Узбекистан

Република Узбекистан О'збекистон Республикаси
Застава Грб
Државна химна: "Национална химна Републике Узбекистан"
Главни град		Ташкент
Службени језици		узбечки
Вође
-	Предсједник	Схавкат Мирзиyоyев
Успостава		Од Совјетског Савеза 1.9. 1991.
Површина
-	Укупно	447,400 км2 (55.)
-	Вода (%)	4,9
Становништво
-	Попис из 2013	29.993.500 (41.)
-	Густоћа	57/км2
Валута		узбекистански сом
Временска зона		+5
Позивни број		+998
Wеб домена		.уз

Узбекистан, службено Република Узбекистан, држава је у централној Азији која је у целом свету једина с Лихтенштајном дупло затворена држава, то јест нити она нити њени сусједи немају излаз на море. Граничи на сјеверу и западу с Казахстаном, на истоку с Киргистаном и Таџикистаном те не југу с Туркменистаном и Афганистаном што је чини једином централноазијском државом која има границу са свим другим државама свог региона. Узбекистан је једна од 15 држава насталих распадом Совјетског Савеза.

Најстарија од познатих цивилизација на подручју Узбекистана је била Бактрија која први пута настаје око 2500. пне. с главним градовима у данашњем Туркменистану. Ова најстарија цивилизација чији остаци су откривени тек прије 30 година је још увијек готово непозната на западу. Њеном пропашћу долази до политичког вакума тијеком којега се Ирански номади насељавају на овом подручју и потом тамо стварају нове цивилизације које добивају имена: Бактрија, Согдијана и Тохари. У ово доба спада оснивање градова Самарканд и Бухара који доживљавају процвјет стварањем трговинског пута према Кини који ће потом добити име Пут свиле. До првог правог процвјета овог пута ипак ће доћи тек у 2. вијеку пне..

Убрзо по стварању Перзијског великог краљевства у 5. вијеку пне. остаци ових цивилизација су били анектирани од стране Ахеменида,а на том подручју ће бити организирана 18 сартрапија која ће се звати Согдијана. Освајања Александра Великог и његово рушење Перзијског краљевства доводи његову војску на подручје сада већ бивше саптрапије Согдијана гдје жестоко слама њен отпор 328. пне. пошто се она одбила предати ^[1]. Након његове смрти ово подручје јужног Узбекистана постаје дио грчког Бактријског краљевства које ће пропасти око почетка нове ере, а цијелим подручје ће завладати прво Партија, а онда њен насљедник Сасанидска династија. У трговачком смислу 7 вијекова између почетка нове ере и арапских освајања постаје златно раздобље узбекистанске градове на путу свиле пошто од Хадријановог зида у данашњој Шкотској па до Жутог мора постоје само 3 велике државе које дарују стабилност и сигурност трговини. Иако се један од најстаријих светских градова - Самарканд - нашао изван граница Перзије њена близина и просперитет су захваљујући Путу свиле били загарантирани све до турских грађанских ратова пошто у 6. вијеку град улази у састав турског каганата. У 8. вијеку Арапи освајају цијело подручје и доносе с собом ислам, који замјењује дотадашњу будистичку религију и зороастризам. Тијеком сљедећих 5 вијекова регионални центар на подручју данашњег Узбекистан постаје стари град Бухара који се уздиже на разину четвртог културолошког центра муслиманске културе и учења (након Цордобе, Багдада и Каира), али политичка нестабилност од краја 10. вијека и повремени ратови онемогућавају већи просперитет подручја које је потпало под контролу турских народа.

Тијеком Монголског освајања централне Азије , који се догађа између 1219. и 1225, долази до великих промена међу народима који тамо живе. Освајања су убрзала процес туркификације регије који траје од 10. вијека ^[2]. Иако су војску Џингис кана је предводили Монголи, они су се углавном састојали од припадника турских племена која су уграђена у монголске војске као помоћне трупе. Припадници тих турских помоћних армија су се потом населили на подручје Централне Азије, гдје су раније Иранци-Перзијанци били већина, тако да сада они постају мањина, а припадници турских народа већина на овом подручју. Други ефекат монголских освајања су катастрофалне штете и покољи које су претрпјели Бухара и други градови на подручју Узбекистана уз уништења система наводњавања које неће бити поправљено генерацијама ^[3].

