobar kandidat, ali ne zaboravimo da bi tamo maratonac morao da trči kilometar i po uzbrdo, a to je jedna od najvažnijih olimpijskih disciplina. Pored toga, i veslačka staza im je veoma udaljena od grada. Ne treba, međutim, zaboraviti da će latinoameričke zemlje i članovi MOK-a koji govore španski prirodno naginjati Barseloni.“ I vrlo brzo je počela jugoslovenska olimpijada. Po principu opštenarodne odbrane... ®

EKSKLUZIVNO

VOLIM DA NAPRAVIM RAZLIKU IZMEĐU DOBROG VIOLINISTE, DOBROG MUZIČARA I UMETNIKA. UMETNICI DOČARAVAJU SVE EMOCIJE KOJE MOŽEMO DA OSETIMO U ŽIVOTU. ULEPŠAVAJU OVAJ SVET I STVARAJU LJUBAV. OVO JE IZBOR MOJIH TOP PET: VIOLINISTKINJA JANIN JANSEN, PSIHOLOG I PISAC ALVARO ESKOBAR, GLUMICA TAMARA ALEKSIĆ, UMETNIKSPORTISTA NOVAK ĐOKOVIĆ, VOKALNI UMETNIK SELIN DION

HEROJ

Nemanja Radulović je na sceni, što bi rekle gospođe starog kova, vragolan po opredeljenju. Jasno je da njegovim žilama tutnji vrela južnjačka krv. Dok klizi scenom, ima tu sposobnost da svaku prisutnu dušu nepogrešivo zarazi svojim osmehom i suštinom muzike koju izvodi. Definitivno jedan od najvoljenijih umetnika u Srbiji, tek je nešto malo prebacio tridesetu godinu života. Oblači se kao dobro stilizovani roker i ima oči oduševljenog deteta. Iako su zvanično Niš i Pariz njegove dve baze, odavno je jasno da je Nemanja građanin ali i umetnik sveta. Takav mu je, svetski i umetnički, i ovaj ekskluzivni razgovor za Original

Piše Miljana Nešković Fotografije Profimedia

NEMANJA RADULOVIĆ NAŠA JE MISIJA DA PRAVIMO BOLJI SVET

VELIKI NEJTAN MILSTAJN SVOJEVREMENO SE NAŠALIO DA MU TAJ POSAO VRHUNSKOG VIOLINISTE NIJE DO KRAJA JASAN: „Izađeš na scenu i stružeš žicu.“ Ipak, ta nejasnoća ga nikako nije sprečila da bude violinski virtuoz frapantne karijere, i – možda još važnije – da živi kroz taj plemeniti instrument. Nemanja Radulović je na sceni, što bi rekle gospođe starog kova, vragolan po opredeljenju. Jasno je da njegovim žilama tutnji vrela južnjačka krv. Dok klizi scenom, ima tu sposobnost da svaku prisutnu dušu nepogrešivo zarazi svojim osmehom i suštinom muzike koju izvodi. Vrcav, nasmejan i živ, lagodno prelazi sa Šostakoviča na rođendansku pesmicu, i sa Čajkovskog na neki megahit grupe ABBA. Kad dođe u rodnu Srbiju, publiku redovno počasti tako što u svoj repertoar uvrsti neku vrsnu narodnu pesmu. Ovog leta, domaća publika uživala je u Nemanjinom nastupu na Mokroj gori u okviru Boljšoj festivala.

HEROJ

„Svirao bih i na železničkoj stanici“, jednom prilikom je izjavio. Baš kao veliki Nejtan Milstajn, čini se da Nemanja Radulović živi kroz svoju violinu. Takođe, vrlo je jasno da mu takav život godi. Definitivno jedan od najvoljenijih umetnika u Srbiji, tek je nešto malo prebacio tridesetu godinu života. Oblači se kao dobro stilizovani roker i ima oči oduševljenog deteta. Iako su zvanično Niš i Pariz njegove dve baze, odavno je jasno da je Nemanja građanin ali i umetnik sveta. Srpski mediji vas obožavaju. Često možemo da čujemo najavu „Nemanja Radulović, najbolji violinista sveta“. Gde biste i kako vi sebe pozicionirali?

Sebe ne pozicioniram nigde osim na mestu na kojem se fizički nalazim. Nikako kroz karijeru jer mi to nije ono što me vodi kroz život. Prema vašem stručnom mišljenju,

Sve što je lažno na sceni se vidi odmah. Naravno da mi nije svaki put lako pre koncerta, ali se ne trudim da to sakrijem. Onda se desi da mi publika da snagu i ljubav, muzika me podseti zbog čega sam tu, nasmejem se i sve postane lako

možete li da navedete pet najvećih aktivnih violinista današnjice?

Navešću pet umetnika koji nisu isključivo violinisti. Volim da napravim razliku između dobrog violiniste, dobrog muzičara i umetnika. Umetnici dočaravaju sve emocije koje možemo da osetimo u životu. Ulepšavaju ovaj svet i stvaraju ljubav. Ovo je izbor mojih top pet: violinistkinja Janin Jansen, psiholog i pisac Alvaro Eskobar, glumica Tamara Aleksić, umetnik-sportista Novak Đoković, vokalni umetnik Selin Dion. Iza vas je još jedna uspešna koncertna sezona. Kakvi su utisci sa ovogodišnjeg Boljšoj festivala? Da li se Mokra gora menja iz godine u godinu?

I ove godine nam je bilo prelepo! Prvenstveno zbog svih ljudi koji imaju različite uloge za vreme festivala i koji funkcionišu kao jedan. Priroda je impresivna, a taj spoj nam je dao mogućnost da osetimo slobodu koja dodatno inspiriše za stvaranje umetnosti.

HEROJ

Stagniranje je loša stvar za umetnika i umetnost. Kada ima promena, to znači da smo živi. Rezultati se vide nakon nekog vremena. Svi kompozitori koji su stvarali najlepše kompozicije današnjice nisu bili svesni toga u momentu stvaranja Za Srbiju važi da ima sve privide zapadne civilizacije, u vidu kulturnih događaja na kojima čovek zaista može da pomisli da je sa našom kulturom sve u redu. Kakav je vaš utisak o opštem stanju kulture u Srbiji?

Svaki put kada dođem u Srbiju, vidim da su koncertne sale pune, kao i pozorišta. U kontaktu sam sa svojim kolegama koji ne prestaju da stvaraju. Uvek me to obraduje. Među violinistima koji sviraju na vrlo starim i vrlo vrednim violinama često se može čuti da citiraju rečenicu Ivrija Gitlisa: „To nije moja violina, ja sam njen violinista.“ Vi više ne svirate na instrumentu starom tri veka. Zbog čega ste promenili Gvadanjinija i kako birate instrument?

Violinu na kojoj sviram izabrao sam zbog zvuka i različitih boja koje može da proizvede, a i fizičkog kontakta. Mnogo vremena provodimo sa instrumentom i bitno je da se muzičar fizički dobro oseća sa njim. Kada ste dobili svoju prvu violinu? Sećate li se tog trenutka?

Naravno da se sećam! Niš, 1992. Violina je kupljena čekovima mojih roditelja. Radovao sam se kao svako dete, poljubio violinu. Zahvalan sam svojim roditeljima koji su uvek bili uz moje sestre i mene. O čemu ste tada, kao dečak zaljubljen u estetiku muzike, najviše maštali?

Da uživam uz muziku. Da mogu da sviram sve kompozicije napisane za ovaj instrument. I danas maštam o tome jer imamo prelep repertoar napisan za violinu. Svaki koncert doživljavam kao prvi i poslednji zbog osećaja radosti i rizika koji

su za mene neophodni. Njujork Tajms je napisao: „Talenat Nemanje Radulovića nikad nije bio nešto što se dovodi u pitanje.“ A vi? Da li ste nekad sumnjali u sebe?

Jesam, kao i svaki čovek. Imam neverovatnu porodicu i prijatelje koji su mi pomagali u momentu kada nisam bio siguran. To su činili tako što su mi govorili da bez obzira na sve, oni će biti tu. Posle toga sve je bilo lako. Sa druge strane, zahvalan sam jer mi je muzika omogućila da vidim svet još kao dete. Koji je najvredniji savet o bavljenju umetnošću koji ste dobili, ili koji možete da date?

Mislim da je i dalje naša misija da pravimo bolji svet. Na nastupima uvek isijavate ogromnom količinom samopouzdanja, ali i tople pozitivne energije. Da li je to uvek prirodno?

Hm... mislim kao i svi drugi ljudi sa dugom kovrdžavom kosom! Violina važi za možda i „najteži instrument“, u kontekstu neophodnog sluha i vremena provedenog u radu da bi se odsvirala iole pristojna melodija kod početnika. Da li se slažete sa tom konstatacijom?

Mislim da je svaki instrument jednako težak. Kada odlučite da se time bavite, nema razlike. Možda na samom početku

violina bude malo teža jer je potrebno strpljenje. Imate li svoje rituale pred nastup ili nakon njega?

Volim da se koncentrišem čim ustanem iz kreveta pre generalne probe, i da provedem što više vremena sa partnerima sa kojima nastupam. To mi je bitno jer kada izađemo na scenu, onda imamo istu energiju. Icak Perlman ima tezu da je posle 40. godine održati karijeru velikog violiniste „prokleto čudo“. Da li nekad razmišljate o tome?

Plan postoji jer je to danas veoma važno, ali kao i sve što planirate u privatnom životu, uvek dođe do iznenađenja. Kao i na koncertima, živim svaki dan kao prvi i poslednji. Kada ste poželeli da u svoj repertoar uvrstite sve – od Čajkovskog do rođendanskih pesmica, od Šostakoviča do hitova grupe ABBA, i od „Zajdi, zajdi“ do „Niške banje“? Sve to na sceni deluje neviđeno lako u vašoj izvedbi. Koliko rada stoji iza te „lakoće“ i gde pronalazite meru?

Iskreno, ne znam koliko je to rada, ali meni je normalno da provodim vreme spremajući repertoar. Kada volite, vreme leti! Violinski koncerti su u poslednjih nekoliko decenija izašli iz svojih ranijih okvira, upravo zbog toga što su brojni muzičari rešili da muziku dele isključivo na dobru i lošu, i zaborave na žanrovske podele. To je odmah propratila struja striktno klasičnih muzičara koji se takvoj viziji protive. Postoji li osnova za realnu zabrinutost? Da li to što je danas „začin“ na velikim nastupima može u budućnosti da potisne suštinu nastupa virtuoza?

Mislim da je stagniranje jedna veoma loša stvar za umetnika i umetnost. Kada ima promena, to znači da smo živi. Rezultati se vide nakon nekog vremena. Svi kompozitori koji su stvarali najlepše kompozicije današnjice nisu bili svesni toga u momentu stvaranja. Šta ste odredili kao svoj sledeći važan projekat?

Da ostanem srećan!

BUDI KULTURAN

Ponosni mangupski osmeh Beograda

50. BITEF

Bitef je retka institucija koja je u svetu korupcije, mita i partijskog kadriranja odolela tome i služi kao ponosni bastion i ostavština ljudi koji su svoje živote podredili kulturi jedne zemlje. Na čelu te kolone je Jovan Ćirilov, nasmejan. Sigurno čeka šta će biti na Bitefu ove godine i mudro posmatra ko su novi umetnici koji stižu u Beograd

Piše Jelena Paligorić

OVAN ĆIRILOV OSTAVIO JE BITEF SVOJIM NASLEDNICIMA. Svojoj pozorišnoj deci i unucima. Bitef ove godine puni pola veka. U neverovatnim i nemogućim okolnostima, odolevao je i na kraju – opstao. Zasluga Jovana Ćirilova vezana je ne samo za Bitef već i za ceo evropski i svetski teatarski svet. Nakon osnivanja festivala koji je u vreme Gvozdene zavese, u jednoj nevelikoj socijalističkoj zemlji bio prozor u svet, Ćirilov se bavio mnogim reformama u kulturnom životu zemlje. Ko je bio Jovan Ćirilov? Filozof. Dramaturg. Erudita. Onaj koji piše. Onaj koji svoje misli govori naglas. Reformator. Pozorišni poslenik. Onaj koji uvek gleda nekoliko godina unapred. Rođen 1931. godine u Kikindi, došao je na studije u Beograd. Pozorište ga prati, a i on njega od najranijeg detinjstva. Preminuo je novembra 2014. godine u Beogradu. Nakon njegovog odlaska sa ovog sveta, ostala su mnoga pitanja koja lebde u kulturnom životu Srbije, a možda najveće je – koji je značaj Bitefa i pozorišta u Srbiji danas? Suočeni smo sa opštom devalvacijom vrednosti, i širi auditorijum kao da ne zanimaju činjenice koje kao statistički podaci blinkću ispred svih. Pozorišta iz godine u godinu dobijaju sve manje novca, Bitef je manje-više jedini prozor u svet, reforme zakona o zapošljavanju kulturnih radnika nužne su, baš kao i smanjenje poreza na autorske honorare. Sve to zajedno zamršeno je klupko koje, sem pesimizma, izaziva i ono najopasnije – prestanak gledanja u budućnost. Budućnost, savremene tendencije i stalni napredak, to je ono čemu je Jovan Ćirilov konstantno težio, čak i u godinama najveće ekonomske krize, inflacija i ratova. To je najbitnija lekcija koju od njega moraju naučiti mladi kulturni stvaraoci. Ćirilov je imao mnoge saradnike koji su mu pomagali da svetske zvezde dođu u Srbiju u bivšu Jugoslaviju. Od Mire Trailović do Anje Suše. Borba za konstantno grabljenje napred i učenje od

BUDI KULTURAN

najboljih ono su što nam stalno nedostaje. Paradoksalno, danas, u digitalnoj eri opšte dostupnosti, kulturna scena Srbije konzervativnija je i zatvorenija nego ikad. Elitna kultura ne promišlja se, na nju se često lepi pejorativna etiketa. I tu se otvara pitanje – da li je i koliko Bitef elitna manifestacija? Ko su ljudi koji idu na Bitef ? MITOMANIJA JE DA BITEF NE PRIPADA SVIMA. ON JE napravljen kao festival koji je kao cilj imao dovođenje avangardnih teatarskih dela u zemlju koja je napravljena na radničkoj klasi. Međutim, sa godinama mešanja pojmova, Bitef je postao markiran kao elitna manifestacija, mesto za odabrane itd. Ćirilov je bio studiozan u svemu što je radio. Nezamislivo za ovo vreme, kada svako može biti sve, posle nekoliko kurseva. Govorio je engleski, francuski, nemački, italijanski, španski i znao osnove kineskog. Njegov rad kao prevodioca ključan je za uspon i razvoj srpskog pozorišta. Preveo je „Kosu“ ali i drame Patrika Marbera, Toma Stoparda, Dejvida Memeta. Za vreme njegovog mandata u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, od 1985. do 1999. godine, rađene su kultne predstave, koje su uprkos sankcijama uspevale da putuju i upisuju ime naše zemlje u kulturnu mapu sveta. Ćirilov je jedan od „krivaca“ za otkriće jedne od kultnih predstava, značajnih za istoriju jugoslovenskog teatra, „Bure baruta“. Za vreme njegovog mandata postavljena je adaptacija romana Vladimira Arsenijevića „U potpalublju“, u režiji Nikite Milivojevića, sa tada mladim nadama Anitom Mančić i Nebojšom Glogovcem u glavnim ulogama. NJEGOV AMANET, OSNOVNI, JESTE STUDIOZNOST U PRISTUPU RADU I INOVATIVNOST. Godinama je želeo da u Beograd dovede teatar sa Balija, sa istom onom strašću sa kojom je prvi put na Bitef doveo Boba Vilsona i Tomasa Ostermajera, zvezde pozorišta. Ove godine, Bitef vodi dvoje ljudi, Anja Suša i Ivan Medenica, koji su to – studiozni i inovativni. Bitef je retka institucija koja je u svetu korupcije, mita i partijskog kadriranja odolela tome i služi kao ponosni bastion i ostavština ljudi koji su svoje živote podredili kulturi jedne zemlje. Na čelu te kolone je Jovan Ćirilov, nasmejan. Sigurno čeka šta će biti na Bitefu ove godine i mudro posmatra ko su novi umetnici koji stižu u Beograd. ®

Šta je Bitef i koga ćete tamo sresti

Ili: Osnovna pravila ponašanja na Bitefu PROGRAM BITEFA SVAKE GODINE IZDVOJI JEDNU ILI DVE PREDSTAVE KOJE SU CENTRALNE U PROGRAMU, ALI NAJBOLJE JE DA SAMI PROCENITE ŠTA BI VAS ZANIMALO. ONO ŠTO JE SASVIM SIGURNO – SPREMITE SE ZA ČITANJE TITLA, ZA NEOČEKIVANO SA SCENE I NA SVE SAMO NE DOSADNO

Na Bitef idu pre svega pasionirani ljubitelji pozorišta, već godinama. Zatim, pozorišni profesionalci. Zatim, umetnički radoznalci iz svih slojeva društva. Na Bitef idu i hipsteri da bi rekli – bio sam na Bitefu. Na Bitef idu budući i trenutni studenti umetničkih fakulteta. Karta za Bitef jeste skuplja nego obična karta za pozorište, ali je jeftinija od prosečnog novca potrošenog za izlazak. Jeftinija je i od karte za koncert i od večere u prosečnom beogradskom restoranu. Dakle, nije nedostupna. Karta za Bitef je ulaganje u nešto što traje. Ali kako se bira predstava na koju će se ići? Program Bitefa svake godine izdvoji jednu ili dve predstave koje su centralne u programu, ali najbolje je da sami procenite šta bi vas zanimalo. Ono što je sasvim sigurno – spremite se za čitanje titla, za neočekivano sa scene i sve samo ne dosadno. Na Bitefu se osećate posebno. To je festival, sa sobom nosi takvu, karnevalsku atmosferu. Tu predstavu ćete videti tad i nikad više. Isto tako, na Bitef dolaze samo ljudi koje to suštinski zanima – nećete doživljavati neprijatne situacije – makar ne toliko često kao u pozorištima tokom godine kada dolaze škole ili publika koja deluje kao da je tu po kazni. Bitef ima i svoje žurke, veoma dobre, i to je program koji se zove „After 10“. Bitef je centralni događaj jeseni, ponosni mangupski osmeh Beograda, razlog zbog koga znate da je leto prestalo, a jesen dolazi. Bitef je jedan od poslednjih bastiona slobode i umetničkog napretka, kao i večite borbe da se ne odustane od ideje uprkos preprekama. To je najmanje što dugujemo Jovanu Ćirilovu i ljudima koji su osmislili Bitef.

EX CATEDRA

A Ć I N Š E E M I LV I Ć Š E Ć I AG

E D J A H

T E T P E O P O DDAA O O M I M Ž I A Ž TTRRA

E Ć U G O M E N

ga. I a nje grada, z e Beo vrem ošlo prostora đanska a, d o v m no gra kih je po o teatars ila prava nifestacija a d a m b a i i t t l š mis nos ma im m tu je 8, ali je Bitef iz rutana – postojeć e jake lič oj 6 9 1 n a n o b m sv sloga mo kolik odnika i b te sa ovi su potre rogram, a e j o i a i , al ilen ih h tove !“ b te s voj p guće – pomisli podzemn a se pois rima ili ne okreće s kaže dr M ovorila o o m e d e r n o t, lg ip žimo aštu“. Je a radnji d spremne ih zvati lid adih ljud ični peča a Origina ja a r t , i edi je z mo a ml osti, ku m ealn vim l izlog imo r „građans oma, od nove ličn o da li će ća. Većin daju sas itiku, koja scene i m d u B l l „ a a žn m nu ne no, z meno ka i d nu po ju na ije va ultur ostig narav rika do ka lu. Treba viziju. N u viziju p od počet za kultur našnje k e a n ju u b Rosić da o k od fa itost na d ebe i svo stem i jas u da kren re Unesk la prikaz n ra s g a si ov ed rao B mašt ih ugrade rednosni jer tu mo i šef Kat dente i d a v o v – U tu nj Razg da u aju čvrst anizaciju fesor FD avetuje s o s r g m i r p a e št koje l, svoju o redovni , o tom a ć , v i i t š m s e o fe ćŠ tef ićevi sa Bi Drag vezama m svoji

EX CATEDRA

U tabloidima još živi stvarnost devedesetih, kada su pozorišta morala da imaju i kase u koje će publika odlagati svoje oružje – taj „detalj“ je na sreću zaboravljen, ali mentalitet koji vrednuje svađe, sukobe, mržnju, nastavio je da postoji. Da bi se napravio prekid sa socijalizmom, odbačene su sve vrednosti

EX CATEDRA

ODIŠNJA DOBA, NARAVNO, RAČUNAMO KALENDARSKI. ONE ZABORAVNE NA TO PODSETI I PROMENLJIVI LOGO GUGLA, ali i neke druge stvari. U te druge stvari spadaju i značajni događaji u kulturi, pa je tako znak da je zima došla na polovinu kada bilbordi najave novi Fest, leto je u jeku kada krene Exit, a asocijacija na jesen je Sajam knjiga, džez festival i naravno najveća pozorišna manifestacija – Bitef. U okviru pratećeg programa Bitefa, 1. i 2. oktobra na Univerzitetu umetnosti u Beogradu biće održana konferencija „Bitef i kulturna diplomatija: Pozorište i geopolitika“, kojoj će predsedavati dr Milena Dragićević Šešić, redovni profesor Menadžmenta u kulturi i Teorije masovnih medija na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i šef Katedre Uneska za kulturnu politiku i menadžment Univerziteta umetnosti u Beogradu. Karijera ove profesorke i vrsne teoretičarke kulture, tačnije njen početak – neraskidivo je vezan za Bitef, pa je bilo logično krenuti od tog značajnog pozorišnog festivala u Beogradu. Vaš profesionalni početak vezan je na neki način za Bitef, šta ste tačno radili u vezi sa tim značajnim festivalom?

Kao student prve godine Grupe za organizaciju scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti tada Akademije za pozorište, film, radio i televiziju, radila sam na VII Bitefu 1973. godine, kao sekretarica u kancelariji Jovana Ćirilova. Davala sam informacije novinarima – na primer, da li je kanadska predstava na francuskom ili na engleskom, kako stići do Železnika gde se davala predstava „Golgota“, Kazališne radionice Končar iz Zagreba i sl. Ali prihvatala sam i mnoge druge obaveze – recimo da budem statistkinja u predstavi Burgteatra „Kas preko Bodenskog jezera“ (nema mnogo ni glumaca Srbije koji su igrali u predstavi Burgteatra!) i organizatora za Euđenija Barbu i njegov Odin teatar. Predstava „Dom moga oca“, praktično je otvorila crkvu na Bajlonijevoj pijaci za pozorišnu delatnost, ali Euđenio Barba me je rasplakao jer je užasno vikao na mene kada je stojeći na spratu prebrojao 40 posetilaca (što je bio njegov zadati broj), sišao je do mene na ulaz i zahtevao da se ne pušta više niko. Ispred mene je bilo bar još desetak ljudi sa kartama, i dvadesetak sa novinarskim i drugim propusnicama... Rekla sam da je nemoguće, da moram da pustim ljude sa kartama. Ljut, okrenuo mi se i rekao: „Kada uđem u dvoranu, ne želim nikoga da vidim da sedi ni na podu, niti da stoji. Svi moraju da sede na klupama.“ Pustih tada, sa suzama na licu, one preostale sa kartama, uđem u salu – oni stoje. Zamolila sam sve koji su došli u paru da stave svog partnera „na krilo“. I ljudi su me poslušali čak toliko da se ukazalo prazno mesto i za mene – sedoh i pozvah koleginicu Mariju Kirić (sada Cvijanović) da sedne meni u krilo. Tako smo sedeli nepomično svi čekajući da Barba uđe i „presudi“. Kada je konačno ušao (ta dva-tri minuta su izgledala kao večnost), samo je odmahnuo rukom i rekao: „Inteligentno“, i dao znak da predstava počne. I to je bio za sve nas izuzetan, redak pozorišni doživljaj. Već sledeće godine dobijam novo „radno mesto“ u hotelu „Slavija“, neka vrsta „trup menadžera“ i prevodioca („sa automobilom“) za sve goste Bitefa koji su bili u tom hotelu – a to znači i za Luku Ronkonija, Boba Vilsona. Moja omiljena grupa te godine su bili Meksikanci – univerzitetski teatarski centar, koji su me molili da ih odvedem da vide „beogradske favele“. Objašnjavam da nemamo favele – da imamo radničke barake za sezonske radnike po celom Novom Beogradu, i da je to najpribližnije

favelama, ali da u njima porodice ne stanuju. Porodice ostaju u unutrašnjosti. Ne veruju mi, i onda se dogovorimo da oni odaberu liniju gradskog saobraćaja, i da odemo do poslednje stanice – da vide gde živi sirotinja. Stignemo tako do Rakovice – oni oduševljeni činjenicom da radnička naselja izgledaju sasvim drugačije – da pored stambenih zgrada radnici sami dižu i svoje kuće – polako, kreditima, zidajući uglavnom sami... Veseli, svima su nam doneli po poklon, lutkicu od metala vezanu za njihov praznik – Dan mrtvih. Mogla bih prepričavati mnogo

Ne tešim svoje studente – jer ih učim nešto drugo. Nema čekanja da vam neko ponudi da snimite film, da izvede vaš dramski tekst! Morate sami stvoriti kontekst – dakle organizaciju, pokret, kolektiv, zadrugu... u kojoj će se steći uslovi za realizaciju vaših ideja. I to je danas moguće više no ikad ranije, čak i u ovom društvu u kojem je i fundraising viđen kao neprijateljska delatnost anegdota, ali za mene su ta dva Bitefa na kojima sam radila bila veliko iskustvo u svakom pogledu. Pa i u domenu „odnosa sa publikom“, kako bi se to danas reklo, a onda se zvalo protokol – brzo smo mi studenti shvatili kome sve idu protokolarne karte, i da vredi zapisati te redove i sedišta – bar neka mesta će sigurno ostati prazna (iako je većina pozvanih ipak redovno dolazila na predstave). Da li sada postajemo svesni da su nekadašnji uticaj i značaj Bitefa i Festa bili i posledica geopolitike, hladnoratovske podele sveta i da sada to nisu festivali sa nekadašnjim značajem? Recimo, Sarajevo film festival sada ima prednost u odnosu na Fest, pa tako i Robert

EX CATEDRA

matično“, dakle, svesni ograničenja, finansijskih, političkih i organizacionih, ne dozvoljavaju sebi da maštaju i da sanjaju... Sanjaju „realno“. „Budimo realni, tražimo nemoguće!“ bio je slogan 1968, ali mislim da je ponovo došlo vreme za njega. I naravno, za „građansku maštu“. Jer – pomislite samo koliko je Bitef izmaštao teatarskih prostora Beograda, od fabrika do kamenoloma, od izloga radnji do podzemnih hodnika i barutana – tu je bila prava građanska maštovitost na delu. Danas, kada bi to trebalo da bude rutinska stvar, mi se više ne usuđujemo, jer svaki iskorak izvan teatra jeste suočavanje sa nepoznatim, mogući finansijski, tehnički ili organizacioni problem. Kako vratiti nekadašnji značaj i kvalitet ovih kulturnih dešavanja? Ili se moramo pomiriti da smo mala zemlja s malim budžetom za kulturu?

de Niro ovog leta dolazi na taj festival a ne više, kao nekad, u Beograd?

