Црква (грађевина)

Дио серије чланака на тему Хришћанство Кршћанство

Исус Христос Рођење · Крштење · Учење Смрт · Ускрснуће Основе Апостоли · Еванђеље · Црква Хисторија Рано кршћанство · Оци · Сабори Иконоклазам · Шизма · Крижари Реформација · Екуменизам Традиције Источне Православље · Древноисточне цркве · Сиријско хришћанство · Асирска црква Западне Римокатолици · Лутерани · Реформисти · Англиканци · Анабаптисти · Баптисти · Менонити · Методисти · Адвентисти · Светости · Пентекосталци · Енвагелици · Фундаменталисти · Либерали Нетринитарне Јеховини свједоци · Покрет Светаца Посљедњих дана · Унитаријанизам · Христаделфијанци · Теологија Стварање · Пад · Гријех · Суд Спасење · Царство · Христологија Тројство (Отац, Син, Свети дух) Библија Стари завјет · Нови завјет Књиге · Канон · Апокрифи Ова кутијица: погледај • разговор • уреди

За остале употребе, в. Црква (разврставање).

Црква је грађевина намењена обављању хришћанских верских обреда. Црква се састоји из три дела:

• први део где се пале свеће који се зове припрата;
• средњи део који се зове наос;
• олтар.

Унутар цркве налазе се иконе и фреске које приказују свеце.

Потреба за хришћанском архитектуром је израсла из правилних сусрета у првим хришћанским приватним кућама. У тренутку када је величина појединог друштва прерасла приватне просторе у којима се сусретало- почела је градња зграда које су била намењене за богослужења. Ка великом замаху у градњи простора за богослужбе дошло је после миланског едикта цара Константина I.

Први хришћани су били исто тако као Исус Христ становници Палестине и њихове богослужбе су се одвијале у јерусалимском храму у месним синагогама. Храмско богослужење је садржавало ритуал чији је део била жртва, рачунајући жртву животиња за грех. Нови завет има много места која показују на учешће у храмским богослужењима. На хришћанску богослужбу имало је утицај нарочито синагогално богослужење јер све до садашње литургије у већини цркви полазе од управо синагогалног уређења такових религијских сусрета.

О настанку синагоге не знамо много, али се сматра да се развила из јавних богосложења током изгона из Вавилона у 6. веку пне. Ово богослужење није имало жртву већ само читање из "Торе" и "пророка" са образлагањима. На неким местима се овакови обреди одигравају у приватним кућама, док је на другим местима то био повод за настанак велелепних грађевина. На таковим богослужењима је по јеванђељју узео учешће и Исус. У оваковој пракси су учествовали и наставили је и први хришћани али је после првог жидовског рата дошло до одељивања синагоге и цркве, која се све више састојала од нејевреја.

Забележено је да су хришћани у Александрији у 1. веку имали кућне цркве:

„У сваком дому постоји свештено место које називају светилиштем или манастир. Тамо, издвојивши се, они врше тајне које означавају побожан живот; тамо не уносе пиће, ни храну, нити било шта друго што је потребно за телесно, него писма закона и пророка, химне и остале књиге, захваљујући којим се вера умножава и усавршава..." ^[1]

Сиријски град Дура-Европос на западној обали Еуфрата на римској граници било је опседано Партима 257. год. I том приликом је уништена унутрашњост града али је била сачувана црква и синагога које су украћене зидним сликарством и обе су зграде биле промењене из приватних кућа. Црква у Дура-Европос има просторије за давање крста са великом крстионицом.

Са миланским едиктом и изразитом потпором коју је Константин I дао цркви дошко је до великог замаха у градњи црквене архитектуре која је постала узор за наступајуће векове и оставила је стопе у хришћанској архитектури до данашњих дана. Ка класичним базиликама које су саграђене у Риму спадају базилика светог Ивана поводно дедикована као базилика Спаситеља, базилика Св. Петра и базилика Св. Павла изван зидина. Град Рим је даљим базиликама био у доба старог и у почетку средњег века, сасма запуњен. Даљи градови у којима је дошло до велике експанзије у градњи базилика спадала је и Равена у 5. веку и ту се налазе базилика Сан. Витале и базилика Сант Аполинер.

Источни тип цркве на основи грчког уписаног крста са куполом у средини има свој почетак у изградњи града Константинопоља и нарочито изградња храма Аја Софија која је утичала на изградњу источних типова цркава све до данашњих дана.

У западној Европи у току средњег века формирали су се архитектонске форме цркава у изразито два стила. Први од њих је романски стил који је радио са простим полукружним луком. Своје име вуче из античког Рима а сам изглед ових романских цркви је прост и једноставан и зидне површине нису нарочито декорисане. Други од стилова који се развио је готика која је избрушена архитектонска уметност и која употребљава изломљени лук као основни елеменат у изградњи. Овај стил је карактеристичан најме за катедрале. Изглед цркве је велелепан и одводи погледе у висину. Нове врсте лукова су омогућавале одважније конструкције сводова и веће структурисане зграде. За готику су карактеристични осликани зидови и велике стаклене површине које су испуњене витражима.

После готике и њене мистичности као и негацији земаљског света открива се вредност и форма антике и налазе се мирне и уравнотежене ренесансне форме које у основи не доносе нове типове сакралне архитектуре и још увек се ту јавља базилика као тип објекта који се примењује и у данашње време док се декорација ослања на инспирацијама у античкој уметности. Насупрот томе се у доба барока јављају чулно најучинковитија решења како у просторним схватањима тако и у вајарској и сликарској декорацији сакралне архитектуре тога доба у интересу пропаганде протиреформације као и везивања маса за цркву када људска тежња да испуни простор долази до свога највећег утицаја.