Након смрти Џингис Кхан 1227. његово царство је подијељено између његова четири сина и чланова обитељи. Унаточ великом потенцијалу за братоубилачке ратове и распад државе, Монголски закон је успио одржати уредну сукцесију за још неколико генерација. У тој подјели царства већина данашњег Узбекистана је дошла у руке другог Џингисовог сина као Чагатај каната који по њему добива име. Ово раздобље мира међу Монголима у у овом Каганату траје до почетка 14. вијека када долази до слабљења централнд власти и постепеног распада државе.

Тијеком борби између разних локалних моћника Чагатајског Каната тијеком друге половице 14. вијека побједник постаје велики Тимур Ленк који је био мјешанац непознатог турског племена и Монгола. У раздобљу 1370. - 1405. године он ће освајањима створити Царство које се простире од Боспора до Кине у умријети ће природним путем тијеком похода на Кину ^[4]. Тимур који у својим мемоарима сам признаје покоље иако тврди да су други испровоцирали своју несрећу тијеком владавине свој родни Самарканд претвара у велику престолницу у коју се одводе богатства и научници из освојених земаља. Тимур Ленк је данас национални херој Узбекистана тако да његова статуа стоји на мјесту статуе Карла Марxа, а његов музеј у Ташкенту је у идеолошком веома сличан с кућом цвећа у Београду тијеком касног југославенског раздобља.

Након Тимурове смрти његово Царство се убрзо нашло у непрекидним грађанским ратовима између разних његових потомака. То је искористило једно турско племе који зависно од хисторијских интерпретација почињу продирати на подручје своје данашње државе или тамо од раније живе па сада стјечу пуну независност (Узбеци спадају међу турске народе) што доводи до стапања тамошњих старосједиоца с новим господарима из чега настаје модерни узбечки народ. До 1510. они ће успјешно завршавити своја освајања у Централној Азији, укључујући подручје данашњег Узбекистана ^[5]. Најмоћнија држава коју Узбеци оснивају након освајања Самарканда постаје Бухарски Канат који ће у разним реикарнацијама постојати као независна политичка творевина све до 19. вијека, а потом њени остаци као руски протекторат до 1920. године.

Хисторија Бухарског Каната је уједно историја ратова с Перзијом који је имао територијалну и религијску ноту пошто су Узбеци сунити, а Перзијанци шијити. Овај Канат је у своје златно доба (16. и 17. вијек) контролирао све главне узбечке центре - Ташкент, Бухару и Самарканд, а такођер и дијелове данашњег Афганистана и Киргистана. Друга узбечка држава која настаје у 1.6 вијеку је био много слабији Хивски канат око подручја Аралског мора, док ће трећи узбечки Кокандски канат која настаје слабљењем Букаре на дијелу њеног подручја 1709. године први и нестати 1883.

Првобитно успјешна Бухара која се борила против Перзије и њеног честог савезника Хивског каната је водила побједничке или барем нерјешене ратове против Перзије која се у ово доба налази и под турским нападима Почетком 18. вијека слабљењем Турака и јачањем Перзије Бухара је била дефинитивно поражена, али не и анектирана након чега почиње живјети као "неважни" централноазијски емират који је већ прије ратног пораза изгубио на утјецај пошто су европске поморске силе дошле морски путем до Кине чиме долази до престанка постајања пута свиле с катастрофалним економским посљедицама за оба каната.

Слично као и Бухара Хивски канат ће у 19. вијеку постати полунезависни руски протекторат који ће бити анектиран након октобарске револуције.

У задњим деценијама Руског Царства на подручју данашњег Узбекистана Руси почињу проводити економску политику повећавања производње памука и индустрије везане с тим док се међу локалним становништвом почиње стварати отпор који свој центар налази у пантурском покрету. Крај деветнаестог века пролази у руским гушењима неколико буна након чега је сломљен посљедњи отпор руској политици до револуције.