Svakako da je Sarajevo na mapi sveta danas ucrtano sa značenjem grada-žrtve, grada u koji se mora stići da bi se pokazao svoj politički i moralni stav. Beograd, upravo obrnuto, još treba da se bori protiv predrasuda koje sve njegove stanovnike još uvek stigmatizuju zbog Miloševićeve politike devedesetih. U tom smislu sve međunarodne kulturne manifestacije, naučni kongresi i konferencije, istraživački projekti i master programi na engleskom jeziku otvoreni za strane studente, daju veliki doprinos. No, važno je reći da nam trebaju nove ličnosti, spremne da se poistovete sa ovim postojećim manifestacijama, da u njih ugrade sebe i svoju viziju. Nije važno da li ćemo ih zvati liderima ili ne, ali bez jakih ličnosti koje imaju čvrst vrednosni sistem i jasnu viziju postignuća, manifestacije će biti rutinski „odrađivane“, da upotrebim tu užasnu reč koja karakteriše naše vreme. Većina mladih ljudi pokreće svoj program, svoj festival, svoju organizaciju – jer tu mogu da krenu od početka i da daju sasvim lični pečat. Stoga je važno da se za tradicionalne manifestacije omogući pravo na nove okvire delovanja, jer ako želimo da napravimo iskorak, moramo imati i hrabrosti da damo pravo novoj generaciji za redefiniciju i Bitefa, i Festa i Bemusa, pa i Sajma knjiga, „Radosti Evrope“ i drugih značajnih festivala. Čini mi se da se većina menadžera u kulturi sada ponaša „prag-

Prvo dozvoliti sebi maštanje, osmišljavanje koncepta. Onda istraživati resurse, mogućnosti, otvarati partnerstva, koristiti privredu, turizam, medije, ljude svih struka – kao resurse, kao oslonce. Novac treba da bude tek deo koji pokriva ono što je neophodno platiti jer za to ne postoje resursi u okruženju. Međutim, suština je doći do izvanredne programske koncepcije – imati ideju, a onda imati saradnike koji su spremni da na isto takav način budu inovativni u razumevanju konteksta, u poznavanju resursa sredine. Mira Trailović i Jovan Ćirilov su u sebi sažimali sve to. Ne samo što su kao svetski znalci imali sposobnosti da odaberu ono što je najvrednije u teatru, već su znali i šta je kontekstualno i politički važno, šta je to što razbija ne samo estetske već i ideološke konvencije. Bitef je razbijao konvencije, i gradio nove formate festivalskih dešavanja, nove oblike scenskih prostora, nove teatarske, neverbalne narative. Na novoj generaciji je sada zadatak da nađe svoje razloge za raison d’etre Bitefa danas i ovde, razloge primerene ovom vremenu i novim ambicijama. Mislim da će Anja Suša i Ivan Medenica moći da ostvare, svemu uprkos, jedan novi koncept, i ja se radujem što ću u jednom malom, konferencijskom segmentu moći u tome da im pomognem.

Postavljam pitanja u noći i danu kada su srpski sportisti osvojili medalje i postigli dobre rezultate. Sport je savršena stvar za promociju zemlje, ali je to i kultura. Zašto je svakoj vlasti kultura bila stvar koja će se rešiti kad se srede novčanici građana i standard, a i dalje niti imamo dobre novčanike niti kulturu?

Mislim da naši političari od devedesetih do danas prosto ne razumeju da je savremena umetnost naše nasleđe u budućnosti. To je ono što ostavljamo budućim generacijama. Međutim, političarima je jasno da jedan sportski prenos gledaju milioni, a jednu pozorišnu predstavu, čak i onu najuspešniju sa sto izvođenja, neće videti ni 50.000 ljudi, pa i to tokom nekoliko godina. Najtiražniji roman objavi se u 20.000 primeraka. Ali stvaralaštvo nije samo u tim ciframa. Pesme Branka Miljkovića i Vaska Pope možda nisu nikad bile „tržišno“ popularne, ali su oblikovale vrednosne sisteme brojnih generacija. Naša politička elita, nažalost, nema kulturne potrebe. Oni odlaze u pozorišta ili u galerije samo po specijalnom pozivu, i ako je to politički važno, obično da „otvore“ manifestaciju. Oni se takmiče ko će da bude patron Guče, ali su ravnodušni i prema Bitefu i prema Bemusu. Inovativni karakter Belefa su prosto ugasili i tako sprečili da i ta manifestacija bude platforma za savremenu umetničku produkciju – ona je sad samo „konzumeristički“, zabavni letnji festival. Nažalost, ne mogu da kažem ni da kulturu shvataju

EX CATEDRA

kao tradiciju – jer ni tu ne vidimo nikakav pomak – u očuvanju baštine, u stvaranju uslova za njenu dostupnost. Na svu sreću, širom zemlje imamo kulturne radnike entuzijaste, koji od muzeja i galerija čine prostore stvaralaštva i istinskih događaja, od Valjeva, Čačka, Zaječara, Knjaževca, do pozorišta – od Subotice do Užica. Da li se slažete da su u Srbiji, u medijima i u onome što nazivamo masovnom kulturom, veći trag ostavile devedesete nego bilo šta ranije? Zašto je to tako?

Pa medijima je dat zadatak da nas zabavljaju – da nas bombarduju senzacijama, vulgarnostima, vređanjima, i upravo sam danas na kiosku videla naslovnu stranicu jednog tabloida koji najgorim mogućim rečnikom vređa našeg velikog umetnika, glumca i recitatora. Dakle, u tabloidima još živi stvarnost devedesetih, kada su pozorišta morala da imaju i kase u koje će publika odlagati svoje oružje – taj „detalj“ je na sreću zaboravljen, ali mentalitet koji vrednuje svađe, sukobe, mržnju, nastavio je da postoji. Da bi se napravio prekid sa socijalizmom, odbačene su sve vrednosti i moja deca koja su devedesetih išla u osnovnu školu, imala su svoje prve igranke uz turbo-folk. U mojoj osnovnoj školi na Banovom brdu, mi smo odrastali i uz Rolingstounse (to je bila moja prva igranka), ali i uz folklornu sekciju. Imali smo mogućnost i da upoznajemo tradiciju, ali i da u pozorištu „Susret“ u Požeškoj ulici gledamo važne predstave po delima Handkea u režiji Nikole Jevtića. Svega toga više za generaciju koja je odrastala devedesetih nije bilo – naprotiv, mogli su da gledaju kako nastavnici i vršnjaci

maltretiraju decu nesrpskih prezimena, da pevaju samo srpske nove pesme, i da prepričavaju španske serije. Oni koji su tako odrastali teško da mogu da imaju šira interesovanja.

POLITIČARI OD DEVEDESETIH DO DANAS PROSTO NE RAZUMEJU DA JE SAVREMENA UMETNOST NAŠE NASLEĐE U BUDUĆNOSTI. TO JE ONO ŠTO OSTAVLJAMO BUDUĆIM GENERACIJAMA. MEĐUTIM, POLITIČARIMA JE JASNO DA JEDNU POZORIŠNU PREDSTAVU, ČAK I ONU NAJUSPEŠNIJU SA STO IZVOĐENJA, NEĆE VIDETI NI 50.000 LJUDI, PA I TO TOKOM NEKOLIKO GODINA. NAJTIRAŽNIJI ROMAN OBJAVI SE U 20.000 PRIMERAKA. ALI STVARALAŠTVO NIJE SAMO U TIM CIFRAMA

U vezi s prethodnim pitanjem – zašto se i posle 5. oktobra 2000. odlučilo da su šarene televizije, mutacije turbo-folka, tabloidi... idealan način za kontrolu naroda?

Pa i stari Rimljani su rekli: Hleba i igara! Ni danas nemamo mnogo više od hleba, zato mora da bude mnogo, mnogo igara – Pinkovih bezbroj kanala, bezbroj tabloida koji se čak i reklamiraju na tzv. ozbiljnim televizijama, ako takvih uopšte ima. (Mislim pre svega na rubrike tipa „Šta donosi sutrašnja štampa“, koje su praktično besplatna reklama za tabloide.) Da li mislite da se situacija u današnjim srpskim medijima može popraviti? Imamo činjenicu da od 5. oktobra nije pokrenut nijedan „ozbiljan“ dnevni list već samo tabloidi?

Nemam iluzija. Sa velikom mukom

EX CATEDRA

opstaju ozbiljni časopisi i časopisi sa razlogom, poput Republike, Lica ulice i Ludusa. Dnevni list Danas opstaje uz pomoć reklamnih podlistaka koji su vezani za naše festivale u kulturi. Naša agencija je odbila da koristi svoje pravo opomene i kontrole kvaliteta – jer dodeljene su frekvencije i prava na emitovanje na osnovu određenih „elaborata“ koje nakon dobijenog prava na emitovanje više niko ne kontroliše. Nije samo poenta meriti dužinu reklamnih blokova, važno je i šta se emituje i na koji način između tih reklamnih blokova. Ministarstvo kulture, pod izlikom prava na slobodu medijskog izražavanja, nije uvek reagovalo na upotrebe i zloupotrebe medijskog prostora. Pozicija profesora na fakultetu donela vam je mogućnost da budete neprestano u kontaktu s mladima i imate uvid u stanje omladine. Pa kakvo je stanje današnje omladine? Postoje predrasude da je omladina desničarska, a onda imamo podatak i da većina njih želi da zauvek napusti ovu zemlju?

Naravno da među mladima ima i desničara i levičara, i onih kojima je svega dosta i koji žele da odu čim diplomiraju, pa i onih koji se diče svojom apolitičnošću. Kako mi svake godine primamo samo petnaestak novih studenata, i kako se zna da je to veoma mali broj, nama na prijemni i dolaze samo istinski motivisani, zainteresovani studenti, studenti sa stavom. Oni se odmah uključuju u rad kulturnih ustanova, i onih koje su deo gradskog ili republičkog sistema, ali i u organizacije civilnog društva. Ja sam ponosna na sve njih koji daju veliki doprinos savremenom kulturnom trenutku – stvaranjem inovativnih organizacija poput „Nove iskre“, „Kulturnog koda“, „Tačke komunikacije“, „Kreativnog mentorstva“, „Stanice – centra za savremeni ples“, itd. Međutim, oni deluju i u društvenim pokretima, od pokreta „Ne davimo Beograd“ do brige o manjinama. Većina njih deluje na više planova – ako se, recimo, bave muzikom kao osnovnom delatnošću, organizovaće i letnje škole socijalne inkluzije kroz kulturu, iz osećanja sopstvene odgovornosti prema zajednici. Dakle, najveći broj mojih studenata ostaje u zemlji, sem onih koji odlaze na doktorate, ali se i oni najčešće, bar svojom aktivnošću, vraćaju („Teorija koja hoda“, na primer, bez obzira što je najveći broj članova u inostranstvu, izvodi brojne programe i u zemlji). Kako utešiti studente dramske umetnosti i otkriti im da u sadašnjoj situaciji u kulturi postoji mogućnost da

Mi svake godine primamo samo petnaestak novih studenata, i kako se zna da je to veoma mali broj, nama na prijemni i dolaze samo istinski motivisani, zainteresovani studenti, studenti sa stavom. Oni se odmah uključuju u rad kulturnih ustanova, i onih koje su deo gradskog ili republičkog sistema, ali i u organizacije civilnog društva

neće nikada snimiti film, niti će im se izvesti dramski tekst, već će morati da zarađuju režirajući ili vodeći evente banaka?

Ne, naprotiv, nikako ih ne tešim – jer ih učim nešto drugo. Nema čekanja da vam neko ponudi da snimite film, da izvede vaš dramski tekst! Morate sami stvoriti kontekst – dakle organizaciju, pokret, kolektiv, zadrugu... u kojoj će se steći uslovi za realizaciju vaših ideja. I to je danas moguće više no ikad ranije, čak i u ovom društvu u kojem je i fundraising viđen kao neprijateljska delatnost (upravo se sada prave nove liste za odstrel onih koji su „primali“ novac iz Sjedinjenih Država, a posebno novac od Fondacije za otvoreno društvo, od Sorosa...). Međutim, kroz intersektorska partnerstva, crowdsourcingom i crowdfundingom, različitim drugim oblicima sticanja sredstava, stvaranjem projekata koji, pored umetničkog dela imaju i neke druge, edukativne, radioničke itd. elemente, može se doći do uslova za realizaciju svakog projekta. Znam da je teško, da troši energiju, i zato vidim da je najbolji način generacijska solidarnost i saradnja. A ne treba zaboraviti, naravno, ni međugeneracijski dijalog, jer u umetnosti i kulturi, kreativnost i inovativnost dolaze upravo iz te otvorenosti. Da se vratim na Bitef, to je Mira Trailović znala i umela – okupljala je oko sebe pisce, likovne umetnike, reditelje; uostalom, pozvala je svog profesora filmske režije Radoša Novakovića da bude prvi upravnik pozorišta Atelje 212. Dakle, okupljala je i profesore, i svoju generaciju, ali i mlađe od sebe i tako stvarala atmosferu u kojoj je sve bilo moguće (a nisu ni ta vremena bila uvek baš povoljna za kulturu – represija 1973. oko afere „Plastični Isus“, na primer, vodila je i ka cenzuri i ka autocenzuri). U tom smislu, naša konferencija i želi da pokaže kako je Mira Trailović, zajedno sa Jovanom Ćirilovim, stvorila jedan široki krug „stejkholdera“ (današnjim jezikom rečeno), koji je bio spreman da podrži njihove ideje i projekte čak i kada ih nije do kraja razumevao. Snaga Mirine ličnosti uvezala se sa snagom intelektualnog i umetničkog kruga koji je okupila, te je našoj kulturi podarila brojne ustanove, od Ateljea, preko Bitefa, do Bitef teatra. Sve te ustanove traju i dalje!

BUDI BUDI MODERAN MODERAN

Da vam kažem šta je bilo šik Fotografije Igor Mađinca Šminka i frizura Nataša Stantić Brajović

BUDI MODERAN

To što je rekordnih dvadeset godina bila jugoslovenski top model i aktivno se bavila manekenstvom nije čak ni značajno ako se uzme u obzir celokupna modna karijera Tamare Bakić – žene koja je skoro šest decenija provela na pistama i pred kamerom, i koja je postavila platformu za postojanje manekenske profesije na ovim prostorima. I dan-danas, odeća postaje magija u trenutku kad je ona obuče, zato što ume. U devetoj deceniji života, Tamara se besprekorno (kao i uvek) uklapa u pravac ekstravagantnog futurizma. Prema planu, Tamara Bakić će, kako to zaista samo ona može, svečano zatvoriti njujorški defile Bate Spasojevića Razgovarala Miljana Nešković

BUDI MODERAN

najući da prva dama jugoslovenske mode voli da letuje u Herceg Novom, dizajner Bata Spasojević je rešio da joj malo poremeti letnju idilu. Tako se manekenka Tamara Bakić našla u ulozi zvezde novog modnog editorijala, što je tek priprema za Batinu reviju koja će se na jesen održati u Njujorku. Fotkanje nije bilo problem. U devetoj deceniji života, Tamara se besprekorno (kao i uvek) uklapa u pravac ekstravagantnog futurizma. Prema planu, Tamara Bakić će, kako to zaista samo ona može, svečano zatvoriti Spasojevićev njujorški defile. To što je rekordnih dvadeset godina bila jugoslovenski top model i aktivno se bavila manekenstvom nije čak ni značajno ako se uzme u obzir celokupna modna karijera Tamare Bakić – žene koja je skoro šest decenija provela na pistama i pred kamerom, i koja je postavila platformu za postojanje manekenske profesije na ovim prostorima. I dan-danas, odeća postaje magija u trenutku kad je ona obuče, zato što ume. Kratkovida kakva sam, ponekad ne mogu da prepoznam osobu sa kojom treba da se nađem u gradu dok se baš ne približi. Hoće to kad stalno pišeš. Taj problem nisam imala u bašti Šumatovca čekajući Tamaru Bakić radi intervjua. Tačno u minut prema dogovorenom vremenu, pojavila se u blizini Politikinog trga. Već izdaleka bilo je vrlo jasno da kroz gužvu ljudi tim standardno ispucalim asfaltom lagano i rešeno korača jedna modna diva. Nosila je jednostavne bele pantalone i teget baletanke, a preko ramena je prebacila takođe jednostavni pamučni plavi džemper. Plava kosa presijavala se na suncu, očešljana, opet, vrlo jednostavno. No, pojava Tamare Bakić je i tog dana na ulici bila u skladu sa njenom urođenom harizmom – sve samo ne jednostavna. Uvek dolazite u minut?

Nažalost, kod nas na revije više ne dolaze stručnjaci. Dođu novinari, što je u redu, ali dođe i masa publike koja je tu samo radi pokazivanja, a ne zbog mode. Nekad su umetnici, glumci i slikari dolazili na revije jer su želeli da gledaju modu. Danas, nažalost, svi uglavnom hoće da učestvuju

Ne mogu da zakasnim. Ne razumem ljude koji kasne. Nije mi jasno zašto neko ne može da dođe na vreme. Šta znači doći deset ili petnaest minuta kasnije? Naročito mi nije jasno kad organizatori i kreatori kasne sa revijama. Rekla sam novinarima nekoliko puta: „Zašto se ne dignemo i ne odemo?“ Jednom kad bi publika tako nešto uradila iz protesta, nikad više ne bi kasnili. Za jednu modnu divu koja je obišla planetu imate dosta neobičnu priču, detinjstvo obeleženo ratom i

BUDI MODERAN

progonom. Koje slike su vam ostale urezane u sećanju iz tog perioda?

Vrlo smešno pamtim početak Drugog svetskog rata. Imala sam svoju sobu, u kojoj je bio neki radio. Tada su radio-aparati imali nekakvo platno na prednjoj strani. Kad je bombardovan Beograd 1941, saznala sam to sa radija i zapamtila sam taj glas. Drhtao je, a ja sam imala utisak da se ceo radio trese. Nemoguće je da se zaista tresao, ali takva slika mi je ostala urezana iz mašte. Tada sam živela u Odžacima, pored Sombora. Drugi trenutak koji pamtim iz rata već je iz logora. Kako je logor izgledao iz vizure devojčice vaspitane u skladu sa građanskim manirima?

U logoru sam bila smeštena sa majkom i sa bratom. Iznad nas su bili Jevreji. Njima nisu dozvoljavali da idu u toalet. Nas su puštali. Ispod nas su bili naši očevi, muškarci. Jedna od tih žena izbeglica koja je bila u logoru sa nama bila je advokat. Ona se svaki dan svađala sa Mađarima, jer mi nismo bili njihovi državljani kako su nas tretirali. Uspela je u tome da nas prebace preko Dunava. Ali tada su Dunavom već plivali leševi. Nama deci nisu dozvoljavali da gledamo. Toga se sećam iz priče, nisam ih videla, čula sam kad su govorili. Cela vaša porodica je proterana iz Vojvodine?

Da, kao i svi koji su bili intelektualci a nisu rođeni u Vojvodini. Svi smo poslati u logor u Palanci. Posle smo išli dalje. Sa svih strana na stanicama bile su izbeglice. Sećam se strašne gužve na stanici u Šidu. Kad smo izašli iz logora, stigli smo prvo u Pazovu. Pošto je tu bio kraj NDH, morali smo da pređemo u Beograd. Sećam se svih nas u Takovskoj ulici, bio je to prvi dan kad smo stigli po izlasku iz logora. Bili su tu moji mama i tata, jedna naša rođaka i ja. Sa nama je u kolicima bio i moj brat koji je bio mali. Išli smo tako skupa tom ulicom ka gore, kod jedne mamine prijateljice. Bilo mi je to nekako strašno tužno. Kasnije, u Beogradu sam se lepo uklopila. Krenula sam u osnovnu školu i stekla sam drugarice. Ušli ste u modne vode kroz modnu reviju koju je režirao Bojan Stupica. On je u svoje vreme važio za vizionara, ali i velikog opsenara. Da li ga se sećate?

Kako ne! Bio je sjajan. Bila je to 1958. godina. On je režirao reviju, a sve je organizovala Zanatska komora Srbije. Stupica je sve veoma dobro zamislio, revija je izgledala fantastično. Sećam se, jedna devojka se šetala po pisti onako lagano. Ona je zapravo bila balerina. Kad je Stupica dreknuo: „Kreni malo brže!“ I zaista, tim tempom nikad ne bi stigla do kraja. Dobro, bila je mlada, mislila je da to treba tako baletski da se izvede. Manekenstvo je u to vreme bilo novo kod nas.

Zanatska komora je bila vrlo značajna, na neki način bila je izvorište kasnije velike jugoslovenske mode. Kako su izgledali ti počeci?

Jeste. Zanatlije su stvarno bile vrhunske. Svi koji su stvarali modele u to vreme su išli u Pariz, Beč... Putovali su po svetu. Zanatska komora je okupljala vrhunske majstore za kapute, za haljine... Kada ste upoznali Aleksandra Joksimovića?

Kasnije, negde šezdesetih. Prva revija sa njim bila je „Simonida“, njegova prva revija u kojoj sam učestvovala.

ALEKSANDAR JOKSIMOVIĆ JE VELIKI UMETNIK. PRAVITI ETNO-MODU U UMETNOSTI, ŠTO JE ON RADIO, MISLIM DA JE NEŠTO NAJTEŽE. VRLO SE LAKO PREĐE U BANALNOST. STVARNO JE BIO FANTASTIČAN! POSLE TE NJEGOVE PRVE REVIJE, CEO BEOGRAD JE NOSIO RUKAVE IZ „SIMONIDE“. TADA JE TO BILO BAŠ ŠIK

„Simonida“ je bila divna kolekcija. Ali kako je prvo održavanje bilo zakazano u beogradskoj Galeriji fresaka, sećam se da je neko došao i rekao da će nam sve zabraniti. Ipak nisu. Na kraju je sve izgledalo kao liturgija. Crkvena zvona Saborne crkve su otvarala reviju i posle je išao Mokranjac kao muzička podloga. Išli smo i u Moskvu sa tom kolekcijom i Aca je dobio prvu nagradu. Na reviji u Moskvi je bilo oko 17.000 posetilaca. Održana je u jednom velikom sportskom centru. Učestvovali su Francuzi, Englezi, Amerikanci... Bilo je mnogo nacija. Aleksandar Joksimović je veliki umetnik. Praviti etno-modu u umetnosti, što je on radio, mislim da je nešto najteže. Vrlo se lako pređe u banalnost. Stvarno je bio fantastičan! Posle te njegove prve revije, ceo Beograd je nosio rukave iz „Simonide“. Tada je to bilo baš šik. Joksimović je kasnije oblačio Jovanku Broz, ali je uspeo da celu karijeru preživi bez članske karte u

BUDI MODERAN

partiji. Da li se vama politika nekad mešala u modu?

Mene nisu nikada vrbovali za partiju. Valjda me nisu smatrali podobnom. Jedno vreme sam čak bila bez pasoša. Nisam mogla da ga dobijem jer imam valjda neko poreklo neodgovarajuće... staro (smeh). Bilo je to pedesetih. No, kasnije sam se udala za Pricu. Njegov otac je bio tada ambasador, i zamenik ministra spoljnih poslova ili neki ministar. Onda sam odmah dobila pasoš i nisam više imala problema. U vreme manekenskih početaka u SFRJ, posao koji ste radili povlačio je sa sobom jednu dozu kontroverze. Govorilo se da partizanke okreću glavu na drugu stranu kad se pojave manekenke u kratkim suknjama. Je l‘ zaista bilo tako?