У 19. и 20. веку црква тежи да задржи своје утицаје поред осталог и градњом великих црквених објеката у којим се искориштавају најмодерније конструкције за градњу и методе као што су армиране бетонске конструкције, електроакустике и климатизације. На неколико изнимних случајева ради се по правилу на неуспела решења и еклектицистичким резултатима из средњовековних решења без доприноса да се развија савремена архитектура.

Православна архитектура има литургично значење, симболику саме литургије. Историја црквене архитектуре је дуга и оставила је велику разноликост националних израза и стилива, зависно од врмена у коме су цркве настајале. Свим православним храмовима, заједничка је идеја да је "храм место на коме, кроз учествовање у светој литургији цркве, ми улазимо у заједницу са царстом Божијим". Православни храмови се обично деле на три дела:припрату или предворије (нартекс), средњи део храма-брод (наос) и олтар. Сва три дела су често украшена фрескама и иконама, од којих су често многе од изузетне уметничке вредности, као на пример фреска Бели анђео. У православљу се сматра да црква не треба да постане сврха само као грађевина, већ да мора да нам помогне да изградимо духовну везу са Богом.

Хришћански храмови се постављају у правац исток-запад. Источни део храма је олтар (католичке цркве су окренуте према западу, па тако да је код њих олтар на западу). Сматра се да је то најсветији део храма. У олтару се налази :часна трпеза-престо, проскомидија и ђаконик.на часној трпези се морају налазити:антиминс, Свето Јеванђеље, крст, дарохранилица у којој се налазе честице за причешћивање болесника, мироносница-потребна за свето крштење, чираци са свећама, кандило и службеник. Проскомидија је место у олтару, где се чува све што је потребно за богослужење:путир, дискос, копље, кашичица, одела за службу... Назив ђаконик је настао отуда што је ђакон задужен да се стара око поменутих предмета.

Главни чланак: Олтар

У делу храма пред олтаром, обично одвојеним са једним или два степеника од наоса цркве, се налази певница, северна и јужна. У малим црквама се понекад налази само једна. За певницом у току богослужења се налазе појци који активно учествују на служби. Одговарају на јектеније, певају или читају одређене црквене текстове.Како је прописано типиком.

• 
  Базилика светог Петра у Риму, највећа црквена грађевина на свету.^[2]
• 
  Храм Светог Саве, највећи православни храм на свету.
• 
  Типична америчка протестантска црква, Северна Каролина, САД.
• 
  Једина црква ветрењача на свету, Суреј, Енглеска.^[3]

Црквена архитектура означава архитектуру хришћанских цркава. У себи спаја широк распон верских и световних уметничких стилова који су утицали на развој изгледа и конструкције црквених зграда од постанка хршћанства до данас.

Црква је грађевина за обављање хришћанских обреда. Најстарији тип је базилика, по узору на римске базилике. Почеле су се градити у 4. веку Имале су најчешће три брода одељена ступовима, и галерију, апсиду и улазни део (атријум). Између апсиде и уздужних бродова је попречни брод (трансепт) и црква добија облик тзв. латинскога крста. На Истоку (Сирија) појављују се торњеви. Граде се отпочетка спомен-цркве над гробовима мученика и на светим местима. У 6. веку у византиској архитектури превладава тип кружне грађевине с куполом (Аја Софија у Цариграду).

Као стилско раздобље у западноевропској уметности од раног средњег века до 11. века појавила се предроманика, која спаја антику и рано хришћанство с новонасталим приликама након пропасти Римског Царства и ступања на европску позорницу нових, дотад барбарских народа.

Око године 1000. наступа романика која траје до око 1250., и шири се целом Еуропом посредством бенедиктинаца. Цркве задржавају облик латинскога крста, зидови су масивни, а главна су обељежја једноставност и логичност конструкције те богата хоризонтална рашчлањеност.

У 13. веку у Француској се развија готика, нов стил с новим начином градње, осебујним шиљастим луковима и издуженим сводовима. Повећава се број бродова и апсида, јављају се ступови и лукови (контрафоре) те велики прозори с витражима.

Поткрај 14. века развија се у Италији ренесанса, која се ослања на античке узоре (полукружне лукове, ступове с капителима, канелуровање пиластере итд.). Први пут се јавно истичу архитекте.

У 16. веку ренесанса прелази у барок, који траје до 18. века и поклапа се противреформацијом. Истиче се раскош и богатство, уједињује се архитектура, вајарство и сликарство. Карактеристике су богатство декорација, бујност и немир у приказима те наглашена пластичност Стил који следи у завршној фази барока назива се рококо.

После класицизма, који се огледа у једноставности класичних грчких и римских облика и мотива, а траје од отприлике средине 18. века до прве четвртине 19. века преовладава враћање на старо – неороманика, неоготика и неоренесанса. Тек у 20. веку престаје тај еклектицизам и настаје модерна архитектура, са слободним и маштовитим облицима.

Стил друге половице 20. века и почетка 21. века дискретно евоцира неокласицизам. Главна одлика је постмодерна једноставност, огољеност и сиромаштво облика. Користе се нови материјали: челик, стакло, бетон.

• Списак највиших православних цркава и звоника

• Рачунарски програм "Освећење времена", Бит пројект-Београд, 1999.
• Делом или у потпуности према чланку у чешкој Википедији

• Цхурцх фром тхе Цатхолиц Енцyцлопедиа
• Цхурцхес Енцyцлопедиа Архивирано 2010-01-10 на Wаyбацк Мацхине-у
• Унитед Статус Цхурцх Дирецторy (Алл Деноминатионс) Архивирано 2012-12-16 на Wаyбацк Мацхине-у
• [1] Арцхеологист дисцовер фирст Цхурцх