Након избијања Октобарске револуције у Узбекистану као и на другим подручјима Русије становништво се подјелило на црвеногардијце (бољшевике) и белогардијце (царисте). Црвеногардејци су одмах на почетку освојили Ташкент,а у грађанском рату који ће потрајати до 1920. године ^[6] они остварују потпуну побједу након чега долази до потпуне анексије Хивског каната и Бухаре.

Након бољшевичке побједе у грађанском рату и настанку Совјетског Савеза 1924. године долази до стварања Узбекистанске Савезне Совјетске Републике која у свом саставу има данашњи Узбекистан и Таџикистан ^[7]. До подјеле те савезне јединице на данашње државе долази 1929. године чиме је коначно дефинирана граница Узбекистана.

Тијеком првог десетљећа постојања политички лидери Узбекистана су у политичком погледу били комунисти и узбечки националисти, али њиховом ликвидацијом у Стаљиновим чисткама на власт долазе особе које су прије свега одговорне Москви.

У економском погледу тијеком овог раздобља памук остаје главна привредна грана, али тијеком премјештаја индустрије због Немачког напада на СССР 1941 дио производних погона завршава у Узбекистану, а економски најважнија од њих ће постати творница за производњу авиона Иљушин која и данас постоји.

Како све веће захтјеве Москве за производњом памука узбекистанског водство није знало испунити, оно од задњих година власти Брежњева почиње на велико лажирати производне извјештаје и то траје све до 1986. године када је сателитска снимка приказала драстичну разлику између стварног стања и оног приказаног у извјештајима. То доводи до масивних партијских смјена, а узбечко име и Узбекистан постају синоним за корупцију и лоповлук у СССРу. Посљедња важнија одлука СССРа или прецизније Горбачова по питању Узбекистана постаје постављање Ислама Каримова на чело Узбекистана 1989. године како би се зауставиле етничке тензије које су почеле избијати између Киргиза и Узбека у Киргистану ^[8].

Покушај неуспјешног пуча против Горбачова је у Узбекистану имао сличан ефект као у осталим совјетским републикама тако да он проглашава независност 1.9. 1991. иако ће до самосталности доћи тек у децембру те године. Пошто су предсједникови противници извршили политичко самоубојство подршком пучистима Ислам Каримов је био крајем 1991. године изабран за предсједника на изборима упитне равноправности међу политичким противницима.

Распад Совјетског система доводи у Узбекистану као и у остатку бившег Совјетског Савеза до катастрофалне економске кризе која с прекидима траје до 2000. године. Аутократски политички систем Ислама Каримова успјева одржати политички стабилност која је била додатно отежана терористичким продорима из Афганистана као и распадом сусједног Таџикистана у жестоком грађанском рату тако да Узбекистан постаје централноазијски оток стабилности који је само повремено потресен исламистичким терористичким нападима (1999, 2004 и 2009. године).

Почетком 21 вијека и тијеком америчког рата против тероризма Узбекистан "поклања" на употребу САДу војну базу, а западне цивилне удруге добивају више мање слободне руке као и у Киргистану. Мање од два мјесеца по избијању револуције Тулипана у Киргистану Узбекистан је потресен побуном у Андижану гдје "ненаоружани" цивили побјеђује снаге сигурности и освајају град. Одговор на овај покушај револуције постаје војна репресија с непознатим бројем убијених на којој ће честитати Кина, Русија и Киргистан због успјешног гушења терористичке побуне. С друге стране западне силе ће осудити репресију и замрзнути односе с Узбекистаном, док ће његова влада неформално прогласити САД кривим за покушај државног удара и протјерати америчку војну базу и цивилне удруге с свог територија након чега се у Узбекистан за разлику од Киргистана вратила политичка стабилност.