Jeste, ali samo u početku. Kad je sve počinjalo, u Komoru su na audiciju za manekene dolazile devojke tankog struka, širokih kukova i velikih grudi. Sve su one bile vrlo zgodne, ali to nema nikakve veze sa manekenstvom. S vremenom se sve, naravno, kristalisalo. Krojačice koje su odlazile u Pariz tačno su znale kako treba da izgleda maneken. Osnivač ste Udruženja manekena. Kako je tekla ta vaša borba?

Pošto sam studirala prava, ja sam se borila za našu manekensku profesiju. Želela sam da se bavljenje manekenstvom prizna kao zanimanje, da manekenima može da se uplaćuje staž i sve ostalo što ide uz jedan posao. Trebalo je nekoliko godina da bi se to postiglo u Jugoslaviji. I stvarno jesam podigla to na najviši nivo. Koje su bile prve reakcije na vašu ideju? Na čemu je počivao otpor?

Recimo, kad smo osnivali Udruženje manekena, čak su mi i pretili da će Udba da me zatvori, ne znam ni ja zašto. Zapravo, pre toga su razni organizatori priređivali revije. Oni su, znate već, plaćali ili nisu plaćali manekene. Zato smo mi hteli da osnujemo udruženje, da bismo mogli da sastavimo ugovore. Kasnije smo imali ugovore sa najvećim firmama, kao što su Centrotekstil, Jugoeksport, Kluz, Beko... Svi su morali da se pridržavaju ugovora. Time sam zapravo onemogućila ovim organizatorima da uzimaju novac od manekena. I njima se to nije dopalo. Danas ponovo ne plaćaju manekenima i za to su manekeni krivi. Mnogi manekeni danas nisu članovi svojih udruženja i ne bore se za svoja prava. Mi smo se borili, svaki put. Kako su izgledali ti pregovori?

Sećam se, 1958, kad sam išla prvi put u inostranstvo u Budimpeštu, pozvali su me iz Zanatske komore. Da li predsednik Srbije ili grada, ne mogu da se setim, rekao mi je da ima mnogo devojaka i studentkinja koje bi sve pristale da idu i ukoliko nisu plaćene. „Neka idu onda“, rekla sam. Tačno je da ima mnogo devojaka koje su lepe, zgodne i sve. Ipak, moraš imati mere, moraš imati smisla za to, moraš umeti da prikažeš model i imati visinu. U velikoj Jugoslaviji nije bilo lako biti među deset najboljih manekena. Kolika je konkurencija bila?

Tada su dolazile na Sajam devojke iz Slovenije, Hrvatske i iz Beograda. Radili smo mnogo. Udruženje nas je osnažilo i sve je podiglo na veoma visok nivo. Nakon što smo mi u Beogradu osnovali Udruženje manekena, onda su Zagrepčani, na osnovu načina na koji smo se mi izborili, tražili od mene da vide taj postupak i uradili su istu stvar. Osnovali su

Udruženje manekena Hrvatske, što je fantastično, bili smo uzor nekome! I kad smo putovali, išle su po dve devojke iz Slovenije, Zagreba i iz Beograda. Kao reprezentacija! Naročito u tandemu sa Aleksandrom Joksimovićem, imali ste različite susrete sa nuspojavama politike na svojim modnim putovanjima. Kako pamtite vreme oko „praškog proleća“?

Tada smo išli u Moskvu i tu je bilo napeto, ali nije bilo ništa strašno. Sa druge strane, iz Pariza smo se jednom vraćali tako što smo bili bukvalno pod mašinkama. Bila je 1969, valjda. U Parizu smo sa kolekcijom „Prokleta Jerina“ bili mesec dana. Imali smo revije svaki dan. Dešavale su se tako čudne stvari. Sedite i samo tako ujuri policija. Onda vam zadižu rukave i sve. Nije bilo prijatno. Čak su nam rekli da će možda da se prekine revija, zbog politike. Za Jugoslaviju je bilo to vrlo nezgodno vreme. Te iste godine smo završili i u zatvoru u Varšavi Joksimović i ja. Zašto ste uhapšeni?

Odmah nakon Pariza, otišli smo u Varšavu, isto na mesec dana. Politička situacija je bila vrlo zategnuta. Korni grupa nas je pratila. Oni su bili sjajni. Bio je već novembar, u Varšavi je počeo da pada sneg. Mi smo uvek bili veoma dobro obučeni gde god da idemo. Pokupimo iz kolekcije šta hoćemo, pa tako izađemo u grad. Jedne večeri, seli smo u neki restoran „Kačka“, kao „Patka“, pošto je njihov specijalitet bila pečena patka sa jabukom i crvenim gruzijskim vinom. Bila sam sa četiri ili pet manekena koji su bili prelepi, a tu je bio Aca Joksimović. Za susednim stolom je bilo neko veliko društvo, žene i muškarci. Žene su stalno gledale u ove naše manekene. Kad smo krenuli, jedan od muškaraca za susednim stolom je došao kod Ace, koji nije bio kriv ni za šta. Uhvatio ga je za njegov divan kožni mantil i odmah je počeo da ga trese. „Videćete vi kad vam Rusi dođu“, pretio je. U toj gužvi, neko je preko Acine glave nekoga tu udario i prstenom ga zakačio. Kako smo izašli na ulicu, policija je došla. Uhapšeni smo Aca i ja. Ne znam zašto baš mi. Odveli su nas u policijsku stanicu i smestili u zatvor. Zatvorili su nas sa nekim prostitutkama, čudima, bio je tu sa nama i neki koji je švercovao cveće... Onako plava, sa dugačkom kosom, velikom šubarom na glavi i u bundi, tako sam sedela u zatvoru. Baš kao one... Kao Žuta! Šta se zapravo desilo: za tim drugim stolom sedeli su javni tužilac sa ženom i neki njihov čuveni policajac iz Varšave, a njihove žene su sve vreme gledale u ove naše manekene koji su stvarno bili mnogo zgodni. Njih je to isprovociralo. Aca stvarno nikoga nije udario. Najsmešnije od svega je što su svi oni sutra došli na našu reviju. Rekli su da im je žao što nisu mene još zadržali. Posle toga nam je konzul zabranio da izlazimo. Samo smo u hotelu mogli da divljamo i da pravimo žurke. Bila je vrlo čudna ta Varšava. Kako vi pamtite epizodu sa kućom Kristijan Dior i takozvanom ponudom koja se ne odbija u svetu mode?

Nakon revije u Parizu, Aleksandra Joksimovića su pozvali u kuću Dior, a i nas sa njim. Ja sam za tu priliku obukla crne plišane pantalone i košulju iz crnogorske nošnje, pošto je moj otac iz Crne Gore. Bila je vezena zlatom na rukavima i napred, nikad nisam videla tako dobru košulju. Nešto božanstveno. Preko sam imala mali prsluk takođe od crnog pliša.

BUDI MODERAN

Acu su proveli kroz kuću Diora, pa i nas isto. Bio je to lep doživljaj. Oni su želeli da Aca ostane da radi za njih. I dobili smo tu ponudu da ostanemo. Kao i Aca, nisam se dvoumila. Meni je onda bilo lepo ovde. Modna industrija je bila velika. Forsirale su se fabrike štofova, čarapa... Održavani su sajmovi, a kreatori su radili i izlagali svoje kolekcije po svetu. Centrotekstil je bio veliki izvoznik, jedini izvoznik za Rusiju. Tamo smo uvek imali odličan prolaz. Onda su došle devedesete i sve je došlo na naličje, pa i u modi. Kako ste doživeli krah jugoslovenske mode?

Bio je to šok za mene, kao i za mnoge. Srećom po mene, tih godina sam dosta putovala u inostranstvo. Moji su živeli tamo, pa sam mogla. Išla sam, više privatno, po sajmovim... Tamo sam uživala u modi. Nisam radila revije, radila sam više šou-rumove tokom devedesetih. Svakog leta sam išla na po mesec dana u Lisabon, kao i zimi u januaru. Onda je došla 1994. Odavde nisu leteli avioni. U julu sam krenula preko Budimpešte, preko Ciriha. Tada sam u Cirihu videla: „Zagreb, let...“ Momentalno su mi krenule suze. Grozno. Tad sam valjda postala svesna toga da više nije kao što je bilo, da smo izolovani. Kad je neko preko šest decenija na ovaj ili onaj način zvezda modnih revija, neminovno je postaviti pitanje o ishrani. Kako se hranite?

Slaninom (smeh). Jedem sve ceo život. Nikad nisam držala neke dijete. Jedino čega se oduvek pridržavam je da između doručka, ručka i večere ne jedem ništa. Takođe, uvek gledam da večeram oko sedam sati. Na takav ritam sam navikla još u detinjstvu. Moj otac je uvek insistirao da u sedam uveče svi zajedno sednemo za sto. To je neka kultura jela. I kad sam bila bolesna, nije bilo povlačenja po krevetima. Uvek sam morala da se obučem i da dođem za sto kad je vreme večeri. Tako je bilo! Bavili ste se sportom dosta?

Kako ne! Bila sam rekorderka Srbije u plivanju, i bila sam u državnoj reprezentaciji jedne godine, doduše, na pripremama samo. Za gimnaziju sam igrala odbojku i na svim sportskim manifestacijama sam učestvovala. Trčanje sam mrzela, ali sam uvek trčala kros! Dosta je sporta bilo u mom životu, a išla sam i na te radne akcije. Tamo smo brali kukuruz. Batu Spasojevića poznajete od njegove prve revije 2000. Sada se pripremate da budete počasni gost njegove revije u Njujorku ove jeseni. Kakav je bio mladi dizajner Bata?

Upoznala sam Batu još pre 2000, kad je diplomirao. On je diplomirao 1999, ali se tada nije putovalo zbog rata. Sledeće godine smo zajedno išli u Pariz radi njegove revije. Prvo veče kad smo stigli padala je kiša, ali on nije hteo da časi časa, pa smo išli po Parizu do Šanzelizea i svuda sa nekim kišobrančićem. Bio je oduševljen ulicom u kojoj svi kreatori imaju svoje radnje. Trčao je tako s jedne strane na drugu. Bilo je neizmerno simpatično. Njegova prva kolekcija „New spice“ bila je dosta slikarska, umetnička. Vrlo lepa. Plava šantung svila. Ručni rad. Inspirisana je bila Indijom. Stvarno je bila izuzetna. Imao je vrhunske materijale. Nije se mnogo promenio u međuvremenu. Od prve kolekcije uvek je sve kod njega bilo van serije. Drugačije. Kako je proteklo fotografisanje editorijala u Crnoj Gori?

Snimanje u Herceg Novom je bilo fantastično. Jedino što je bilo vrlo toplo. Od jedan do pet po podne sam provela na štiklama od dva-

deset centimetara, na kojima ja više ne mogu da hodam! Muzej grada, gde smo snimali, prelepo je mesto. Odeća koju nosim je odabrani miks iz nekoliko Batinih kolekcija. Dan je protekao vrlo šarmantno. Bata mi je obuvao i izuvao cipele stalno! Čak sam i tražila da nam naprave fotografiju, pa sam i zamolila u jednom trenutku: „Hajde snimite ovo, kako mi veliki kreator obuva cipele!“ Sa prošlom revijom u Njujorku Bata je postigao lep uspeh, naročito za dizajnera iz Srbije. Vi imate finu istoriju u Njujorku kad je reč o modi. Prema vašem iskustvu, šta ga sve tamo čeka nadalje?

Mislim da njemu jeste tamo mesto. Nisam videla novu kolekciju. On taji tu kolekciju! Nije lako probiti se u Njujorku i zadržati mesto. Naročito što on nema iza sebe modnu industriju, kao što je nekad stajala čitava tekstilna industrija, na primer, iza Ace Joksimovića ili iza Mirjane Marić. Batina moda je vanvremenska i može da se uklopi u sve zemlje sveta. Njujork je jedno multikulturalno okruženje i idealan je. Mislim da njujorška publika može bolje da razume Batine ideje. Tamo na revije dolaze stručnjaci, i dolaze istaknute ličnosti radi mode. Nažalost, kod nas na revije više ne dolaze stručnjaci. Dođu novinari, što je u redu, ali dođe i masa publike koja je tu samo radi pokazivanja, a ne zbog mode. Nekad su umetnici, glumci i slikari dolazili na revije jer su želeli da gledaju modu. Danas, nažalost, svi uglavnom hoće da učestvuju.

BUDI DOBAR

BORBA ZA MLADE PREDUZETNIKE

Pomoć prijatelja Podrška malim privrednicima retko stiže iz državnog aparata, koji je ovu godinu proglasio „godinom preduzetništva“, ali zato su tu prijatelji. Sonja Mirkov, vajarka, jedna je od njih. Ona je iskoristila Fejsbuk kako bi promovisala mlade preduzetnike u koje veruje. One sa inovativnim i kreativnim biznisima, kojima je potreban mali podsticaj da bi dosegli svoj maksimum

SRBIJI NIJE NIMALO LAKO ZAPOČETI SVOJ POSAO. Još teže ga je održati. Često ni dobra i originalna ideja, koja bi vas na Zapadu vinula u visine, nije dovoljna. Upravo zato veliki broj mladih odlazi iz Srbije kako bi radili u inostranstvu ili tamo pokretali svoje poslove. Oni koji ostaju često se ne usuđuju da se bace u preduzetničke vode. A oni koji se odluče na taj hrabri korak, upletu se u birokratske procedure. Podrška malim privrednicima retko stiže iz državnog aparata, koji je ovu godinu proglasio „godinom preduzetništva“, ali zato su tu prijatelji. Sonja Mirkov, vajarka, jedna je od njih. Ona je iskoristila Fejsbuk kako bi promovisala mlade preduzetnike u koje veruje. One sa inovativnim i kreativnim biznisima, kojima je potreban mali podsticaj da bi dosegli svoj maksimum. Sonja je napustila posao u kompaniji u kojoj je godinama sarađivala sa svetski priznatim umetnicima i rešila da se posveti svom radu, ali i drugima. „Neuspeh pojedinca jedne zajednice je, na jedan ili drugi način, delimična odgovornost svakog njenog člana“, kaže za Original Sonja. Motiv da pokrene akciju #podrskaprijateljima nije vesele prirode. Njenom prijatelju propao je posao i ostao je bez glavnog izvora prihoda. „Iako u takvim situacijama uvek ima ideja šta je taj neko mogao ili trebalo da uradi drugačije da do toga ne dođe, mene je to navelo na razmišljanje o kolektivnoj odgovornosti, odnosno da li se dovoljno bavimo jedni drugima i da li pružamo dovoljno podrške“, objašnjava Sonja svoje motive. „A na prvom mestu – da li sam ja dala svoj maksimum da pomognem prijatelju.“

ZAKLJUČILA JE DA NIJE. I ODLUČILA DA TO PROMENI. Kako ističe, ima sreće što u svojoj zajednici ima veliki broj talentovanih, sposobnih i preduzimljivih ljudi, koji su na početku razvoja karijera, firmi ili projekata. I svima je potrebna ista stvar. Podrška. „Svima nam je provođenje vremena na društvenim mrežama veliki deo svakodnevice, a iako se zovu ‘društvene‘, svi ih koristimo da se bavimo sobom. Ljudi stalno razmišljaju kakvu sliku to što podele na svom profilu stvara o njima i zbog toga se ustručavaju da podele neke sadržaje koji uz njih ne idu, iako bi to njihovim prijateljima značilo. Rešila sam da takav manir iskorenim prvo kod sebe i da, za početak,

SVIMA NAM JE PROVOĐENJE VREMENA NA DRUŠTVENIM MREŽAMA VELIKI DEO SVAKODNEVICE, A IAKO SE ZOVU „DRUŠTVENE“, SVI IH KORISTIMO DA SE BAVIMO SOBOM. LJUDI STALNO RAZMIŠLJAJU KAKVU SLIKU TO ŠTO PODELE NA SVOM PROFILU STVARA O NJIMA I ZBOG TOGA SE USTRUČAVAJU DA PODELE NEKE SADRŽAJE KOJI UZ NJIH NE IDU, IAKO BI TO NJIHOVIM PRIJATELJIMA ZNAČILO

BUDI DOBAR

JEDINO PRAVILO KOJE IMAM JESTE DA NE SMEM DA BUDEM SUBJEKTIVNA I DA SELEKTUJEM ŠTA ĆU PREDSTAVITI, NEGO PREDSTAVLJAM SVE LJUDE KOJE IMAM MEĐU PRIJATELJIMA, A KOJI IMAJU NEKI SAMOSTALNI RAD, APSOLUTNO JEDNAKO iskoristim pozitivne strane Fejsbuka i pokrenem akciju #podrskaprijateljima. Cilj mi je da svakog dana predstavim po jednog prijatelja i posao kojim se bavi“, kaže Sonja. Naravno, postavila je i ograničenja. „Jedino pravilo koje imam jeste da ne smem da budem subjektivna i da selektujem šta ću predstaviti, nego predstavljam sve ljude koje imam među prijateljima, a koji imaju neki samostalni rad, apsolutno jednako.“ Iako je tek na početku projekta, efekti su već vidljivi. Predstavila je nešto više od dvadeset biznisa, a već nakon prve objave počele su da stižu poslovne ponude onima koje je promovisala. „Dvoje mojih prijatelja ostvarilo je saradnju i sada se međusobno podržavaju i promovišu jedno drugo. Takođe, drugi su počeli da promovišu svoje prijatelje. Dobila sam i neke poslovne predloge ukoliko rešim da nastavim da se bavim ovim profesionalno. A povrh svega, rezultat je i ovaj članak, koji mi predstavlja veliku podršku i motivaciju da nastavim dalje“, kaže Sonja. „Svi ti rezultati zajedno govore o tome kako čovek ne može da pretpostavi koje sve reakcije neka njegova akcija može imati i zato nikad ne treba obeshrabrivati se i odustajati unapred.“ Iako je napravila malu pauzu, Sonja se vraća svojoj akciji koja će trajati sve dok ne podrži sve svoje prijatelje koji su u samostalnom poduhvatu, ali i sve ljude koji su svojim idejama inspirisali nju. „Mislim da ne smemo biti lenji kada je reč o podržavanju tuđe hrabrosti, preduzimljivosti i dobrog primera koji se daje svojim ponašanjem.“

Prijatelji koje bih ovom prilikom predstavila su oni koji su inspiracija za mene, jer su svojim primerom pokazali šta je sve moguće postići upravo tu gde jesmo, bez izgovora, bez kompromisa, samo radom, posvećenošću i sa mnogo ljubavi

1. f acebook.com/ lamatbags Koishi je modni brend koji je pokazao da su granice samo u mozgu i da je svako pravljenje kompromisa sa kvalitetom i postavljanje malih ciljeva isključivo stvar odluke, a ne moranja. Ovo dvoje ljudi ne prave kompromise i ne prihvataju male ciljeve. Rezultat takvog rada su osvojene dve nagrade na „International Talent Supportu“ 2014. u Trstu (YKK award i Eyes on Talents award), predstavljanje na sajmovima u Parizu i Vićenci, pojavljivanje u različitim stranim časopisima, a za slučaj da to nije dovoljno, tu je i fotografija Ket Von Di koja je prikazuje kao ponosnu vlasnicu njihove torbe.

3. facebook.com/ Blatobran515024018613336 Umetnički kolektiv Blatobran je zajednički projekat desetoro ljudi koji se bave umetničkom keramikom. Njihov cilj je da kroz izlagačku delatnost, prezentacije, predavanja i druge forme edukuju širu publiku i unaprede svest o značaju umetnosti i dizajna u savremenom društvu. Blatobranci su pre godinu dana otvorili i divnu galeriju, u Gospodar Jevremovoj 38, gde se može naći sve od nakita, preko upotrebnih predmeta – lampi, šolja i najrazličitijih setova, do skulptura. A posebno je interesantno na jednom mestu videti toliko različitih pristupa i tehnika koje umetnička keramika nudi.

5. facebook.com/ UltraTrkacSrbija

4. markostankovic.rs

„Ultra trkač je grupa pojedinaca gde svako daje maksimum u želji da postane Čovek.“ To su reči čoveka koji je inspiracija i potvrda da svako od nas može da postigne mnogo i stigne daleko, ako neprestano radi na sebi i ako ima vere. Sve svoje znanje stavio je na raspolaganje, bez nadoknade, svakome ko je spreman da krene na put usavršavanja. A sve u šta veruje sadržano je u sloganu:

Marko Stanković je umetnik koji je svoje stvaralaštvo, kako za vreme, tako i nakon studija, usmeravao i artikulisao samostalno. Bez mirenja sa zadatim vrednostima i nasleđenim estetskim kriterijumima, formira potpuno autentičan odnos prema

„Mi ne trčimo brzo – Mi želimo da stignemo daleko Naš imperativ nije pobeda pojedinca – nego bolja zajednica Mi ne želimo da preteknemo tebe – već da prevaziđemo sebe Naši rezultati ne ukazuju da smo bolji – nego da možeš i ti“

2. facebook.com/ pravnezablude Stranica Pravne zablude služi za podizanje pravne svesti, to jest „da utiče na pravno osvešćivanje pravnih laika u meri u kojoj se to tiče njihovog svakodnevnog života“. Nastala je iz čistog entuzijazma i ljubavi prema svom poslu, ali i iz želje da se pomogne ljudima, odnosno želje autorke stranice da uradi sve što može sa onim čime raspolaže, da bi doprinela zajednici.

umetnosti. Skulpture – objekti Marka Stankovića u sebi nose antagonizam slučajnog i predvidivog, stvarajući fini disbalans između suprotnih sila konstrukcije i prirodnih procesa. Njegov specifičan pristup materijalu nosi u sebi misao o promenljivosti, kretanju materije i transformacijama koje se neprestano dešavaju.

ONLINE

BLOG JE MRTAV, Å½IVEO VLOG KAKO DA ZARADITE NA NETU

ONLINE

Na Jutjubu ćete naći sve što vas interesuje – od toga kako da sami napravite sto, pa do objašnjenja Ajnštajnove teorije relativnosti. Dovoljno je da ukucate ključne reči i iskočiće vam mlado lice, koje bolje od profesora na fakultetima, ili bar jednostavnije, objašnjava ono što vas interesuje. Iskočiće vam vloger. Njihov uticaj je enorman. Mladi vlogeri ili, popularnije, jutjuberi, koji objavljuju svoje stavove, misli, tutorijale ili pak snimaju sebe dok igraju igrice za stotine hiljada pratilaca, u potpunosti oblikuju budućnost marketinga. Takođe, taj naizgled jednostavan „hobi“ postaje ozbiljan posao

Piše Jovana Radovanović

ilenijalci menjaju svet. I to više nije vest. Njihove navike, način razmišljanja i zanimanja u potpunosti su drugačiji od prethodnih generacija. Oni su, tvrde istraživanja, najveći potrošač i kreiraju tržište. Isto tako menjaju predstavu o medijima. Televizijske emisije više nisu glavni izvor zabave. Najsmešnije video-snimke nećete pronaći menjajući kanale, a upravo je to bio jedan od najgledanijih tipova emisija u svetu. Porodična zabava preselila se onlajn. Ništa drugačije nije ni kada je reč o edukativnim emisijama. Na Jutjubu ćete naći sve što vas interesuje – od toga kako da sami napravite sto, pa do objašnjenja Ajnštajnove teorije relativnosti. Dovoljno je da ukucate ključne reči i iskočiće vam mlado lice, koje bolje od profesora na fakultetima, ili bar jednostavnije, objašnjava ono što vas interesuje. Iskočiće vam vloger. NJIHOV UTICAJ JE ENORMAN. MLADI VLOGERI ILI, POPULARNIJE, JUTJUBERI, koji objavljuju svoje stavove, misli, tutorijale ili pak snimaju sebe dok igraju igrice za stotine hiljada pratilaca, u potpunosti oblikuju budućnost marketinga. Takođe, taj naizgled jednostavan „hobi“ postaje ozbiljan posao. Mladi, nasmejani i pričljivi jutjuberi sa stotinama hiljada pratilaca, najbrži su put do mlađe publike, što kompanije koje targetiraju mlade koriste. Iako ne postoji zvanična brojka koliko vlogeri generišu prihoda godišnje, sa sigurnošću možemo reći da je ukupan prihod veći od budžeta Republike Srbije za 2016. godinu. Nije bilo lako naći sagovornike na ovu

temu. U Srbiji nema mnogo vlogera, njihova zajednica tek se razvija, a blogera pak ima i previše, a opet tako malo kvalitetnih. Takođe, činjenica je da blogovi lagano odlaze u istoriju. Ako niste predsednik Sjedinjenih Američkih Država ili urednica Voga, nikoga ne interesuje vaše mišljenje. „Blogovi u kojima neko iznosi svoje mišljenje na određenu temu ili sve teme više nikoga ne interesuju“, kaže Istok Pavlović, stručnjak za internet marketing. „Bloger mora da bude osoba koja će provesti ceo dan istražujući određenu temu, i potom sve to ‘sažvakati‘ kako bi bilo interesantno i lako shvatljivo za čitaoce. Međutim, i takvi blogovi odlaze u istoriju, a jutjuberi preuzimaju scenu.“ Pavlovićeve reči potvrđuje i statistika. Krajem prošle godine Forbs je objavio spisak najplaćenijih jutjubera, a na prvom mestu je Pew Die Pie sa zaradom od dvanaest miliona dolara, na početku iste godine njegova zarada iznosila je sedam

miliona. Pie je svakako ekstremni primer, njegova niša su video-igre, ali ni zarade drugih jutjubera nisu zanemarljive. No da se vratimo u Srbiju, kvalitetnih vlogera je vrlo malo. Među njima su Ivana Radovanović, koja je pokrenula sajt i Jutjub kanal „Mogu ja to sama“ na kom objavljuje savete za devojke – od onih u vezi sa izgledom, do kulinarskih i DIY (uradi sam) projekata. Njen sajt i Jutjub snimci su najgledaniji na Balkanu kada je reč o temama kojima se bavi. Tu su i mlada Maja Žeželj i Yasserstain. Oni generišu i do pola miliona pregleda po snimku, što je pokazatelj da to što govorite srpski jezik, a ne engleski, nije prepreka da budete dobar i gledan jutjuber. Vlogovanje je sjajan način da ispoljite svoju kreativnost, da upoznate ljude sličnih interesovanja, i na kraju – ako to shvatite dovoljno ozbiljno – da zaradite novac. Pronalaženje svoje niše prvi je korak u formiranju vloga.

