Портал:Република Српска
Република Српска, неслужбено Српска, један је од два ентитета у Босни и Херцеговини, поред Федерације Босне и Херцеговине. Налази се у југоисточној Европи, тачније на западном дијелу Балканског полуострва. Највећи град је Бања Лука и представља сједиште већине институција Републике Српске, као и њено политичко, административно, привредно и универзитетско средиште. Српска се граничи државном границом са Републиком Србијом, Црном Гором и Републиком Хрватском, а међуентитетском линијом са Федерацијом Босне и Херцеговине.
Дан Републике Српске се обележава 9. јануара као један од републичких празника у Републици Српској.
Настала је 9. јануара 1992. године као Република српског народа Босне и Херцеговине одлуком Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини. Општим оквирним споразумом за мир у Босни и Херцеговини из 1995. године постала је међународно призната као ентитет Босне и Херцеговине.
Према прелиминарним подацима пописа становништва 2013. године, у Републици Српској је пописано укупно 1.326.991 лица. Прелиминарни резултати пописа показују и то да је у Републици Српској укупан број домаћинстава 414.847, а станова 588.241.
Република Српска је члан Скупштине европских региона, која пружа подршку регионима у процесу европског проширења и глобализације. Представништва Републике Српске у иностранству доприносе унапређењу свих облика сарадње са институцијама и организацијама у иностранству. Република Српска има седам представништва у иностранству и то у: Аустрији, Белгији, Израелу, Њемачкој, Русији, Сједињеним Америчким Државама и Србији.
Стефан Лазаревић познат и као Стеван Високи (Крушевац, 1377 – Главица код Младеновца, село Марковац, заселак Црквине, 19. јул 1427) је био син кнеза Лазара који је са титулама кнеза (1389—1402) и деспота (1402—1427) владао Србијом. У своје време је важио за једног од најбољих витезова и војсковођа.
Након очеве погибије у Косовском боју 1389. године, као малолетан је дошао на власт и уз помоћ мајке Милице Хребељановић је владао до свог пунолетства 1393. године.
Као османски вазал, млади Стефан је предводио српске помоћне одреде у биткама на Ровинама, код Никопоља и Ангоре. После битке код Ангоре је од Византинаца у Цариграду добио звање деспота (1402), а крајем 1403. или почетком 1404. године, ступио је у вазалне односе и са мађарским краљем Жигмундом од кога је добио Мачву, Београд (у који 1405. године сместио своју престоницу), Голубац и друге поседе, а касније (1411) и Сребреницу.
После великог пораза код Ангоре, отпочео је грађански рат у Отоманској империји, али и сукоби међу српском властелом, прво између Лазаревића и Бранковића, а потом и између самог Стефана и његовог млађег брата Вука. Сукоби у Србији су се окончали 1412. године измирењем Стефана и његовог сестрића Ђурђа, док је као победник из борби међу Османлијама изашао 1413. године Мехмед I, захваљујући српској помоћи, након чега је, за Србију, уследио период мира. После смрти свог сестрића Балше III Балшића, наследио је Зету, око чијих приморских градова је водио рат против Млечана. Пошто није имао деце, Стефан је на сабору у Сребреници 1426. године именовао свог сестрића Ђурђа за наследника.
На унутрашњем плану, он је сломио отпор властеле, а периоде мира је искористио за снажење Србије у политичком, економском, културном и војном погледу. Он је 29. јануара 1412. године објавио „Законик о рудницима“, са посебним делом којим се уређује живот у, тада највећем руднику на Балкану, Новом Брду. Тиме је додатно појачао развој рударства, које је било главна привредна грана тадашње Србије, тако да је крајем његове владавине Србија била један од највећих произвођача сребра у Европи. На пољу архитектуре, наставља се развој Моравског стила, који је започео у доба његовог оца градњом Раванице и Лазарице.
Био је велики покровитељ уметности и културе пружајући подршку и уточиште како ученим људима из Србије, тако и избеглицама из околних земаља које су заузеле Османлије. Поред тога, он је и сам био писац, а његово најзначајније дело је „Слово љубве“ које се одликује ренесансним цртама. Поред књижевног стваралаштва самог деспота, у овом периоду се, између осталих, јављају Константин Философ и Григорије Цамблак, а развија се и богата преписивачка делатност (такозвана Ресавска преписивачка школа).
- ... да је ФК Борац Бања Лука као друголигаш освојио Куп Југославије у фудбалу 1987/88 побједом у финалу над Црвеном звездом?
- ... да је насељено мјесто Међуречје, које припада општини Рудо у Републици Српској, окружено са свих страна територијом Републике Србије?
- ... да је Врбања најдужа ријека која цијелим својим током, дужине 95,4 km, тече кроз Републику Српску? Друга је Укрина, чија дужина тока износи 80,9 km.
Бадњак • Град Бања Лука • Грб Бање Луке • Здухаћ • Индира Радић • Историја Срба пре Немањића • Мркоњић Град • Небојша Глоговац • Петар Кочић • Сеоба Срба • Споменик палим Крајишницима • Стефан Лазаревић • Стефан Немања • Стефан Урош II Милутин
Избори у Републици Српској • Милан Тепић • Ратко Младић • Република Српска • Свети Георгије убива аждаху • Црква босанска
- Потребни чланци: Горица (планина) • Водени парк Аквана • Тодор Лазаревић • Ластванско језеро • Билећко поље • Марица Гајић • Берзански индекс Републике Српске • Турјаница • ОК Јединство Брчко • ЖКК Слобода Нови Град • Планине Републике Српске • Судови Републике Српске • Пољопривреда Републике Српске • Енергетика у Републици Српској
- Потребне слике: Касиндо • Шековићи • Пелагићево • Милићи • Лопаре • Хреша • Небојша Голић • Јелена Лоловић • Братунац • Милорад Каралић • Слађана Голић • Ратко Радовановић • Саша Чађо • Александар Околић • Тања Ступар-Трифуновић • Вукашин Вишњевац • Небојша Поповић • Драгана Станковић • Ђорђе Ђурић
Иван Фрањо Јукић (Бања Лука, 8. јул 1818 — Беч, 20. мај 1857) био је босански фрањевац, просветитељ, пјесник, путописац и етнограф. Писао је и под псеудонимима Филип Кунић и Славољуб Бошњак.
Потицао је из средње имућне породице. Отац Јозо је био златар (кујунџија), а мајка Клара (рођена Јурић) домаћица. Имао је сестру Марију и брата Мату. Школовање је почео код жупника Фрање Ситнића, који га је учио писмо и основе латинског језика. Нижу гимназију је завршио у фојничком самостану (1830-1835). Студирао је филозофију у Загребу (1835-1837) и теологију у Веспрему (1837-1840) и Дубровнику (1841). Заредио се 1833. у Фојници, а фратар је постао 1842. године.