Са површином од 447.556 квадратних километара (што приближно одговара површини Шпаније или Калифорније), Узбекистан се протеже ширином од 1.425 км од запада ка истоку, и 930 км у правцу север-југ. Будући да на северу има границу од 2200 км с Казахстаном и Аралским језером, на југозападу са Туркменистаном (1621 км дужина), југу с Авганистаном (137 км), док на југоистоку с Таџикистаном (1161 км) и Киргистаном (1099 км) ^[9] Узбекистан је једина централноазијских држава која граничи с свим другим државама своје регије.

Иако је Узбекистан је углавном равна пустињска земља са свега 10 % обрадивог земљишта што укључује интензивну пољопривреду и надовњаване долине она се простире и до планинских висова од 4300 метара који се налазе на њеној јужној граници. Пошто Кизилкум, једна од најпространијих азијских пустиња, покрива знатан део западне територије Узбекистана сви важнији градови су смјештени у јужном дијелу земље су угоднијом климом, а најважнија, најгушће насељена регија цијеле централне азије је Ферганска долина која је у највећем дијелу у саставу Узбекистану, али чији мањи дијелови су и у саставу Киргистана и Таџикистана.

Аму Дарја и Сир Дарја су две најзначајније реке у Узбекистану, и у центалној Азији уопште, и уливају се у Аралско језеро. Укупна дужина Аму Дарје је 1437 км, а Сир Дарје 2137 км. Највиши врх у целој земљи је Аделунга Тогхи и достиже 4301 метар надморске висине. Аралско море, смештено између Узбекистана и Казахстана, доживљава невероватно смањивање своје површине почев од 60-их година прошлог века због наводњавања пустињске земље. Новонастала ситуација прети да прерасте у праву еколошку катастрофу за цео регион. Између 1960, када је покривало 68.000 км², и 2000, његова површина је преполовљена. Ако се садашњи негативни тренд настави, језеро би могло у потпуности да ишчезне са лица Земље већ 2025. године.

Преовлађује континентални тип климе, сув и са много контраста, са релативно хладним зимама (-10° у појединим регијама), и врло топлим летима (+40°). Годишња количина падавина је само 100 - 200 милиметара тако да је клима готово пустињска, а плодна земља је прије свега омогућена захваљући отапању сњега на планинским врховима и падавинама на том подручју које су 5, 10 пута веће него у Узбекистану.

Узбекистан који има готово 28 милиона становника је најмногољуднија средњоазијска држава по чему је уједно 44 у свијету ^[10]. С тим бројем становника Узбекистан их има једнак број као све друге централноазијске државе. Узбеци који спадају у турску групу народа и говоре узбечким језиком (који спада у турске језике) по службеним подацима чине 80 % становништва. Руси су најбројнија национална мањина са готово 6 % учешћа у укупној популацији, али њихов број је у сталном паду због исељавања у Русију од времена распада Совјетског Савеза. За њима потом следе Таџици, Козаци, Татари и Каракалпаци док је у новије време забиљежено насељавање Корејаца које је потпомогнуто већ ранијим совјетским насељавањима у првој половици двадесетог века. Највећи број Руса живи у Ташкенту и другим индустријским центрима. Таџици су концентрисани у древним градовима Бухари и Самарканду. Највећи број Каракалпакстанаца живи у аутономној републици Каракалпакстан.

Националност	1959 ценсус	1970 ценсус	1979 ценсус	1989 ценсус	2007 процјена
Становници у хиљадама	8,105.5	11,799.0	15,389.3	19,810.1	27.865
Узбеци	62.2%	65.4%	68.7%	71.4%	21.600.000
Руси	13.5%	12.5%	10.8%	8.3%	1.350.000
Таџици	3.8%	3.8%	3.9%	4.7%	1.300.000

Службени језик у Узбекистану је узбечки, док руски служи као неслужбени други језик који се употребљава у привреди и за контакте међу различитим националним заједницама. Изван главних узбекистанских центара руски језик се практички не употребљава.