SPONZORSTVO NIJE JEDINI PRIHOD ZARADE. GUGL OGLASI TAKOĐE VAM MOGU DONETI ZARADU. DIREKTAN MARKETING I NOŠENJE BRENDIRANE ODEĆE NA SNIMCIMA POPULARNI SU KOD JUTJUBERA. A MARKETINŠKE AGENCIJE ČESTO VOLE DA UNAJMLJUJU POPULARNE JUTJUBERE NA SVOJIM PROJEKTIMA

ONLINE

U SRBIJI POSTOJI VELIKI BROJ LOŠIH JUTJUBERA, KOJI MISLE DA JE DOVOLJNO DA UKLJUČE KAMERU NA LAPTOPU, ISPRIČAJU NEŠTO I STAVE TO NA JUTJUB. TO JE DALEKO OD REALNOSTI KADA JE REČ O TEMAMA ZA VLOGOVANJE, MOGUĆNOSTI SU neograničene: od bjuti, fitnes vlogova, pa do onih naučnih. Međutim, veoma je važno na koji način birate temu kojom ćete se baviti. Pre svega morate da sebi postavite pitanje o čemu želite da vlogujete. Imajte na umu da ćete veliki deo vremena potrošiti na istraživanje teme koju želite da predstavite svojim pratiocima i da to mora da bude nešto što volite i što vas interesuje. Bilo da je hobi ili nešto u čemu ste specijalizovani. Govoreći o razlozima za pokretanje sajta, Ivana – prvi jutjuber tog tipa na Balkanu – za Original je otkrila kako je došla na ideju i na koji način je pronašla svoju nišu na Jutjubu, ali i na vebu. „To je tema o kojoj sam često govorila, ali nije naodmet da ponovim. U trenutku kada mi je pala na pamet ideja o projektu ‘Mogu ja to sama‘, niko na Balkanu se nije bavio ničim sličnim. Jutjuberi su tada uveliko bili poznati u svetu, a kod nas je postojala samo Zorana i niko nije radio tutorijale. Shvatila sam da više nije pitanje ‘ko‘ nego ‘kako‘, a u Srbiji niko nije davao odgovor na to pitanje, i da ima prostora da se tu napravi dobar projekat.“ Upravo je pitanje „da li moja tema može

da reši problem“ veoma važno. Veliki broj popularnih jutjubera popularan je zbog ovakvog pristupa vlogu. Saveti kao što su: „kako da izaberem dobar telefon ili dobru šminku“, „kako da napravim frizuru ili dekorišem sobu“ omiljeni su kod pratilaca. Kako bi vlog bio uspešan, važno je i postaviti sebi pitanje „da li to što ja nudim postoji na tržištu, i kakvog je kvaliteta“. Ako ne postoji, ako se ozbiljno posvetite temi, možete lako da dobijete pratioce. Ukoliko već postoje jutjuberi koji obrađuju vašu temu, veoma je važno da nađete način da budete bolji od njih. Da li je to vaš pristup temi ili prosto bolji kvalitet videa – moraćete sami da otkrijete. TAKOĐE, VEOMA JE VAŽNO DA ODREDITE KOLIKO VREMENA ŽELITE da posvetite vlogu. Da li je to nešto čime želite da se bavite svakodnevno, ili vas interesuje da objavljujete snimke povremeno. Bilo šta od toga da odlučite, važno je da imate kontinuitet. „Da bi vlog bio dobar, neophodna je upornost, te sposobnost da shvatiš šta ljudima treba i da znaš na koji način treba da im se obraćaš. Važno je da odrede svoju ciljnu grupu – kome se obraćaju i na koji

način. Nakon što to učine, sve ostalo će ići mnogo lakše. Moraju da imaju na umu i da je neophodan konstantan rad na kvalitetu videa i sadržaja. Da unapređuju svoje znanje i da prate trendove. Nikako ne smeju da zaborave da je to najbrže rastuća grana i da lako mogu da postanu nezanimljivi publici“, kaže Ivana Radovanović. Ona ističe i da jutjuberi moraju da prate svoje pratioce i da znaju šta oni žele, što ne znači da treba da im se podilazi.“Izuzetno je važno da se sadržaj redovno postavlja. Nedopustivo je da jedne nedelje objavite jedan snimak, pa sledeće tri. Ljudi su robovi navika i zato je kontinuitet veoma važan“, kaže Ivana. Pored prave niše i kontinuiteta, kvalitet je neophodna stavka svakog vloga. Jutjub režija snimaka znatno je drugačija od klasične režije, ali lako se savlada, tvrdi Istok Pavlović. Ono što u Srbiji nedostaje jesu upravo kvalitetni jutjuberi, izuzevši gorenavedene. „U Srbiji postoji veliki broj loših jutjubera, koji misle da je dovoljno da uključe kameru na laptopu, ispričaju nešto i stave to na Jutjub. To je daleko od realnosti“, kaže Pavlović. „Kada pogledate kako izgledaju vlogovi svetskih jutjubera, videćete da je reč o ozbiljnoj produkciji. Oni vode računa o kvalitetu snimka i zvuka, osvetljenju. Rade na svojoj dikciji, nastupu... Sve su to, pored interesantne teme, preduslovi za dobar vlog.“ Upravo su ovde najveća ulaganja, ali ni ona ne moraju da budu prevelika. Za kvalitetniju kameru, kaže Pavlović, treba da izdvojite oko sto evra. Ostalo je na vama. Na Jutjubu možete pronaći veliki broj dobrih tutorijala uz pomoć kojih možete da naučite kako da editujete i montirate video, kako da postavite pravo osvetljenje, i kako da naučite pravilnu dikciju. Važno je da radite na svom nastupu. To ćete najlakše naučiti tako što ćete pratiti druge jutjubere, videti šta vam se sviđa a šta ne, a svoje obraćanje publici možete da vežbate ispred ogledala. Neophodno je da budete jasni, da izbacite poštapalice poput „ovaj“ jer vas to čini odbojnijim. To je nešto na čemu morate konstantno da radite. Za savlađivanje osnovnih alata ne treba vam mnogo vremena. Za nedelju dana možete da naučite sve što vam je neophodno za sam početak, ali rad na sebi je, kao i u svakom drugom poslu, nezaobilazan. Morate imati na umu da, iako su vlogovi veoma popularni, uspeh u toj grani ne dolazi preko noći. Rad i upornost su neophodni kako bi se uspelo

BUDI PREDUZETNIK

ZA KVALITETNIJU KAMERU TREBA DA IZDVOJITE OKO STO EVRA. OSTALO JE NA VAMA. NA JUTJUBU MOŽETE PRONAĆI VELIKI BROJ DOBRIH TUTORIJALA UZ POMOĆ KOJIH MOŽETE DA NAUČITE KAKO DA EDITUJETE I MONTIRATE VIDEO, KAKO DA POSTAVITE PRAVO OSVETLJENJE, I KAKO DA NAUČITE PRAVILNU DIKCIJU u tom poslu. Ivana Radovanović za Original kaže da joj je bilo potrebno dve godine kako bi svoj projekat razvila i kako bi sve teklo onako kako je na početku želela. „SAVETUJEM ZAINTERESOVANE DA BUDU UPORNI I DA NE ODUSTAJU. Neophodno je da redovno prate šta rade drugi ljudi koji se bave ovim poslom. Takođe moraju da rade na svom znanju i da ga unapređuju. Da se informišu o trendovima u digitalu i da ne odustaju. Ja sam bila na granici da odustanem, a zatim su stvari krenule svojim tokom.“ Tek kada zaista osposobite svoj vlog i kada dobijete dovoljan broj onih koji vas prate, možete da razmišljate o zaradi. Jutjub sponzorstva su najbolji način da zaradite novac. U početku većina jutjubera reklamira brendove u zamenu za besplatne proizvode. Međutim, kada vaš kanal naraste, vreme je da tražite kompenzaciju, a brendovi koji imaju interes da se približe vašoj publici učiniće to sa zadovoljstvom. Sponzorstvo nije jedini prihod zarade. Gugl oglasi takođe vam mogu doneti zaradu. Direktan marketing i nošenje brendirane odeće na snimcima popularni su kod jutjubera. A marketinške agencije često vole da unajmljuju popularne jutjubere na svojim projektima. Ipak, ne zaboravite da je jedan od najboljih kvaliteta popularnih jutjubera to što se zabavljaju dok rade. Ukoliko želite da postanete jedan od njih, morate da se bavite temom koju volite i koja vam je zabavna. Ukoliko ste sami sebi dosadni, pratiocima ćete biti još dosadniji i to je poslednja stvar koju želite. ®

REPORTAŽA

ČEKAJUĆI BEOGRADSKE PINGVINE

PRVIH OSAMDESET GODINA VRTA DOBRE NADE Mladi i poletni upravnik Srba Aleksić voleo bi da ostane upamćen kao upravnik koji je uspeo da standard domaćeg zoološkog vrta, koji ove godine slavi osam decenija postojanja, podigne na evropski, pa i svetski nivo. Želeo bi da, zajedno sa još oko pedesetoro zaposlenih, pokrene i edukativni centar, kako bi vrt, na prvom mestu, služio vaspitnom cilju, kao živa knjiga iz koje će se deca upoznavati sa životinjskim carstvom

Pišu Marija Božić i Dimitrije Đurić

PAJAJUĆI PROŠLOST I SADAŠNJOST OSTAVLJAMO OVU KAPIJU OTVORENU BUDUĆNOSTI, ugravirano je na bronzanoj tabli, sa leve strane kapije Zoološkog vrta u Beogradu. „Vrt dobre nade“, kako ga još zovu, prvi put je otvorio svoje kapije davne 1936. na inicijativu tadašnjeg gradonačelnika Vlade Ilića. Tri godine kasnije, počeo je Drugi svetski rat. I vrt se našao na meti, ali preživeo je pored svakodnevnih poteškoća i nekoliko istorijskih iskušenja. Osamdeset godina kasnije, oko dve hiljade životinja i mnogobrojni čuvari vrta sa novim upravnikom, tridesetdvogodišnjim Srbom Aleksićem, obeležavaju jubilej.

U ovom delu Kalemegdana su letos, na godišnjicu, obitavali brojni prijatelji i saradnici vrta, gradski zvaničnici i, kao i obično, brojni posetioci, roditelji i mališani koji su uz muziku hora „Čarolija“ iscrtavali likove životinja po licu i igrali se sa klovnovima. Ispod zgrade uprave spuštaju se stepenice koje vode do ulice čuvenog animatora Veljka Bikića. Svaki kutak u tom carstvu životinja nosi ime velikana koji su svet činili boljim mestom za život. U staklenom kavezu, ispod kamena proviruju dve malene glave. Tu su nastanjene vidre. Krzno boje lešnika svetluca dok se zaklanjaju od pogleda neznanaca. Tek kada se uvere da nikoga nema u blizini, izlaze i ostavljaju trag šapica u pesku. Par koraka, žubor česme ne ometa belonosog koati mundija da leži na toplom betonu. Kao da je

REPORTAŽA

„VRT DOBRE NADE“ POSTOJI I FINANSIRA SE OD PRODAJE KARATA. GODIŠNJE IMA DO 350.000 POSETILACA, DOK JE PRVE GODINE, PREMA ARHIVI, KROZ KAPIJE PROŠLO 150.000 LJUDI. BILO JE MEĐU NJIMA STRANIH DRŽAVNIKA, ŠEFOVA VLADA I ČLANOVA DIPLOMATSKOG KORA

nezainteresovan za malenog plavokosog dečaka koji kucka u staklo iznad njegove glave. Sa leve strane, sa druge strane žice, u kavezima smeštene su ptice. Njihov žamor se meša, pa se u toj gužvi ne zna ko šta kome „priča“ i „dobacuje“. Mašu krilima kraljevske plave boje, prošaranim tek ponegde crvenom. U drugom, komšijskom kavezu, papagaj upadljivo zelene boje skreće pažnju na sebe. Kao da želi posetiocima da kaže da svrate i do njega, da im pokaže šta ume.

PORED JE BAŠTA KAFIĆA, A DVA DEČAKA OD TRI-ČETIRI GODINE TRČKARAJU OKO STOLA dok im majka objašnjava da „čika koji prodaje kokice danas spava malo duže“, ali teško da će poverovati u to. Kod kioska sa kokicama je kavez u kome žive fenek lisice. To su pustinjske lisice kojima je prirodno stanište Sahara i Severna Afrika. Izgleda kao da im odgovara ovo okruženje, pa se provlače kroz deblo na pesku. Zlatnog krzna i umiljatog izgleda, plene pažnju mališana a i starijih posetilaca. Jedna od njih nazvana je Romel. „Ima velike uši, kao da radi za BIA. Oprostiće Nemci na ovom krštenju“, šalio se svojevremeno Vuk Bojović, dugogodišnji direktor „Beo zoo vrta“, vajar dobre nade i „čika koji ima sve životinje“, zbog čega su ga mališani širom zemlje voleli i prepoznavali. On je jedna od prvih asocijacija na ovo malo carstvo u kome je sve podređeno životinjama. „Sadašnji izgled zoo-vrt duguje njemu. Mnoge stvari bi bile drugačije da nije bilo njegovog entuzijazma“, priseća se Aleksić. „Sve što znam, on me je naučio kroz priče i razgovore. Bio je zahtevan rukovodilac u smislu da je tražio da se poslu posvetite do detalja, što je dobro jer vas natera da o svim stvarima sve naučite.“ Bojović je upravljao ovom ustanovom čak 28 godina, zbog čega su ga obožavatelji nazivali prosvećenim despotom. Javnosti je postao prepoznatljiv kada je šimpanza Sami, kasnije proglašena herojem vrta, pobegla iz zatočeništva na malom Kalemegdanu, a on, inače akademski vajar, svojom mirnom rukom domamio ju je u kavez. Uprkos mnogim optužbama i osporavanjima, branio je zoološki vrt od nasrtaja različitih zahteva i interesa, čak i štrajkom glađu. Govorio je da su mu životinje verniji prijatelji od ljudi, jer na dobro uzvraćaju dobrotom. „Što više upoznajem ljude, sve više volim životinje“, umeo je Bojović da citira Seneku u mnogobrojnim razgovorima sa novinarima koje, ipak, nije naročito simpatisao. „Svi ste vi isti. Vaše zlatno pravilo je to da je loša vest – prava vest, pa i ovde u životinjskom carstvu tražite samo mane.“ S A „ LO Š I M “ V E ST I M A S U O Č I L I S M O I V U KOV O G N AS L E D N I KA S R B U . Udruženja, ljubitelji životinja i pojedini studenti Biološkog fakulteta pobunili su se protiv najavljene izgradnje pingvinarijuma, tvrdeći da bi novac, predviđen za otvaranje takvog objekta, trebalo

REPORTAŽA

UDRUŽENJA, LJUBITELJI ŽIVOTINJA I POJEDINI STUDENTI BIOLOŠKOG FAKULTETA POBUNILI SU SE PROTIV NAJAVLJENE IZGRADNJE PINGVINARIJUMA, TVRDEĆI DA BI NOVAC, PREDVIĐEN ZA OTVARANJE TAKVOG OBJEKTA, TREBALO USMERITI NA OSTVARIVANJE BOLJIH USLOVA ZA ŽIVOTINJE KOJE VEĆ BORAVE U VRTU. NAJAVLJENI PROTEST JE, U MEĐUVREMENU, ODLOŽEN, A UPRAVNIK ALEKSIĆ BIO JE POMALO RAZOČARAN NOVINSKIM NAPISIMA

usmeriti na ostvarivanje boljih uslova za životinje koje već borave u vrtu. Najavljeni protest je, u međuvremenu, odložen, a upravnik Aleksić bio je pomalo razočaran novinskim napisima. „Žao mi je što se studenti nisu najpre nama obratili, kako bismo im objasnili o čemu se radi, već su se uhvatili za neke paušalne informacije iz medija o vrednosti tog objekta. Mi imamo dobru saradnju sa Biološkim fakultetom. Na ovom projektu angažovani su svi zoološki vrtovi u Evropi, čak i Međunarodna asocijacija zooloških vrtova i akvarijuma. Prema tome, taj objekat će ispunjavati sve uslove i biće sigurno najbolji u ovom delu Evrope. Kada je reč o klimatskim uslovima, oni nisu problem jer pingvini žive i u Segedinu, Beču, u skoro svim zoo-vrtovima na svetu. Konsultujemo stručne ljude za sve što radimo. Žao mi je što se stvara takva slika u medijima, jer šteti ugledu vrta koji je dugo stvaran“, požalio nam se upravnik, govoreći nam o planovima, među kojima je i dolazak novih životinja – lenjivaca i mravojeda koji će, nada se on, biti prava atrakcija. Među nekoliko hiljada životinja, teško je ne primetiti ljupke foke. Plene pažnjom dok se graciozno provlače ispod mosta i talasaju po plavičastoj podlozi. Tu su i mali jeleni, koje posetioci često dozivaju imenom Bambi, iz crtanog filma. Oni se, ipak, ne odazivaju, leže ispod drveta i bace tek poneki pogled ka kapiji. Najživahniji su majmuni. Jedan od njih izvodio je predstavu za okupljene posetioce koji su uperili telefone ka njemu kako bi zabeležili svaki trenutak njegovog „nestašluka“. Kada je uvideo da je nezanimljiv, mudro je sišao i prišao rešetkama. Nekoliko sekundi je posmatrao okupljenu „publiku“ da bi najbližem od njih pružio „ruku pomirenja“. Kao da se izvinjava za divljanje od pre par minuta, provukao je šapu ispod rešetke i išao od jednog do drugog. Sa druge strane bila je kućica u kojoj žive beli lavovi. Oni su ponos zoo-vrta, ali ovog puta, do njih se nije moglo prići. Ne tako graciozan koliko veličanstven, slon je bio prava atrakcija. Kada bi prišao blizu i podigao surlu, ljudi su pritrčavali i tražili što bolji kadar kako bi ga uslikali. Strancima je bio zanimljiv i jedan medved, ali ne onaj, Knindža, koji je sa ratišta stigao u zoo-vrt kada ga je Vuku Bojoviću doveo Kapetan Dragan, nego jedan drugi, mlađi. Lik iz romana Oskara Vajlda poslužio je kao inspiracija za imena prvih vukova koji su prošetali do hotela „Moskva“. Nesmotreni policajac nije ih razlikovao od pasa, pa je avantura Dorijana i Greja, pod vođstvom Vuka Bojovića, prošla bez incidenata.

„ŽAO MI JE ŠTO SE STUDENTI NISU NAJPRE NAMA OBRATILI, KAKO BISMO IM OBJASNILI O ČEMU JE REČ, VEĆ SU SE UHVATILI ZA NEKE PAUŠALNE INFORMACIJE IZ MEDIJA O VREDNOSTI TOG OBJEKTA. MI IMAMO DOBRU SARADNJU SA BIOLOŠKIM FAKULTETOM. NA OVOM PROJEKTU ANGAŽOVANI SU SVI ZOOLOŠKI VRTOVI U EVROPI, ČAK I MEĐUNARODNA ASOCIJACIJA ZOOLOŠKIH VRTOVA I AKVARIJUMA“

K R OZ D U G U I B U R N U I STO R I J U , V RT J E I M AO P O Z N AT E STA N OV N I K E koje Beograđani i danas pamte. Svi oni imaju svoje spomenike u vrtu i pored njih se mališani najčešće fotografišu kada dođu u obilazak. Među njima izdvajaju se tri – šimpanza Sami, keruša Gabi i aligator Muja, koji je jedan od veterana. Bio je među prvim stanovnicima vrta, ali se ni danas sa sigurnošću ne zna da li je muškog pola iako nosi muško ime. Muja je aligator, ali svi ga znaju kao krokodila koji je preživeo sve strahote Drugog svetskog rata i dva bombardovanja. Njegov dom je Florida, sliv reke Misisipi sa pritokom Misuri, ali nije utvrđeno odakle je došao u Beograd. Često nije davao znake života, pa posetioci, u želji da provere da li diše, nisu prezali ni da ga gađaju kockama iz kaldrme. Sve je on to podnosio, ali je i dalje ležao kao prepariran, čak i po devet dana. On je hladnokrvna životinja koja je aktivna samo na određenoj temperaturi, pa ako temperatura nije blizu 25 stepeni, odbija da jede. Pred posetiocima ga ne hrane jer prizor nije prijatan, a svi članovi njegove porodice imaju neobičnu osobinu – prilikom jela liju suze. Naučnici su tražili odgovor na to pitanje, pa bi on bio da veliki zalogaji hrane koji ne budu sažvakani zakače suzne žlezde odakle kreću suze. Možda je tako nastala narodna izreka da oni koji su

REPORTAŽA

skloni da zaplaču, upravo liju „krokodilske suze“. „Znamo sigurno da ima 80, možda i koju preko, jer je već stigao kao odrasla jedinka. Prema relevantnim podacima, Muja se smatra najstarijim američkim aligatorom u zoo-vrtovima na svetu. Zagazio je u duboku starost, zdrav je, hrani se i pristojno je aktivan za svoje godine. On je jedan od naših ljubimaca i nadamo se da će nam još dugo praviti društvo“, kaže Aleksić. M E Đ U P O Z N AT I M S TA N O V N I C I M A B I L A J E O D VA Ž N A Ž E N KA N E M A Č K O G O V Č A R A , keruša Gabi. Bila je noćni čuvar. Ona je ušla u legendu kada je jedne večeri, u obilasku sa stražarem i mužjakom vučjaka uočila jaguara koji je pobegao iz kaveza. Bilo je to neočekivano, ženka jaguara uspela je da pobegne iz svog kaveza i dođe gotovo do upravnikove zgrade. Stražar je ostao zbunjen jer u prvi mah nije znao šta se dešava, ali psi su reagovali. Vučjak se povukao, a Gabi je pojurila u mrak i uhvatila se ukoštac sa jaguarom. Do ranih jutarnjih sati pokušavali su da vrate jaguara u kavez, ali morali su da ga ustrele jer drugog izlaza nije bilo. Iako teško ranjena u neravnopravnoj borbi, Gabi je preživela. Pošto uslova za medicinsko zbrinjavanje nije bilo, nakon što su joj previjene rane, upravnikova kancelarija poslužila je kao ambulanta. Čiviluk je služio kao stalak za infuziju, a spojene stolice kao bolnički krevet. Na upravnikovom stolu bili su lekovi, gaze, tuferi, sve što je bilo potrebno. Organizovana su dnevna i noćna dežurstva i nikome nije bilo teško da bdi nad njom i ujutru nastavi sa poslom. Nakon mesec dana njeno stanje bilo je bolje i napravila je prve korake. Poživela je još sedam godina i bila miljenica svih zaposlenih. „Njeno srce je bilo jače od jaguara“, piše na spomeniku koji je podignut u njenu čast. Svakako jedan od najpoznatijih stanovnika zoo-vrta bio je Sami. Došao je iz Osijeka koji je dobio dve muške šimpanze, pa je rukovodstvo osiječkog vrta zamolilo Vuka Bojovića da jedna od njih bude smeštena u Beogradu. Naravno, dolazak novih stanovnika bio je izazov, pogotovo što u to vreme uslovi nisu bili najbolji. Uloženo je mnogo truda kako bi se prostor adaptirao i kavezi prilagodili potrebama tih životinja. Za Samija su rekli da je sklon ispadima, ali to upravnika nije sprečilo da ga dovede u Beograd. Radni-

Prema relevantnim podacima, Muja se smatra najstarijim američkim aligatorom u zoo-vrtovima na svetu. Zagazio je u duboku starost, zdrav je, hrani se i pristojno je aktivan za svoje godine. On je jedan od naših ljubimaca i nadamo se da će nam još dugo praviti društvo ci nisu bili spretni, pa je Sami pobegao iz kaveza i više nije bilo šanse da uđe unutra. Dovijali su se na razne načine, čak su upotrebili i vatrogasni aparat, ali sve što su dobili bio je Sami koji se od silnog praha pretvorio u belog šimpanzu. Na kraju, jedino rešenje bilo je – uspavljivanje anestetikom. I tako je Sami, u dubokom snu, stigao u Beograd. Probudio se u veoma lošim uslovima jer je prostor koji je bio predviđen za njegov boravak bio u stanju raspadanja. I dalje pod dejstvom anestetika, izleteo je iz sanduka i počeo da lomi sve oko sebe. Drvena polica koju je dohvatio, ubrzo je bila srušena. Sledećeg jutra, Bojović je došao da poseti Samija, a iverje je bilo razbacano po kavezu, kao posledica burne noći. Pokušavao je da ga uplaši i skakao po polomljenim daskama. Bojović nije pokazivao strah, prišao je kavezu i počeo da priča. Pričao je dugo, a Sami je menjao raspoloženje. Od goropadne zveri, smirivao se i prišao rešetkama. Kako bi ga odobrovoljio, Vuk mu je donosio grejpfrut, salatu i jaja, te je Sami prepoznao prijatelja u njemu. P O S L E P RV O G B E KSTVA O KOJ E M J E V E Ć B I LO R E Č I , U S L E D I LO J E I D R U G O . U februaru 1988. Sami je odlučio da prošeta gradskim ulicama. Pronašao je utočište u jednom dvorištu u Dušanovoj ulici i popeo se na drvo. Građani su mu pružali podršku i čak isticali transparente „Sami, čuvaj leđa!“, pa je svaki pokušaj da bude skinut sa drveta bio propraćen zvižducima i negodovanjem stanovnika obližnjih kuća. Kako bi ga zagrejao, Bojović mu je obukao gunj, prsluk koji je Sami, naravno, posle nekoliko trenutaka bacio. Dobio je šolju toplog čaja i tako počeo da pokazuje zahvalnost. Posle četvrtog pokušaja uspavljivanja, Sami je bio savladan i spušten u mrežu. Vrt se našao u centru pažnje i konačno

je javnost počela da uviđa u kakvim uslovima životinje borave. Otvoren je žiro račun, uplaćivane su simbolične svote novca koje su im omogućile bolje uslove za život. Nestašni Sami dobio je društvo. U vrt su stigli ženka Lijana i mužjak Džoni, prema kojima je on pokazivao neprijateljski stav. Umro je 1992, a ženka Lijana nosila je njegovo mladunče. Sahranjen je u vrtu, pored sekvoje. TO L I KO J E Ž I V OT I N J A OV D E P R O N AŠ LO S V OJ D O M , A L I S E I DA LJ E P O STAV LJ A P I TA N J E O P R AV DA N O ST I P O STOJ A N J A J E D N E OVA KV E U STA N OV E . „V RT D O B R E N A D E “ postoji i finansira se od prodaje karata. Godišnje ima do 350.000 posetilaca, dok je prve godine, prema arhivi, kroz kapije prošlo 150.000 ljudi. Bilo je među njima stranih državnika, šefova vlada i članova diplomatskog kora. Među prvima u posetu je došao Ašil Urben, direktor zoo-vrta u Vensenskoj šumi. Nije izostala ni poseta tadašnjeg rumunskog predsednika Đorđa Tatareskua. Došli su i turski državnici Dželal Bajar i Rudži Aras, a članovi kraljevske porodice Karađorđević bili su redovni posetioci. Mladi i poletni upravnik Srba Aleksić voleo bi da ostane upamćen kao upravnik koji je uspeo da standard domaćeg zoološkog vrta podigne na evropski, pa i svetski nivo. Želeo bi da, zajedno sa još oko pedesetoro zaposlenih, pokrene i edukativni centar, kako bi vrt, na prvom mestu, služio vaspitnom cilju, kao živa knjiga iz koje će se deca upoznavati sa životinjskim carstvom. Jer „upoznati životinju znači – zavoleti je. Prema tome, ovaj vrt treba da služi kao rasadnik ljubavi prema životinjama, što u krajnjoj liniji stvara najbolji preduslov za njihovu zaštitu i milosrdnije ophođenje“, rekao je davne 1936. Aleksandar Krstić, prvi v. d. direktor i projektant Zoološkog vrta.

