Свест

Свест је свеукупност доживљаја и психичких процеса у појединцу (индивидуална свест) или друштвеној заједници (друштвена свест).^[1] Уопштено, означава стање будности и реактивности на догађања у околини, насупрот стању спавања и несвести.^[2]

У психологији, свест је у најопштијем значењу свеукупност властитих психичких доживљаја (осети, опажаји, сећања, мишљење, представе, асоцијације, осећања, потребе и сл.) које смо у стању непосредно да опазимо интроспекцијом и релативно јасно опишемо или на други начин изразимо.^[3] У психолошком смислу свест је исто што и доживљавање уопште, свеукупност психичких процеса, субјективни живот појединца и његова самоопажања.^[1]

У социологији, свест је систем уверења, представа, ставова, вредности и знања, настао под утицајем социокултурних чинилаца, који припада једном колективу, друштву или друштвеном слоју (друштвена свест, класна свест, национална свест). Представља стечена знања и навике, усвојене вредности, ставове и уверења грађана о некој појави.

У филозофији, свест је знање о непосредном доживљају себе, стање непосредног спознавања. Један је од основних онтолошких проблема, јер истражује однос између бића и свести (реалног и духовног).^[1] У спознајној теорији свест је основа рефлексије и усмереност на садржаје спознавања.^[1]

У пренесеном смислу, свест је спознајна или морална сигурност у одређивању неког предмета, друштвене збиље или самог себе.^[1]

Декарт одређује свест као сигурни темељ истине или битка.^[1]

Лајбниц уводи монаде као активне и живе свести, с највишим ступњем Богом.^[1]

Кант уводи појам “трансценденталне свести”.

Хегел разматра развој појавних облика свести апсолутног духа.^[1] Према Хегелу, свест у самосвести има своју прекретницу:

Тек у самосвести као појму духа свест има своју прекретницу, на којој она закорачује из обојеног привида чулног овоземства и из пусте ноћи натчулнога оноземства у духовни дан садашњости.^[4]

– Хегел

Природу свесног искуства и препреке унутар тога искуства у филозофији ума проблематизују физикализам, бихевиоризам и функционализам.^[2]

У психологији, свест је укупност субјективних психичких процеса на које је појединац усмерен у одређеном тренутку; у том је значењу уско повезана с феноменом пажње.

Иако је свест била један од средишњих појмова традиционалне психологије, под утицајем бихевиоризма је, као искључиво субјективни феномен, занемарена у каснијим психолошким истраживањима.^[2]

У новије се доба поново истражује, посебно у подручју когнитивне психологије. Резултати новијих неуронаучних анализа упућују на то да је свест везана уз рад сложених можданих неуронских кругова који укључују делове коре великога мозга у чеоном, теменом и слепоочном режњу, али и нека супкортикална подручја, понајпре делове таламуса.^[2]

Главни чланци: Свест (будизам) и Пажња (будизам)

Свест је један од темељних појмова у будизму. Представља чин регистровања чулног подражаја и идеја у тренутку док се одигравају.^[5] У будизму, свест је једна од карика у условном настајању патње, и њено укидање је предуслов који води нирвани. Буда је говорио:

Жеђ и страст за свешћу о виђеном, додирнутом, мирисаном, кушаном, чутом, мишљеном, јесу сметње уму. Када је монах напустио менталне сметње у ових шест случајева, [његов] ум постаје употребљив за оне ствари које треба сазнати непосредним знањем.^[6]

– Сидарта Гаутама

Свест је реакција или одговор који за основу има једно од шест чула (око, ухо, нос, језик, тело и ум), а за свој предмет једну од њима одговарајућих појава (лик, звук, мирис, укус, опипљиво и идеју или мисао). На пример, свест о виђеном (цаккху-виññана) има око као основу и видљив лик као објекат. Ментална свест (мано-виññана) има ум (манас) као основу и идеју или мисаону појаву (дхамма) као свој предмет. Слично осећају, опажају или вољи, свест је такође шестоврсна, у односу на шест врста чула.^[7]

• Пажња
• Будност
• Несвесно
• Свест (будизам)
• Поремећаји свијести

Свест на Wикимедијиној остави

• (sh) свијест (Хрватска енциклопедија)
• (sh) свијест (Пролексис енциклопедија)
• Речник психотерапије о савести