Муслимани (сунити) чине апсолутну већину (90 %) у Узбекистану, док се још дио становништва изјашњава као хришћани. До распада СССРа у Узбекистану је живјело и готово 95.000 Јевреја, али у последњих 20 година практички сви су се иселили прије свега у Израел или САД тако да их је сада остало само око 5.000. Узбекистан је регулиран као секуларна држава која захваљујући свом образовном моделу и цијелокупној државној организацији нема проблема с екстремним вјерским моделима тако да је њен потенцијално највећи проблем по овом питању увоз екстремиста из сусједног Авганистана.

Тренутачно просјечни становник Узбекистана има само 25 година што у економском смислу значи да је држава млада с високо едуцираним становништвом пошто законским минимално школовање траје 11 година. Очекивани животни вијек особа износи 72.24 године по чему је Узбекистан у "лиги" с Турском (72.23) и Бразилом (72.24) ^[11], а много бољи од других централноазијских држава као и неких у другим крајевима бившег Совјетског савеза (Азербејџан, Молдавија и слично).

Становништво још увијек прије свега живи на селу гдје их има 63 % свеукупног броја док их је у градовима само 37 %. По ЦИА-ним подацима однос село-град се модернизира па тако свако годину долази до промјене од око 1.6 посто у корист градског становништва ^[12]. Тај неминовни процес би ишао много брже да га влада не успорава законским мјерама како би дошло до контролиране урбанизације, на мјесто потенцијалне убране анархије у стилу Пакистан или Бразила (фавеле).

Република Узбекистан је предсједничка република с дводобним парламентом који има ограничене овласти. Овако скројен политички систем своје темеља има још из доба СССР-а када је након масовних смјена тамошњих политичких лидера због корупције и крађе на положај предсједника Узбечке ССР постављен Ислам Каримов који тада није био у нити једној комунистичкој политичкој фракцији. Између постављања на положај 1989. и краја 1991. године када долази до распада СССРа способни политичар и економист Ислам Каримов се успио учврстити на положају предсједника тако да прилично једноставно побјеђује на први предсједничким изборима 29.12. 1991. који ће на Западу бити проглашени непоштенима. У сљедећих 18 година он ће побједити на свим предсједничким изборима које ће редовно Запад проглашавати непоштенима док ће им проматрачи из постсовјетских република давати зелено свјетло ^[13]. Аутократски режим Ислама Каримова без обзира на све терористичке претње (и нападе) као и друге опасности дарује Узбекистану стабилност и мир који с изузетком Казахстана нема нити једна друга пост-совјетска држава на подручју Азије или Кавказа пошто су све друге били захваћене ратовима (Арменија, Азербејџан, Грузија, Таџикистан), крвавим револуцијама (Киргистан) или необичним режимима (Туркменистан). На ту чињеницу влада Узбекистана не заборавља подсјетити, народ ју поштује, а стране владе у својим порукама говоре о домаћим терористима који су се вратили у Узбекистан након судјеловања у ратовима на подручју Афганистана и Ирака ^[14], а које влада успјева контролирати.

Најзлогласнија терористичка група порјеклом из Узбекистана је Исламски покрет Узбекистана који је био укључен у Таџикистански грађански рат 1992-1997. године, покушај убојства предсједника Каримова 1999. године и таџикистанског председника 2006. године, а тренутачно ратује против САДа у Авганистану, Пакистана у Пакистану и врши покушаје напада на подручју Узбекистана и Киргистана, али је у самом Узбекистану Исламски покрет Узбекистана успјешно скршен тако да се његова главна база операција до 2001. године налазила у Авганистану, а сада у граничном подручју Пакистана ^[15].

Узбекистански изборни систем који је редовно изложен западноевропским и америчким критикама не задовољава по њиховом мишљењу западне демократске стандарде иако је на линији с осталим постсовјетским државама у којима на изборима увијек побјеђују предсједник и његова странка (Азербејџан, Грузија, Казахстан, Киргистан, Таџикистан, Туркменистан).