EX CATEDRA

OBRAZOVANJE JE NAŠE OGLEDALO Treba stalno da se podsećamo na okolnost da mladi u Srbiji danas žive u svetu koji nisu oni birali. Neko drugi je pogrešio kada smo devedesetih ušli u ratove sa drugima. Kao posledica toga rasturili smo društvo i svaku vrstu normalnosti. Onda smo rekli da je bilo dosta i desila se promena. Međutim, mi za šesnaest godina, otkako se desila ta promena, nismo uspeli da se dogovorimo kakvo društvo želimo da izgradimo, nismo se dogovorili kuda smo krenuli i kako ćemo tamo da stignemo. Današnji mladi bi imali svako pravo da nas pitaju da li smo mislili na njih kada smo se prepuštali niskim strastima i kada nam je bilo važnije da se svađamo sa drugima umesto da budemo ozbiljni i da im ostavimo neki svet u kojem se zna šta je dobro, a šta je loše, kaže za Original profesor dr Aleksandar Baucal, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu sa odeljenja Psihologije, koji se bavi razvojnom psihologijom, kognitivnim razvojem i kulturom

Razgovarala Zorica Marković Fotografije Igor Pavićević

EX CATEDRA

az generacija nije nešto novo, ali u eri kada se rađaju deca „alfa generacije“, rođeni sa tač-skrinom u rukama, ta razlika i nerazumevanje između onih koji dolaze i odraslih biva sve veća. Nekada se nerazumevanje ogledalo u ograničavanju sloboda, izlazaka, biranja muzike i društva, frizure, danas se taj dijapazon proširio. I kako oni ne razumeju bitke odraslih rođenih u 20. veku, tako će biti sve teže razumeti njihov slobodan istraživački duh, koji će ovu civilizaciju vinuti u neslućene visine. Profesor dr Aleksandar Baucal, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu sa odeljenja Psihologije, baveći se razvojnom psihologijom, kognitivnim razvojem i uopšte kulturom i ljudskim razvojem, u razgovoru za Original otkriva kako prevazići taj jaz generacija, kako razumeti mlade, i jesmo li previše strogi prema njima.

Neko je rekao da mi živimo u vremenu koje nije naše, već vreme mladih ljudi koje ne razumemo. Da li je to istina, da li mladi ljudi žive u našem dobu ili mi u njihovom?

Ima nešto u toj ideji. Može se reći da mladi ulaze u svet koji su oblikovale prethodne generacije, ali će oni taj „nasleđeni“ svet izmeniti u skladu sa novim izazovima koje život donosi i novim senzibilitetom koji svaka nova generacija nosi. Možda je nekada davno moglo da se desi da neka generacija nasledi svet koji joj uglavnom odgovara, ali u ovom vremenu, kada se život menja dramatično brzo, skoro je nemoguće da jedna generacija ostavi narednoj generaciji svet koji će joj odgovarati. Zato mladi sve ranije i u sve većoj meri menjaju svet koji naslede od prethodnih generacija. Na taj način nam se zaista dešava da živimo u svetu koji su mladi uredili spram sebe tako da se srednja i starija generacija sve češće nađu u poziciji da ne razumeju svet u kojem žive. Sve to može biti izvor međugeneracijskih nesporazuma i tenzija, ali se istovremeno otvaraju nove mogućnosti da učimo jedni od drugih. Koliko stariji razumeju današnju decu i mlade? Uglavnom se čuje „u naše vreme...“? Imamo li mi prava da decu opterećujemo našim vremenom?

Sve zavisi zašto i kako im govorimo o tome kako je bilo u naše vreme. Ako ih

gledamo sa visine, ako se ne potrudimo da prvo razumemo šta njima znači nešto što im je važno, i ako im govorimo kako je bilo u naše vreme da bismo im rekli da su loši i da nisu na našem nivou, mislim da je to skroz pogrešno. Pogrešno je jer nas udaljava i otuđuje od njih, a obe strane će biti manje srećne. Mogu da razumem kako se svako od nas može naći u situaciji da poželi da izgovori to poslovično „u naše vreme...“. Ali osim davanja oduška nekoj trenutnoj frustraciji, ništa ne dobijamo, a mnogo gubimo. Međutim, ako je priča o našem vremenu deo smislene komunikacije koja nam pomaže da se bolje razumemo, i oni nas i mi njih, onda to može imati samo pozitivne posledice. Kada mladima tako govorite o svojoj prošlosti, onda to ima potpuno drugo značenje i oni mogu biti vrlo zainteresovani za takvu priču.

A opet, imamo i tu situaciju – šta smo mi njima ostavili i šta mi njima ostavljamo? Kako izbalansirati taj jaz generacija?

Mislim da treba da se stalno podsećamo na okolnost da mladi u Srbiji danas žive u svetu koji nisu oni birali. Neko drugi je pogrešio kada smo devedesetih ušli u ratove sa drugima. Kao posledica toga rasturili smo društvo i svaku vrstu normalnosti. Onda smo rekli da je bilo dosta i desila se promena. Međutim, mi za šesnaest godina, otkako se desila ta promena, nismo uspeli da se dogovorimo kakvo društvo želimo da izgradimo, nismo se dogovorili kuda smo krenuli i kako ćemo tamo da stignemo, i stalno se vrtimo ukrug. Današnji mladi bi imali svako pravo da nas pitaju da li smo mislili na njih kada smo se prepuštali niskim strastima i kada nam je bilo važnije da se svađamo sa drugima i jedni sa drugima umesto da budemo ozbiljni

Mladi treba da budu ponosni na dobre strane svog nacionalnog identiteta i kritični prema kolektivnim manama, ali da istovremeno nauče da poštuju i razumeju druge i drugačije. Ne zato da bi bili fini prema drugima, već zato što će tako imati više šansi da žive smislen i ispunjen život Zbog čega dolazi do nerazumevanja? Gde se greši?

Kao u svakoj komunikaciji, sve zavisi od međusobnog poštovanja i prihvatanja da smo jednako vredni iako smo različiti. Ako nema poštovanja drugog i drugačijeg i ako se komunikacija bazira na pretpostavci da smo mi bolji i vredniji od onoga sa kim komuniciramo, onda upadamo u rat identiteta u kojem nema pobednika. To zvuči jednostavno, ali teškoća leži u tome što se svi mi lako prepustimo osećaju da su oni koji su drugačiji manje vredni i da je ono što mi činimo bolje. Normalno je da su mladi drugačiji od nas, da imaju svoja interesovanja i fazone jer oni rastu u drugačijem svetu u odnosu na nas. Na kraju krajeva, samo treba da se setimo kako nas naši roditelji nisu razumeli u nekim stvarima koje su nam bile važne i kako nas je to nerviralo. Možda nam to pomogne da ih bolje razumemo.

prema sebi i prema njima i da im ostavimo neki svet u kojem se zna šta je dobro, a šta je loše. Mi se posle šesnaest godina i dalje vrtimo oko istih tema i sudbinskih pitanja i, kakvi smo, postoji velika verovatnoća da ćemo taj teret preneti na narednu generaciju. Oni će onda da se bave zapuštenim problemima koje mi nismo rešili umesto da krenu od nečeg zdravog što smo im ostavili i da to dalje nadograđuju. Čini se da bi deca trebalo da napreduju u odnosu na nas i naše borbe. Koliko je naša dužnost i odgovornost da ih rasteretimo naših „ratova“ i nesuglasica?

Mislim da je jedna od naših osnovnih dužnosti da mi rešimo neke probleme iz neposredne prošlosti i da ih ne prenosimo na sledeće generacije, tako da oni mogu da se bave novim izazovima a ne zadacima koje smo mi propustili da rešimo. Poslednjih meseci smo svedoci raspaljivanja

EX CATEDRA

niskih strasti u odnosima sa Hrvatskom. Imali smo šesnaest godina da na ta pitanja stavimo tačku. Kakva god da je tačka. Međutim, na osnovu onoga što se dešavalo proteklih meseci rekao bih da se olako prepuštamo starim strastima, zbog čega rizikujemo da urušimo ono što smo do sada uradili na stvaranju normalnih odnosa u regionu. Koliko god da je hrvatska strana tome poprilično doprinosila, mislim da je trebalo da reagujemo mnogo zrelije, pre svega zbog sebe. Nekako se sve vrti oko toga da li je neko društvo uređeno, a naše svakako jeste daleko od vrednosti koje su sastavni deo toga. Koliko tu mlad čovek može da se snađe i koje su mu alternative?

Mi smo kao društvo još uvek u velikom lutanju koje već predugo traje. Kao hteli bismo da budemo evropsko društvo, ali da ne prihvatimo temeljne vrednosti koje idu uz to. Hteli bismo vladavinu prava i institucije koje uvode red i izvesnost u naše živote, ali da svako od nas i dalje može preko veze i preko partijske knjižice da zaobiđe pravila i da dobije nešto na šta nema pravo. Tako stvaramo konfuziju u društvu i narušavamo nešto što je temeljnije od svake ideologije, a to je da u društvu postoji neki bazičan red i da se zna šta je dobro, a šta je loše. Takve društvene okolnosti predstavljaju poseban izazov za mlade. Oni postaju svesni društva u kojem žive i treba da nauče kako da učestvuju u toj igri koju smo mi odrasli osmislili. Međutim, kako da se snađu i kako da nauče da učestvuju kada igra nema pravila? U okolnostima nesigurnosti i nepostojanja reda najvažnije je ko ima moć da uradi ono što hoće čak i kada je to protiv pravila koja postoje na papiru. Mladima tako ostaje ili da se prilagode i da se pridruže nekom ko ima moć i da računaju da im je to najsigurnija karta za budućnost, ili da ulažu u sebe i svoj razvoj kako bi postali autonomni, dobri i kompetentni ljudi. Moj dubok osećaj je da mladi ne bi trebalo da su pred takvim izborom. Šta mi možemo da učinimo za generacije koje dolaze, a sva istraživanja kažu da su nam deca, izgleda, najvažnija. Pa ako jesu, kako onda društvo to može da pokaže?

Već duže vreme mislim da je obrazovanje naše ogledalo koje dobro pokazuje koliko smo mi kao društvo zaista zaintere-

sovani za decu i mlade. Obrazovanje je sektor u kojem ima relativno malo evropskih normi kojima treba da se prilagodimo, za razliku od pravnog sistema, ekonomije i nekih drugih sektora. U tim drugim sektorima usvajajući evropske norme uradimo nešto dobro za sebe i buduće generacije, ali u obrazovanju se vidi šta smo spremni da uradimo za te buduće generacije. Meni se čini da je obrazovanje jedan od najzapuštenijih sektora društva. Imali smo nekoliko reformi u prethodnih šesnaest godina, ali su uglavnom služile da naredna vlada ima šta da demontira samo zato što je to radio neko drugi. Dakle, najbolji način da pokažemo svojoj deci da brinemo za njihovu budućnost jeste da počnemo ozbiljno da se bavimo obrazovanjem. Kako se taj sistem obrazovanja menja i ko treba da ga menja kad metastazira kao sada? Kada treba slušati mlade?

Mlade treba uvek slušati. To jeste jedna od lekcija koje treba da savladamo. Treba da naučimo da ih pitamo, čujemo i da se dogovorimo sa njima. Suviše dugo smo živeli u tradiciji u kojoj samo stariji odlučuju, a deca treba samo da slušaju i teško nam je da napravimo preokret da i oni treba da se pitaju. Što se tiče obrazovanja, treba imati na umu da reforma obrazovanja traje najmanje desetak godina. Mislim da je jedina šansa da se konačno desi reforma obrazovanja, umesto daljeg rasturanja obrazovanja, da se ključni akteri, kao što su vlast i opozicija, roditelji, deca i nastavnici, dogovore kakav obrazovni sistem želimo da izgradimo za deset godina. Pored toga, važno je da se vlast i opozicija dogovore i potpišu da će zajedno da rade na tom planu bez obzira na to ko će sutra biti vlast i opozicija, i da zajedno formiraju tim koji će raditi na toj reformi. Ali za takav dogovor potrebno je da imamo državnike, a ne politikante. Kada smo se dogovarali da gledamo film „Pored mene“, želeli smo i vi i ja da vidimo reakciju dece na neke nove dileme. Kakav je vaš utisak i bez gledanja, koliko je danas dozvoljeno biti drugačiji?

Mi kao društvo imamo problem sa različitostima u pogledu nekih važnih stvari. Može drugi da bude drugačiji, ali ako je u bitnim stvarima isti kao ja. Međutim, glavni trik je u tome da bar poštujemo one koji su drugačiji od nas upravo u nekim, nama

bitnim, stvarima čak i ako su nama izbori tog drugog totalno neprihvatljivi. A to je tek prva lekcija. Onda dolaze napredne lekcije kao što su tolerancija i razumevanje, a zatim i da naučimo da nas te različitosti osnažuju i obogaćuju umesto da ratujemo zbog njih. Ako mi odrasli imamo teškoće i sporo napredujemo u ovladavanju čak i tim bazičnim nivoom, mladima je još teže. Mi bi trebalo da im budemo oslonac i da im obezbedimo navigaciju za učenje tih veština, a to ne možemo da učinimo jer smo zbunjeni i lutamo u toj oblasti. Decu optužujemo i da su desničari. Ali može li se reći da su oni samo odrastali daleko od ratova, ali pod direktnim posledicama grešaka prethodnih generacija? Hoće li oni praviti naše greške?

Kada uzmemo u obzir sve što se dešavalo na ovim prostorima proteklih decenija, kakva je društvena atmosfera i šta deca uče u školi iz istorije, ne treba da nas čudi zašto su desničarske grupe primamljive za mlade. Što bi rekla moja koleginica sa Filozofskog fakulteta Dubravka Stojanović, mi u školama nemamo nastavu istorije nego predvojničku obuku. Kao da nam je cilj da mlade spremimo za nove sukobe, a ne za život sa drugima. Kako se stvari razvijaju, velika je verovatnoća da će u budućnosti mnogi mladi živeti i raditi zajedno sa ljudima koji su veoma drugačiji od njih po naciji, veri, seksualnoj orijentaciji, životnom stilu, i ja se pitam kako će se oni nositi sa takvim situacijama. Ako neguje mržnju prema, na primer, Albancima i veruje da su oni manje vredni i manje kulturni od Srba, kako će se sutra nositi sa situacijom da mu je šef Albanac ili Albanka? Mislim da bi bilo bolje da mladima pružimo priliku da kroz obrazovanje uče ko su i šta su, da budu ponosni na dobre strane svog nacionalnog identiteta i kritični prema kolektivnim manama, ali da istovremeno nauče da poštuju i razumeju druge i drugačije. Ne zato da bi bili fini prema drugima, već zato što će tako imati više šansi da žive smislen i ispunjen život. Jedno istraživanje pokazalo je da deca u Srbiji, ali i na globalnom planu, imaju uzore u roditeljima jer su svesni čega se sve roditelji odriču da bi oni imali, ili koliko ih vole. To je nekako neočekivan stav od generacije koja u medijima može samo da vidi da neko ubije

EX CATEDRA

ženu ili majku, ili dete...?

To jeste dobra vest. Dobro je da mladi budu povezani sa svojim roditeljima i da roditelji svojim odnosom prema deci zasluže da im budu uzori. Kada se to dogodi, to je bolje i za mlade i za roditelje. Mladi će u roditeljima imati pouzdani oslonac u razumevanju sveta u koji ulaze, snalaženju u njemu i menjaju tog sveta, a roditelji će preko mladih bolje razumeti novi svet koji nastaje, biće im manje stran i više razumljiv, pa će i oni moći da se snađu i da budu srećni u njemu, a ne samo u sećanjima na neko ranije vreme kada je sve, navodno, bilo bolje. Nemaju sva deca istu startnu poziciju. Koliko je to važno za ono što će postati?

To je tema o kojoj se malo vodi računa. Često govorimo o deci i mladima kao da su oni jedinstvena grupa. Međutim, postoje ogromne razlike u uslovima u kojima odrastaju deca i mladi u Srbiji. Imamo decu koja žive u dubokom siromaštvu, decu iz romske zajednice koja žive od malih nogu u uslovima raširene diskriminacije, decu koja odrastaju u udaljenim seoskim područjima, ali imamo i urbanu decu visokoobrazovanih roditelja i decu čiji roditelji su izuzetno bogati i koja idu u privatne škole i imaju sve. Problem je što deca, koja nisu birala da se rode u nepovoljnim uslovima, nemaju jednake šanse da budu zdrava i da kroz obrazovanje dobiju šansu da sebi i svojoj deci obezbede normalan život. I zašto bi onda oni tretirali ovo društvo i državu kao svoju kada se svakodnevno suočavaju s tim da žive u društvu koje pruža specijalan tretman i podršku onima koji najviše imaju, a cenu plaćaju oni koji nemaju. Pitam se nekada da li smo svesni takvog toka i da li je to društvo koje želimo da izgradimo i da u njemu živimo. Kad razgovarate sa studentima, šta vam uglavnom poveravaju? Šta su njihove strepnje, verovatno gde će posle završenog fakulteta koji im ne vredi ako sistem ne funkcioniše?

Dobre studente najviše brine to što vide da njihov budući uspeh u karijeri neće zavisiti od onoga što znaju i umeju, već od toga koga znaju i ko će da ih protežira. Osećaju da ono u šta su uložili veliki trud i rad neće biti vrednovano u društvu. Zato mnogi od njih hoće da idu u inostranstvo. Visoke plate i bolji standard života, iako jesu važni u

toj priči, nisu jedini razlog zašto mladi žele da odu u inostranstvo. Ako bi se više cenilo njihovo znanje i stručnost, ali ne samo na rečima, i ako bi ovde imali šansu da rade i žive dostojanstveno, mislim da bi mnogi pre ostali ovde nego odlazili. Zar nije čudno da se oni danas bore samo za povlastice, za olakšice na fakultetu i za što lakši odlazak sa njega? Zbog čega su to njihovi „limiti“, jer očigledno nisu, a to nam pokazuju vanserijski pojedinci, koji uspeju uprkos sistemu?

I ja sam često razočaran kada se studenti bune da bi lakše položili ispite iako će tako manje naučiti i na neki način obesmisliti studiranje. Ali kada me pitaju zašto da se trude da nauče kada je u društvu dovoljno da imaju diplomu i da znaju prave ljude, shvatam da smo i mi koautori takvog ponašanja. Mi smo odgovorni što je društvo takvo, a oni se samo prilagođavaju onome što smo stvorili. Jedino što im kažem jeste da razmisle da li je to održiv model društva i da li zaista veruju da će to moći da traje dugo. Verujem da to ne može da traje dugo i zato im savetujem da se ipak posvete svom obrazovanju jer je, na duge staze, to bolje nego da se provlače. Uvek pitam sagovornike šta čitaju i šta bi preporučili mladima da čitaju danas a da se intelektualno i moralno razviju.

Od beletristike preporučio bih knjigu Rejfa Larsena Izabrani radovi T. V. Spiveta, divnu knjigu o talentovanom detetu koje živi na izolovanom ranču, a onda kreće na samostalno avanturističko putovanje u Vašington gde treba da primi nagradu. Pored toga, mislim da je ponovo aktuelna knjiga Eriha Froma Imati ili biti, jer se u savremenom svetu sve više naglašava imati, a sve manje biti. Preporučio bih im i knjigu Šeri Terkl Sami zajedno kako bi bolje razumeli šta znači živeti život koji je prožet novim komunikacionim tehnologijama, i knjigu Amina Malufa Ubilački identiteti da bolje razumeju kako kolektivni identiteti mogu biti izvor divnih stvari, ali mogu biti i destruktivni po nas tako što mogu da nas dehumanizuju.

JEDINA ŠANSA DA SE KONAČNO DESI REFORMA OBRAZOVANJA, UMESTO DALJEG RASTURANJA OBRAZOVANJA, JESTE DA SE KLJUČNI AKTERI, KAO ŠTO SU VLAST I OPOZICIJA, RODITELJI, DECA I NASTAVNICI, DOGOVORE KAKAV OBRAZOVNI SISTEM ŽELIMO DA IZGRADIMO ZA DESET GODINA. PORED TOGA, VAŽNO JE DA SE VLAST I OPOZICIJA DOGOVORE I POTPIŠU DA ĆE ZAJEDNO DA RADE NA TOM PLANU BEZ OBZIRA NA TO KO ĆE SUTRA BITI VLAST I OPOZICIJA, I DA ZAJEDNO FORMIRAJU TIM KOJI ĆE RADITI NA TOJ REFORMI. ALI ZA TAKAV DOGOVOR POTREBNO JE DA IMAMO DRŽAVNIKE, A NE POLITIKANTE

BUDI INSPIRISAN

Njena tišina je moja, kao i njene oči U britanskom pozorištu „Bristol Old Vic“, od 27. maja do 11. juna ove godine na repertoaru se našao vizuelni dragulj „The Flying Lovers“, zadivljujuća i srceparajuća ljubavna priča o Marku i Beli Šagal, koja se odatle seli u London. Otkuda inspiracija i zašto baš bračni par Šagal?