Након напада у Неw Yорку 2001. Узбекистан је службено постао члан западне антитерористичке коалиције и у циљу помоћи САДу тијеком ратних операција у Афганистану дао је на кориштење једну војну базу, а дошло је и до већег политичког отварања западу. До захлађења односа почиње долазити још 2004. године када САД уводи дјеломичне санкције Узбекистану ^[16], а до правог прекида долази након Револуције тулипана у Киргистану који је такођер дао базу на кориштење САДу и покушаја приближно 45 дана касније револуције то јест државног удара у Узбекистан 13.5. 2005. Након гушења службено названог терористичког државног удара све западне цивилне огранизације и војници САД су избачени с узбекистанског територија, а као рука будућег мира и могућег савезништва остављена је једна мања немачко-данска логистичка војна база. Временски задњи важнији политички догађај постају самоубилачки терористички напад у Андиџану и оружани обрачун у Ташкенту 2009. године након чега Узбекистан појачава репресију против верских екстремиста ^[17] .

Узбекистан је од западних невладиних и државних организација врло често критизиран за разна кршења људских права. Прва од тих критика се односи на питање религија пошто законски и стварно Узбекистан признаје постојање само тамошњих "традиционалних" религија - оних које постоје на њеном територију више стотињака година и које се налазе под дјеломичном или потпуном државном контролом. У те допуштене религије спадају муслиманска коју практицира већина становништва, православна, хебрејска и католичка, чија је прва црква на државном територију изграђена у доба независне државе након више до 100 година планирања. За САД и друге протестантске државе је неприхватљиво да ова религија као и она јеховиних сведока није призната и да је било појединих случајева када су њени чланови били изложени репресији због покушаја обраћања људи или држања обреда. Слична је ситуација и с другим непризнатим религијским групама без обзира чије су религије заговорници.

Западне цивилне организације на челу с Хуман Ригхт Wатцх осуђују прије свега хапшење и затварање властитих представника у Узбекистану пошто им тамо није допуштен рад. По подацима овог цивилног удружења финанцираног у САДу и западној Европи више од 10 чланова цивилних удруга је затворено тијеком 2008. у Узбекистану, а такођер се наводе извјештаји о мучењу затвореника ^[18] . За разлику од западних цивилних удружења Организација за европску безбједност и сарадњу (ОСЦЕ) је увидјела велика напредак Узбекистана у заштити људских права па је у другој половици 2009. јавно похвалила узбечку владу па је Европска Унија укинула и посљедње санкције које су уведене 2005. године. Те обје акције су биле жестоко критизиране од раније наведених цивилних удружења. ^[19]

Прве године независности Узбекистана су биле као у осталим пост-совјетским републикама стресне с драстичним падом БДП и животних увјета. Инфлација се првих година кретала око 1000 %, али се од 1995. године почела успјешно контролирати ^[20] тако да се у посљедњем десетљећу креће испод 10 %.

За разлику од осталих посткомунистичких држава која се кренуле на пут масивних отпуштања и приватизација Узбекистан је изабрао постепени прелаз из једног у други систем чиме је задржао пуну запосленост. Демографска експлозија отежава економску политику пуне запосленост, али Узбекистан се с њом успјешно носи тако да је број запослених (и радних мјеста) порастао с 8.5 милиона 1995. на 10.5 милиона 2006. година што је пораст од готово 25 % ^[21]. По службеним подацима незапосленост је 0.3 %, али мора се узети у обзир и број од наводних 3.5 милиона узбекистанских држављана на раду у Русији. ^[22]

Најважнија пољопривредна грана Узбекистана је узгој памука којега се данас производи око 3,5 милиона тона што ову државу чини другим највећим свјетским произвођачем памука без обзира на постепено смањење производње због државне политике да се мора постићи прехрамбена неовисност тако да је узгој житарица повећан 60 % на штету памука. Осим памука који чини 17 % свих извозних производа Узбекистан још узгаја и извози свилу, воће и поврће које чине још додатних 8 % извозних производа. Свеукупно пољопривреда чини 24 % државног БДПа ^[21], док се још 8 % добије индустријском обрадом пољопривредних плодова ^[23]

Осим пољопривредне независности други основни темељ узбекистанске економије је државна модернизација. Како би се то што успјешније и брже постигло државе се у другој половици деведесетих отвара западној европи, САДу, Јужној Кореји и Јапану како би привукла инвеститоре који су заинтересирани за улагања у производњу. У процесу привлачења инвеститора тијеком којег ће бити допуштен и рад цивилних удружења једини значајнији успјех ће постати Даеwоо који отвара погон за производњу аутомобила у Узбекистану. Сва америчка улагања су прије свега завршала у рударским компанијама што је изазивало иритацију пошто је државни циљ била модернизација, а не препуштање рудних блага странцима. Након покушаја државног удара 2005. године Узбекистан је донио одлуку о избацивању америчких минералних компанија с свог подручја што доводи до одређене врсте национализације рудника злата којим управља амерички Неwмонт Мининг Цорпоратион, покушаја сличне ствари с британским Оxус мининг и преузимање америчке телекомуникацијске компаније у узбекистану имена Цосцом. Те државне одлуке након покушаја револуције с довеле до ситуације да је Узбекистан проглашен непожељном државом за стране инвеститоре ^[24].

Тренутачно најважније индустрије у земљи су производња аутомобила Даеwоо то јест Генерал Моторс Цхевролет и транспортних авиона Иљушин који су за разлику од руских путничких авиона веома тражени на светском тржишту што је довело до трзавица између Русије и Узбекистан по питању подјеле добити од послова (средиште компаније Иљушин је у Русији, а творница у Узбекстану) и жеље Москве да сву производњу пресели на свој државни териториј ^[25].

Осим те индустрије и оне које је прије свега везана с производњом памука Узбекистан се још бави производњом и продајом рудног блага, а прије свега злата чији је 7 највећи свјетски произвођач што му по неслужбеним подацима чини 20 % извоза. Осим злата Узбекистан је и значај произвођач плина по чему се налази на 11 месту на свету.

Задњи темељ узбекистанске економије осим енергетске неовисности је одржавање трговинског суфицита заштитом домаће индустрије високим порезима и царинама. Резултат овакве политике је годишњи трговински суфицит између 1 и 3 милијарде америчких долара који као нуспојаву заједно с осталим економским темељима даје годишњи пораст БДПа који се редовно креће изнад 6 % и који се удвостручио између 1995 и 2008. године ^[26].

Минимална плаћа у Узбекистану 0д 1. децембра 2010. године је 49735 сома то јест по службеном течају 39.22 америчких долара, док минималне пензије и помоћ за инвалиде од дјетињства износи 97285 сома, док је помоћ за старе или за посао неспособне 59690 сома ^[27]. Просјечна плаћа исплаћена у Узбекистану је по рјечима предсједника Ислама Каримова износила крајем 2009. године 210 америчких долара. ^[28]. Тренутачни главни економски проблем Узбекистана је висока корупција по којој ова држава спада међу 10 најгорих држава свијета. ^[29]

Без обзира на проблем с корупцијом прогнозе говоре да ће у следећим десетљећима Узбекистан имати једну од најбрже растућих економија.

Узбекистан је познат по великом броју етничких група и култура, с тиме да доминирају Узбеци, који чине 71% становника. Према неким подацима не-узбечко становништво се посљедњих година смањују, дијелом зато што се смањује број Руса, док се Узбеци досељавају из других подручја бившег СССР-а.

Када је Узбекистан стекао независност 1991, постојала је бојазан како ће се њиме проширити муслимански фундаментализам, а што се аргументирало тврдњом да ће земља у којој дуго времена није било вјерске слободе искусити нагли пораст изражавање доминантне религије. Према подацима из 1994. године преко половице становника Узбекистана су били муслимани, иако службени подаци сугерирају да је мало њих показивало добро познавање исламских начела и обичаја. С друге стране, практицирање ислама се повећава у посљедње вријеме.