Piše Margita Milovanović „KAD STVARAM IZ SRCA, SVE JE KAKO TREBA; KAD STVARAM IZ GLAVE, NIJE NIŠTA.“ Šagalova vera u simboličku umetnost glavna je distinktivna linija između njega i onih kolega koji su, jureći za ambicioznim eksperimentalnim formama često bivali zaglavljeni u apstrakciji; taj poetični, simbolički stil nije se rastvarao ni u idejama fovizma i kubizma koje je usvajao. Međutim, još 1908. kada je nastala „Smrt“ („Mrtvi čovek“), za koju se govorilo da puca od ekspresionizma i simbolizma, Šagal se jasno izolovao od pokušaja kritike da ga smesti u bilo koji umetnički okvir. Govorio je da njegovoj slikarskoj viziji možda najbolje pristaje ime „psihizam“, budući da „slika može da govori jedino kroz osećaj i poetiku kao njen krajnji produkt“. Njegov odnos prema kreativnom procesu i poimanju koncepta umetnosti same po sebi nekako se, pre Bele, čini taman toliko nepotpunim da u njegovom srcu nikne esencijalna „The Inspirer“, centar oko kojeg će od tog trenutka sporadično orbitirati svi drugi motivi. Belu je upoznao 1909. godine. Od trenutka kada su se neraskidivo vezali jedno za drugo, Šagal i Bela delili su taj specifičan pogled na svet. Bela je bila vrlo talentovana spisateljica, a njen opis prvog susreta sa Šagalom bio je, govori Danijel Džejmison, jedan od autora „The Flying Lovers“, kao da se Markova vizuelnost pretočila u reči: „Kada biste uhvatili pogled njegovih svetlucavih očiju, bile su toliko plave kao da su pale pravo s neba. Bile su to čudne oči... Duge, bademaste... I, činilo se, kao da je svako oko plovilo za sebe, poput malog čamca.“ Bela je brzo postala Markova muza, te je

POZORIŠTIMA U KOJA „LETEĆI LJUBAVNICI“ STIŽU OVOG LETA SVOJSTVENE SU NEFORMALNOST I JEDNA VRSTA INTIMNOSTI. SVI PROSTORI ODAJU UTISAK BLIZINE SCENI, KAO DA MOŽETE DODIRNUTI BINU AKO SAMO PRUŽITE RUKU. A POPUT MATISA I PIKASA, I ŠAGAL JE VOLEO CIRKUS

njegova platna posećivala sve dok je bio živ i sposoban da slika: „Njena tišina je moja, kao i njene oči.“ ČESTO JE PRIKAZIVAO SEBE I BELU KAKO LETE ZAJEDNO, sa vrlo snažnom simbolikom, kao da su njihove ljubav i radost posedovale takvu fizičku snagu, da su se kosile i sa zakonom gravitacije. Na „Rođendanu“, oni se uzdižu ka plafonu, lebdeći u prostoru poput dva ekstatična balona, začuđena i iznenađena. U „Nad gradom“ lete iznad beloruskog Vitebska, onako kako je moguće leteti jedino u snovima, sjedinjeni u privilegiji da dele to lebdeće sanjarenje. I, istina, nema mnogo živopisnijih slikarskih evokacija koje ilustruju kakav je osećaj biti zaljubljen. Ozbiljno zaljubljen. „Kao da zna sve o mom detinjstvu, sadašnjosti, mojoj budućnosti, kao da vidi moju samu srž; kao da je oduvek pazila na mene, bila tu negde pored“, napisao je u autobiografiji Moj život. „U životu postoji jedna boja, kao na umetnikovoj paleti, koja nosi značenje života i umetnosti; boja ljubavi“, govorio je. Šagalova priča jedinstvena je u mnogo aspekata, pogotovo u kontekstu činjenice da je sa Belom okusio dobar deo istorije dvadesetog veka iz prve ruke. Godine 1911. ostavio je Belu u Rusiji i zaputio se u Pariz, tada centar modernističkog prevrata koji se odvijao u zapadnjačkoj umetnosti. Sa sobom je doneo nešto revolucionarno: „Pod njegovim uticajem, metafora je doživela trijumfalni debi u modernom slikarstvu“, rekao je kasnije Andre Breton koji Šagala smatra ocem nadrealizma. U Parizu je postao prominentna figura unutar tzv. Ecole de Paris.

BUDI INSPIRISAN

dvadeset godina nakon njene smrti oslikavao, ilustrovao njene reči sa papira, popunjavao svaku belu prazninu živopisnim i dirljivim portretima nje same i njih dvoje zajedno. Na jednom od crteža, Bela je naslikana u haljini sa činijom voća u rukama, dok se na stranicama koje slede pojavljuje sa tamnim kolutovima ispod očiju, što se često tumači kao aluzija na njenu bolest. Šagal tako, u toj svesci, mastilom crta njihov dan venčanja. U možda najdirljivijem prikazu Šagal, tužnog lica i melanholičnog izraza, u nekoj vrsti kontemplacije, sedi za štafelajem na kojem stoji slika njega i Bele, sa jednom rukom ispruženom ka platnu, a drugom prislonjenom na grudi, preko srca. U SVOJOJ ANALIZI POJMA „MUZA“, DR NIL LUNDGREN GOVORI UPRAVO o neiscrpnosti inspiracije koju je za Šagala otelovljavala Bela: „Čak i nakon smrti, ona ostaje nepresušno nadahnuće. On platnu pristupa kao astralnom susretu sa svojom voljenom. Na slici ‚Anniversary Canvas‘ on ponovo prikazuje sebe pred platnom punim crvenog i zlatnog cveća, nad kojim se, na godišnjicu njene smrti, Belin duh nadvija da ga pozdravi. Gospode, kakva li je to ljubav bila! Čak i nakon Beline fizičke smrti!“ „Pre više od dvadeset godina, Ema Rajs, Niki Sved i ja napravili smo prvu verziju predstave o Šagalu i Beli, ‚The Flying Lovers of Vitebsk‘, satkanu jednako od pesme i pokreta koliko od reči. Kada smo, kao mladi glumci, napustili ‘Theatre Alibi‘, želeli smo da jednostavno napravimo nešto naše, zajedničko, što je upravo Markova i Belina priča“, govori Džejmison. On dodaje da je interesovanje za njih inicirao odlazak u Poljsku, gde su bili sa pozorištem „Alibi“ i posetili „Gardzienice“, evropski centar za pozorišnu praksu.

MARK SE 1914. VRATIO U VITEBSK DA SE OŽENI BELOM, međutim, ostali su zatočeni u Rusiji usled eksplozije Prvog svetskog rata. Preselili su se u Sankt Peterburg, postavši nehotice neposredni posmatrači Ruske revolucije. Na jedan kratki, plahoviti trenutak, avangarda se transformisala u novi establišment ruske umetnosti što tle čini veoma pogodnim za Šagalovo stasanje; pozivaju ga da bude commissar vizuelnih umetnosti. Bela ga je razumno savetovala da odbije, ali on prihvata ponudu da osnuje umetničku školu u Vitebsku. Međutim, zvaničan stav šta je umesna proletarijatska umetnost osnažio je i postao rigidan, što Marka primorava da u školi da ostavku i suoči se sa činjenicom da u Rusiji on, ili bar njegov rad, nije dobrodošao. „Moramo li svi da slikamo istovetno?“, zapomaže, suočen sa surovošću totalitarizma. Sa Belom i njihovom petogodišnjom ćerkom Idom 1922. godine napustio je Rusiju odlučan da se više nikada ne vrati; upravo kroz nomadski život težio je da reafirmiše ideju o sebi kao arhetipskom „wandering Jew“. Tokom dvadesetih i tridesetih izdaleka su posmatrali kako jevrejska domovina u kojoj su odrasli biva sistematski uništavana prvo sa komunistima, a onda i nacistima. Bela je, kao svaka primerna supruga, dugo zapostavljala svoje pisanje kako bi Marku pružila bezrezervnu podršku u onome što radi, ali je tokom poslednjih nekoliko godina izgnanstva u Njujorku prionula na pisanje jidiš memoara Burning Lights o svom detinjstvu u Vitebsku. Umrla je 1944. godine od infekcije grla koja bi se danas lako izlečila antibioticima. Nakon što je preminula, Šagal je svesku koja joj je pripadala još

ON U NAČINU I STILU NA KOJI GLUMCI POZORIŠTA „GARDZIENICE“ otelovljuju strast i patnju, kroz pesmu, jezik i pokret koji prkosi gravitaciji, vidi neodoljivu povezanost sa Šagalom. „Jedne večeri, dok smo ih gledali kako rade, jedna od njihovih glumica zauzela je neku pozu, a režiser Stanijevski je uzviknuo: ‘Gle! Čist Šagal!“‘ Ema objašnjava da na Šagalovim platnima nema pravih linija -- on je skrojio sopstvenu perspektivu na udobniju formu, tako da bolje odgovara njegovom blago uvrnutom pogledu na svet. A kada gledate probu za predstavu, čini se da poseduje tu istu fluidnost. „Dok Mark i Bela pokušavaju da ispričaju svoju priču, pesma, ples i iznenađenje neodoljivo se propinju između reči: stih iz ruske ljubavne pesme, mahniti svadbeni ples, zelena krava, delić jidiš uspavanke, milovanje koje postaje potez kičicom kojim se oslikava telo drugoga u vazduhu.“ Pozorištima u koja „Leteći ljubavnici“ stižu ovog leta svojstvene su neformalnost i jedna vrsta intimnosti. Svi prostori odaju utisak blizine sceni, kao da možete dodirnuti binu ako samo pružite ruku. A poput Matisa i Pikasa, i Šagal je voleo cirkus. „Zašto sam tako dirnut njihovom šminkom i grimasama?“, govorio je. „Sa njima mogu da otvaram nove horizonte.“ ®

( POP ) KULTURA

Ljuma Penov, heroina andergraund filma GLUMAC MORA DA SE SAŽIVI SA LJUDIMA Čuvena scena nage mlade devojke koja leži na krevetu sa crnom mačkom iz filma „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT“, simbol „crnog talasa“, doživljava svoj rimejk. I to je prvi rimejk kod nas. Ljuma Penov, mlada glumica, tumači ulogu Bele, službenice tragične sudbine. Ova uloga je pre 50 godina Evi Ras širom otvorila vrata jugoslovenske kinematografije i obeležila njenu karijeru jer se upisala kao prva glumica koja se skinula u domaćem filmu i šokirala ondašnju javnost. Heroina andergraund filma, kako Ljumu nazivaju u filmskim krugovima, priča za Original kako je izgledalo snimanje rimejka kultnog filma i scene sa mačkom, kako je to kad ti na set svrati veliki Makavejev i kad se sretneš sa glumicom koja je istu ulogu igrala pet decenija pre tebe

Piše Ana Mitić Fotografije Igor Pavićević rna Zorica, uloga iz istoimenog filma, dala joj je vetar u leđa, ali Ljuma Penov se ne bavi samo pozorišnom i filmskom glumom. Ona igra, peva, komponuje muziku, vaja... Umetnički kod nasledila je od porodice. Pored glume, završila je muzičku i baletsku školu, pa i nije čudno što u njenoj biografiji osim uloga u filmovima stoji i da je komponovala muziku za predstavu „Art“ u Knjaževsko-srpskom teatru u Kragujevcu i za film „Žigosana“ Saše Radojevića, da igra u jednoj manjoj plesnoj grupi, da peva u bendu... Prošle godine imala je premijeru filma „Petlja“, igrala u italijanskoj seriji „Paura di amare“ Vinćenca Teraćijana, igra u predstavi „Leksikon Yu mitologije“ u režiji Olivera Frljića i „Naši sinovi“ u režiji Tatjane Mandić Rigonat u Narodnom pozorištu. Ove godine očekuju je premijere filmova „Home“ reditelja Dimitrija Udovičkog i „Aleksandra“ u režiji Saše Radojevića. Ovih dana pala je i poslednja klapa filma „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice“, premijera se očekuje uskoro, a glavna protagonistkinja ekskluzivno priča o utiscima sa snimanja filma od kojeg se mnogo očekuje.

Evu Ras je uloga Izabele u filmu

„Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT“ proslavila u bivšoj Jugoslaviji i otvorila joj velika vrata. Koliku odgovornost osećaš ti sada, posle 50 godina od kultnog filma „crnog talasa“ i kako si doživela ovu ulogu?

Bila sam uzbuđena kada su me pozvali. Ne samo što je to prvi srpski rimejk i „cover“ film već to nikada nisam radila. Niko od nas nije. Razgovarala sam sa Milutinom Petrovićem koji vodi rediteljsku školu, a inače je devet reditelja na filmu. Scenario je prilagođen sadašnjem vremenu, tako da je to olakšavajuće. Ali poruka je zapravo ista. Promenila se vrsta glume i glumački izraz, kao i način snimanja. Ali srž i sama priča je ostala ista – onako tužna i tragična. Kako izgleda snimati sa devet reditelja?

Veoma je čudno raditi sa devetoro reditelja. Ja nisam imala priliku da radim sa više od dva reditelja i retko se i dešava da ih ima više, a pogotovo devetoro. Ja ne znam da se kod nas tako ikad radilo, a i u svetu nisam sigurna, verovatno jeste, ali izrazito retko. To je još jedna stvar po kojoj je ovaj film specifičan i čak i po tome može da ostane zabeležen u istoriji naše kinematografije, a ne samo po tome što je prvi naš rimejk, odnosno „cover“ film. Jednostavno, mi glumci smo navikli da imamo jednog do dvoje reditelja, ali baš to je i učinilo

( POP ) KULTURA

Da li vidiš neku simboliku u tome što si od uloge Crne Zorice prešla na rimejk filma iz „crnog talasa“?

Čudno ide taj moj put. Produkcija filma „Crna Zorica“ bila je velika i sve je rađeno pompezno i film je putovao po festivalima. Posle toga sam počela da radim drugačije filmove, više andergraund, „garažne“, pa su me sticajem okolnosti prozvali heroinom andergraund filma, iako ja to nisam htela. Ali mi je drago. Otvorena sam i za veće produkcije. Volim i jedno i drugo jer volim film.

EVA NIJE GLEDALA DOK SMO SNIMALI. PRIČALA NAM JE O TOME KAKO SE FILM TADA SNIMAO I KAKO JE SVE BILO INTIMNIJE. MEĐUTIM, MAKAVEJEV JE MENE I MOG PARTNERA ALBINA SELIHOVIĆA BUKVALNO IZNENADIO. ODJEDNOM JE DOŠAO SA ŽENOM DOK SMO SNIMALI I MI SMO SVE PREKINULI. I ONI SU BILI POTPUNO ZATEČENI. RETKO KO DOŽIVI RIMEJK SVOG FILMA

da snimanje bude još interesantnije i zahtevnije za mene kao glumicu i uživala sam radeći na ovom filmu sa svima njima. Oni su u okviru „Preditora“ vrlo dobro usklađeni pod vođstvom Milutina Petrovića i sve je teklo dosta glatko i dobro. Pričala si sa Evom Ras o ulozi Bele. Šta ti je rekla i kako je izgledao vaš susret?

Upoznale smo se. Ona me je odmerila onako: znači ja sad igram njenu ulogu. Rekla sam joj da igram ulogu koju je ona igrala pre 50 godina, ulogu Bele. Eva je rekla: „Ja sam igrala Izabelu.“ Kad smo se rukovale i taj njen osmeh, kao da je nešto prostrujalo između nas. Kad sam razmišljala o našem susretu, dve glumice koje igraju istu ulogu u razmaku od 50 godina, bilo mi je nekako čudno. Režiser Dušan Makavejev bio je na snimanju. Kako je doživeo rimejk svog kultnog filma?

Eva nije gledala dok smo snimali. Pričala nam je o tome kako se film tada snimao i kako je sve bilo intimnije. Međutim, Makavejev je mene i mog partnera Albina Selihovića bukvalno iznenadio. Odjednom je došao sa ženom dok smo snimali i mi smo sve prekinuli. I oni su bili potpuno zatečeni. Retko ko doživi rimejk svog filma. Pričala sam sa njim o svojoj ulozi i to je za mene bila posebna čast jer sam o njemu i „crnom talasu“ učila na fakultetu. Bila sam potpuno oduševljena. Otišli smo da se presvučemo za narednu scenu ne znajući da će on ostati da gleda snimanje. Imali smo tremu jer nas gleda Makavejev, naš velikan filma. Nekako smo se usredsredili na scenu. Međutim, on je ostao i na snimanju druge scene. Kažem ja svom kolegi: „Mi ćemo to da odigramo kako treba.“ Makavejev je bio baš zadovoljan, rekao nam je: „Bravo!“ Za mene je bio neverovatan doživljaj da pričam sa Makavejevim koji je istorija. Dobili smo njegovu podršku u svemu.

Kako si doživela snimanje čuvene scene kada Bela leži naga na krevetu sa crnom mačkom na sebi, koja se inače smatra prvom nagom scenom u jugoslovenskoj kinematografiji i u to vreme je izazvala pravu pometnju? Kako je bilo snimati tu scenu koja je 1968. obišla svet, a Njujork tajms je objavio da je ona simbol jedinstvene lepote savremene evropske žene?

Odmah sam pitala da li će biti te scene, jer nije lepo da se radi rimejk a da nema scene koja je kultna. Drago mi je zbog te scene. Radili smo tu scenu na dva načina, ali sad ne bih sve da otkrivam. Moj deo sa mačkom je prošao dobro. Doneli su mi mačka i ja sam se sa njim sprijateljila. Mačak je sam prišao krevetu i popeo mi se na leđa pošto mu je gazdarica rekla gde da se namesti. Sve je prošlo bez mnogo peripetija. A koliko znam, na snimanju originala su imali toliko problema sa mačkom: mačka je bežala, pa nisu mogli da je nameste, pa su menjali mačke... A ovde je mačor baš bio poslušan, a najlepše mi je bilo što se namestio na moje telo i počeo da prede. Šta je u filmu novo i prilagođeno savremenim generacijama?

Film je prilagođen ovom vremenu. Ali ja sam tokom snimanja osetila tu notu vremeplova i vremena koje je prošlo. Estetika je drugačija ali se oseća makavejevski pečat. Film je rađen prema istinitom događaju. Navodno je muškarac posle ubistva ljubavnice bacio njeno telo u Rimski bunar, pa je stavljena rešetka da nešto slično još nekome ne bi palo na pamet. I vi ste snimali kod Rimskog bunara.

Mi smo morali da potpišemo da snimamo tamo na vlastitu odgovornost. Snimali smo kod bunara scenu gde me ronioci vade i prenose od ruke do ruke. Sve je prošlo dobro osim što sam zadobila ogrebotine i bila mokra. Eto meni uvek tako zapadnu neke takve uloge gde sam mokra, prljava...

( POP ) KULTURA

Sve mi to vrlo teško pada i nije mi uopšte svejedno. Pokušavam da nađem nešto. Ako ne igram, onda sviram klavir koji obožavam. Ili radim na novoj koreografiji i tako se ispunjavam. Ali gluma je ta koju ja najviše volim i koja mi je najvažnija. Meni nije teško da odem u Beč na neku izložbu ako me zanima. I tako sam odgajana. Tata mi je pisac. Mama mi je naučnica, hemičarka. Tetka je balerina. Odmalena sam išla u pozorište, puštani su mi filmovi i na meni su radili. Bila sam projekat još kao devojčica (smeh). Tetka je čim sam se rodila gledala da li imam fizičke predispozicije za balet (smeh). Ali ja sam izabrala glumu i sa 16 godina sam prvi put pokušala da upišem fakultet. Mislim da bih umrla bez umetnosti, a bez glume ne vidim svoj život.

Prošle su četiri godine od premijere filma „Crna Zorica“ po kojem te najčešće prepoznaju. Taj film još putuje po festivalima, pa ste film i ti prošle godine dobili dve nagrade u Americi.

Dobila sam prošle godine na festivalu u Njujorku nagradu kao mlada glumica za poseban doprinos filmu „Crna Zorica“, a i sam film je dobio nagradu. Kada su mi javili da sam dobila nagradu, bila sam potpuno šokirana. Sve to je bilo posebno za mene. Otišla sam tamo potpuno sama, bez reditelja. Bilo je nekoliko mladih talenata iz sveta i ja među njima. Ponašali su se prema meni kao da sam zvezda, a ja nisam bila pripremljena na to. Međutim, brzo sam se na to adaptirala. U Americi je potpuno drugačiji tretman prema glumcima. Dala sam mnogo intervjua. Susretala sam se tamo sa raznim producentima i rediteljima i možda će me zvati jer sam trenutno u pregovorima sa nekima od njih. Kako doživljavaš problem sa snimanjem filmova u Srbiji kao mlada glumica, umetnica, za koju je važno da što više radi u svojoj profesiji, što mnogim mladim umetnicima u Srbiji nije omogućeno?

Stojim iza toga da je kultura na niskom nivou, kao da je ovoj državi na poslednjem mestu. Kao glumica i umetnik nemam više ni reč o tome šta se dešava. Razočarana sam kao mlada osoba koja bi trebalo sada da bude srećna u životu. Glumu mogu, praktično, da tretiram kao neku vrstu hobija. Ne mogu da je tretiram kao profesiju jer mi ne dobijamo uloge, a ni posao, kao što su nekada naši stariji glumci. Kad nam pričaju kako je bilo u njihovo vreme, jasno nam je da se u staroj Jugoslaviji mnogo više gledalo na kulturu. Moja tetka je bila balerina u pozorištu. Oni su stalno putovali. Ma kakvi autobusom, to je uvek bilo avionom. Da budu prazne bioskopske sale i poluprazne scene kao nama u pozorištu, to je vrlo žalosno. Da ljudi budu okrenuti ka ulici i ka televiziji i rijalitijima, to je strašno. Dolaziš iz umetničkog okruženja i porodice. Ceo život si u pozorištu, galerijama, pevaš, igraš balet, vajaš... Od naših umetnika često čujemo kako se žale da se za kulturu ne izdvaja dovoljno iz budžeta, da se ne snimaju filmovi, da su umetnici poniženi... Kako ti doživljavaš ove probleme kao neko kome je kultura utkana u DNK?

Svet se promenio. Društvene mreže i rijaliti programi su doprineli da se obistini čuvena rečenica Endija Vorhola da će svako imati svojih pet minuta slave. Da li te nervira činjenica što se lošim stvarima daju dobra mesta, ili pak smatraš da ne treba uticati na izbor publike i da svako može da promeni program ako mu ne odgovara sadržaj?

S obzirom na to da nam je „nametnuto“ šta ćemo da gledamo, onda mi baš i ne možemo da biramo. Ne volim to zabadanje glave u tuđe života i nisam oduševljena što to uopšte postoji. Može to sve drugačije. Država treba da uzme malo više stvar u svoje ruke i pozabavi se time jer je kultura u lošem stanju. Mora da se pazi šta se emituje. Jer ljudi treba nešto i da nauče, a ne samo da se zabave. To i jeste kultura i umetnost – i da zabavi ali i da nauči. Nedavno preminuli slikar Ljuba Popović rekao je da je mladim umetnicima teško da se afirmišu i da je za to kriv obrazovni sistem. Da li bi se složila sa njim?

Afirmacija zavisi od samog mladog čoveka, koji će put da odabere. Svako sam bira uloge koje igra i sa kim želi da radi. Da li ću ja da prihvatim da igram u nečemu zavisi od toga da li hoću da se afirmišem na ovaj ili onaj način. To nije nešto što naučiš na fakultetu, to je više obrazovanje koje se stiče radom, umetnošću, iskustvom i radom u inostranstvu i sa našim velikim umetnicima. Ali mladi su često prestravljeni neizvesnošću?

I ja sam prestravljena. Ako mogu, ne treba da odustanu. Treba da se šire, da idu van zemlje ako mogu, pa da se vrate... Ako imaju u sebi čvrstu volju i ljubav koja mora da se ima da bi se opstalo u bilo čemu, pogotovo u umetnosti, ne treba da odustanu. Kao neko ko se bavi humanitarnim radom, pomaže Zvečansku i dobrotvorne akcije za ljude i životinje, u čemu vidiš značaj i zašto je važno da javne ličnosti podržavaju takve akcije?

Na taj način šaljem poruku da treba pomagati ljudima. Bavim se humanitarnim radom i pomažem deci sa invaliditetom i deci ometenoj u razvoju. Isto tako pomažem i životinjama. Ali najviše sam usredsređena na decu i pomažem im kroz glumu. I oni meni pomažu jer su to neverovatna iskustva. Ti zagrljaji… Ti razgovori… To je postalo nešto intimno između nas. Dobila sam prošle godine pohvalu Skupštine grada za humanitarni rad i drago mi je što su me podržali. Ali ništa ne može da me podrži koliko me podržavaju deca, ljudi i životinje. Čovek ili ima ili nema empatiju. Kako bih drugačije bila glumica? Bila bih ledena. Glumac mora da se saživi sa ljudima.

PUT DO USPEHA

STIV HARVI

To što ste umorni od sebe, dobra je polazna tačka Priredila Zorica Marković Komičar i glumac koji se proslavio devedesetih ulogama u serijama u kojima je igrao, pa, uglavnom samog sebe, i bio ljubimac Spajka Lija u „Originalnim kraljevima komedije“, preorijentisao se na pisanje bestselera. U svom poslednjem, „Ponašaj se kao uspešni, razmišljaj kao uspešni“, u izdanju Lagune, savetuje najbrži put do – blagodeti

ečeno mi je da od mene nikad ništa neće biti. Ali izdržao sam onaj bedni posao pranja tepiha, pa prodaju osiguranja, u čemu nikako nisam uživao; izdržao sam nedelje na putu bez nastupa; napustio sam posao, bio beskućnik i dobio otkaz. Shvatio sam da sam prošao mnogo toga. A sada sam leteo privatnim avionom. Prilično sam pozvan da govorim o umoru od samog sebe jer Stiv Harvi kakvog danas znate bio je u jednom trenutku svog života umoran od sebe. Od načina na koji sam živeo, jer nisam imao nikakav cilj. Smučilo mi se to što sam bio siromašan. Siromaštvo me je iscrplo. Što sam stalno morao da smišljam načine da se izdržavam i preživljavam. Smučio sam se sam sebi jer nisam sledio svoje snove. Shvatio sam da rešenje mog bola leži duboko u meni. „Nekad se, sine, niša neće desiti sve dok ti se ne smuči da ti bude muka od svega“, govorila je moja majka. VAŠA DEFINICIJA USPEHA MOŽDA JE MALO DRUGAČIJA, ali svi smo skloni želji za istim stvarima u životu – spokoju uma, dragim prijateljima i porodici, dobrom zdravlju i u određenoj meri, materijalnoj lagodnosti. Kakvu god definiciju uspeha imali, nije dovoljno samo postojati. U životu ne treba samo otaljavati monoton posao, dobiti zlatan sat na kraju službe i dočekati penziju. Vaš život ne sme biti ispunjen samo čekanjem da prava prilika dođe i pronađe vas. U životu ne smete samo tapkati u mestu i čekati da drugi postignu uspeh. Treba da iskoristite nešto što već imate – svoj dar. To što ste umorni od sebe, dobra je polazna tačka. Kad ste umorni od sebe, tada obično niste sami. Svi u životu već neko vreme umorni su od vas i vaših izgovora. Ali sve dok se vi sami ne umorite od sebe, neće se desiti nikakva promena. Život morate živeti danas. Dok sam studirao psiologiju na Univerzitetu Kent Stejt, ja sam zapravo studirao izgovore. Imao sam milion izgovora zašto ne odem na predavanja ili zašto ne mogu da platim kriju. Posle koledža smišljao sam još više izgovora zbog čega se stalno uvaljujem u poslove bez ikakve perspektive i zašto ne sledim svoj san da budem komičar. Što sam sebe više lagao, više sam verovao u to. Najveći strah iskusio sam kad sam radio svoj prvi jednočasovni specijal na kanalu HBO. Ali, taj nasup je postao jedan od

PUT DO USPEHA

mojih najboljih specijala do danas. Tada sam naučio da, kad se suočite sa strahovima, oni nisu tako veliki kao to vam se činilo. Izgledaju vam veliki zato što se ne okrenete pravo ka njima. Što duže izbegavate strahove, oni vam sve više rastu u mislima. Sve se u stvari svodi na odluku o tome hoćete li da pobedite ili izgubite. Koliko puta dozvolimo sebi da izbegnemo da uradimo nešto u životu samo zato što se plašimo kakav će biti ishod? SEBE SAM NAUČIO DA, AKO POSTOJI ČAK I NAJMANJA MOGUĆNOST DA MI SE NEŠTO LEPO DESI U ŽIVOTU I KARIJERI, makar probam da uradim nešto. Morate naučiti da ubedite sebe kako su mogućnosti značajnije od neminovnosti nečinjenja ničega. Naravno, moguće je da ćete svoj proizvod predstaviti krajnje uverljivo u najboljem odelu koje imate i da će vas oni ipak odbiti. Pa šta? Znate li koliko su mene puta odbili za filmski scenario, televizijske emisije i komedije? Znate li koliko sam šala napisao a da nikog nisu nasmejale? Imam celo groblje

i deo opreme, pa je pauza trajala čitavih četrdeset pet minuta. Tada je došao red na mene. Bilo je katastrofalno. Čim smo se ukrcali u avion počeo sam da pišem, zatvorio sam se u hotelsku sobu i pisao, pisao i samo pisao. Na sledećem nastupu u Kanzasu, počeo je da me hvata strah. Ali, kad sam konačno zašao na scenu, rasturio sam. Upravo su mi te večeri pomogle da neuspeh gledam drugačijim očima. Da to ne mora da bude iskustvo koje će vam uništiti život i zbog kojeg ćete misliti a tako nešto više nikad nećete raditi. Da nisam imao tako očajno veče, nikad ne bih napisao taj četrdesetpetominutni nastup. Kad sam vodio emisiju Showtime at the Apollo, sećam se da sam prvi put predstavio Šona Kumsa zvanog Pafi. Izašao je na scenu s neka dva debela tipa, za koje sam kasnije saznao da su Bigi Smols i Lil Siz. Rekao sam: „Šta će, za ime sveta, ovi tipovi da rade? Oni čak i ne pevaju!“ Sećam se svih prilika u kojima sam bio svedok neuspeha iako su kasnije ti ljudi ipak postali uspešni. Sećam se i koliko sam puta i

pir po kome si pisao, stavi ga u prvu fioku i svako jutro pre škole i svako veče pre spavanja pročitaj šta tu piše i veruj da ćeš jednog dana biti na televiziji.“ IMAM GOMILU PRIJATELJA KOJI ZARAĐUJU MILIONE DOLARA i mrze to što rade jer koriste svoj talenat a ne svoj dar. Dokučite šta je vaš dar. Sposobnost da unosi inovacije u tehnologiju i transformiše je bio je i dar Stiva Džobsa i pečat koji je za sobom ostavio u ovom svetu. Pečat vašeg dara treba da bude ono što ljudi očekuju kad god vas angažuju ili zamole da budete deo njihovog tima. Možda vas prvo vozilo za koje se zakačite neće dovesti do kraja puta. Često ćete morati da „presedate“ da biste došli do cilja. Svako sledeće presedanje će vas dovesti bliže cilju. Oni koji su ga dosegli znaju da moraju stvoriti sopstveni put, a ne čekati da to neko uradi umesto njih, i da se ne smeju osloniti na ono na šta se generacija pre njihove oslanjala. Zato pravite koliko god hoćete grešaka u toj „krntiji“ u kojoj se vozite pre nego što nabavite „li-

ZNATE LI KAKO SE ZOVE ONAJ KO NE ŽELI DA IDE TAMO KUD JE AVION KRENUO? OTMIČAR mrtvih šala iznad kojih su nadgrobni spomenici. Voren Bafet je izjavio kako ne želi da uloži novac ni u kakvu firmu čiji vlasnik nije propao barem dvaput. Kad se suočimo s neuspehom na poslu, daleko češće dopuštamo da nas strah parališe i spreči nas da pokušamo ponovo. Međutim, morate shvatiti da je neuspeh deo procesa dok idete putem ka uspehu. Jedini način da se vratite na pravi put jeste da smislite novi plan. Bio sam neuspešan i ne znam više kolik puta. Ali ne smete dopustiti da vas neuspeh zakoči i spreči da odatle sledite svoje snove. U vreme kad sam radio samo stend-ap komediju, brzo sam naučio da prvo veče nije i najteže; najteže je ono veče kad morate da se vratite tamo gde ste stvarno podbacili. Tako nešto mi se desilo prve večeri na originalnoj turneji „Kraljevi komedije“ u Šarlotu, u Severnoj Karolini. Majka mi je umrla neposredo pre toga i jednostavno nisam bio koncentrisan. Berni i Sed su toliko uzburkali publiku da je u areni morala da se napravi pauza. Zatim je otkazao

sam doživeo neuspeh. Međutim, neuspeh je tako važan deo uspeha. Ne možete pobediti sve dok ne izgubite. Kad pogledate jednog velikana, pout Majkla Džordana, morate shvatiti da on nije osvojio šest prvenstava tako što je samo pobeđivao. NE MOŽETE NI DOZVOLITI SEBI DA VAS SPUTAVA ONO ŠTO SU RADILI VAŠI RODITELJI ILI DA VAS OGRANIČAVA NEPOSREDNA OKOLINA. Sećam se kad su mi prvi put postavili ograničenje, u šestom razredu. Nastavnica nam je rekla da na parčetu papira napišemo šta hoćemo da budemo kad porastemo. Znao sam tačno – hoću da budem na televiziji. Dotukla me je rečima: „Stivi, ti ne možeš da budeš na televiziji. Ponesi ovaj papir kući, napiši nešto što više odgovara stvarnosti i vrati ga sutra.“ Mama je rekla da poslušam učiteljicu i napišem nešto ostvarljivije, ali tata, rekao mi je da uzmem novi papir. Dogovorili smo se da napišem „policajac“ i da ga predam. A onda mi je rekao da uradim nešto što mi je zauvek promenilo život. Kazao je: „Stive, uzmi onaj prvi pa-

muzinu.“ Ali, video sam previše talentovanih, darovitih ljudi koji su se predugo zadržali u istom vozilu. Nemojte se zaglibiti s krntijom. Ali, podjednako je važno znati kakve prilike treba izbegavati. Saznajte prvo sve što treba pre nego što se upustite u nešto. Prvo trenirajte srednjoškolski tim umesto da ciljate na NBA ligu. Znate li kako se zove onaj ko ne želi da ide tamo kud je avion krenuo? Otmičar. Svakako želim da zacrtate velike ciljeve, ali oni ne treba da budu mnogo daleko od vaše zone udobnosti kako od samog početka ne biste bili osuđeni na neuspeh. V E R O VA L I V I U T O I L I N E , na jednom sanduku i ispred jedne rupe u zemlji stajaće vaše ime. A tog dana neće biti najvažnije koliko cveća ima oko sanduka ili da li hor lepo peva vašu omiljenu pesmu. Jedino će biti važno koliko ste uspešno iskoristili tu crtu između datuma rođenja i datuma smrti. Živite svoj život misleći o tome kakvu će promenu vaša crta doneti ovom svetu. ®

UPOZNAJ SVET

DOLOMITI Remek-delo prirode Do prošlog veka, uske planinske staze, vrhovi, hladnoća, sneg, led, vetrovi, šume nisu bili tako privlačni kao danas. Putovati u 19. veku kroz Dolomite značilo je pešačiti jedva vidljivim stazama, u najboljem slučaju sa magarcem ili mulom kao nosačem prtljaga, spavati u ambarima ili štalama, jesti iz drvenih posuda drvenim kašikama hranu koja je i tadašnjim avanturistima bila na ivici podnošljivosti. Danas su Dolomiti jedna od najvećih turističkih atrakcija na svetu, koliko zbog svojih prirodnih lepota, vrhova koji podsećaju na lukove katedrala i grebena koji prizivaju slike srednjovekovnih manastira, toliko i zbog alpskog skijanja jer je ski-centar Dolomiti najveći na svetu, s obzirom na broj žičara i kilometara staza, koje mogu da se koriste sa jednim jedinim ski-pasom

Piše Željko Pantelić dopisnik Originala iz Rima

VUČI NEVEROVATNO, ALI OSTATAK EVROPE JE OTKRIO DOLOMITE GOTOVO ČETIRI VEKA POSLE AMERIKE, 40 godina posle Antarktika. Čak su i ime, Dolomiti, dobili tek pre vek i po, 1864. godine, kada su dvojica engleskih istraživača avanturista, botaničar Džordž Čerčil i slikar Džosija Džilbert, objavili knjigu Planine Dolomiti. Naziv potiče od imena minerala „dolomit“ koji je ime dobio po francuskom naučniku Deoda de Dolomiju koji je prvi zapazio velike količine tog minerala u vencu planina između današnje Austrije i Italije. Ime Dolomiti proširilo se u Italiji i svetu tek posle Prvog svetskog rata jer su svi čitaoci novina naučili napamet to ime budući da je tu prolazila jedna od četiri najvažnije linije fronta, pored Solunskog, u severnoj Francuskoj i današnjoj Belorusiji i Ukrajini. Vekovima su Dolomiti bili zaboravljeni od ostatka sveta jer nije bilo puteva ni bogatstava koja bi tadašnjim vlastodršcima bila interesantna. Paralelno, ni stanovnici doline Fase, Gardene, Alta Badije, Kortine D‘Ampeco nisu bili zainteresovani za ostatak sveta, štaviše nisu bili zainteresovani ni za svoje sunarodnike s druge strane planinskih pasova. To objašnjava i kako se mala etnička grupa Ladini sa svojim jezikom – ladinskim, održala do naših dana. Reč je o narodu keltskog porekla čiji je jezik produkt mešavine njihovog maternjeg i tzv. vulgarnog, odnosno narodnog latinskog jezika. Francuski putopisac Žil Leklerk je 1880. godine konstatovao da su „pripadnici divljih plemena u centralnoj Africi pokazivali manje zaprepašćenja od Ladina kad bi videli nekog stranca na svojoj teritoriji“. Danas landinskim jezikom, kao maternjim, govori oko 30.000 ljudi u Dolomitima. Do prošlog veka, uske planinske staze, vrhovi, hladnoća, sneg, led, vetrovi, šume nisu bili tako privlačni kao danas. Putovati u 19. veku kroz Dolomite značilo je pešačiti jedva vidljivim stazama, u najboljem slučaju sa magarcem ili mulom kao nosačem prtljaga, spavati u ambarima ili štalama, jesti iz drvenih posuda drvenim kašikama hranu koja je i tadašnjim avanturistima bila na ivici podnošljivosti. Za razliku od ostatka Alpa, Dolomiti su ostajali neistraženi i neprivlačni, štaviše označavani su generičkim imenom kao nemački Alpi, nedostojni da imaju svoje ime. Dok su francuski Alpi sa Balmaovim i Pakarovim osvajanjem Monblana

UPOZNAJ SVET

1786. godine postajali popularni a švajcarski Alpi već poprimali obeležja prestižnih turističkih meta, sa planinskom železnicom i luksuznim hotelima, u Dolomitima se i dalje putovalo peške ili na magarcu. Sve se menja kada su dvojica Engleza, Džosija Džilbert i Džordž Čerčil, krenuli u avanturu da istraže deo Alpa o kojem niko nije znao ništa da im kaže. Prirodnjak naučnik Čerčil i slikar umetnik Džilbert imali su još jednu, koliko odvažnu, toliko i genijalnu ideju, poveli su sa sobom svoje supruge. Ni Čerčil ni Džilbert nisu bili vični alpinizmu, a nisu bili ni pravi sportski tipovi, niti avanturisti tih razmera da bi spavali pod otvorenim nebom, pod drvetom ili u nekoj pećini. Činjenica da su putovali sa suprugama omogućila im je da „kupe“ poverenje i simpatije poslovično nepoverljivih i nabusitih Ladina. Zahvaljujući svojim lepšim polovinama, Džilbert i Čerčil su bili rado primani od ladinskih domaćina kojima je bilo izuzetno zanimljivo da dva bračna para putuju njihovim dolinama. Čerčil naoružan svojim kutijama u koje je skupljao sve uzorke biljaka, minerala, kamenja na koje je nailazio, a Džilbert sa spremnim blokom i olovkom kojom je crtao sve ono što je video pred sobom. Ono što se otkrivalo pred njihovim očima bilo je toliko zavodljivo i privlačno da su tri godine zaredom, od 1861. do 1863. godine, provodili celo leto u detaljnom istraživanju Val di Fase, Val Gardene i Alta Badije. Rezultat tog rada bila je knjiga objavljena i predstavljena u Londonu 1864. godine: Planine Dolomiti. U predgovoru knjige su objasnili zašto su tom delu Alpa dali ime Dolomiti i tako krstili jednu od najvećih prirodnih baština koja je danas pod zaštitom Uneska. Knjiga je prošla vrlo zapaženo ne samo zbog Čerčilovih kitnjastih opisa vrhova Dolomita koji „podsećaju na apside velikih katedrala“ a grebeni na „zidove napuštenih manastira nagriženih zubom vremena“, već i zbog Džilbertovih ilustracija koje su tadašnjim čitaocima i vizuelno dočaravale o kakvim je lepotama reč. Tokom dvomesečnih letnjih „krstarenja“ dolomitskim dolinama, od 1861. do 1863. godine, kako su ispričali, Džilbert i Čerčil sa svojim suprugama nisu naišli ni na jednog radoznalog putnika namernika, a kamoli turistu, i u većini mesta bili su prvi Englezi koji su tamo kročili. Danas su Dolomiti jedna od najvećih turističkih atrakcija na svetu, koliko zbog svojih prirodnih lepota, vrhova koji podsećaju na lukove katedrala i grebena koji prizivaju slike srednjovekovnih manastira, toliko i zbog alpskog skijanja jer je ski-centar Dolomiti najveći na svetu, s obzirom na broj žičara i kilometara staza, koje mogu da se koriste sa jednim jedinim ski-pasom.

BOLCANO Bolcano ili Bozen, kako ga zovu južni Tirolci, gotovo je savršen grad za život. Spoj italijanskog šarma i germanske preciznosti, glavni grad provincije Alto Adiđe (Južni Tirol) primamljiva je polazna stanica za istraživanje Dolomita. Smešten u dolini reka Adiđe i Izarko, Bolcano je bio poznat još u antičko doba jer se nalazio na putu

U BOLCANU VAM NIJE POTREBNA MAPA; I AKO NE POZNAJETE GRAD, PREPUSTITE SE INSTINKTU I NE MOŽETE DA ZALUTATE MADA ĆE VAM SE, NA OSNOVU STAROG JEZGRA GRADA, UČINITI DA IMA MNOGO VIŠE OD 100.000 STANOVNIKA. KARAKTERISTIČNE SREDNJOVEKOVNE ZGRADE SA ARKADAMA KOJE PRUŽAJU ZAŠTITU ZIMI OD SNEGA I KIŠE, LETI OD SUNCA, S VREMENOM SU SE POPUNILE ŠARENOLIKIM PRODAVNICAMA I BROJNIM KAFIĆIMA

koji su Rimljani napravili kroz Alpe preko planinskog prelaza na Breneru. U Bolcanu vam nije potrebna mapa; i ako ne poznajete grad, prepustite se instinktu i ne možete da zalutate mada će vam se, na osnovu starog jezgra grada, učiniti da ima mnogo više od 100.000 stanovnika. Karakteristične srednjovekovne zgrade sa arkadama koje pružaju zaštitu zimi od snega i kiše, leti od sunca, s vremenom su se popunile šarenolikim prodavnicama i brojnim kafićima. Obavezno napravite pauzu u „Stadt Cafe Citta“, odakle se pruža jedinstven pogled na Valterov trg (nazvan po najvećem nemačkom srednjovekovnom pesniku Valteru fon der Fogelvajdeu koji je bio iz tih krajeva), katedralu, okolne vinograde i u daljini vrhove Dolomita. Do pojave interneta „Stadt Cafe“ je bio poseban i po tome što ste u njemu mogli da nađete bukvalno sve italijanske, austrijske i nemačke dnevne novine, uključujući i regionalne listove. Najlepši period za posetu Bolcana je pred Božić i tokom božićnih i novogodišnjih praznika, pošto se tada centar grada pretvori u veliki „Božićni vašar“ i prava je šteta što poslednjih godina, zbog klimatskih promena, nedostaje sneg da upotpuni bajkovitu sliku idile iz dečjih snova u koju se transformiše Bozen.

VAL DI FASA Posebnost Val di Fase je u tome što nudi šetnju od Poca di Fase do Kanaceija, manje-više deset kilometara, u okruženju kojem ništa ne nedostaje, i što je dostupna svima, kao što se nekada govorilo, svim uzrastima od 7 do 77 godina, bilo za treking, trčanje, vožnju bicikla, jahanje. Staza vodi pored reke, kroz šumu i proplanke, a sve je uokvireno stenovitim vrhovima planinskih venca Sasolungo i Sela Ronda. Na putu od Poce do Kanaceija prolazi se kroz Peru di Fasa i Kampitelo, tipična alpska sela u Dolomitima. Zimi se ta ista maršruta pretvara u jednako primamljivu stazu za skijaško trčanje. Može se reći da je Kanacei neka vrsta glavnog grada doline, u kojem se spajaju sva tri puta koja preko pasova Gardena, Pordoi i Fedaina, vode u Val Gardenu, Kortinu D‘Ampeco i Beluno. Posebne atrakcije predstavljaju Kol Rodela, raj za paraglajdere i Ćampak, reč je o nekadašnjem vulkanu u čije se grotlo smestilo nekoliko planinskih domova i žičara, sve sa mini zoološkim vrtom i tematskim parkovima za decu i ljubitelje botanike.

UPOZNAJ SVET

Selva, kao i čitava Val Gardena, uključujući i sela Santa Kristina i Ortisej, svoj prosperitet duguju alpskom skijanju. Ortisej je „prestonica“ Val Gardene i karakterističan je po arhitekturi i fasadama kuća koje su u živopisnim, veselim bojama, što daje posebnu čar mestu i tokom zimskih i tokom letnjih dana. Istovremeno, iz Ortiseja se može uživati u spektakularnoj igri zraka zalazećeg sunca na planinskom masivu Sele.

ALTA BADIJA

PORDOI

Pas Pordoi je najprometnije mesto u Dolomitima, kako zbog vrha Sas Pordoi na 2.950 metara, tako i zbog geografske pozicije budući da su dolomitske doline načičkane oko njega. Takođe, pas Pordoi je glavna tačka tzv. Dolomitskog puta, koji je napravljen pre malo više od sto godina; da je ostala u životu Austrougarska u čijem sastavu su bili Dolomiti, verovatno bi nosio ime „Carskog puta“, pošto je prvobitna ideja bila da se put napravi u čast 50-godišnjice penjanja na tron Franca Jozefa 1898. godine. Takođe, Pas Pordoi je često jedna od važnih etapa čuvene biciklističke trke Ðiro D‘Italija, zbog toga je podignut i spomenik Faustu Kopiju (uz Ðina Bartalija i Marka Pantanija najvećeg biciklistu u italijanskoj istoriji), kao i neizostavni deo tog sportskog događaja, Dolomitski maraton, koji uključuje i prelaz preko ostala tri dolomitska pasa (Sela, Kampolongo i Gardena). Ako ste u dobroj formi, penjanje na Sas Pordoi predstavlja lep izazov, a za one koji bi samo da uživaju gondola je savršeno prevozno sredstvo da se popne na vrh i prisustvuje prizoru koji ne možete da vidite ni na jednom drugom mestu na svetu. Gotovo cela istorija planete Zemlje „ispisana“ na stenama vrha Sas Pordoi i vencima Sasolugno i Sela. I pogled sa Sas Pordoija na Marmoladu, najviši vrh Dolomita, vredan je muke penjanja ili cene karte za žičaru.

VAL GARDENA U Val Gardenu se stiže iz Val di Fase preko najvišeg, najstarijeg i prirodnog prelaza iz jedne u drugu dolinu: pasa Gardena. Dolazak iz Kanaceija preko pasa Gardena u Selvu, bolje od svega objašnjava zašto japanski turisti, pored Rima, Firence i Venecije, obavezno žele da vide Dolomite. Panorama pasa ukrašena planinskim masivom Sasolunga i Sela oduzima vam dah dok vam oči lete s jedne strane na drugu halapljivo gutajući čarolije dolomitskih predela, uključujući i čuvene Tornjeve Sele koji predstavljaju neku vrstu obavezne liturgije za svakog iole ozbiljnog alpinistu. Selva ili Volkenštajn, kako je zovu na nemačkom jeziku, poznata je još iz ranog srednjeg veka po istoimenom antičkom zamku-utvrđenju napuštenom još pre petsto godina, ali i dalje u vlasništvu jedne iste familije: Volkenštajn.

VEKOVIMA SU DOLOMITI BILI ZABORAVLJENI OD OSTATKA SVETA JER NIJE BILO PUTEVA NI BOGATSTAVA KOJA BI TADAŠNJIM VLASTODRŠCIMA BILA INTERESANTNA. PARALELNO, NI STANOVNICI DOLINE FASE, GARDENE, ALTA BADIJE, KORTINE D‘AMPECO NISU BILI ZAINTERESOVANI ZA OSTATAK SVETA, ŠTAVIŠE NISU BILI ZAINTERESOVANI NI ZA SVOJE SUNARODNIKE S DRUGE STRANE PLANINSKIH PASOVA. TO OBJAŠNJAVA I KAKO SE MALA ETNIČKA GRUPA LADINI SA SVOJIM JEZIKOM – LADINSKIM, ODRŽALA DO NAŠIH DANA

Iz Val Gardene se preko pasa Gardena stiže u Alta Badiju, prestonicu, kako meštani Korvare, Kolfoska i Vile vole da naglase, alpskog skijanja. Imaju i pravo, najbolje staze za skijanje u Dolomitima su u Alta Badiji. Međutim, sa klimatskim promenama i povećanjem temperatura, ni topovi za pravljenje snega ni odlično pripremljene ski-piste – ne pomažu. Poslednjih godina smo često, usled nedostatka snega, bili svedoci kako se u moru zelenila vide bele trake, kao vijugave zmije, ski-piste. I sa visokim temperaturama za planinske uslove, nakon podneva gotovo je nemoguće skijati, jer se staze pretvore u poparu od snega i vode. Centralno mesto u Alta Badiji je Korvara, nalazi se na gotovo 1.600 metara nadmorske visine, i može se reći da je Korvara kolevka zimskog skijaškog turizma u Dolomitima i Italiji. Prvi ski-lift je napravljen i profunkcionisao je u Korvari u predvečerje Drugog svetskog rata i pomagao je skijašima da stignu na Kol Alto. Po završetku rata, na istom mestu je napravljena i puštena u rad prva žičara sedežnica. Ipak, ono što gubi zimi, Alta Badija nadoknađuje leti. Za razliku od Val di Fase i Val Gardene koje su klasične alpske doli-

UPOZNAJ SVET

svetlost koja se prelama kroz stenovite vrhove Kristala ili Lavaredova Tri vrha, borove šume i proplanke i boje jezera. Videti jezero Mizurinu podjednako je zavodljivo leti u toj rapsodiji boja kao i zimi kad se zaledi i postane velika bela ploča. Šetnja oko Mizurine, dovoljno je sat vremena laganog hoda, otkriva sve lepote, iz svakog ugla od 360 stepeni, koje se prezentuju pred očima i stvaraju vam utisak kao da ste ispod krova sveta iako ste na nadmorskoj visini od 1.760 metara.