За Узбекистан је карактеристична централноазијска класична музика позната под назуивом Схасхмаqам, а чији коријени сежу у Бухару с краја 16. вијека. Схасхмаqам је близак азербејџанском Мугаму иу Уyгхур муqаму. Име, које значи шест маqама се односи на структуру музике, а која се састоји од шест дионица у шест различитих модалитета, налик на класичну перзијску традиционалну музику. Свирање понекад прекидају рецитације суфистичке поезије. Та је музика у совјетском добу била забрањена на радио-станицама јер се сматрала "феудалном". јк

Узбекистан има високу стопу писмености - преко 88% особа изнад 15 година могу чуитати и писати. Међутим, с обзиром да само 76% становника испод 15 година похађа школу, вјерује се да би тај број могао опасти. Узбекистан је такођер искусио смањење буџета за образовање, а реформе уведене законима из 1992. се споро примјењују.

• 1. јануар - Yанги Yил Баyрами
• 14. јануар - Ватан Химоyацхилари куни
• 8. март- Xалqаро Xотин-Qизлар куни
• 21. март - Навор'з Баyрами
• 9. мај- Xотира ва Qадирласх куни
• 1. септембар - Мустаqиллик куни
• 1. октобар - О'qитувцхи ва Мураббиyар
• 8. децембар - Конститутсиyа куни

Промјењиви датум

• крај рамазана
• 70 дана након Курбан бајрама

Узбечка кухиња се, као и код већине земаља, темељи на локалној пољопривреди. Због раширеног узгоја житарица, важну улогу имају хљеб и тјестеница. Због великог броја оваца, најраширеније месо је овчетина.

Најкарактеристичније јело за Узбекистан је Палов (Плов или Ош), који се обично састоји од риже, комада месо и резане мркве и лука. Опи Нахор или јутарњи Плов се обично служи рано ујутро (између 6 и 9) на великим гозбама, обично током вјенчања. Остала национална јела су шурпа (шурва или шорва), јуха од остатака масног меса (обично овчетине) и свјежег поврча; Норин и Лангман, који се састоје од тјестенине те сервирају у јухи или као главно јело; Манти, чучвара и сомса, направљени од тијеста који служе као предјело или главно јело; Димлама (пирјано месо и поврће) и различите врсте ћевапа.

Зелени чај је најомиљеније пиће током дана; чајџинице при томе играју важну културну улогу. Мање је популаран црни чај који се обично пије у Ташкенту, обје врсте без млијека и шећера. Чај се увијек конзумира током јела и нуди у знак гостопримства. Током љета се пије ајран, охлађено пиће од јогурта.

Алкохол се у Узбекистану конзумира мање него на Западу, али је вино прилично популарно за једну муслиманску земљу. У Узбекистану се тако налази 14 винарија од којих је најпознатија Винарија Ховренко у Самарканду, основана 1927. Она прутводи неколико локалних вина- Гулyакандоз, Схирин, Алеатико, и Кабернет ликерное (дословно Цабернет на руском). Узбечка вина се често извозе у Русију и друге земље.

Узбекистан је познат по древном облику хрвања познатом као кураш, који представља национални спорт. У данашње вријеме је најпопуларнији спорт фудбал, а главну фудбалску лигу представља Узбечка лига са 16 клубова. Тренутни првак је ФЦ Бунyодкор из Ташкента. Узбекистан са својим клубовима наступа у АФЦ-овој Лиги шампиона и Купу.

На међународној разини Узбекистан је познат по рагби, хокејашкој и футсал репрезентацији.

Од појединачних спорташа су најпознатији бициклист Џамолодин Абдужапаров који је 3 пута освојио бодовно натјецање Тоур де Францеа и зелену тренирку, хрвач Артур Таyмазов који је освојио двије олимпијске златне медаље и професионални боксер Руслан Чагајев који је од 2007. до 2009. носио титулу свјетског првака у верзији WБА.

• Попис градова у Узбекистану

• Пресс сервице предсједника Узбекистана
• Министарство вањских послова Узбекистана
• Узбекистанска национална медијска агенција Архивирано 2011-11-24 на Wаyбацк Мацхине-у
• Узбекистан данас Архивирано 2011-12-04 на Wаyбацк Мацхине-у