TRI VRHA LAVAREDA

ne ukleštene između dva planinska venca, Alta Badija je kao neka vrsta planinske kotline, odnosno visoravan, sa velikom širinom i bez, za neke ljude, „klaustrofobične“ panorame planina koje kao da ti sede za vratom. Zbog te svoje širine i stenovitih vrhova Sela Ronde, Alta Badija nudi nezaboravan okvir za smučarske „kristijanije“ i prijatne duge šetnje ili za ljubitelje adrenalinskih impulsa: vratolomne vožnje mauntinbajkom ili paraglajderske akrobacije. Prelazak pasa Gardena peške, od Kolfoska do Selve i nazad, uz dugu pauzu u planinskom domu ispod pasa na valgardenskoj strani, sa odličnom štrudlom od jabuka i kolačem sa borovnicama, te panoramom sve do Austrije – napuniće vam i oči, i pluća, i stomak.

MIZURINA Ako postoji planinski raj na zemlji, onda je to svakako jezero Mizurina. Do tog planinskog jezera iznad Kortine D‘Ampeco stiže se panoramskim putem kroz šumu za par desetina minuta; ono izgleda kao naslikano remek-delo u kojem se ogleda planinski venac Kristalo, a s druge strane nad njim bdiju nadaleko čuvena „Tri vrha Lavaredo“. Drugim rečima, tokom sunčanih vedrih dana, stiče se utisak kao da ste na nekoj lansirnoj rampi za Eden u kojem se sve i svi ogledaju jedni u drugima, planine u ogledalu vode, jezero u očima posmatrača, i svuda je okolo plavičasta

Tri vrha Lavareda su simbol Dolomita. Oni su u sebi sabili sve draži zbog kojih turisti još od Čerčila i Džilberta hrle u taj deo sveta i rado plaćaju ulaznicu (da biste stigli do planinskog doma Auronco prevoznim sredstvom, morate da platite putarinu, peške je gratis) da bi mogli izbliza da posmatraju remek-delo prirode koja je uz pomoć vetra i kiše izvajala Zapadni, Centralni i Mali vrh, kako se zovu pojedinačno delovi „trozupca“ iz Lavareda. Popeti se na Tri vrha Lavareda predstavlja vrhunsku poslasticu za sve alpiniste, dok je za ostale napravljeno nekoliko staza koje i fizički nepripremljeni mogu da pređu bez većih problema kako bi doživeli izbliza vis-a-vis susret sa najvećom atrakcijom Dolomita. U nezaboravne doživljaje spada igra svetlosti u smiraj dana sa Tri vrha Lavareda koja vam svakog sledećeg minuta otkriva novi detalj koji do tada niste videli i pretvara igru senki i svetla u još jedno magično iskustvo.

KORTINA D‘AMPECO Kortina je prestonica Dolomita, štaviše tepaju joj „Kraljica Dolomita“. Ona je najveće i najpoznatije turističko mesto, bila je domaćin Zimskih olimpijskih igara 1956. godine. Šetajući centralnom ulicom Corso Italia i zagledajući izloge, naletećete na najpoznatije ličnosti italijanskog javnog života, od glumaca i pevača, preko televizijskih zvezda, do političara, industrijalaca, bankara, pisaca. Kortina je posebno magnet za rimsku elitu, svaki Rimljanin koji drži do sebe zimuje u Kortini, a oni sa dubokim, veoma dubokim džepom (kvadratni metar u Kortini košta 20.000 evra) imaju vilu ili luksuzni apartman u vlasništvu. Kortina je bila i set brojnih filmova od kojih su neki postali kultni, poput „Vacanze di Natale“. Ipak, bićete razočarani ako očekujete da vidite klasično alpsko idilično mesto, mada je Kortina bila pod Austrougarskom sve do njenog nestajanja 1918. godine, a još više ako uzmete smeštaj u hotelima sa tri i manje zvezdica ili privatnom smeštaju. U Kortinu bogati i slavni dolaze da bi ih drugi videli, normalan svet da bi uživao u prirodnim lepotama koje okružuju to mesto, šumama koje se prostiru ispod veličanstvenog venca Tofana ili proplancima prošaranim šumarcima podno Kristala. Leti je Kortina fantastična jer nudi široku lepezu šetnji, od laganih do veoma teških, kao i mnoštvo kulturno-zabavnih događaja. Zimi je još zabavnije i luđe – naravno, potrebno je imati dosta novca da bi se u svemu uživalo, ali iskusne i nešto bolje skijaše čeka malo razočaranje, staze nisu tako zahtevne i izazovne, čak ni kao u Alta Badiji, a kamoli u Zeldenu ili Sent Antonu u Austriji ili Cermatu u Švajcarskoj, primera radi. ®

POPULARNA PSIHOLOGIJA

DRVEĆE ČUVA ŽIVOT

Zašto lekari prepisuju šetnje kroz šumu Nedavno je praksa šetanja kroz lišće i drveće doživela pravu malu reinkarnaciju među health guruima, jogistima i drugim senseima. No, iako biste verovatno, onako blago cinično, pomislili da je „došlo krajnje vreme kad je šetnja postala trend“, sva je prilika da ćete se uveriti da ona definitivno jeste korisna i blagotvorna

INTENZITET PSIHOFIZIČKOG BLAGOSTANJA KOJE ŠETNJA U ŠUMI MOŽE PROIZVESTI GOTOVO DA JE OPIPLJIV. ČINI SE ČAK DA SAMA IDEJA O LUTANJU U SUMRAK, S LJUTKASTIM, OŠTRIM MIRISOM BOROVIH IGLICA U NOZDRVAMA I ZVUKOM KOJI PROIZVODI SUVO GRANJE ŠTO KRCKA POD NOGAMA, DELUJE UMIRUJUĆE. Ljudi to rade vekovima: svoj put do zdravlja traže u harmoniji i sinhronicitetu prirode. Setite se samo onog „green thought in a green shade“ Endrua Marvela u 17. veku, ili edvardijanske pomame za šumovitim spa utočištima na Švajcarskim Alpima. Ili onog starog transcendentaliste Toroa koji piše: „Otišao sam u šumu zato što sam želeo da živim slobodno, da se suočim samo sa osnovnim činjenicama života i vidim mogu li da naučim to što one imaju da me nauče, a ne, kada dođe trenutak da umrem, da otkrijem da nisam ni živeo.“ Nedavno je ova praksa šetanja kroz lišće i drveće doživela pravu malu reinkarnaciju među health guruima, jogistima i drugim senseima. No, iako biste verovatno, onako blago cinično, pomislili da je „došlo krajnje vreme kad je šetnja postala trend“, sva je prilika da ćete se uveriti da ona definitivno jeste korisna i blagotvorna. Podrazumeva se, ima novo ime -- forest bathing. Nikla u Aziji, ta praksa je (baš kao joga i suši) na zapad stigla preko, pogađajte, LA-a; japanska fraza shinrin-yoku doslovce se prevodi kao „upijanje šumske atmosfere“. Skovao ju je ministar agrikulture i šumarstva 1982. godine; approved by government. Trenutno postoji 55 zvaničnih šumskih terapijskih ruta, uz trend rasta. Šetačima se, pre i nakon stupanja na stazu, meri pritisak i proverava urin, te nije teško ustanoviti da posle šetnje uglavnom pokazuju niži srčani pritisak i mnogo manje hormona stresa. Postoje i sertifikovani

spa centri koji nude skloništa u skladu sa shinrin-yoku tematikom. AMERIKA I BRITANIJA, NARAVNO, NE ZAOSTAJU. FOREST BATHING CENTRI svakodnevno niču; eto, u hotelu „Armathwaite“ u Lejk Distriktu možete uplatiti dvodnevni forest bathing spa paket. Šume čuvaju život. Studije kažu da prečišćavaju zagađeni vazduh, poboljšavaju simptome astme, dok samo posmatranje zelenila pomaže u postoperativnom oporavku; šetnje u šumskom ambijentu redukuju anksioznost --

fitoncidi, ili „šumske arome“, podstiču spokoj. Postoji čak i ta teorija da nas strahopoštovanje prema prirodi podseća na našu beznačajnost u univerzumu (nešto kao savremenija verzija koncepta sublimacije). A AKO VAM SVE OVO ZVUČI KAO HIPIJEVSKO IZMOTAVANJE, gledajte ovako: nakon dve noći u šumi, nivo belih krvnih zrnaca (to su ona što napadaju tumore i infekcije) skače za čak 50 odsto. Puls se snižava. Ono možda najfascinantnije u vezi sa čitavim konceptom jeste činjenica da ne morate nužno kampovati, plaćati spa centre ili se neverovatno namučiti za sve benefite shinrin-yokua. Dovoljno je da jednostavno odete u šetnju najbližom šumom (idealno dvosatnu). Tako onda i sami spoznate tajnu veselog zen izgleda svih onih tree-huggera. Razlog više da čuvamo šume, zar ne?

MIRIS I UKUS

Triphala

TRI MOĆNE VOĆKE ZA KOSU, KOŽU I DETOKS + ZDRAV DORUČAK Triphala je jedna od najbolje čuvanih tajni tradicionalne ajurvedske medicine, koja može da ima neverovatno dobro dejstvo za vaše zdravlje. Samo ime znači „tri voća“ i pravi se od sušenog i mrvljenog bibitakija, haritakija i amalakija. Svaki od ta tri moćna ploda ima svoje zdravstvene vrednosti, ali se, barem prema ajurvedi, u kombinaciji po imenu triphala, dobro dejstvo utrostručuje. Jedna od najređih osobina jeste ona koja se odnosi na čišćenje i detoksikaciju ljudskog organizma dok ga u isto vreme osnažuje i hrani. Ona povoljno utiče na gastrointestinalni trakt, delujući na stvaranje dobrih uslova za korisne bakterije na koje se oslanja naš imunosistem. U Indiji je čak preporučuju i za bolesti bubrega, ali posebno blagotvorno deluje na jetru, pošto amalaki, koji se neformalno

naziva „amla“, obiluje antioksidantima koji pomažu cirkulaciju i regeneraciju zdravih ćelija. Koristi se za tretiranje sindroma iritabilnih creva, za snižavanje krvnog pritiska, regulisanje šećera u krvi... Antioksidanti pozitivno utiču i na kožu, ali i na kosu, sprečavanjem opadanja i podsticanjem rasta. Kao i na oči, u kojima se takođe vidi zdravlje digestivnog trakta i jetre. Po nekim istraživanjima, ona pomaže i u slučaju artritisa, visokog nivoa holesterola... No važno je shvatiti da osnovno svojstvo triphale nije da leči bilo koju individualnu boljku, već treba da se koristi kao prirodni način za vraćanje ravnoteže u organizam i za čišćenje od blokada. Neki triphalu uzimaju u tabletama, ali je još bolje konzumirati je u prahu.

Green smoothie POTREBNO n šaka spanaća n šaka neke zelene, lisnate salate n jedna i po banana n 1/2 litra vode (najbolje kokosova, a može i obična u koju možete po želji dodati kašičicu kokosovog ulja) n 1/4 ananasa n jagode ili maline po želji

PRIPREMA Sve sastojke izblendirati.

ODBACI APATIJU

KAKO „PREŽIVETI“ TREMU PRED ISPIT Srećne gaće, ogrlica, amajlija i nešto slatko ujutru? Ili samo – znanje? Nekad to deluje kao opsesivno-kompulzivni poremećaj uz brojne neuroze, ali kad drma trema, strah i očaj od važnosti trenutka, telo može i te kako da izda. Još veći problem je kad izda i pamćenje. Nisu neuobičajene blokade tipa „ničeg ne mogu da se setim“, stvorene od napetosti, iscrpljenosti, forsiranja da se zapamti nešto po svaku cenu. Tada se poteže za bilo čim, a svi odjednom postanu vernici. Ili sujeverni(ci). Svako nađe način da prizove „sreću“, bojom, predmetom, nakitom ili nečim desetim. A šta kaže nauka?

Istraživala Zorica Marković

oć pred ispit je najgora. Možda i to jutro. Čak i kad idete prvi put na važan razgovor za posao iz snova. Trema može da parališe, da se dlanovi oznoje, a neko čak i bukvalno bude paralisan. Ko još nije prošao kroz tremu i kroz pakao zvani ispiti, testovi, prijemni, razgovori za posao? Dobro, trema može da istrese stomak i na samom venčanju, ali pitajte Rafaela Nadala kroz šta prolazi tokom svakog meča, pa mora da izvlači one pantalone iz pozadine. Nekad to deluje kao opsesivno-kompulzivni poremećaj uz brojne neuroze, ali kad drma trema, strah i očaj od važnosti trenutka, telo može i te kako da izda. Još veći problem je kad izda i pamćenje. Nisu neuobičajene blokade tipa „ničeg ne mogu da se setim“, stvorene od napetosti, iscrpljenosti, forsiranja da se zapamti nešto po svaku cenu. Tada se poteže za bilo čim, a svi odjednom postanu vernici. Ili sujeverni(ci). Svako nađe način da prizove „sreću“, bojom, predmetom, nakitom ili nečim desetim. Ništa to nije novo, niti je neuobičajeno, mada nas vraća u vreme drevnih civilizacija koje su opstajale na verovanju. Treba imati ono što se zove „amajlija“ ili podrška, kako god to nazvali, da bi se preživela noć i to jutro. Ekstremni uslovi traže ekstremne mere. Amajlija kao objekat koji štiti osobu od nesreće i danas je aktuelna. Originalno, ona je korišćena kao ogrlica

ili nešto što se nosi na telu da bi se sprečila bolest. Drevno verovanje bilo je da će ona odbiti zlog duha koji uzrokuje bolest. Moć amajlije izvirala je iz natprirodnog ili iz snage koju joj je preneo verski vođa. Bliski rođak amajlije je talisman, objekat koji treba da donese sreću ili da zaštiti svog vlasnika. Danas je to moderan fenomen i koristi se za zaštitu od modernih manifestacija zla. K R O Z I S T O R I J U , N A S VA K O M K O N T I N E N T U I U S K O R O S VA K O J K U LT U R I , postojali su predmeti koji su štitili od negativnih sila. Egipćani su, recimo, verovali da oni imaju snagu ne samo za života već i u zagrobnom životu. Njihova snaga ležala je u tačnim instrukcijama ispisanim u Knjizi mrtvih. Žaba je trebalo da štiti plodnost, ank, egipatski hijeroglif da obezbedi dug život, čuveno udžat oko da donese dobro zdravlje i zaštitu od zla. U Aziji, slon je trebalo da privlači sreću i novac. U drevnoj Kini, hvatanje zrikavca i držanje u pletenoj korpi privlačilo je sreću. Ta tradicija važi i za Filipine. Kinezi bi nekad razbacali novčiće na patos da privuku pare. Pirinač isto ima reputaciju donosioca sreće, pa i danas brojni studenti jedu jela od pirinča kako bi sebi obezbedili poen više na ispitu. Drevne Skandinavce, Anglosaksonce i Germane, slovo eoh štitilo je od zla i veštica; u nekim mestima slovo koje predstavlja čekić boga Tora i dalje se koristi kao zaštita od lopova. Religijski objekti nisu samo ograničeni na Egipat. Recimo, na Tajlandu,

ODBACI APATIJU

uglavnom Buda visi na ogrlici, u Boliviji i u nekim delovima Argentine, bog Ekeko je standardna amajlija. Čak se veruje da je dobro imati neku svetu knjigu u kući, pored osobe koja je bolesna. Interesantno je da u modernom Izraelu tokom izbora, industriju amajlija prilično podržavaju političke partije, koje pozivaju građane da glasaju „kako je Bog namerio“. DREVNI KELTI VEROVALI SU DA DETELINA, UKOLIKO IMA ČETIRI lista, donosi sreću. U Africi, nositi zečju šapu ili drugi deo brzonoge životinje, pomaže da se izbegne loše. Odatle srećna zečja šapica. Talismani prožimaju skoro svaki aspekt drevne američke kulture. Bilo koji mali objekat mogao je da bude amajlija, ali je svaki predstavljao moć određenog duha. Deci su obično davani kao najranjivijima od zlih sila iz svemira. I poznati to često koriste... Osim Nadala, među sportistima ih ima prilično, ali interesantno je da, na primer, Kameron Dijaz ima ogrlicu koju je dobila od prijatelja i navodno joj ona pomaže da uspori starenje, dok je Džulija Volters obavezno nosila svoju amajliju na dodelama Oskara. Čovek nije prevazišao ono verujuće u sebi. I možda i ne treba jer nova studija je pokazala da zaista to pomaže. Interesantno je da pomažu čak i „srećne šapice“, bilo da se nose za ispite, razgovore za posao ili na venčanje. ISTRAŽIVAČI KAŽU DA IMATI AMAJLIJU DELUJE I TE KAKO. Naučnici su obavili ispitivanje u kojem su polovini golfera koji su učestvovali u studiji rekli da igraju sa svojom srećnom loptom a ostalima sa običnom. Oni sa „srećnom“ loptom imali su u proseku dva pogotka više od ovih drugih. Istraživači sa Univerziteta Keln ispitivali su 28 studenata, a rezultati su bili vrlo slični. Ti rezultati osvetlili su „sreću“ ispitivačima i zainteresovali bihevioralne psihologe da se pozabave našim verovanjem u srećne predmete. U čemu je snaga amajlija? „Jednostavno, kad kažete: ovo je srećna lopta, to podiže nivo uspešnosti“, kaže profesor psihologije na Konektikat koledžu Stjuart Vajs. „Naši rezultati sugerišu da aktiviranje sujeverja može zaista da znatno poboljša učinak“, kaže Lisan Damiš, koautor studije. Matematičari su već dokazali da veliku ulogu u našim životima ima slučajnost, ali to ne zaustavlja mnoge da veruju u suprotno. Jedna studija pokazala je da je 77 odsto ljudi bar malo bilo sujeverno i imalo

Matematičari su već dokazali da veliku ulogu u našim životima ima slučajnost, ali to ne zaustavlja mnoge da veruju u suprotno. Jedna studija pokazala je da je 77 odsto ljudi bar malo bilo sujeverno i imalo neku vrstu ritualnog ponašanja. Od njih je 42 odsto bilo „veoma ili malo“ sujeverno neku vrstu ritualnog ponašanja. Od njih je 42 odsto bilo „veoma ili malo“ sujeverno. „Ideja nošenja crvene majice, izgovaranja neke vrste molitve ili nošenja srećne amajlije veoma je privlačna jer daje ljudima iluziju da imaju određeni stepen kontrole u pogledu budućih događaja u svom životu“, kaže Piter Tal sa Univerziteta Teksas. Ipak, ljudi često precenjuju koliko to ima uticaja na njih i kontroliše njihov život. JEDNO OD TROJE STUDENATA PRIZNALO JE DA NOSI „SREĆNI donji veš“ da bi popravilo svoj učinak na ispitu. Skoro četvrtina 23-godišnjaka reklo je da ponavlja gradivo samo dan pre ispita. Tu će teško amajlija doneti sreću. Oko 60 odsto studenata od ukupno 2.000 ispitanih promenilo je režim ishrane jer je verovalo da neka hrana može da im popravi memoriju i da im supermoći. Sve studije kažu da je loše ostati budan celu noć pre ispita. Ono što ljudi oblače na ispite očigledno im donosi sreću. Tako je, recimo, roza „dobra“ za više ispita odjednom jer pojačava intuiciju, zelena je dobra za stres, bebi pink nije dobra jer previše opušta, crna daje moć, braon pomaže da se fokusirate, crvena daje strast a to vam ne treba na ispitima, plava je dobra, ali malo

depresivna, žuta i narandžasta održava budnim. Zapravo, šta god da obučete, nećete pogrešiti, jer svaka je boja srećna! „JA NOSIM SREĆNU ŠAPICU. PRIJATELJI SU MI JE POKLONILI, bili su na putu u Otavi i pomislili su da je savršena za mene“, kaže jedan student, bivši hokejaš. Interesantno je šta su sve ljudi spremni da napišu na forumu kad pokrenete temu amajlije. Da nose zelene gaće na ispit, ili da se ne briju kad idu na polaganje. Neko nosi isti donji veš ili isti sako na intervjuima za posao ili na prijemnim ispitima, neko čak i neopran. Neko ima narandžastu hemijsku olovku, koja donosi sreću bez obzira na pomenutu boju, neko nosi naočare a ne sočiva jer se boji da će ga poterati maler i da će mu neko slučajno ispasti. „Ja sam odustala od svoje amajlije. Nosila sam na tri ispita istu šnalu, a na naredna dva ona nije ‚radila‘. Nisam sujeverna ili tako nešto, ali mi je bilo potrebno da se osećam sigurnije“, kaže Ana. „Ja imam tri-četiri para srećnih čarapa, ali i često jedem iste stvari danima pre i na sam dan ispita. Ako to ne uradim, imam osećaj da ću pasti“, kaže jedan neimenovani forumaš i dodaje: „Možda je to samo opsesivno-kompulzivni poremećaj.“ Ima i onih koji veruju da ako nose H&M odeću, to će im sigurno doneti neku radost. Imaju srećnu olovku, srećni put kojim idu, srećne ljude koje sreću. Rituali pomažu da neko stekne koncentraciju, samopouzdanje, ili da se samo opusti. „Ja pravim selfije dok učim, to mi zaista popravlja raspoloženje.“ OD STRESA I ŽURBE DA SE PREĐE ŠTO VIŠE gradiva noć pred ispit, jede se hrana iz mikrotalasne i sasvim sigurno nema vremena za tuširanje. Ali, da ne brinete, u Južnoj Koreji smatra se lošim pranje kose, jer bi se tako ispralo sve znanje iz glave. Najinteresantniji je poriv za slatkim, i trpanjem kojekakvih slatkiša. Ali ni to nije novost. Po tradiciji, japanski studenti obično jedu „katsudon“ pre ili na dan ispita, toplu činiju pirinča prelivenu jajetom i duboko prženim kotletima svinjetine. Ako se pitate zašto baš to, upravo zbog reči „katsu“ u nazivu, što znači „pobeđivanje“ i trebalo bi da donese sreću studentima. Ali i „kit ket“ u Japanu važi kao donosilac sreće. Izgovara se kao „kito kato“, a naziv čokoladice je sličan frazi „kitto katsu“, što znači „sigurna pobeda“, što ga čini dobrim kandidatom za amajliju. I, kad beše imate ispit? ®

KAKO SAM DOVDE STIGAO

Pavle Zelić PISAC, STRIP SCENARISTA I FARMACEUT

DETINJSTVO

Treća beogradska gimnazija mi je, pored šašavih žurki ⊲ čiji sam bio domaćin i prijatelja za ceo život, pružila i podstrek za pisanje. Naime, kao pravi štreber, radio sam tipske pismene iz srpskog, sve dok inspirisan Kišonom ne napisah jedan humoristični koji mi je doneo prvu trojku. Zaintrigirani razred je tražio da pročitam rad i nastupilo je opšte zacenjivanje od smeha, a drugari su insistirali da profesorka ocenu preinači u peticu.

GIMNAZIJA I PISANJE

FANTASTIKA

Ali ništa bez ⊲ stripova... Sa Družinom Dardaneli koju maestralno crta Dragan Paunović pravimo potres na strip sceni regiona, izlažemo je u Parizu, adaptiramo u radio-dramu i promovišemo besomučno, sve vreme pomerajući granice interesovanja publike koja je strip pomalo i zaboravila. I radim u struci, putujem koliko god mogu, završavam Diplomatsku akademiju kao student generacije i konačno, spajam svoje dve ljubavi u stripu o falsifikovanim lekovima Lana Tafi koji iznosim kao projekat Saveta Evrope da bi se koristio za edukaciju mladih širom Evrope na više od deset jezika, pa se čak preneo i u Afriku. A tek se zagrevam...

⊳ Imao sam drvo za čitanje. Odrastajući na najlepši zamislivi način, provodeći leta u selu Majdevu kraj Leposavića na Kosovu, penjao bih se na jedan bagrem poviše kuće i tamo sate provodio u svetovima Dime, Salgarija, Verna, Maja, a kasnije i Poa, Londona, Igoa, Tolkina, Kinga... Ali pre, posle i uvek, bili su tu stripovi, jer šta je dečak bez stripova? Na njima sam sricao prva slova, a i sâm sam ih pravio još od osnovne škole.

STRIPOVI

⊳ Na savet Milorada Pavića, biram da umesto paralelnog studiranja svetske književnosti i farmacije ostanem samo na ovoj drugoj strasti jer, kako on reče, “Ne moraš na fakultet da bi naučio da postaneš pisac – sedi i piši!”. Ipak, počinjem sa kritikama i esejima (koje radim i danas, za mnoštvo časopisa), a aktiviranjem u društvu ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“, postajem organizator i voditelj nebrojenih tribina, producent konvencija Beokon i urednik Emitora – jednog od najstarijih SF fanzina na svetu. Najbitnije, zahvaljujući žestokoj književnoj radionici i stalnim konkursima, a ponajviše usmeravanju od strane ostvarenih mahera pripovedanja, pre svega Radmila Anđelkovića, Gorana Skrobonje, Saleta Markovića, Ivana Nešića, Vladimira Lazovića, Bobana Kneževića, kao i mlađih majstora – Otoa Oltvanjija, Jovana Ristića, Darka Tuševljakovića i drugih oštroumnih savetodavaca, ozbiljnije se posvećujem pričama, pobeđujem sa njima na konkursima i objavljujem ih. Kao jedan od pobednika konkursa za ediciju „Prva knjiga“ Matice srpske, rušim barijere prema žanrovskoj književnosti, objavljujući zbirku SF i horor priča Poslednja velika avantura, prvu (ali ne i poslednju) takvu u istoriji te najstarije institucije kulture kod Srba. Nadovezujem se na to prvim romanom Peščana hronika, prvom knjigom istorijske fikcije koja se bavi radnim akcijama, a uz to i pričom o duhovima!